Укупно приказа странице

Претражи овај блог

уторак, 28. јун 2011.

МЕДИЈСКЕ ПРЕВАРЕ (Информационе операције)





СЛУЧАЈ ТРНОПОЉЕ


Одавно се против српског народа води општи психолошки рат. На просторима бивше Босне и Херцеговине у периоду од 1992. до 1996. године, тај вид рата је био посебно интензиван (лажи о Србима су и даље присутне у разним медијима). Срби су тај рат изгубили. У суштини они га нису ни водили.


На другој страни потурице и њихови савезници су непрестано затрпавали домаћу и свјетску јавност великим бројем дезинформација и неистина. Тако су ишле у јавност неистините приче о Србима злочинцима који су вршили масовна силовања и убијања цивилног становништва несрпске националности. Један од водећих политичара потурица у рату од 1992. до 1996. године на простору Босне и Херцеговине, Харис Силајџић је тврдио да су Срби вршили масовна силовања. Бројке које је износио везане за силовање биле су веће него што је Војска Републике Српске имала војника. Међутим, шта један просечан Американац, Енглез, Француз... зна колико Република Српска има војника? Колики број је жена несрпске националности на српској територији... Да ли је то истина што медији објављују?

Било је сличајева да се прикажу ТВ снимци сахране српских цивила побијених од стране потурица, а читав погреб се представи као сахрана недужних муслимана које су побили српски четници. Занимљив је и случај слике објављене 1993. године у једним немачким новинама на којој је представљена старица која ставља цвеће на гроб (у низу) свог сина погинулог, наводно, од српске руке. Једина појединост која се није уклапала је православни крст.

Да би Српску војску представили као злочиначку, руководство потурица није штедило ни властиту нацију. Познат је случај “Маркале“ у коме је по извјештајима информативних медија потурица србочетничка војска са брда извршила прави масакр на сарајевској пијаци Маркале. Ко зна где су били српски положаји, а где пијаца и ко се имало разуме у балистику и артиљерију томе је јасно да граната која је усмртила и порањавала десетине људи никако, ни по никаквим законима није могла доћи са српских положаја. Занимљив је детаљ да се одмах по активирању експлозивне направе на лицу места нашле и ТВ екипе, и екипе медицинских радника.

Овај догађај послужио је за почетак операције “Одлучан одговор“, чије последице се и данас у многим крајевима осете. Недуго после тога званичници из УН и других организација су доказали да та граната није могла доћи са српских положаја, а видео материјал у вези са тим налази се затурен (надамо се да није уништен) у фиокама Радио Телевизије РС (некада Српске Радио Телевизије).

Још једна од манипулација медијима је садржана о лажима изнесеним за Сребреницу и броју погинулих за исламску Босну. Дешавају се и такве ствари да се иста имена људи налазе и на списковима несталих и погинулих и на бирачким списковима.

Године 1992. свет су шокирале слике наводног логора смрти под контролом Срба. Слику је дистрибуирала британска Независна ТВ мрежа–ITN (Independent Television Network–ITN) и британски Гердијан (енг. Guardian). Најгора од тих слика[1] (избледела црно – бела фотографија до коже мршавог човека без кошуље, који наизглед стоји иза бодљикаве жице) је остала у памћењу јавности. Ове слике су убедиле милионе људи да су Срби нови Нацисти. Слике су биле монтиране – сцена је организована, а саме фотографије су ретуширане како би се објавила лаж. Ти лажно представљени снимци су били једaн од главних разлога што се и јеврејски лоби усмерио против Срба.

Слика наводног "концентрационог" логора у Трнопољу.

Пресуда“, документарни филм Царевог Новог Одела, износи доказе за ову тврдњу[2]. Филм се заснива на снимцима које је у исто време кад и ITN снимио “логор смрти“ направила друга ТВ екипа. Нема много приче. Сам филм приказује шта ITN није желио да прикаже свету. Корак по корак, илуструје како су лажне слике направљене. Овај филм би требало да види јавност на Западу. Није му потребан увод. “Пресуда“ представља снажан аргумент, а против њених доказа нема одбране. Овј филм би трбало да оживи свест обамрлу лажима и подстакне људе да сумњају, размишљају и живе.  



