СПЕЦИЈАЛНИ РАТ: ОДБРАМБЕНИ РАТ ОД 1991. ДО 1999. ГОДИНЕ

ГЕНОЦИДИ И ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Збивања на просторима Југославије током последње деценије XX века, све до агресије НАТО на СР. Југославију 1999. године, су вишезначна. Југословенска криза је била нова етапа не само геополитичког прекрајања Европе, него и преиспитивања система међународних односа и међународног права. То је етапа коришћења тероризма као инструмента за постизање геополитичких циљева.

Навешћемо прво неколико чињеница. Северноатлантска Алијанса, чији је војни потенцијал по процени стручњака 2.000 пута премашивао југословенски, први пут је извршила агресију изван граница зоне своје одговорности. Таквог рата у историји још није било. НАТО је практично некажњено и варварски бомбардовао земљу (500–700 авиона дневно и ракетни удари са 20 бродова), бацивши преко 22.000 тона бомби на Југославију током 78 дана. Одговарајући на питање Секретаријата ОУН, генерални секретар НАТО је писмено потврдио да је у рату против СР. Југославије, НАТО алијанса лансирала 31.000 пројектила с осиромашеним ураном. Коришћене су касетне бомбе чија је употреба забрањена.

Последице свега тога не могу се измерити ни у простору ни у времену. Загађени су тле и вода на широким просторима Србије и Црне Горе и, нарочито, Косова и Метохије. Бомбардовали су зграду РТС у Београду, убивши 16 људи, и многе мостове на северу земље, који нису ни могли бити коришћени у војне сврхе, разорили путну и железничку мрежу, гађали колоне избеглица, људе у возовима, на пијацама, проузрокујући многобројне жртве. И то се у НАТО назива "колатерална штета". Поприлично цинично звучи, зар не?

Само током прве године "међународног" присуства на Косову и Метохији из покрајине је протерано око 300 хиљада житеља неалбанаца, углавном Срба. Хиљаде њих су убијене, рањене, нестале. Срушено је 150 православних цркава, међу којима ремек дела средњовековне српско–византијске архитектуре XIII, XIV, XV века која су под заштитом УНЕСКО као баштина светске културе. С. Милошевић је у свом излагању, на почетку заштитног дела судског процеса у Хагу, рекао:

"Господо, да је негде срушено 150 џамија, 150 католичких цркава или 150 синагога, сав би свет само о томе говорио".

17. марта 2004. године, албански су екстремисти, под лажним изговором, истерали и побили Србе из Косова и Метохије наочиглед администрације ОУН у покрајини. Протерано је око 5.000 људи. Русија је то отворено назвала етничким чишћењем. Данас је у јужној српској покрајини, под администрацијом ОУН (то треба поновити), остало неколико српских гета! То је неприхватљиво и срамно!

Агресивна дејства НАТО на просторима бивше Југославије, разуме се, нису била први случај примене силе без одобрења ОУН. Али су натовска бомбардовања Републике Српске 1995. године, агресија на СР. Југославију (марта 1999. године) проузроковала врло опасне и далекосежне последице по сву светску заједницу, широко отворивши пут за једнострану примену силе у међународним односима. О томе сведочи макар само агресија Сједињених Америчких Држава и њихових блиских савезника на Ирак с потоњом окупацијом земље од стране коалиционих снага. Није узалуд Председник Путин, пре отприлике седам година, изјавио:

"... Да је међународна заједница својевремено имала храбрости и снаге да спречи бомбардовање Југославије, данас не би било овако тешке ситуације у ирачкој кризи. Она би имала сасвим други карактер.".

У Југославији је створен изузетно опасан преседан. Регионална организација НАТО први пут је изашла изван граница своје одговорности и надлежности, узурпиравши право да нападне суверену државу и прикаже ширење своје војне власти и геополитичке контроле као миротворачку меру, тобоже засновану на међународном праву. Не говоре сада узалуд о могућности ангажовања НАТО и на Блиском Истоку, а Сједињене Америчке Државе уводе појам "Великог Блиског Истока", као региона који се простире од атлантских обала Северне Африке све до Пакистана и Индије.

