ТАЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЦИА КАО КОМПОНЕНТА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА

Након завршетка Другог светског рата, створени су услови биполарне поделе света, па је уследио период педесетогодишње (мање или више) изражене хладноратовске конфронтације између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза Социјалистичких Република. Тај период је обележен низом тајних операција (прикривених дејстава) које су заузеле значајно место у системима националне безбедности многих држава.

Наиме, после Другог светског рата настале су значајне друштвено–економске и политичке промене. Уследила су нова груписања и поларизација света на идеолошким, класним, националним, економским, религијским и регионалним основама. Тако је, већ 1949. године, формиран Северно-атлански пакт–НАТО (САД као водећа сила), а маја 1955. и Варшавски уговор (Совјетски Савез као водећа сила) и потом читав низ коалиционих војних савеза као што су: Центо пакт, Пацифички пакт, Рио пакт, Пакт Југоисточне Азије и други.

Свет, који је био бременит овим друштвеним, економским и политичким противречностима, добија још један велики терет који са собом доноси техничко–технолошка револуција. Та револуција условљава нагли развој ракетног и нуклеарног оружја, електронике, аутоматизације, роботике и других техничких средстава. Оружје (конвенционално, нуклеарно, хемијско, биолошко, ракетно, електронско, космичко, електромагнетско, економско, психолошко и друго) се убрзано усавршава и његове убојне моћи иду до апсурда. Војна индустрија, жељна ратних сукоба (да би оправдала своје постојање) постаје сама себи циљ и сврха, а енормна зарада јој често омогућава моћ и утицај у свим сферама живота.

Убојита моћ војних јединица се вишеструко повећава. Бројно стање војске зависи од усвојене концепције ратне и војне доктрине, гео-стратешког положаја, економских и других могућности. Војске појединих земаља су изузетно бројне: Совјетски Савез – 3,4 милиона људи, САД – 2,4 милиона, Кина – 2,9 милиона, Индија – близу милион, у европским земљама – 300.000 до 500.000 хиљада људи. Потребе за великим бројем људи условљавају измену састава војске те се у њен састав укључују и грађани (грађанска лица, цивилна лица). Поред непрекидног развијања вештине ратовања, у току и после Другог светског рата посебно је разрађена идеја о дејствовању у дубини непријатељске позадине, па се за то формирају снаге специјалне намене (специјалне, диверзантске, морнаричко–десантне, ваздушно–десантне и др. јединице), а рат се замишља као стварно тотални.

Оваква слика света, након Другог светског рата, условљава трку у наоружању, која је настала као плод хладноратовске конфронтације, и доводи до убрзаног развој и нагомилавање наоружања које је претило деструкцијом читаве планете. Клаузовицева дефиниција да “Рат није ништа друго до политика продужена другим средствима“ би у тим условима значила сукоб, који ни једна од супротстављених страна није желела. У тим условима, тајне операције су постале незаобилазан инструмент у настојањима да се спрече угрожавања националне безбедности и да се остваре национални интереси.

Амерички случај доказује да су тајне операције, не само заузеле место на листи инструмената спољне политике (уз дипломатију, економска средства, медије и војну силу)[1], већ и више од тога. Управо због њиховог успешног извођења, Централна обавештајна агенција–ЦИА (Central Intelligence Agency–CIA) је постала субјект америчке спољне политике, али и субјект међународних односа[2].

ПОЈАМ ТАЈНИХ ОПЕРАЦИЈА

Тајне операције (или прикривена дејства) су сигурно један од најконтраверзнијих инструмената којим владе настоје да остваре своје циљеве и интересе. Упркос њиховој контраверзности, а због немогућности да на други начин остваре своје националне интересе или да отклоне претње тим интересима, владе многих држава посежу за употребом прикривених дејстава.

Под “тајним операцијама“ (eng. covert action)[3] подразумевају се покушаји одређене државе да утиче на догађаје у другим државама или територијима без откривања своје умешаности[4]. За овај тип активности (у западној терминологији) се поред појма “тајне операције“, користе и појмови као што су: “тајне акције“, “акције тихе опције“, “акције треће опције“ и “прикривена дејства“, док руска терминологија познаје појам “активне мере“ (енг. “Active Measures“, рус. “активные мероприятия“). Унутар британских обавештајних и безбедносних институција, овај тип активности се назива “акције поремећаја“ или акције које изазивају дезорганизацију (disruptive action)[5].

Основно начело извођења прикривених акција јесте тајност. Начело тајности, прикривена дејства лоцирају у обавештајну сферу деловања, а њихово генерисање из обавештајне сфере је основни разлог због кога су обавештајне и безбедносне институције централни субјект задужени за њихову реализацију. Садржајно посматрано, тајне операције се односе на употребу сложених техника у подручју тајних интервенција и утицаја на послове других субјеката, са којима њихов иницијатор настоји да постигне конкретан спољно–политички циљ. У настојањима којима се жели указати на начин планирања и извођења, прикривена дејства се називају “тиха опција“ чиме се жели указати на чињеницу да се оваква дејства у међународном окружењу теже уочавају и да су облици њиховог деловања (у релацији с отвореним војним деловањима) исплативији, делотворнији и безбеднији. Њиховим одређењем као “треће опције“ (енг.–“third option“), прикривена дејства се лоцирају у простор спољно–политичког деловања. Овим појмом се жели нагласити да тајне операције налазе место употребе у оном простору у коме дипломатска акција више није делотворна, а усмеравање војних снага у правцу вођења ширих ратних операција није адекватно за постизање спољно–политичких циљева[6].