КОСТУР И ЖИЦА  

Систематски геноцид“ над муслиманским становништвом је крунска оптужба Хашког суда против Радована Караџића и Ратка Младића. Материјални доказ за ове оптужбе није до сада прикупљен и поред помног ангажовања америчких (и исламских) пара и хашких истражитеља. Оптужба пропушта воду на све стране, јер јој је дно, уместо материјалних чињеница које би биле “с оне стране разложне сумње“, политичка манипулација. Прикупљање “кључних доказа“ за овај део оптужнице још једном је “препуштено“ медијским извођачима прљавих радова. Да би у свету приказао геноцид босанских срба, наручилац је захтевао “доказе“ који ће ганути и ужаснути европску публику и политички неписмену америчку ТВ унутрашњост.

Ништа не би било пригодније него два, три добра концлогора чиме би се, комбинацијом медијских канонада и сећања на слике жалосних догађаја из нацистичке Немачке, ствар повезала са гасним коморама. У суштини, није се тражило много: који метар бодљикаве жице и иза неки живи костур, обавезно исламске вероисповести. Тако смо добили Трнопоље. У Трнопољу је, у једном ограђеном пољопривредном добру био комад бодљикаве жице. Нашао се истина, само један костур, али и он један ће вршити посао.

Петог августа 1992. године, екипа британске телевизије на челу са новинарком Пени Маршал (енг. Penny Marshall), а у пратњи “Гардијановог“ репортера Ед Вулијамија (енг. Ed Vulliamy), обрела се у Трнопољу. Дошли су из сабирног центра у Омарској, а испоставиће се да је потрага за концлогорима дала мршаве резултате, логора у Омарској није било бодљикаве жице и костура, а друштво је већ почела да хвата паника да неће обавити задати задатак.

Сабирни центар у Трнопољу остао је као послеледња сламчица. Пени Маршал је дошла у име телевизијске компаније ITN, али је обавила изванрелан посао за Стејт Департмент. Управо у то време из југословенског деска у белој згради у вашингтонском кварту Фоги Ботом (као занимљив сусерт симбола), била је пуштена гласина о српским концлогорима. Инструкција је била да се искључиво употребљава термин коицлогор како би се цела ствар сретно повезала са нацизмом, а придобила снажна јеврејска пропаганда и финансијска машинерија. Стејт Департмент има опробану, успешну праксу АВ за своје акције ангажује “независне изворе“. У Британији то је по правилу, “Гардијан“, а повремено и други хонорарци. Пени Маршал и “Гардијенов“, Ед Вулијами, дошли су дакле да практично изврше задатак за наручиоце из Магленог Ана.

На њихову срећу, у Трнопољу се задесио Фикрет Алић. Као да га је сам Бог послао. Свучен је до појаса, ребра му штрче испод коже, јагодице на лицу су му избочене.


На филмској репортажи који је снимала телевизија Српске Републике истог момента када је и Пени Маршал, један од муслиманских избеглица, упитан зашто је Фикрет тако мршав, одговара:
Не знам. Ја сам овакав (буцмаст), а он је такав по природи“.

Око Фикрета је овећа група “логораша“, уосталом већина очиглелно добро ухрањених. Пени Маршал се обрушава на Фикрета. Рукује се. Добила је свој костур, а ту је и бодљикава жицв која је у мирно време чувала складиште од лопова. Камера снима снимке који ће касније обиграти свет и дефинитивно окренути америчку политику и председника Џорџа Буша (енг. George Herbert Walker Bush) против Срба. Сви присутни извођачи прљавих радова биће крунисани вишеструким новинврским наградама.

Екипа је дошла у Омарску и Трнопоље на изричит звхтев и одобрење Радована Караџића. Пошто је инструкција Стејт Департмента о потреби проналажења српских концлогора увелико већ била пуштена у свет, Караџић је (наивно) мислио да ће потући лаж стављањем истине на увид Пени Маршал и друштву. Не слутећи да друштво није дошло да види истину, а камоли да је објави. “Гардијенов“ извештач, Вилијамс, у тренутку када је послао први извештај, није имао, пак, образа да напише како је видео концентрациони логор. Тек касније, када је стигла строга инструкција, Вулијами ће Трнопоље унапредити у “српски Белсен“. Ни Пени Маршал се није снашла у првом тренутку мислећи да снимљен материјал неће ипак задовољити захтеве (један костур и мало жице уз остатак ухрањених заточеника). Свој материјал снимила је петог августа. Деветог је наступала уживо у емисији ITN. Нападно је избегавала да каже како је у Трнопољу затекла логор смрти. Рекла је да је цели снимљени материјал предала Међународном Црвеном крсту, и да су јој отуда одговорили да је “иста ситуација“ и у другим сабирним центрима (муслимвнским и хрватским у Босни). Ова “иста ситуација“ у муслиманским и хрватским логорима није још увек предмет озбиљнијег хашког занимвња, мада су тужиоци Ручард Голдстон (енг. Richard Goldston) и, доцније госпођа Луиз Арбур (енг. Louise Arbour), детаљно обавештени о њима.