ОУН, као светска организација, данас је потиснута у страну и, у политичкој пракси, осим хуманитарне делатности, од Повеље ОУН и принципа међународног правног поретка мало је остало, иако формално нико није ништа укидао. Она је, у случају Југославије, искоришћена као инструмент и, после доношења резолуције Савета Безбедности ОУН 1244 (1999. године) о Косову, дефакто претворена у "покриће" натовске војне експанзије и геополитичке контроле. Зато деловање велесила на просторима бивше Југославије треба сматрати новом етапом ревизије међународног правног поретка.

Алијанса је 1999. године, у циљу дислоцирања трупа НАТО на територији СР. Југославије, пактирала с терористичком "Ослободилачком војском Косова". ОВК је, према писању појединих публициста, практично била "пешадија НАТО". По речима Рамуша Харадинаја, једног од првих албанских терориста, све донедавно председника владе Косова, у његовој исповести "Мир генерала", НАТО и ОВК су били "као једна војска". Генерал Леонид Ивашов је, сведочећи у Хагу као сведок одбране Слободана Милошевића, саопштио да је

"... српска служба безбедности пресретала телефонске разговоре терористе Тачија (Хашим Тачи – руководилац ОВК, Б.М.), и испоставило се да су у тој мрежи и госпођа Олбрајт и други званичници".

Последице тог савеза НАТО и ОВК осећају се и данас кроз настављање терора против српског живља Косова и Метохије, рушење православних цркава и других споменика српске културе.

Мора се констатовати да је на разним тачкама земљине кугле тероризам коришћен као инструмент за постизање геополитичких циљева. Такву оцену дели низ аналитичара и она се, очигледно, у пуној мери односи и на Балкан. После трагичног 11. септембра 2001. године започела је нова спирала политике светске доминације. Формулисана је доктрина борбе против "глобалног тероризма". Афирмише се "суверено право" Сједињених Америчких Држава да силом уклања сваки политички режим који "подржава терористе". Проглашено је право "превентивног удара". У ствари, одиграва се "прекрајање света" и сфера интереса и утицаја. Свугде где су природни, сировински ресурси и магистрални светски путеви, тамо су интересне сфере Сједињених Америчких Држава и Европске Уније.

Треба истаћи да је СР. Југославија, 29. априла 1999. године, поднела Међународном суду (правде) ОУН у Хагу тужбу против десет земаља–чланица НАТО због њиховог кршења међународних обавеза некоришћења силе против других држава, немешања у унутрашње ствари, повреде суверенитета друге државе, заштите цивилног становништва, природне средине, навигације на међународним рекама, основних људских права и слобода, коришћења забрањеног оружја итд. Југословенска влада је затражила увођење привремених мера против тих држава (Белгија, Велика Британија, Канада, Француска, Немачка, Италија, Холандија, Португал, Шпанија и Сједињених Америчких Држава), позивајући се на јурисдикцију Суда на основу Члана 36. Статута Суда (донетог 1946. године) и Конвенције ОУН о геноциду (донетог 1948. године). Југославија је поднела тужбу захтевајући накнаду штете.

Суд је, јуна 1999. године, из тог списка искључио Шпанију и Сједињене Америчке Државе зато што те државе нису потписале Конвенцију ОУН о генодицу. После свргавања С. Милошевића крајем 2000. године западне силе су захтевале од југословенских власти да повуку ту тужбу. Власти, премда и прозападне, нису се одважиле на то зато што су против повлачења тужбе били широки кругови јавности, интилигенција, опозиционе политичке странке, то би био врло непопуларан корак који се коси с расположењем људи. Али је, децембра 2004. године, сам Међународни Суд ОУН "одбранио" НАТО прогласивши да тужба СР. Југославије (сада Србије и Црне Горе) није у његовој надлежности зато што, је л` те, Југославија у тренутку подношења тужбе није била формално члан ОУН (иако је земља тамо и имала свог амбасадора итд.). Узгред, тужба Босне и Херцеговине против СР. Југославије (СЦГ) за геноцид, поднета Међународном суду ОУН, није ни одбијена нит повучена. Све остаје на снази као полуга за притисак и уцењивање српског народа.

