Почетком 2011. године, у Северној Африци и
на Блиском истоку, Сједињене Америчке Државе су, у име “људских права“, покренуле низ
догађаја који су почели да реализују пројекат “Великог
Блиског истока“ (енгл. the Greater Middle East).
Овај пројекат су 1997. године, у академској литератури – у монографији “Стратешка географија и мењање Блиског
Истока“[1],
изложили Џ.
Кемп и Р. Харкавиј;
а званично је објављен за време администрације Џорџа
Буша млађег[2]
(енгл. George Walker Bush) 2003. године.
Постоји много основа за извођење закључка
да су упади Сједињених Америчких Држава и НАТО
у Авганистан (2001. године) и Ирак (2003. године) заправо били директно повезани
са тежњама за геополитичко прекрајање источног дела “Великог Блиског истока“. Тада се
радило о Авганистану, Пакистану, државама Средње Азије, Закавказја и Персијском
заливу. Међутим, од онога што је политичка елита Сједињених Америчких Држава тада
замислила, није се много остварило. До 2011. године, Сједињене Америчке Државе
су одлучиле да своје активности на мењању политичке карте “Великог Блиског истока“ појачају
својим активирањем у западном делу тог макрорегиона, тако што ће извршити смену
режима који су у њему били на власти.
 |
| Велики Блиски Исток |
У визији “Великог
Блиског Истока“ америчке геостратегије данас се најчешће убрајају
(осим “традиционалног“ Блиског Истока) и
арапске земље Северне Африке од Либије до Мауританије, затим Иран, Авганистан, Пакистан,
као и Сомалија и Етиопија. Осим њих, на карти Џ.
Кемпа и Р. Харкавија
у “велики Блиски Исток“ су укључени и
Турска, државе Закавказја, некадашња совјетска Средња Азија и Казахстан. Као
циљ је постављено да се у тим земљама прошири “западна
демократија“.
 |
| Прекрајање мапе Блиског истока |
Да би реализовале тако постављени циљ, Сједињене
Америчке Државе су имале намеру, да “кооперативним земљама“
дају финансијску помоћ. Међутим, ову идеју је позитивно примила само Турска,
док су је остале земље једноставно игнорисале (захваљујући се американцима на “њиховој помоћи“). Све до пролећа
2011. године, рад на реализацији пројекта “Великог Блиског истока“
се могао наслутити само у активности сомалијских гусара који су се досетили (“спонтано“), да пљачкају бродове и
да паралишу поморске путне магистрале које воде из Азије у Европу. Међутим, са
доласком “арапског пролећа“ и епохе “твитер–револуција“ постало је јасно
да се ти догађаји не могу назвати “спонтаним“.
Једино што може да их објасни јесте, оживљавање пројекта “Велики Блиски исток“.
 |
| Пријављени инциденти о нападима сомалијских пирата |
У јуну 2004. године било је покушаја да се,
преко самита Г–8, легализује план Џорџа Буша о
наметању демократије “Великом Блиском Истоку“.
Међутим и овај покушај Бушове
администрације је претрпео крах. Мишљење оних, који тада нису подржали план Сједињених
Америчких Држава, изрекао је председник Француске, Жак Ширак (франц. Jacques René Chirac), изјавивши да
блискоисточне земље морају саме да решавају да ли су им “мисионари демократије“ потребни.
Уосталом, у то време су и Египат, и Саудијска Арабија такође одбиле Бушов план, пошто нису ни прихватиле
позив за учешће на том самиту. Нико од лидера других арапских земаља се није
изјаснио за “демократско мисионарство Сједињених Америчких
Држава“; једини који је то учинио, био је нови председник Ирака
(амерички марионета и колаборациониста).
Од тада до данас, у свету се много тога
променило. У Француској је на место Ширака дошао Николас Саркози (франц. Nicolas Paul Stéphane Sarközy de Nagy-Bocsa)
и постао један од зачетника агресије НАТО против
Либије, председник Француске је демонстративно изабрао про–амерички курс и тиме
не мало предодредио ток рата у Либији.