За муслиманске логоре у Тарчину и Челебићима преживели, међутим, кажу да им је недостајао само гас. Ствар са Трнопољем тек касније ће да добије своје монструозне конотације. Показаће се да је цела прича била монтирана. Радован Караџић ће бити оптужен за ратни злочин и геноцид. Трнопоље у које је упутио извођаче радова биће једна од подлога хашке оптужбе. Караџић је позвао Пени Маршал да поново дође на место свог злочина, да још једном баци поглед на чињенице, да разговара са сведоцима, да како је рекао – “очисти савест“. Али, госпођици Пени Маршал је у Лондону забрањено да разговара са било ким на тему Трнопоља. 



ЗАВЕРА ЋУТАЊА 

Трнопоље ће бити крунски доказ српског фашизма, нацизма и етничког чишћења. Египћанин Шериф Басјуни (енг. Cherif Bassiouni), прикупљајући материјала за Трибунал ће по налогу из Вашингтона, преузети Трнопоље (Мањачу, Омарску и Керотерм) као богом дани материјал за Хашки суд. Хашки суд ће Трнопоље узети (између осталог) као подлогу оптужнице против Караџића и Младића. А све то на основу медијског фалсификата.

Међутим, превару екипе ITN, четвртог канала британске ТВ (Маршал, Вилијамс) и “Гардијана“ (Ед Вулијами) усудио се да тера на чистину немачки новинар Томас Дајхман (енг. Thomas Deichmann). Дајхманова почетна сумња је било оно што је до тада измакло милионима очију: бодљикава жица у Трнопољу на снимку Пени Маршал причвршћена са унутрашње стране ограде. Као грађевински инжењер по струци, Дајхман је знао да се бодљикава жица причвршћује са спољне стране и кренуо је у истрагу.

Пени Маршал је свој снимљени материјал намонтирала онако каквог га је свет видео. Дајхман је, међутим, хтео да види “отпатке“ снимљеног материјала и видео их је! Кључ Дајхманове сторије представљају три нова снимка извађена са необјављеног дела филма ITN, три нове слике које су за монтажним столом намерно уклоњене. А уклоњено је како репортерка улази у уски простор пољоприврелног стоваришта ограђеног бодљикавом жицом. Затвореници, дакле, нису унутар жице, јер се лепо види како Пени (окренута леђима према излазу) улази у “концлогор“. Да су затвореници унугра, екипа их не би могла снимити кроз бодљикаву жицу, будући да би и новинари и “логораши“ били на истој страни.

Дајхман нам, затим, показује снимак како се маса, привучена присуством екипе новинара, приближава бодљикавој жици и како се сада већ чувени костур од човека, Фикрет Алић, рукује и слободно разговара са Пени Маршал. Било би лепо видети неки снимак који показује како се затвореници нацистичког логора “Белсен“, каквим је у британској штампи проглашено Трнопоље, рукују и ћаскају са новинарима. И то још са спољне, слободне стране концентрационог логора. Све је то у Дајхмановом материјалу транспарентно. Ребра Фикрета Алића снимљена су кроз жицу са унутрашње стране “логора“. Затвореници концлогора слоболно се крећу са спољне стране, по околној ледини.  

Дајхман је проучио сав расположив материјал о Трнопољу: филмски материјал ITN, извештаје у штампи, изјаве очевидаца, документа Међународног Црвеног крста, Уједињених нација, Хашког трибунала и америчког Стејт Департмента. Ишао је, затим у Босну и Херцеговину, да интервјуише сведоке... Своје истрвживање успео је да пласира у Холандији, Немачкој, Шведској и Британији, али углавном у маргиналним и нискотиражним листовима. Медијска блокада великих гласила била је херметичка. Како се то изводило показао је Дајхманов покушај да прикаже своје налазе које је у Британији једино часопис ЛМ (Living Marksizam) пристао да штампа[3].