Хашки трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) који је судио Слободану Милошевићу, а данас суди и другима, углавном српским државним и војним руководиоцима, нема мандат да разматра "злочине против мира", они не улазе у његову надлежност. Значи, тај "трибунал" не може да ислеђује агресију НАТО. Премда, као што је познато, оснивач трибунала Савет Безбедности ОУН сноси "основну одговорност за очување међународног мира и безбедности" (Повеља ОУН, члан 24.). А Повеља ОУН је агресијом НАТО била очито погажена, прекршене Женевске и друге међународне конвенције, међу којима и Оснивачки акт саме НАТО.

Трибунал не суди вођама сецесионистичких република бивше Југославије и њиховим иностраним покровитељима, који су заједно испровоцирали ратове за отцепљење од СФРЈ. Трибунал не суди државама већ само појединцима. Но, руководиоци земаља НАТО су, једнако као и натовски организатори и конкретни извршиоци агресија на Балкану, не подлежу суду. Тема одговорности НАТО забрањена је у МТБЈ. Ако неко од оптужених Срба пред Хашким трибуналом заусти о томе, сместа им се искључује микрофон.

Треба истаћи да су руски државни и политички функционери и органи често и оштро критиковали делатност трибунала. Критикована је политизованост трибунала, његова очито антисрпска оријентација, покушаји да се колективна одговорност свали на српски народ. Комисија за Југославију Државне Думе обратила се 1999. године трибуналу са захтевом да се истраже злочини НАТО у Југославији. Званични представници Руске Федерације, на седницама Савета Безбедности и Генералне Скупштине ОУН, често су, поред осталог, износили очекивања Русије да ће се тужилац МТБЈ, најзад, позабавити многобројним случајевима убијања цивилног становништва и рушења цивилних објеката у ударима НАТО на Савезну Републику Југославију. Али, авај, НАТО је војни инструмент политике који има за циљ глобалну контролу светских процеса и неоимперијалну доминацију Америке и њених савезника. НАТО може постати средство глобалног војног мешања. Та се организација и даље шири на Исток и читав низ влада, укључујући и оне на Балкану, маштају о чланству својих земаља у НАТО и Европској Унији, видећи у томе малтене спас од свих невоља. Историја ће показати...

За аутора ових редова дилеме нема: међународна стабилност неће бити на добитку од глобалног мешања. Пре ће бити супротно. Политика светске доминације доводи до тежњи низа земаља да себи обезбеде приступ различитим средствима, па и нуклеарним, за одвраћање самих Сједињених Америчких Држава. Бомбардовање, право на "превентиван рат", агресија против "земаља–парија" не могу свет спасти од тероризма. Светску и регионалну стабилност, значи, и на Балкану, може обезбедити само међународна сарадња, економски раст, решавање социјалних проблема, национална равноправност, слободан унутрашњи развој, без наметања туђих правила и "демократских вредности".

У супротном, ако Међународна заједница настави да благонаклоно посматра амерички неоимперијализам, питање је тренутка када ће и остале земље (које допадну сфере америчког утицаја) проћи као Србија!

Пошто се о злочинима против српског народа у Међународној заједници углавном ћути, следећи редови треба да послуже као упозорење свима онима који дозволе да им НАТО и Сједињене Америчке Државе помажу у решавању унутрашњих проблема... Ево како је НАТО на челу са Сједињеним Америчким Државама решавао проблеме на Балкану

ПРЕГЛЕД ТЕРОРИСТИЧКИХ АКАТА НА ТЕРИТОРИЈИ

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ПЕРИОДУ ОД 1. ЈАНУАРА 1991. ДО 20. ЈУНА 1999.

	СВЕГА:	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998.	1999.
На раднике и објекте МУП	1916	11	11	8	3	7	19	31	1129	697
На објекте избеглица	26						8	1	17	0
На грађане и остале објекте	1143		1		3	4	4	23	739	369
УКУПНО	3085	11	12	8	6	11	31	55	1885	1066

Терористички акти на простору Косова и Метохије у периоду од 1991. до 1999. године

ПОСЛЕДИЦЕ

1.Убијено

	СВЕГА:	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999
Припадника МУП	281	1	3	2		2	4	1	115	153
Грађана	373				5	4	6	11	173	174
УКУПНО	661	1	3	2	5	6	10	12	288	334

Број убијених

2. Укупан број повређених

	СВЕГА:	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999
Тешке телесне повреде	713	2	8	11	2	7	3	15	294	371
Лаке телесне повреде	629	2	1	1		2	4	12	267	340
УКУПНО	1342	4	9	12	2	9	7	27	561	711