Заједнички чинилац укупних намера дефинисања прикривених дејстава јесте сам разлог због кога се ова дејства и предузимају, а тај разлог (или сврха свих тајних и прикривених дејстава) јесте утицај на развој политичких збивања у некој држави или у неком региону, кроз подршку политици матичне државе. Другим речима, тајне операције предстаљају вид Стратешке комуникације.

Обележавање таквих деловања као тајних или прикривених указује да је реч о скривеном карактеру целе операције, како за објекат на који су усмерене, тако и за све оне који нису директни актери. Веза између онога ко је иницирао и планирао тајну акцију, тока саме акције и пропратних збивања, као и крајњег резултата, мора остати апсолутно скривена. Основна законитост при предузимању прикривених дејстава јесте остављање могућности да њихов идејни зачетник и непосредни реализатор може да “уверљиво негира“ своју укљученост у случају евентуалне компромитације. Управо тај елемент “уверљивог негирања/побијања“ (енг.–“plausible deniability“) је и главни кључ за разликовање прикривених деловања од подручја политичких и војних дејстава којима се жели интервенисати и утицати на политичка збивања у конкретној држави или у конкретном региону, а која се могу довести у директну везу, односно приписати влади која их предузима.

На теоријско–терминолошком плану, инструменти прикривених дејстава нису у потпуности одређени и дефинисани. Упркос томе, могуће је разликовати неколико подручја у којима се развијају посебни модели операција. То су:

1. подручје политичке акције,
2. психолошко подручје,
3. подручје економских акција и
4. подручје паравојних акција[7].

Сваки од ових модела има различите садржаје и унутар њих се користе различити начини деловања. У тајне операције у политичком подручју спада пружање помоћи (саветодавне, финансијске, организационе) политичким (политичке странке), безбедносним (нпр. пружање помоћи полицији и службама безбедности других држава у борби против тероризма), економским (финансијски систем, банке, предузећа, синдикати) и другим субјектима како би се њихово понашање подредило интересима иницијатора акције.

Уз пружање помоћи, у политичко подручје спадају и битно драстичније акције као што су атентати, убиства, државни и војни удари. Психолошким операцијама се, посредством комуникацијских канала, жели утицати на нечије ставове, мотиве, осећања и размишљања. Иницијатор психолошких операција настоји да формира нове ставове појединаца и група у складу с властитим циљевима. Операције у економској сфери, зависно од интереса, укључују активности усмерене на изазивање социјалних немира и дестабилизацију економског система или, пак, економског просперитета. Паравојне операције у суштини могу бити усмерене на против–терористичку или против–герилску борбу, или пак, могу бити усмерене на формирање терористичких или герилских група, или пружање подршке већ постојећим терористичким или герилским групама, те њихово усмеравање у жељеном циљу као покровитеља или носиоца прикривених дејстава.

ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА ТАЈНИХ ОПЕРАЦИЈА

Почетна америчка искуства у тајним операцијама датирају из времена Другог светског рата и везана су за Канцеларију стратешких служби–ОСС (Office of Strategic Service–ОСС). ОСС је прва америчка обавештајна инфраструктура, створена за извођење системских обавештајних истраживања и обавештајна деловања у иностранству.

Први значајнији успеси ОСС почињу 1942. године, након што је председник САД, Френклин Д. Рузвелт (Franklin Delano Roosevelt) именовао Вилијама Донована (William Donovan) за шефа ОСС. Пошто му је доделио чин генерал–мајора, Рузвелт је Доновану поверио задатак да организује обавештајне активности и помоћ покретима отпора у Европи.

У овај озбиљн посао, Донован улази уз помоћ Вилијама Стивенсона (William Stephenson) и Стјуарта Мензиса (Stewart Menzies) шефа британске Војне обавештајне службе–МИ6 (Military Intelligence–МI6). Донован је тако, релативно брзо, оформио велику обавештајну групу од око 16.000 агената, који су били распоређени иза непријатељских линија. Међутим, тако велики обавештајни систем је убрзо почео да изазива страх код појединих америчких званичника. Један од њих је био и Џон Хувер (John Edgar Hoover) директор Федералног истражног бироа–ФБИ (Federal Bure-au of Investigation–FBI), који је тврдио да ће у мирнодопским условима ОСС постати “амерички гестапо“. Подстакнут оваквим размишљањима, преседник САД, Хари Труман (Harry S. Truman), је већ 1946. године наложио гашење ОСС, сводећи је на малу аналитичку групу, названу Јединица за стратешке услуге (Strategic Services Unit–SSU), која је деловала у оквиру Министарства одбране САД.

У новембру 1946. године, Вилијам Донован је америчким лидерима предложио нацрт даљег ангажовања ОСС на пољу субверзивних операција у иностранству (subversive operations abroad) и његову интеграцију у укупну политичку делатност владе САД[8]. На основу тог предлога, као и на основу претходних искустава ОСС, касније су створени модели тајних операција. Међутим, упркос искуствима ОСС и Доновановим предлозима, неспорно је да су тајне операције каве познајемо данас ипак производ Хладног рата[9].