Чим се чланак појавио у “ЛМ“, на сцену је ступила моћна звер ITN. Најпре је новинарима Пени Маршал и Иану Вилијамсу (енг. Ian Williams) забрањено да зуцну било шта и било коме. Ево шта о томе каже господин Дајхман:
Пени Мвршал сам, ипак, успео, преко њених пријатеља, да добијем телефоном. Конверзвција је била кратка и Пени је обећала да ћемо се сутрадан чути и састати. Није се јавила, на телефону је више није било, побегла је као ђаво од крста. Ако би се открило да смо се видели изгубила би посао. Тако су ми дојавили извори из ITN...“.

Дајхманово истрвживање појавило се 22. фебруара 1997. године у једном немачком и четири друга европскв листа. Појава написа у Британији била је шок за ITN. Компанија је одмах упутила захтев да се сав тираж “ЛМ“ исецка на комаде и уништи! Да се, затим, часопис извини и плати оштету.

Поред тога што је Пени Маршал и Јану Вилијамсу било забрањно да говоре, ТВ клијентима ITN запрећено је да ће морати да плате оштету и да ће са њима бити прекинути уговори о сарадњи ако било шта објаве о Трнопољу, проузрокују или пак покрену дебату о забрањеној теми! Адвокати ITN су запретили свим британским новинама да се не оглашавају о овој теми док се ствар не рашчисти на суду. Британским новинарима који су стали уз Дајхманов налаз забрањено је да пишу. Уредници ББЦ са којим је Дајхман комуницирао прихватили су његов налаз као убедљив, али су одбили да га објаве из страха од скупе афере пред судом. Процес на суду у Британији представља скупу забаву коју могу да издрже само богати. У оваквим процесима који могу да трају месецима, ниједна страна не улази у парницу без десетина хиљада фунти, без обзира колико је истине на њеној страни. ITN, иако зна да је лансирао светску подвалу, спреман да убацује колико је потребно пара док друга страна не банкротира и одустане. “ЛМ“ се међутим, није предао, остао је иза Дајхманове сторије. Али више није могао да нађе издавача у Британији, па је побегао у Немачку!



ЗЕМЉОТРЕС У ВАШИНГТОНУ

Откриће “концентрационог логора“ у Трнопољу било је један од преломних догађаја у политици Запада према сукобу у Југославији. Репортажа британског ТВ тима и новинара “ГардијанаЕда Вулијамија обиграла је свет, изазвала шок у Стејт Департменту и Белој кући, узбудила владу...

Филмски материјал о Трнопољу снимљен је петог августа 1992. године, а емитован дан после, шестог августа. Већ следећег дана британски премијер Џон Мејџор (енг. John Major) тражи да се чланови владе врате са распуста на хитну ванредну седницу. Ускоро после тога британска влада објављује да ће њене трупе бити послате у Босну и Херцеговину. У Вашингтону, такође, земљотрес. Бивши дипломата у Одељењу за Југославију у Стејт Департменту, Џорџ Кени (енг. George Kenney) испричаће у Лондону, у каквој се агонији налазио Стејт Департмент после емитовања лажне сторије ITN. Кени је у то време био заражен пропагандом о српском терору над муслиманским становништвом, толико да је било просто непријатно слушати га на јавним наступима. Заједно са бившим командантом америчких ваздухопловних снага у Заливу, генералом Мајклом Дуганом (енг. Michael J. Dugan), разрађивао је у “Њујорк Тајмсу“ предлог како би се Срби могли бомбардовати[4]. Кени ће, убрзо после инцидента са Трнопољем, дати оставку[5] у знак протеста против попустљиве политике председника Буша према балканском сукобу. Биће, затим, миљеник муслиманских лобиста у Влади и Конгресу. Харис Силајџић ће Кенија одводити у Босну, муслиманска влада ће му организовати путовања и угошћавати га. На своју невољу, доведен на “лице места“, Кени ће открити коликом је гомилом лажи окружена пропаганда и колико је изврнута истина о стварним збивањима у босанском грађанском рату... Џорџ Кени ће у једном тренугку одбити да даље буде део светске лажи, биће одмах проглашен просрпским лобистом и проскрибован у Вашингтону.  