Према мишљењу Јевгенија Примакова (рус. Евгений Максимович Примаков), када
је обелодањивао план “Великог Блиског истока“,
Вашингтон је имао на уму неколико циљева. Прво, пошто се обезбедио подршком
низа државних лидера, као последње оправдање за интервенцију у Ираку било је:
уколико би пројекат “Великог Блиског истока“
био подржан – операција у Ираку би била представљена као једна од епизода те
операције. Друго – покушај да опет уједини око себе све савезнике и суседе који
су се дотле били разишли са Сједињеним Америчким Државама у процени њихових дејстава
у Ираку. И треће – поновно јачање водеће улоге Америке у односима са муслиманским
светом.
Сада, у условима економске кризе, Сједињене
Америчке Државе су се поново вратиле Бушовом плану,
али “помоћ“ се више не ограничава новцем, већ се нагласак прави на извоз кризе
у облику револуција и ратова.
Крај Либијске џамахирије и нови рат за освајање колонија
После успешног почетка дестабилизације
северне Африке, победе “твитер револуција“
у Тунису и Египту, успешног парчања Судана на два дела, као и оштрог гушења
опозиционих скупова у Бахреину и Јемену (уз помоћ Саудијске Арабије), код Сједињених
Америчких Држава је у Либији дошло до застоја. Покушај да се Гадафи обори лако, тако што ће
се инспирисати скупови “демократске опозиције“,
су пропали, између осталог и зато што таква опзиција није ни постојала. Није се
оправдало ни улагање у разбојнике и Гадафијеве
стране непријатеље, уз извесну помоћ племенских вођа, незадовољних пуковниковом
политиком.
Рат против Либије је показао да, мада је НАТО у стању да тепихом бомби
потпуно уништи инфраструктуру у којој нема атомског оружја и савремене
против-ваздушне одбране, НАТО ипак
није способна да решава стратешке задатке. Убиство једног од вођа племена обеида
Абдул Фатаха Јуниса[3]
(енгл. Abdul Fatah Younis) од стране
другог дела опозиције, уз толеранцију НАТО, одмах
је довело до раскола међу побуњеницима и нагло смањило војну моћ добровољачке
војске мародера, која се уз помоћ авијације НАТО
бави пљачком и убиствима мирног либијског становништва.
Пошто су најамници, уз помоћ специјалаца НАТО и француске Легије странаца заузели
Триполи, док се Гадафи
повукао у родни Сирт (који су авиони НАТО готово сравнили
са земљом, уз тотални мук Уједињених нација),
Либију сада чека нов живот, или тачније речено – смрт. Смрт, јер ће земља бити
издељена на делове. Пошто је “нова влада“
Либије објавила Алжиру рат – започиње још један колонијални рат за енергетске
изворе читаве Северне Африке…
Улога Турске – лобиста Сједињених Америчких Држава или нови хегемон?
Немири у Сирији и скуп прилично загонетних
околности у којима су се демонстранти сукобљавали са снагама реда већ давно
привлаче пажњу читавог света. Посебно је узнемирујућа реакција северног
сиријског суседа – Турске. Почетком августа у средствима јавног информисања су
се појавиле вести да Турска врши мобилизацију резервиста и да скупља војску на
граници са Сиријом. Азербајџански политиколог Тофик
Абасов сматра да Турска “трчи пред руду“,
обзиром да председник владе Р.Т.Ердоган
не крије да ради према налозима Вашингтона. То се потврђује и тиме, што се пре
тога контакт-група за Либију нашла у Истамбулу, а и зато што се после тога Х.Клинтон поново састала са Ердоганом ради дискусије о проблему
Сирије. “Мишљење Анкаре које се поклапа са источним
курсом Вашингтона у арапском и муслиманском свету изазива не само
раздражљивост, већ и бојазан. У последње време многи постављају питање – а да
ни је то онај исти Ердоган, који се до јуче врло гласно борио за права
палестинаца и чврсто бранио `Флоту за мир` која је била упућена у сектор Газе“
– каже азербајџански политиколог.