Укупно повређених

2.1. Број повређених припадника МУП

	СВЕГА:	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999
Тешке телесне повреде	514	2	5	11	1	5	3	8	216	263
Лаке телесне повреде	441	2	1	1		2	3	5	187	240
УКУПНО	955	4	6	12	1	7	6	13	403	503

Повређени припадници МУП

2.2. Број повређених грађана

	СВЕГА:	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999
Тешке телесне повреде	199		3		1	2		7	78	108
Лаке телесне повреде	188						1	7	80	100
УКУПНО	387	0	3	0	1	2	1	14	158	208

Повређени грађани

ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАДИ НА ГРАЂАНЕ АРБАНАШКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ - ЛОЈАЛНИХ РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999	СВЕГА:
Укупно напада				2	4	2	13	327	160	508

Повређени грађани арбанашке националности

Последице:

	СВЕГА:	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999
Убијено	205				2	4	1	10	77	111
Тешке телесне повреде	114					2		4	34	74
Лаке телесне повреде	89						1	2	38	48
УКУПНО	408	0	0	0	2	6	2	16	149	233

Последице напада

Преглед броја припадника МУП које су отели албански терористи и последице:

	1998	1999	СВЕГА:
Отето полицајаца	15	10	25
Убијено	3	0	3
Побегло	0	0	0
Пуштено на слободу	3	0	3
Судбина непозната	9	10	19

Отети припадници МУП

Преглед броја грађана које су отели албански терористи и последице:

	1998	1999	СВЕГА:
Отето грађана	293	111	404
Убијено	31	16	47
Побегло	9	9	18
Пуштено на слободу	110	23	133
Судбина непозната	143	63	206

Отети грађани

Преглед броја отетих грађана по националној припадности:

	1998	1999	СВЕГА:
Отето грађана	293	111	404
Срба и Црногораца	173	43	216
Албанаца	101	65	166
Рома	14	0	14
Муслимана	1	1	2
Осталих националности	3	2	5
Страних држављана	1	0	1

Отети грађани по националној припадности

НАПАДИ АРБАНАШКИХ ТЕРОРИСТА ОД ДОЛАСКА СНАГА КФОР, У ПЕРИОДУ ОД 10. ЈУНА 1999. ДО 14. ФЕБРУАРА 2004. ГОДИНЕ

Од доласка снага КФОР на подручје АП Косова и Метохије, од 10. јуна 1999. до 14. фебруара 2004. године, арбаншки терористи извршили су укупно 6.842 напада, од чега 6.775 на цивиле (6.209 на Србе, 224 на Албанце и 342 на припаднике осталих националности). На припаднике МУП извршено је 57 напада, а на припаднике Војске СЦГ десет. У овим нападима, албански терористи су убили 1.218 лица (1.190 цивила, 24 припадника МУП и 4 припадника ВСЦГ), ранили су 1.374 лица (међу којима је 15 припадника МУП) и отели 1.150 лица (1.111 цивила, 29 припадника МУП и 10 припадника ВСЦГ).

Међу 1.190 цивила које су убили арбанашки терористи, највећи је број Срба (999), затим Арбанаса (117) и припадника осталих националности (74). Од укупно 1.111 отета цивила, 961 су Срби, 75 Арбанаси и 75 припадника осталих националности. Непозната је судбина 845 отетих цивила, 162 је убијено, 12 је успело да побегне (9 Срба и три лица осталих националности), а 92 цивила је пуштено на слободу. Непозната је судбина за 15 отетих припадника МУП и 9 припадника ВСЦГ, 6 припадника МУП је убијено, 6 је пуштено на слободу, док су два припадника МУП успела да побегну отмичарима – арбанашким терористима.