Крај Другог светског рата означио је распад ратног савезништва између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, две најмоћније државе које су изашле из рата, али државе с различитим политичким, друштвеним, државним и економским поретком. Распад савезништва је са собом донео низ противуречности које су довеле до оштре биполаризације међународних односа на релацији САД–СССР, као и оштре конфронтације које су нам познатије под називом “хладни рат“.

Према америчким схватањима, СССР је представљао главну опасност америчким интересима и основну препреку реализацији америчких циљева у њиховом новом светском ангажману.

Крајем 1946. године, Сједињене Америчке Државе су биле суочене са “совјетизацијом“ Источне Европе, грађанским ратом у Грчкој, јаким совјетским притиском према Турској и Ирану као и јаким комунистичким партијама у појединим државама опустошене Западне Европе (Италија, Француска). Све је то представљало претњу америчким интересима те је захтевало примерен амерички одговор. Одговор је пронађен у новој америчкој спољној политици и новом схватању националне безбедности које је председник Хари Труман (Harry Truman) представио 12. марта 1947. године.

Према том новом схватању (које је актуелно и данас), америчка национална безбедност се остварује на свакој тачки у светским размерима (укључујући и свемирска пространства) где год су угрожени национални интереси Сједињених Америчких Држава[10]. У основи ове нове америчке стратегије националне безбедности била је и доктрина “задржавања комунизма“ (containment) у достигнутим границама, као и сузбијање његовог ширења (што је остао амерички циљ све до пада комунизма почетком 90–их година ХХ века)[11].

Глобализација америчке политике, као и бројни постављени циљеви у светским размерама, захтевали су реализацију која је у међународним релацијама остваривана кроз два инструмента моћи и то:

1.       економски – кроз Програм економске помоћи Западној Европи, у износу од 13,5 милијарди долара (Маршалов план) и

2.      војни – стварање Северноатлантског пакта–НАТО (North Atlantic Treaty Organization–NATO) у априлу 1949. године.

Дакле, НАТО и Маршалов план су били били средишњи инструменти за остваривање америчких циљева. Но, паралелно с тим, за остварење нове стратегије националне безбедности било је неопходно изградити и одговарајући систем америчке националне безбедности. Статутарни оквири за изградњу таквог система постављени су 26. јула 1947. године, доношењем “Закона о националној безбедности“ (National Security Act). Овим Законом је установљено Веће за националну безбедност–НСЦ (National Security Council–NSC) чији је примарни задатак саветовање америчког председника, с посебним освртом на интеграцију домаћих, спољних и војних политика у релацији с националном безбедношћу[12]. НСЦ је тако постао највише тело америчке администрације задужено за управљање укупним обавештајним комплексом. Законом о националној безбедности створена је и Централна обавештајна агенција–ЦИА, као независна агенција директно подчињена америчком председнику. Овим Законом (Члан 102.) ЦИА је добила следећа задужења:

1.       Саветовање НСЦ о обавештајним активностима у односу на владу и националну безбедност;

2.      Давање препорука НСЦ за координацију обавештајних активности;

3.      Анализа и дистрибуција обавештајних податка, са специфичном одредбом која искључује могућност употребе полицијских овлашћења, права позивања на суд, или других правосудних функција, употребе функција унутрашње безбедности, као и без искључиве улоге у прикупљању, вредновању и дистрибуцији података;

4.      Вршење додатних послова од општег интереса које НСЦ одреди као неопходне за централно управљање, као и

5.      Обављање других функција и дужности које се тичу обавештајног деловања[13].

ЦИА је, дакле, прво била замишљена као централно тело за координацију америчких обавештајних операција и израду обавештајних анализа и процена. Међутим, то је ревидирано посебним “Законом о ЦИА“ (Central Intelligence Agency Act) из 1949. године, када је ЦИА добила овлашћења и за директан оперативни ангажман, а тиме и за извођење тајних операција. Тако је ЦИА заузела доминантно место у америчкој обавештајној заједници.

Све интензивнији совјетски пропагандни утицаји у Западној Европи, крајем 1947. године, условили су америчку администрацију на тражење примереног одговора. Председник Труман је 14. децембра исте године потписао документ НСЦ–4 назван “Координација иностраних обавештајно–информационих мера“  (Coordination of Foreign Intelligence Information Measures). Тим документом је улога за извођење информативних (уствари психолошких) тајних операција прво била поверена Стејт Департменту (Department of State). Међутим, након протеста, Џорџа Маршала (George C. Marshall), да би такво деловање могло компромитовати регуларно деловање америчке дипломатије, та је улога на крају додељена ЦИА. Према “Закону о националној безбедности“, ЦИА није имала овлешћење за извођење тајних операција, али је америчка администрација (упркос Закону) искористила “Пети амандман“ (Члан 102.), који омогућује учествовање ЦИА у извођењу прикривених акција и дужности које се тичу обавештајног рада, те је на крају та улогу ипак додељена ЦИА.