У моменту емитовања лажне историје из Трнопоља, у Стејт Департменту се водила битка, прича сада Кени, око тога да ли званично и јавно усвојити већ у свет одаслату причу о постојању српских “логора смрти“ у Керотерму, Омарској, Мањачи и Трнопољу. Кени прича да Стејт Департмент, преко својих редовних дипломатских извора није могао да потврди да такви логори постоје и (мањи) део југословенског деска опирао се (опрезно) причи да они уистину постоје. Репортажа Пени Маршал (ITN) из Трнопоља преломила је дилему, Портпарол Стејт департмента, Маргарет Татвајлер (енг. Margaret D. Tutwiler), иначе веома блиска сарадница државног секретара Џејмса Бејкера (енг. James Addison Baker III), преломила је ствар. Срби су добили свој концлогор.

У том моменту америчка председничка кампања била је у пуном замаху. Демокартски кандидат за прелседника, Бил Клинтон (енг. William Jefferson “Bill“ Clinton) тражи од председника Буша војну акцију против босанских Срба. Паралелно, у Бриселу, НАТО је на причу одговорио планирањем интервенције на Балкану.

Намонтиране сцене са мршавим Фикретом Алићем како гледа кроз бодљикаву жицу, дошле су као наручене Комисији за истраживање ратних злочина Међународног суда у Хагу. Оптужница која ће бити подигнута против Радована Караџића, Ратка Младића и других Срба имаће богато налазиште у лажи из Трнопоља. “Слика која је обманула свет“, како ће касније бити названо “откриће“ Пени Маршал, добила је важно место у Комисији за ратне злочине, коју је предводио најпре, Фриц Карлсховен (енг. Fritz Karlshoven), да би га доцније на том месту заменио амерички муслиман, Египћанин Шериф Басјуни (енг. Mahmoud Cherif Bassiouni).

Извештај Басјунија објављен у лето 1994. године помиње на неколико места “бодљикаву жицу“ око комплекса у Трнопољу. У анексу број 5, под насловом “Рапорт о Приједору“, извештај каже да је камп био опкољен бодљикавом жицом на чије је затворенике мотрило неколико (српских) чувара. Трнопоље се описује као “српски концентрациони логор“ и затим се каже:
Премда логор Трнопоље није био логор смрти какви су логор Омарска и логор Каратерм, термин концентрациони логор није ништа мање оправдан ако се имау виду режим који влада у логору[6].

У фуснотама овог дела извештаја наводи се као референца књига “Сезона пакла“ (Seasons in Hell), Еда Вулијамија, Гардијановог извештача који је заједно са Пени Маршал и Јаном Вилијамсомоткрио“ непостојећи концлогор и раширио лаж о бодљикавој жици у којој су се, као што смо већ навели, налазили репортери док су се избеглице налазиле са слободне стране логора. Прича из Трнопоља заузела је велики део процеса Душку Тадићу, оптуженом за злочине у сабирном центру.

Ед Вулијами, такође је отишао у Хаг, као сведок оптужбе. Вулијами је Трнопоље описао као “избеглички транзитни логор“. Али када је дошао до снимка на коме се Фикрет Алић види кроз бодљикаву жицу, “Гардијанов“ репортер и добитник серије новинарских награда за лаж о бодљикавој жици, затражио је од судија да искључе траку док буде сведочио о томе како се новинарска екипа срела са избеглицама у логору. Објаснио је да ће то лакше и боље описати ако трака не буде укључена!

Јасно је и зашто: слика ће лагати. Она ће показати да је Трнопоље заиста било избеглички и транзитни логор (а не нацистички концлогор). Али слика ће показати, такође, да је новинарско друштво снимало Фикрета Алића са унутрашње стране комплекса, док је њихов “манекен Холокауста“ био на слободи, са спољашњ стране жице.  



ДВА СИМБОЛА

Објављивање репортаже са ребрима Фикрета Алића у првом плану, одиграло се (лето 1992. године) у атмосфери опште хистерије и лансирања прича на Западу о српским логорима смрти. Само петнаест дана пре него што ће Пени Маршал, Јан Вилијамс и Ед Вулијами одаслати “Слику која је обманула свет“, амерички новинар Рој Гатман (енг. Roy Gutman) шаље своју репортажу за коју ће добити Пулицерову награду.