П Р Е Г Л Е Д
ИЗВРШЕНИХ ТЕРОРИСТИЧКИХ НАПАДА АЛБАНШКИХ СЕПАРАТИСТА
НА ПОДРУЧЈУ АП КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПЕРИОДУ ОД 10.06.1999. ДО 7.02.2003. ГОДИНЕ

УКУПАН БРОЈ ТЕРОРИСТИЧКИХ НАПАДА	6.842
1. На грађане:	6.775
- Србе	6.209
- Арбанасе	224
- Остале припаднике различите националности	342
2. На припаднике и објекте МУП	57
3. На припаднике и објекте ВСЦГ	10
ПОСЛЕДИЦЕ ТЕРОРИСТИЧКИХ НАПАДА
А. Убијено	1.218
1. Грађана:	1.190
- Срба	999
- Арбанаса	117
- Осталих припадника различите националности	74
2. Припадника МУП	24
3. Припадника ВСЦГ	4
Б. Повређено	1.374
1. Грађана:	1.359
- Срба и Црногораца	1.201
- Арбанаса	82
- Осталих припадника различите националности	76
2. Припадника МУП	15
3. Припадника ВСЦГ	-
В. Отето	1.150
1. Грађана:	1.111
- Срба	961
- Арбанаса	75
- Осталих припадника различите националности	75
2. Припадника МУП	29
3. Припадника ВСЦГ	10
СУДБИНА ОТЕТИХ ЛИЦА	1.150
1. Убијено	169
- грађана	162
- припадника МУП	6
- припадника ВСЦГ	1
2. Побегло	14
- грађана	12
- припадника МУП	2
- припадника ВСЦГ	-
3. Судбина непозната	869
- грађана	845
- припадника МУП	15
- припадника ВСЦГ	9
4. Пуштено на слободу	98
- грађана	92
- припадника МУП	6

АПСУРДНИ БИЛАНС ДЕЈСТАВА НАТО – ХИТЛЕРОВА ГРАНИЦА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Све фирерове границе наметнуте агресијом давно су укинуте изузев једне – која и данас ограђује Косово и Метохију од остале Србије...

Од 44 границе које је Хитлер ратовима и агресијом наметнуо широм Европе, све су после Другог светског рата уклоњене, поништене, изузев једне. То је гранична баријера која ограђује, насилно одваја, Косово и Метохију од Југославије, од матичне Србије. Ту границу су НАТО и Уједињене нације – УНМИК наметнули у лето 1999, агресијом, бомбардовањем СР Југославије, укључујући и јужну српску покрајину Косово и Метохију.

Никад у историји нису државне границе у свету тако масовно рушене као за седам година Хитлерове агресије и ратовања. Од 1938. до краја Другог светског рата нацистички Трећи рајх је напао и окупирао 18 држава у Европи. Хитлер је прво, 13. марта 1938. трупама Вермахта прегазио границу Аустрије, избрисао државу, прикључио Немачкој и преименовао у Остмарк (источна гранична покрајина). Тиме је нацистичка Немачка избила на северозападну границу Југославије, на Драви, у Словенији.

ПОКЛОНИ МАЂАРСКОЈ

Током рата Хитлер је насилно наметнуо 44 своје границе на територијама других држава. Највише својих ратних граница Хитлер је наметнуо на тлу Краљевине Југославије. Пошто је агресијом срушио све дотадашње југословенске границе, он је априла 1941. северни део Словеније прикључио немачком рајху и назвао “јужна Штајерска”. Када су остали, јужни, део Словеније запоселе Мусолинијеве трупе, Хитлер је нову границу између Немачке и Италије наметнуо посред окупиране Словеније. Делић Прекомурја “поклонио” је мађарском савезнику. Хитлер је тада и окупирану Војводину “препустио” Мађарској и преместио немачку ратну границу до Новог Сада. Источни део, Банат, оградио је новом немачком границом. Источни и јужни део Југославије је онда “поклонио” Бугарској и тиме “своју” границу поставио на Тимоку и Вардару.

Немачки фирер је најпре аминовао, а доцније (1943. године) преузео, италијанску границу наметнуту на југословенској територији од Ријеке до Дубровника и Улциња и ону другу посред НДХ – Хрватске.

Провокација цивилизованог света била је како је Хитлер разбио Чехословачку. Септембра 1938. године одузео је њен погранични појас и припојио Немачком рајху под називом Судетенланд. Октобра 1938. године мали погранични рејон Чешке, Олса, поклонио је Пољској и поставио своју границу. Затим је даље комадао остатак ЧСР: јужни погранични појас поклонио је Мађарској и поставио своју границу.