У фебруару 1948. године у Чекословачкој на власт долазе комунисти, а недуго затим (у априлу) долази и до политичких превирања у Италији, где је италијанска левица била на корак до победе на регуларним изборима. Све то је додатно забринуло америчке лидере. Ти догађаји су им послужили за донош-ење одлуке о јачању тајног програма и његово дефинитивно стављање у надлежност ЦИА[14]. Директивом НСЦ 10/2, од 18. јуна 1948. године, председник Труман је у тајни програм укључио психолошки и паравојни програм.

За његово извођење, у сурадњи са Стејт Департментом и Министарством обране (Department of Defense–DoD), била је задужена ЦИА чији је директор био на челу такозваног “Панела 10/2“ (посебног одбора НСЦ, задуженог за управљање тајним операцијама). Тако је (Директивом НСЦ 10/2) јавним, односно отвореним, активностима Владе Сједињених Америчких Држава у сфери спољне политике, придодат и тајни програм, односно тајне операције које су према директиви укључивале:

1. психолошке операције,
2. економске операције,
3. превентивне операције директне акције, укључујући и саботажу, антисаботажу, разарање, мере евакуације и субверзију против непријатељских земаља с пружањем помоћи тајним покретима отпора, герили или “ослободилачким групама“ и
4. помоћ антикомунистичким елементима у угроженим земљама “Трећег света“[15].

Администрација председника Трумана је тако створила савремени амерички обавештајни систем и дефинисала политику и механизме за извођење тајних операција. Међутим, по питању тајних програма, председник Двајт Ајзенхауер (Dwight D. Eisenhower) је отишао и корак даље. Наиме, његова администрација је институционизовала тајне операције, успостављајући особље и механизме за управљање тајним операцијама. Председник Ајзенхауер је, 15. марта 1954. године, донео тајну директиву под називом “Директива за тајне операције Већа за националну безбедност“ (National Security Council Directive on Covert Operations – NSC 5412). Том Директивом су пружена објашњења за континуирану делатност, описан је низ операција за које је одређена одговорност и прописане су процедуре за добијање одобрења за такве пројекте. Другим речима, кроз ту Директиву, први пут је успостављен меха-низам за управљање тајним операцијама с формалним овлашћењима[16].

МАРШАЛОВ ПЛАН

Маршалов план, службено назван План Европске обнове, је био службени план Сједињених Америчких Држава о обнови послератне Европе и сузбијању утицаја комунизма након Другог светског рата.

Џорџ Маршал (George Marshall) је био шеф Генералштаба америчке војске у Другом светском рату, а као амерички државни секретар, од 1947. до 1949. године, један је од иницијатора програма за обнову послератне Европе, који је по њему назван “Маршалов план“. Добитник је Нобелове награде за мир 1953. године

Задатак израде плана добио је Џорџ Маршал и његове колеге из Стејт департмента, Вилијем Клејтон и Џорџ Кенан. План обнове је направљен на састанку између држава учесница плана 12. јула 1947.

Маршалов план је нудио такву врсту помоћи и Совјетском Савезу и његовим савезницима, али само под условом ако био они направили политичке реформе и прихватили неки облик спољашње контроле. План је спровођен 4 године са почетком у јулу 1947. У том периоду неких 13 милијарди америчких долара (Тих 13 милијарди долара упоређено је са америчким БДП–ом из 1948. године који је износио 258 милијарди долара) економске и техничке помоћи је послато европским земљама које су постале чланице ОЕЦД.

До периода када је план дошао до тачке свог комплетирања, економија сваке државе учеснице, осим Немачке, порасла је у односу на предратну. Током следеће 2 деценије, скоро све државе западне Европе доживеле су економски раст и побољшање животног стандарда.

Маршалов план се дуго сматрао једним од првих процеса европских интеграција. Једна од његових последица је знатна американизација економије и технике у Европи и начина управљања економијом.

Држава	1948./49. (милиона $)	1949./50. (милиона $)	1950./51. (милиона $)	Укупно (милиона $)
Аустрија	232	166	70	488
Белгија и Луксембург	195	222	360	777
Данска	103	87	195	385
Француска	1.085	691	520	2.296
Грчка	175	156	45	366
Исланд	6	22	15	43
Република Ирска	88	45	—	133
Италија и Трст	594	405	205	1.204
Холандија	471	302	355	1.128
Норвешка	82	90	200	372
Немачка*	510	438	500	1.448
Португал	—	—	70	70
Шведска	39	48	260	347
Швајцарска	—	—	250	250
Турска	28	59	50	137
Уједињено Краљевство	1.316	921	1.060	3.297
*Односи се само на англо–америчке окупационе зоне које су 1949. постале Западна Немачка. План је укључивао читаву Немачку али није примењен на ДДР

Табела 1. Државе које су добиле средства из Маршаловог плана

Слика 1. Мапа хладноратовске Европе и Блиског истока, која приказује државе које су добиле помоћ кроз Маршалов план. Црвена поља приказују апроксимативну количину помоћи по држави (Извор - Википедија).

ХЛАДНИ РАТ

Период развоја међународних односа после Другог светског рата, који је означио крајњу заоштреност у односима између великих сила, назива се "Хладни рат". У његовој основи стајали су супротстављени односи између САД и СССР, као и успостављање социјалистичког поретка у Источној Европи. Стално је постојала опасност од избијања новог рата светских размера.