Рој Гатман пише о сабирном центру у Мањачи, призивајући слике нацистичког прогона над Јеврејима. Његов колега, Андре Кајзер (енг. Kajzer Andrew) снима искључиво затворенике обријаних глава – додатно ниско подилажење сећању света на Хитлерове концлогоре. Десет дана после Гатмана, Меги О'Кејн (енг. Maggie O'Kane) пише у “Гардијану“, ослањајући се на “очевице“ како су муслимани набацани у “камионе за стоку“, и одвелени негде са станице Трнопоље. Другог августа, три дана пред Трнопоље, Рој Гатман објављује свој други извештај о логорима. Овога пута реч је о већ класичним “логорима смрти“. Извештаји Гатмана и О'Кејн, изазвали су, такође, светску сензацију: “педесет година после Холокауста српски нацисти, усред Европе, море муслимане у логорима смрти“. Ед Вулијами сетиће се немачког “муслим фрај“ (без муслимана) по узору и сећању на Хитлеров термин “Јуден фрај“ (Немачка без Јевреја).

Случај Роја Гатмана је прича за историју. Гатман је почетком августа 1992. боравио у Загребу. Одатле, из хотелске собе, извештава о збивањима у Босни. Његов главни извор информација из Босне је енглески плаћеник и пробисвет, извесни Роберт Лофтхауз (енг. Robert Lofthouse). Причу о Гатману и Лофтхаузу детаљно је описао дописник француске телевизије, Жак Мерлино (фра. Jacques Merlino) у књизи “Све Југословенске истине нису за причу“ (ориганилни назив дела: “Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a' dire“).

У тренутку када Мерино почиње своју истрагу о феномену Гатман, Лофтхауз се налази у српским рукама, у затворској болници у Бањој Луци. Француски репортер одлази у Бања Луку. Извесни пуковник Милутиновић га дочекује у тамошњем Прес–центру и уручује му досије пун докумената о Лофтхаузу. Пре тога, обавештава га да је Лофтхауз ухапшен на Мајевици током једне битке у новембру 1991. Рањен је у плућа и ноге, а био је физички злостављен пре него што је признао да се бавио шпијунажом. Тренутно је на лечењу, лекари не дозвољавају посете и Мерлино не може да га види. Приликом хапшења, Лофтхауз је имао на себи униформу без ознака и југословенску пушку АП М–72. Током саслушања признао је да је са Гатманом у Загребу саобраћао путем обичног или сателитског телефона достављајући му информације. Гатманово кодирано име је 2 ИЦ. Лофтхауз обавештава 2 ИЦ у Загребу о постојању концентрационих логора у Босни. О томе је, наводно, чуо од преживелих затвореника.

Гатман 17. јула 1992. године одлази у Бања Луку и тражи да обиђе логоре. Радован Караџић је у то време био већ издао наредбу да сви затвори и сабирни центри буду отворени за међународни увид. Представници српске војске одводе Гатмана у Мањачу. Он слободно обилази логор, разговара са муслиманским заробљеницима, констатује да се већина жали на слабу храну, али не помињу никаква физичка злостављања. Мерлино, затим, наводи да Гатман, по изласку, изјављује да српска војска у потпуности поштује Женевске конвенције. О овој његовој изјави постоји документ:

Један је српски камерман све време пратио и снимао Гатмана. Рој Гатман свој први текст о српским концлогорима објављује другог августа 1992. Наслов на првој страни “Њујорк 1–Буздеја“ гласи: “Логори смрти у Босни“. Испод тог наслова, Гатман пише:
Српски освајачи северне Босне отворили су два концентрациона логора у којима је више од хиљаду цивила ликвидирано или је умрло од глади и где још десетине хиљада недужних цивила чека сигурна смрт, тврде два недавно ослобођена заробљеника. Сведочење ова два преживела заточеника је први доказ једног монструозног масакра. У једном од тих логора више од хиљаду заробљеника затворено је у металним кавезима, тврди један бивши заробљеник“.