Одмах потом је 13. марта 1939. године изнудио је отцепљење Словачке, ставио је под “заштиту” немачког рајха и омеђио својом границом. Дан касније, 15. марта 1939. године Хитлерове трупе су умарширале у Праг, а Чешка и Моравска претворене у Reichsprotektorat под немачком окупацијом и ограђен опет фиреровом границом. Један мали источни део, такозвану Карпатску Украјину, Хитлер је опет поклонио свом сателитском савезнику Мађарској. Укупно шест Хитлерових изнуђених граница на тлу раскомадане Чехословачке.

ОКРЊЕНА РУМУНИЈА

Од Литваније је Хитлер отргнуо гранични регион Мемел, марта 1939, припојио Немачкој и границу догурао до Балтика.

Од септембра 1939. године (започињући Други светски рат) Хитлер је окупирао, расцепкао Пољску и преградио са шест граница. Поништио је и границу Слободног града Данцига и прикључио Немачкој. Збрисао је све границе пољске државе. Средњи део прогласио је “Генералним гувернеманом”, оградио окупационом границом, јужни мали појас поклонио опет Мађарској. Хитлер је 1. октобра 1939. године оставио источну границу код Солибожа и Белзеца, док су источни део Пољске запоселе совјетске трупе (према пакту Рибентроп – Молотов од 23. августа 1939. године о подели интересних сфера на Истоку). Хитлер је код Брест–Литовска 18. септембра 1939. године утиснуо “своју” привремену границу према СССР. Још два пута он је наметао границе на тлу збрисане са карте Пољске: дистрикт Лемберга (Лавова) и подручје Бјалистока је 1941. године прикључио немачком Гувернеману.

Пет пута је Фирер постављао Мађарској своје границе. Два пута, 1938. и 1939. године, “поклонио” је Хортијевој Мађарској јужне крајеве Словачке, затим 1940. године отцепио је од Румуније западну област Трансилванију и подарио је Мађарској, а своју границу протегао на Војводину до Новог Сада. Такође је Прекомурје поклонио Мађарској, под немачким окриљем. Тиме је Фирер окрњио Румунију на једној страни, а онда наставио и на јужном крају. Одузео је од Румуније јужну Добруџу и 1940. године поклонио Бугарској. Априла 1941. године Фирер је отргнуо од Југославије јужне делове Србије, од Пирота до Охрида, и предао под окупаторску власт сателитског режима цара Бориса у Софији. Одмах потом Хитлер је 1941. године одузео од Грчке северни део Тракије и поклонио опет Бугарској. И свуда то запечатио својим ратним границама.

ФИРЕРОВА “ВЕЛИКА ШЋИПНИЈА“

Шест деценија после рата одреди НАТО, чувају међе Хитлеровог освајања на Косову и Метохији. Наиме, у походу на запад, Хитлер је априла 1940. године прегазио Данску, окупирао, затим одмах запосео и Норвешку и поставио “своје” границе до Арктика и посред Северног мора. У мају 1940. године он је срушио границе неутралне Холандије, окупирао и преотео јој мали погранични појас Емс–Долар и ту поставио немачку границу. Потом је срушио границе и неутралне Белгије и Луксембурга.

Три пута је рушио и мењао границе Француске. Најпре је поставио границу посред Француске, према вишијевској јужној, незапоседнутој половини Француске, па је и ту границу доцније избрисао и преместио све до Медитерана. Два пута је Хитлер мењао границу Луксембурга, 1940. године најпре срушио граничну међу, а 1942. године ту малу државу избрисао са карте и припојио немачком рајху.

КОНТРОЛА НАД АЛБАНИЈОМ

Ојађен поразом код Стаљинграда Хитлер је, усред рата, 1943. наставио да намеће своје границе на простору окупиране Србије и Црне Горе. После италијанске капитулације септембра 1943. године Хитлер је преузео границу око Црне Горе, коју је Мусолини био прогласио “италијанским протекторатом”. Тада је Хитлер од Италије преузео пуну контролу и над Албанијом, која је дотле била италијански протекторат. Пошто је сателитски режим у Тирани 1939. године положио заклетву Виторију Емануелу и прогласио га “краљем Шћипније (Албаније)”, а 1943. године пак положио заклетву Хитлеру и, као доказ савезништва, подредио му шиптарску СС дивизију “Скендербег” регрутовану махом од Албанаца са подручја Косова и Метохије. Хитлер је онда сателитском режиму у Тирани подарио назив “велика Албанија” и поставио “своју” границу на северном рубу ове отргнуте српске покрајине – од Пећи до Подујева, од Урошевца до Тетова и даље, од Куманова све до Охрида.