Слика 2. САД и СССР, земље које су из Другог светског рата изашле као највеће светске силе.

Хладни рат је представљао спровођење политике са “позиције силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су обележили обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због ширења комунизма широм света, а СССР је оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Корејски рат, Вијетнамски рат и рат СССР против Авганистана представљали су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле већ кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу у периоду од 1948. до 1953. године када је дошло до Берлинске блокаде, формирања НАТО пакта, победе комуниста у Кинеском грађанском рату и Корејског рата.

Друга ситуација непријатељства осетила се у периоду од 1958. до 1962. године због Кубанске кризе. Како зарад престижа, тако и ради стицања војне предности, Хладни рат је допринео развоју науке и освајању свемира кроз трку за свемир.

ПОЈАМ "ХЛАДНИ РАТ"

Појам “Хладни рат“ први пут је употребио Бернард Барух, саветник америчког председника, током једне дебате у америчком Конгресу 1947. године. Везује се за британског премијера Винстона Черчила, који је сковао крилатицу о “гвозденој завеси“ коју су комунисти спустили између свог и “слободног света“. Он је марта 1946. године у Фултону (САД) позвао на “крсташки рат“ против комунизма, подсећајући на обавезу одбране атлантске заједнице и војног зближавања угрожених држава. Та иступања била су знак да свет улази у тзв. “Хладни рат“.

ПОДЕЛА НЕМАЧКЕ

До поделе Немачке, а и других територија, на интересне сфере између великих сила дошло је на неколико конференција, као што су Јалтска или Потсдамска, где се разматрало о завршетку Другог светског рата, као и уређењу света после њега. На крају Другог светског рата савезници су поделили поражену Немачку на четири зоне, под контролом САД, СССР, Британије и Француске. Руси су контролисали источне области (Саксонију, Тирингију, Бранденбург и Мекленбург); Британци су преузели Рајнску област, Рур, Доњу Саксонију и северну Немачку; америчка и француска зона биле су у јужној Немачкој.

Слика 3. Окупиране зоне - Западна Немачка (Енглеска, Француска, САД) и Источна Немачка (СССР)

Године 1949. три дела Немачке су се удружила и створила Западну Немачку, док је совјетска зона постала Источна Немачка, под влашћу комуниста. Иако цео у руској зони и главни град Берлин је био подељен на четири зоне. Комунисти су у ноћи између 12. и 13. августа 1961. године започели изградњу зида дугог 45 km, посред Берлина како би спречили људе да прелазе са Истока на Запад. Зид је био је висок 3,6 m и широк 1,2 m. Зид је подигнут зато што је у периоду од 1949. до 1961. године, пребегло око 2,5 милиона Источних Немаца у Западну Немачку.

Привреда Источне Немачке је била на ивици пропасти, јер су многи грађани западног Берлина дневно прелазили у источни део града да би обавили своју куповину, зато што су цене производа у источном Берлину биле јако ниске. Претворен је у систем бетонских зидова на чијем је врху била бодљикава жица и који је чуван, са осматрачнице, топовима и минама. Читав западни Берлин био је окружен зидом и физички потпуно одвојен од источног дела града. Многе породице су биле растављене, и многи људи одвојени од својих кућа или послова. Многи су организовали демонстрац-ије против изградње, али су оне биле неуспешне. Западни Берлин је сад представљао изоловану енклаву у непријатељској земљи. Зид је од тада постао и остао симбол Хладног рата и хладноратовске поделе.

Намера поделе Немачке је била да се искорене немачки милитаризам и нацизам. Улогу водеће силе преузеле су САД, са амбицијом да зауставе совјетску експанзију и идеју комунизма, пре свега у Француској и Италији, где је овај покрет почео да јача. Међутим, разлог поделе Немачке био је сам Хладни рат. Обе суперсиле су се највише плашиле да ће се њихов ратни непријатељ сврстати уз њиховог хладноратовског противника: ако би се то догодило, последица би била концентрација војне, индустријске и економске моћи која би постала толико велика да се више не би могла савладати.

И Аустрија је била под савезничком окупацијом све до 15. маја 1955. године када је проглашена за независну и демилитаризовану државу. На дан 26. октобра исте године формално проглашава своју неутралност.

ПОГОРШАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА

До погоршања међународних односа и појаве Хладног рата дошло је после распада Антихитлеровске коалиције и сукоба између бивших савезника – великих сила, а пре свега између две суперсиле после рата – САД и СССР. Још пре завршетка рата Другог светског рата на пацифичком ратишту, Винстон Черчил је ковао план да нападне Совјетски Савез.

Нада човечанства да ће рат престати да буде средство политике и да ће се сви политички и међународни проблеми решавати мирним путем – почела је да се губи. Организација Уједињених Нација је много пута решила крупне међународне спорове и кризе, али није успела да обезбеди сталан и чврст мир и увек онемогући употребу силе и рата. САД су прихватиле да бране Грчку и Турску од спољне агресије, како их не би предали комунизму, и да им пруже војну и економску помоћ, а посебно је политика америчког председника Харија Трумана (Труманова доктрина) формално оцртала поделу света на два супротна блока или лагера. Труманова доктрина је представљала одговор на совјетску агресију у Европи и Блиском истоку (Ирану, Турској и Грчкој) и одражавала се у америчкој спремности да пружи помоћ свим народима и земљама које су биле под претњом комунистичке владе. Такозвани Маршалов план био је још један план САД, који се састојао у, првенствено, новчаној помоћи земљама Европе после Другог светског рата, како би се опоравиле од последица немачке агресије.