Подсећања ради, Турска не само што је подржала
пројекат “Велики Блиски Исток“, већ активно
учествује и у његовој реализацији. Према речима бившег генералног директора Министарства за индустрију и трговину Турске,
Булента Есиноглу (турс. BülentEsinoğlu), аутора књиге “Загњурени у Запад“,
Ердоган је “копредседник“ пројекта “Велики Блиски Исток“ и спреман је
да учини све, како би обезбедио цепање Сирије на три дела, које захтева
Вашингтон. Таква позиција Анкаре може да доведе не само до рата Турске са
Сиријом, већ и до оснивања независног Курдистана. Док Сирија и Турска буду
заузете ратовањем Курди ће, пошто прво обезбеде подршку Вашингтона, покушати да
уједине у једну нову државу територије на којима живе (а то су делови четири
државе: Турске, Ирака, Сирије и Ирана).
Истовремено Турска води политику
зближавања са Русијом, како би за сваки случај имала и “резервну варијанту“, или бар
сагласност Москве за акције против Сирије. У ствари сада само Русија (и
посредно – Кина) представљају брану да не почне активна војна фаза конфликта.
“Издаја“ Израела – Палестина чланица ОУН? Демарш Сједињених Америчких Држава
У пролеће 2011. године, Сједињене Америчке
Државе су извршиле издају свог главног савезника на Блиском Истоку – Израела.
Наиме, 19. маја председник Сједињених Америчких Држава је јавно предложио да се
поново погледају резултати Шестодневног рата и да се границе Израела врате на
границе из 1967. године. Барака Обаму
су подржали званични представници Француске, Немачке и Пољске и главни
представник Европске уније за иностране послове и политику безбедности, Кетрин Ештон. Са своје стране, Бењамин Нетаниаху, израелски
председник владе, је категорично одбио могућност повратка у старе границе.
13. августа је палестински министар
иностраних послова, Риад ал–Малики,
објавио да има намеру да 20. септембра 2011. године (на пола године од почетка
рата против Либије) преда Уједињеним Нацијама званичну
молбу за ступање у пуноправно чланство Палестине у ту организацију. Пре тога,
9. августа, представник Палестинске аутономије у ОУН, Риад Мансур је изјавио да,
уколико независност Палестине не буде призната од стране Уједињених нација, палестинске
власти ће се трудити да добију статус који данас у ОУН има Ватикан. Према његовим
речима, програм – максимум за Палестинце је да буду признати и да добију статус
чланице ОУН, као што је то недавно
урађено са Јужним Суданом, али су они спремни да, уколико се то буде морало,
статус “земље – посматрача“ замене статусом
“државе која није чланица ОУН“, како
је то препоручено у Резолуцији 181. из 1947.
године.
Подела Судана на две државе је иницирана
од стране Сједињених Америчких Држава, а одобрена у Уједињеним Нацијама, и
представља наставак политике двојних стандарда, која је постала норма
међународног понашања Сједињених Америчких Држава још у време агресије НАТО против Југославије и
издвајања Косова из Србије. Уколико Палестина буде призната за чланицу ОУН, неће остати никаква
препрека да са као чланице ОУН признају
и Придњестровље, Абхазија и Јужна Осетија. Међутим, у једном тренутку су Сједињене
Америчке Државе решиле да се повуку и у више од 70 земаља– чланица ОУН послале предлог да се
Палестина не призна за пуноправног члана. За сада није јасно шта је изазвало
тај демарш. Можда страхом да (Сједињене Америчке Државе) више немају довољно
снаге за контролисање свих ратова на Блиском Истоку, а и да би их губитак
Израела потпуно онемогућио да убудуће имају пуну контролу над исламистичким снагама.