Хитлер се усред рата 29. јуна 1942. године у фронтовској бази “Volfšance“ (Вучја јама) сагласио са својим бечким пријатељима који пропагирају: “Немачка не сме трећи пут да напусти Београд” освајан 1717. године под Евгеном Савојским, 1915. године под Макензеном и 1941. године под генерал–фелдмаршалом фон Клајстом.

Испрва заједно са савезником Мусолинијем, 1941. године, а после свргавања “Дучеа” Хитлер је сам форсирао савезничку Павелићеву НДХ и њен делокруг проширио преко Босне и Славоније све до Земуна и ту поставио још једну “своју” границу на југословенском тлу. Немачке граничне баријере у седишту НДХ, у Загребу, одржане су (8. маја 1945. године) чак шест дана после капитулације Берлина и девет дана после самоубиства Хитлера.

БИЛАНС ОСВАЈАЊА

У походу на исток, Хитлер је од 1941. рушио границе Совјетског Савеза и постављао “своје” границе: северну Буковину прикључио је Румунији, као и Бесарабију и Транснистрију (до Буга), а заузврат је добио легије румунских војника за Источни фронт. Такође је Фирер поставио “своје” границе дуж Литваније, Летоније и Естоније, а припремао их и код Стаљинграда и на Кавказу.

Хитлеров освајачки биланс: окупирао је 18 европских држава, срушио њихове границе, наметнуо 44 “своје” границе на копну и још 12 граница на мору.

Све те границе које је Хитлер насилно наметнуо широм Европе одмах после рата су поништене, укинуте, једино постоји фирерова граница на Косову и Метохији. Обновљена је у лето 1999. године, стационирањем трупа Сједињених Америчких Држава, НАТО и других чланица ОУН које су прекомандоване на Косово и Метохију.

Бил Клинтон у Урошевцу

Бил Клинтон, тадашњи председник Сједињених Америчких Држава, извршио је инспекцију те обновљене Хитлерове границе некадашње фантомске “велике Албаније”. Клинтон је 23. новембра 1999. године у Урошевцу (већ преименован у Феризај), пред две хиљаде шиптарских изабраника, махом прерушених герилаца из ОВК, у име Сједињених Америчких Држава сугестивно поручио албанским савезницима:

“Ми смо победили у рату, једино ви можете да обезбедите мир.”

Под окриљем КФОР, УНМИК, са генералима НАТО на челу, та фирерова некадашња граница, од Мердара и Подујева, стављена је под контролу 30.000 албанских бојовника, док јужна граница, на Проклетијама, према држави Албанији (чији званични назив гласи Шћипнија, односно Република Шћиперизе) уопште не постоји. Из Албаније ту улази ко хоће, уноси се оружје, дрога, пребацују киднаповани несрећници. Више од 300.000 цивила из Албаније илегално се уселило на Косово и Метохију под протекторатом НАТО од 1999. године до сада. Више него што се у време “велике Албаније” под Мусолинијем и Хитлером од 1941. до 1945. године илегално из Албаније увукло на Косово и Метохију.

Једина Хитлерова граница у Европи данас се одржава на простору Косова и Метохије под протекторатом ОУН и УНМИК, под командом НАТО, уз ослонац на Албанце са обе стране Проклетија. Равно 60 година после оснивања Организације Уједињених Нација – која је основана да би се избрисали фатални трагови нацизма и Хитлеровог вандализма – једина “фирерова граница” и данас још опстаје под чинодејством емисара Уједињених Нација.

За своју помоћ Арбанасима, Бил Клинтон је добио и споменик...

Споменик Клинтону у Приштини

Као опомена свима и наук о томе како изгледају хуманитарне интервенције Сједињених Америчких Држава и њихових савезника, сведоче и следеће фотографије начињене у периоду од 1998. до 1999. године...

Напомена: Фотографије које су приказане на следећој страни представљају српске жртве које су побили арбанашки терористи и НАТО алијанса (у операцији "Милосрдни анђео").
Сами одлучите да ли желите да видите ову страхоту...

Ако не желите, пређите на почетну страницу...