БЛОКОВИ – СУПРОТСТАВЉЕНЕ СТРАНЕ ТОКОМ ХЛАДНОГ РАТА

САД и СССР су приступиле подели света на блокове и стварању војнополитичких савеза (Атлантски, Варшавски и други). Истовремено је почела трка у наоружању, у коме су опет предњачиле силе, поготово САД и СССР. Блокови су војнополитички савези држава међусобно повезаних идеолошким, политичким и економским интересима.

Слика 4. Подела Европе током Хладног рата. Чланице НАТО пакта су приказане плавом, а чланице Варшавског пакта, црвеном бојом (Извор - Википедија)

НАТО ПАКТ

Северноатлантски пакт (блок) НАТО основали су 1949. године министри спољних послова САД, Велике Британије, Француске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Норвешке, Исланда, Канаде, Италије, Португала и Данске. Његово седиште било је у Бриселу, и основни задатак био је да спречи продор Совјетског Савеза у западну Европу. Државе на западу и чланице НАТО пакта су биле капиталистичке и веровале су у приватну својину над поседима и пословима.

ВАРШАВСКИ ПАКТ

Исте године Совјетски Савез је саопштио да поседује атомску бомбу, а у Кини су на власт дошли комунисти. После Стаљинове смрти (1953. године) мало је попустила напетост у међународним односима, али су ипак 1955. године СССР и земље источне Европе створили Варшавски пакт. СССР и његови савезници хтели су да створе бескласно друштво у коме се све делило подједнако. Његове чланице биле су СССР, Бугарска, Чехословачка, Источна Немачка, Мађарска, Пољска и Румунија (до 1968. и НР Албанија). Имао је своје органе и јединствен генералштаб и своје седиште у Москви.

Уочи америчке агресије на Вијетнам, совјетских инвазија на Чехословачку и Авганистан и у време великог страха од нуклеарног рата почетком осамдесетих година, постало је помодно тврдити да нема значајних разлика у сферама утицаја које су Вашингтон и Москва направили после Другог светског рата. И једна и друга су биле “морално исте“ и ускраћивале су аутономију свима који су под њима живели. И западна и источна империја шириле су своје утицаје целим светом, мада је величина америчке увелико премашила совјетску.

Крајем Другог светског рата, Европљани су с добродошлицом дочекали армије које су их ослобађале са запада, док су са страхом дочекивали оне са истока, јер су и тада увидели колико ће се разликовати америчка и совјетска империја. Било је свима јасно да ће америчка прихватити много веће разлике у нпр. домаћим институцијама сваке земље, па је већина Европљана прихватила, па чак и позивала, америчку хегемонију, дубоко страхујући од тога шта ће Руси захтевати.

Велика је разлика између мапе Европе уцртане у мировне споразуме 1919. године и ових поновних подела после Другог светског рата. Док је у првом случају било доста погађања око територија, етничких и лингвистичких граница, после Другог светског рата етнички проблеми уопште нису узимани у обзир. Нико се није трудио да сазна шта локално становништво жели. Превагу су однела питања равнотеже снага и односа Исток–Запад.

КРИЗЕ ТОКОМ ХЛАДНОГ РАТА

У периоду после Другог светског рата долазило је повремено до бројних међународних криза, које су се испољавале у виду локалних ратова и других облика оружаних сукоба. Постојало је више жаришта из којих је могао да букне 3. светски рат (Немачка, Куба, Далеки и Блиски исток).

ИРАНСКА КРИЗА

Један од првих непријатељских корака измећу великих сила, на самом почетку Хладног рата, била је Иранска криза. Током 1946. Стаљин је намеравао и окупирао Иран, јер је ирански шах још одавно исказао своје симпатије према Хитлеровој идеологији. Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Старо-ирански облик тог имена је "Арјанам" са значењем “земља аријеваца“. Британске и совјетске трупе послате су у Иран, па су већ 1946. године делови Ирана били окупирани од стране Британаца, док је северни крај земље био окупиран од стране Црвене армије. Стаљин је покушавао да прошири совјетску сферу утицаја тако што је помагао стварање независних држава на том простору, па је убрзо основана Република Махабад. Под притиском САД, совјетске трупе су морале да напусте земљу, па је иранска војска могла да освоји Махабад.

КИНЕСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ

Отпочео је након предаје Јапана по завршетку Другог светског рата. Националисти су 1949. године побегли на Тајван, а комунисти су, под вођством Мао Цедунга, прогласили Народну Републику Кину.

ГРЧКИ ГРАЂАНСКИ РАТ (1946-49)

Био је први пример против–комунистичке побуне. Победа антикомунистичких снага довела је до грчког чланства у НАТО и до дефинисања идеолошке равнотеже снага око Егејског мора током читавог Хладног рата.