У наставку текста, и налазу базираном на изјавама два заробљеника стоји читава серија оптужби:
Наоружани српски стражари ликвидирају по групама од десет до петнаест заробљеника дневно (...) Близу Брчког, између 15. маја и половине јула, 1350 лица је измасакрирано. Већина је била заклана (...) Тела су спаљивана у крематоријумима, а неки лешеви транспортовани као храна за стоку. Појединих дана смрад је био такав да се није могло дисати (...) Једном сам видео десет тела како леже у рову. Вратови су им били пререзани, носеви одсечени, а полни органи отргнути.“.

Рој Гатман, ову монструозну сторију базира на “сведочењу“ два муслиманска затвореника, а не верује ономе што је својим очима видео у Мањачи. Гатман има и други јак “извор“ – Званичну комисију за ратне злочине формирану од стране муслиманске владе у Сарајеву:
У Омарској се тренутно налази 11 хиљада затвореника (!), што је до сада највећи установљени број у 94 (!) логора позната овој комисији.“.

Сутрадан, 3. августа 1992. године, Гатман наставља репортажу у истом стилу и на основу истих извора – двојице “`побеглих` заточеника“.

Жак Мерлино записује у књизи:
Следећих дана смењују се агенцијске вести и прештампавају исти текстови базирани само на два сведочења. Али сада је већ цео свет убеђен у постојање нових Аушвица у Босни. ТВ станице, вечито незасићене вестима, хитају у Бања Луку. Прва екипа која стиже на лице места је ITN... Коцка је већ бачена, јавност је узбуђена до максимума... Пренет сателитом, снимак ITN је обишао целу Планету, пре него што је ико имао времена да размисли. Потражња за новим Аушвицом била је огромна... Сцене измршавелих заробљеника, затворених иза болљикаве жице, изазвале су ефекат медијске атомске бомбе. `Њујорк Тајмс` се следећих дана просто такмичио у поређењу са нацистичким кониентрационим логорима. А све је почело на основу два сумњива сведочења дата једном британском плаћенику који их је пренео америчком новинару који је седео у својој хотелској соби у Загребу[7].

Када су Маршал и Вилијамс стигли у Босну крајем јула 1992. године, обоје су били под снажним притиском да се не враћају без приче о логорима. Рој Гатманов чланак о логору смрти у Мањачи “пробудио је наде“ лондонским редакцијама, записује Томас Аајхман (ЛМ) спомињући да је Пени Маршал, када се вратила у Лондон, причала како су она и Вилијамс добили из Лондона наредбе од колегијума ITN и Четвртог канала да оставе све друго и да се не враћају без приче о логорима. “Остављен нам је отворен простор и време да пронађемо концентрационе логоре уз наређење да ништа не извештавамо док не пронађемо причу о логорима“, изјавиће Пени МаршалСиднеј тајмсу“ 16. августа 1992. године.

Крај боравка у Босни се, међутим, приближавао, а екипа још увек није “нашла причу“. Последња шанса остао је сабирни центар у Трнопољу. Прича у Трнопољу снимљена је петог августа (1992. године), монтирана следећег дана у Будимпешти и исте вечери послата – и објављена у Лонлону. Центар приче био је Фикрет Алић и група босанских потурица виђена кроз бодљикаву жицу.

Сад нам Томас Аајхман, откривајући обману, приказује истиниту причу о Трнопољу. А истинита верзија се налази у кадровима које је Пени Маршал исекла и одстранила у Будимпешти. До тих кадрова дошао је Дајхман.
Видео сам његов филм. На њему је све јасно, лаж је огољена до кости. Пени Маршал се види како у панцирном прслуку улази у комплекс, заједно са Вилијамсом и Вулијамијем. Не улазе кроз отворену капију него кроз велику рупу на бодљикавој жици! Бодљикава жица не ограђује цели `концлогор` него само мањи део око бившег складишта материјала, гараже и трафостанице. Из тог простора – унутар логора екипа се приближава бодљикавој жици. Са друге, слободне стране, наилазе избеглице привучене доласком страних новинара. Виде се чак `затвореници` концлогора како, тамо амо, прекорачујући жицу или се провлаче кроз рупе на огради. Унутар простора на коме се налазе новинари седи петнаестак избеглица. То су жене, деца и рођаци мушкараца побеглих од сукоба да би се склонили у Трнопоље. Идући за Трнопоље, да се придруже својим очевима и браћи, њих је покупила колона репортера (ITV и Српске телевизије) коју су обезбеђивали наоружани српски војници. Ево их сада, седе на трави и сви заједно обедују у `концлогору` Радована Караџића. Међу онима који се приближавају са спољне слободне стране, налази се и Фикрет Алић. Када га угледа онако мршавог са испалим ребрима, Пени Маршал се устремила на `слику свог живота`. А међу осталима, око Алића, налазе се и гојазни `сужњи`, понеки са обилатим `кобасицама` на стомаку“.