Све наговештава почетак новог рата. Тачније
– активну фазу већ одавно започетог колонијалног рата за енергетске изворе. А
можда је то почетак Трећег светског рата. Јер криза у економији развијених
земаља јача, економске мере не дају очекивани ефекат, те је тако на дневном
реду – рат. Није преостао ни један други начин да се капитализам избори са
финансијским кризама. Дакле, фитиљ је запаљен у Африци и Азији, бомба у виду
Трећег светског рата би сваког часа могла да експлодира, треба потражити
сигурно склониште... Али да ли оно заиста постоји?
[1] Више о томе, видети – Geoffrey
Kemp and Robert E. Harkavy: “Strategic
Geography and the Changing Middle East“; објављено у – University of Wisconsin–Milwaukee: “Digest
of Middle East Studies“, Volume 8, Issue 2, pages 27–32, Winter 1999.
[2] Подсећања ради, Џ. Буш
млађи је одобрио примену техника мучења, укључујући методу симулирања дављења,
док је био председник Сједињених Америчких Држава, од 2001. до 2009. године. Џорџ
Буш млађи је одговоран за широк спектар кршења људских права, посебно мучење,
што према међународном праву представља злочине. Због својих злочина, Буш је
отказао своју посету Швајцарској (због претње да ће против њега бити спроведена
правна акција због оптужби за мучење), заказану за фебруар 2011. године. Примену методе симулирања дављања Буш је оправдавао
њеном суштниском улогом у спречавању нових терористичких напада на Сједињене
Америчке Државе после 11. септембра 2001. године.
[3] Абдул Фатах Јунис (арап.
عبد الفتاح يونس) је био либијски генерал и политичар. Обављао је дужност секретара
Општег народног комитета за јавну безбедност.
Током агресије НАТО на Либију,
придружио се побуњеницима (22. фебруара 2011. године) и постао њихов
главнокомандујући. До тада је сматран за најближег сарадника либијског вође Муамера ел Гадафија. Дана 28. јула 2011,
побуњенички Прелазни национални савет
је саопштио да је генерал Абдул Фатах
Јунис убијен, док је нешто раније објављено да је ухапшен, због сумњи да је
тајно сарађивао са либијском војском. Министар побуњеничког Прелазног националног савета, Али Тархуни саопштио је да је генерала Јуниса убио Ибн Џарах, припадник милитантне муслиманске организације Обаида
која се бори уз побуњенике. Неки извори из реда побуњеника су тврдили да су Јунис и његова два сарадника убијени за
време испитивања у Бенгазију. Портпарол Општег
народног комитета, др. Муса Ибрахим,
је навео да је Јуниса убила Ал Каида, која је овим потезом желела
по покаже своје присуство и утицај у региону. Околности под којима је Јунис убијен пробудиле су страх и
несигурност у Бенгазију. Хиљаде људи су испратиле ковчег узвикујући да је био
мученик. Јунисов син, Ашраф, хистерично је узвикивао: “Желимо да се Муамер врати, желимо зелену
заставу назад“. Према неким оценама, генерал Јунис никада није уживао потпуно поверење побуњеника будући да је
више од 40 година био блиски пријатељ либијског вође Муамера ел Гадафија. Старешине племена Обеиди, из кога потиче Јунис, изјавили су да се Прелазни национални савет договарао са
исламским екстремистима о убиству. Детаљи о истрази говоре да је више његових
прстију одсечено, једно око ископано, стомак разпорен и тело спаљено. Такође,
постоје и опречне информације о његовом привођењу. Док побуњенички Прелазни национални савет тврди да је
генерал Јунис прихватио налог о привођењу
и добровољно пошао, сведоци догађаја наводе да је ухапшен и одвезен у Бенгази од
стране наоружаних група. Припадници племена Обеиди су најавили личну освету
уколико се случај не разреши.