Грчки грађански рат је трајао од 1946. до 1949. године, и био је први пример послератне комунистичке побуне. Победа Владе антикомунистичких снага је водила грчком чланству у НАТО и помогла је да се дефинише идеолошка равнотежа моћи у Егејском мору током целог Хладног рата.

Грађански рат су водиле страна које су чинили углавном конзервативно грчко цивилно становништво и оружане снаге грчке владе које су подржавале САД и Велика Британија, а са друге стране су већином били грчки комунисти и главно чланство највеће анти нацистичке организације (ЕЛАС), чије је вођство контролисала Комунистичка партија Грчке.

Прва фаза грађанског рата се одвијала између 1942. и 1944. Левичарско и десничарско крило покрета отпора су се борили једни против других у братоубилачком рату да би успоставили вођство у грчком покрету отпора. У другој фази (1944), власт социјалиста, који су војно контролисали већину Грчке, се супротставила повратничкој грчкој влади у изгнанству, која је створена у Каиру, под окриљем западних савезника. У трећој фази (1946.–1946.), влада десног центра, изабрана у неприродним условима, се борила против оружаних снага под контролом Комунистичке партије Грчке. Иако је учешће Комунистичке партије у побуни било општепознато, партија је остала легална до 1948, настављајући да координира нападе из своје канцеларије у Атини све до забране.

Грађански рат је оставио у наследство Грчкој политичку поларизацију; као резултат рата Грчка је такође ушла у савез са САД и ступила је у НАТО, док су односи са северним совјетски–оријентисаним суседима остали затегнути.

Корени грађанског рата леже у окупацији Грчке од стране нацистичке Немачке и Бугарске од 1941. до 1944. (и Италије од 1941. до 1943). Краљ Јоргос Други и његова влада су побегли у Египат, где су образовали Владу у егзилу, коју су признали западни савезници, али не и Совјетски Савез. Западни савезници су активно охрабривали краља Јоргоса, чак га и присиљавали, да именује умерене министре; само су двоје његових министара били чланови диктаторске владе која је управљала Грчком пре немачке инвазије. Неки у левичарском покрету отпора су тврдили да је влада нелегитимна, на рачун својих корена у диктатури генерала Јоаниса Метаксаса од 1936. до 1941. Без обзира на своје намере, владина неспособност да утиче на управљање Грчком су се одразиле на њену неважност у умовима многих Грка.

Немци су успоставили колабориционистичку владу у Атини, али ни ова влада није имала легитимитет и подршку. Марионетски режим је још поткопан када је лоша економска политика изазвала неконтролисану инфлацију, велике несташице хране и глади међу грчким становништвом. Неки високо рангирани официри су служили Немцима на различитим положајима. Године 1943., ова влада је почела да ствара паравојне одреде, углавном од локалних фашиста, осуђеника и ратних заробљеника у циљу борбе са комунистичким партизанима и смањивања зависности од немачке војске. Ови одреди, познати као Безбедносни батаљони, су на свом врхунцу 1944. бројали 20.000 људи. Они никад нису коришћени против западних савезника, већ само против комунистичких герилаца.

Недостатак легитимне владе је створио вакуум у власти, који је био испуњен са неколико покрета отпора и почетка операција кратко након немачке окупације. Највећи од њих је био Народно-ослободилачки фронт (ЕАМ) основан у септембру 1941. ЕАМ и његово војно крило Грчка народно-ослободилачка војска (ЕЛАС) је створила Комунистичка партија Грчке (ККЕ). Њен привремени вођа је био Јоргос Сиантос (њен прави вођа Николаос Захаридис је био у немачком заробљеништву). Пратећи совјетску политику стварања широког уједињеног фронта против фашизма, ЕАМ је изборио подршку многих некомуниста. Он је постао широко популарна организација, која је, иако под потпуном контролом ККЕ, покушао да делује само као демократски републикански покрет. Још једна организација под контролом грчких комуниста је био ОПЛА (Организација за заштиту народних бораца). У околини Флорине је постојала организација македонских Словена НОФ, која је променила своје име у СНОФ у трећој фази грађанског рата.

Народноослободилачком фронту и Грчкој народноослободилачкој војсци су се супротставили сви остали покрети отпора. Најважнија од тих снага је била Грчка национална републиканска лига (ЕДЕС), под вођством бившег армијског официра, пуковника Наполеона Церваса и Национално и социјално ослобођење (ЕККА). ЕККА је била класичан либерални покрет, са јаком опозицијом према монархији. ЕДЕС је био посвећен борби да ЕЛАС не освоји власт више него борби против Немаца и носио је мало идеолошке сличности са њима.

Устанак је прво избио у источној Македонији, где су Немци дозволили бугарским трупама да окупирају грчке територије. Велике демонстрације су као одговор организовали Браниоци севера Грчке, десничарска организација, у градовима грчке Македоније.

Грчка је била веома подесна за герилске операције и до 1943. силе Осовине и њихови сарадници су контролисали само важније градове и путеве, остављајући планинску унутрашњост покрету отпора. 1943. ЕЛАС је имала око 50.000 људи под оружјем и контролисала је велики део планинских делова Пелопонеза, Крита, Тесалије и Македоније. ЕДЕС је имао 3.000 људи, скоро све у Епиру. ЕККА је имало само 1.000 људи.