Шпијуни “Гардијана“ видели су, свакако Дајхманов филм и кренула је бујица пљувања из Редакције. Јавио се, обавезно и Ед Вулијами у “Обсерверу“. И он као заливен ћути о томе са које је стране снимљена слика о Фикрету Алићу. Ако каже истину, пада и он и тужба ITN. А и награде би ваљало враћати. Његов адут против Дајхмана је да Дајхман није био у Трнопољу: “Ја сам био тамо“. Вулијамовоправдање“, уосталом срочено агресивним језиком, изазвало је занимљиво реаговање. Из “Гардијана“ су ми рекли да је у Редакцију стигло око седамдесет протестних писама. Да би одиграла демократску игру Редакција је у једном од бројева пустила неколико скраћених верзија тих протеста. Господин Филип Најтл из Лондона пише Редакцији:
Без обзира какви су мотиви чланка Томаса Дајхмана о фамозном филму ITN о Трнопољу, реаговање ваше редакције покреће питање о рапортирању из модерних ратова, посебно телевизијском извештавању“.

Захтев за кадровима који ће погађати у срце, са јасно разликованим херојима и сатанама, тера камермана да тражи снажне симболе. У случају филма о Трнопољу, бодљикава жица представља присилно заточеништво, а омршавели Фикрет Алић – изгладњавање. Ово двоје заједно дају – концентрациони логор! Међутим, ниједан од ова два симбола није истинит.

Фикрет Алић и они око њега нису били заточени бодљикавом жицом него чувани од стране стражара. Чак и ITN филм показује да ниска жица не би била никаква препрека за бежање. Костур Фикрета Алића био је, затим изузетак од осталих – симболичност није одавала реалност. Филм постаје још мање веродостојан када се из контекста изузме једна слика како су то учинили британски таблоиди, да би Трнопоље прогласили ХитлеровимБелсеном“. Ово су везане тачке о којима би требало дебатовати. Нажалост, ITN је, уместо тога, узео адвокате.



[1] Више о томе, видети – Ed Vulliamy: “We can't forget“, Guardian, Извор, интернет – http://www.guardian.co.uk/world/2004/sep/01/warcrimes.balkans; приступљено 28. јуна 2011. године.
[2] Више о томе, видети – Царево ново одело, разоткривање лажи; Извор, интернет - http://emperors-clothes.com/serbo-croatian/indexsc.htm; приступљено 28. јуна 2011. гофине.
[3] Више о томе, видети – THOMAS DEICHMANN: “Зашзо је лист `ЛМ` изгубио парницу у којој је оптужен за клевету“, НОВО – Магазин.де, 22. март 2000.; Извор, интернет - http://news.beograd.com/srpski/clanci_i_misljenja/novo_magazin/000322_zasto_je_list_lm_izgubio_parnicu_u_kojoj_je_optuzen_za_klevetu.html; приступљено 28. јуна 2011. године.
[4] Више о томе, видети – George Kenney and Michael J. Dugan: “Operation Balkan Storm: Here's a Plan“; The New York Times, November 29, 1992.; Извор, интернет – http://www.nytimes.com/1992/11/29/opinion/operation-balkan-storm-here-s-a-plan.html?scp=1&sq=George%20Kenney%20and%20Gen.%20Michael%20J.%20Dugan&st=cse; Приступљено 28. јуна 2011. године.
[5] Више о томе, видети – “George Kenney's Message“; The New York Times, August 27, 1992; Извор, интернет – http://www.nytimes.com/1992/08/27/opinion/george-kenney-s-message.html; Приступљено 28. јуна 2011. године
[6] Више о томе, видети – “The Prijedor report“, Annex V, Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780 (1992.), 28 December 1994; Извор, интернет – http://www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/anx/V.htm; Приступљено 28. јуна 2011. године.
[7] Више о томе, видети – Jacques Merlino: “Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire“, Albin Michel, Paris, 1993., стр. 127–129.



Нема коментара:

Постави коментар