На почетку су западни савезници подржавали све покрете отпора новцем и опремом, пошто је њима требала сва помоћ коју су могли добити против сила Осовине. Касније су западни савезници покушали да потпомажу само антикомунистичке покрете отпора. Ипак, ЕЛАС је преузео оружје из италијанских гарнизона у Грчкој када се Италија придружила Савезницима у лето 1943. и 1944. године, ЕЛАС је могла да опреми своје јединице оружјем отетим од непријатеља, док је ЕДЕС уживао подршку западних савезника.

Такође су постојале и десничарске паравојне организације, као што су КСИ у Атини, ПАО у Македонији и остали, који су наоружавани од стране Немаца. Чињеница је да су сви покрети отпора оптуживали једне друге за тајне преговоре и могућу колаборацију. Стање и савези су били врло нестабилни. Непријатељ мог непријатеља можда није мој пријатељ, али понекад може бити извор опреме.

ЕАМ је био најјачи од свих организација покрета отпора и борио се против осталих као и против паравојних формација колабориционистичке владе. ЕАМ је оптужио ЕДЕС за сарадњу са Немцима и био је одлучан да успостави монопол над покретом отпора, пошто је веровао да ће Савезници ускоро напасти јужну Европу кроз Грчку и желео је доминантну позицију у дану када би Немци напустили Грчку. Ова ситуација је доводила до битака између ЕЛАС, ЕДЕС и Немаца. Давањем подршке Британаца и Владе у Каиру ЕДЕС, ови сукоби су прерасли у грађански рат. У октобру 1943, ЕЛАС је напала своје супарнике, посебно ЕДЕС, изазивајући грађански рат у многим деловима Грчке, што је потрајало до фебруара 1944, када су британски агенти у Грчкој изборили примирје (Плака споразум).

У марту 1944. године, ЕАМ, сада управљајући већином земље, је успоставио Политички комитет националног ослобођења (ПЕЕА), трећу грчку владу која се супротстављала онима у Атини и Каиру. Њени циљеви су били ”интезивирање борве против освајача... за пуно национално ослобођење, за учвршћивање независности и целовитости земље и уништење домаћих фашиста и оружаних издајничких формација”. Први председник ПЕЕА је био Еурипидис Бакирцис, војни лидер Комунистичке партије Грчке. Касније је Александрос Сволос преузео његов положај, а Бакирцис је постао потпредседник.

Умерени циљеви ПЕЕА су добили подршку чак и Грка у игзнанству. У априлу 1944. године, грчке оружане снаге у Египту су се побуниле против западних савезника, захтевајући да се успостави Влада Националног јединства на принципима ПЕЕА. Побуну су угушиле оружане снаге западних савезника. Каније, кроз политичку заштиту официра, Влада у Каиру је створила чврсту антикомунистичку оружану силу. У мају 1944, представници свих политичких група су дошли заједно на конференцију у Либану, тражећи споразум о Влади националног јединства. Упркос оптужби ЕАМ за колаборацију против других грчких снага, конференција је успела због совјетске директиве Комунистичкој партији Грчке да се избегне нарушавање савезничког јединства.

У Грчкој под нацистичком окупацијом, борба је била тешка и није било простора за осетљива раслојавања. Све стране су спаљивала села и погубљивале цивиле и осумњичене немачке сараднике. Према ККЕ, ”колаборационистичке групе као што је Кси су користиле тероризам као усвојену стратегију, док је код ЕЛАС бораца то било резултат острашћених локалних комаданата, а не званична политика”.

Чињеница је да је ЕЛАС био одговоран за многа зверства, најодвратнији је био Мелигала масакр где је убијено 1.500 људи. Погубљење вође ЕККА Димитриоса Псароса је био још један злочин ЕЛАС: према ККЕ, за неке од официра ЕККА је касније било доказано да су били сарадници Немаца, након што је ЕЛАС напао све некомунистичке организације отпора. Тачно је да су у неколико случајева бивши официри грчке војске на силу прелазили у ЕЛАС, иако су желели да се придруже антикомунистичким партизанским групама или снагама владе на Блиском истоку. Карактеристичан је случај наредника Сарафиса који је био војни вођа ЕЛАС. Сарафис је намеравао да се придружи некомунистичлим групама Костопулоса у Тесалији са групом других официра. На свом путу су ухваћени од стране ЕЛАС групе. Сарафис је пристао да се придружи ЕЛАС наком што су остали официри поубијани.

БЕРЛИНСКА КРИЗА

Када су америчке, француске и британске силе интегрисале тј. ујединиле своје секторе у Немачкој и Берлину у једну економску целину 1948. године, Совјети су одговорили блокадом Берлина (од 1948. до 1949. године). Њихово економско уједињење Совјети су сматрали као претњу за економију Источне Немачке и зато су блокирали све транспортне руте између Берлина и Западне Немачке.

Блокада Берлина (24. јун 1948. – 11. мај 1949.) је била једна од првих великих међународних криза Хладног рата, и прва таква криза која је довела до жртава. Током међународне окупације пост–нацистичке Немачке, Совјетски Савез је западним савезницима блокирао железнички и аутомобилски приступ секторима Берлина, које су они контролисали. Циљ је био да се западне силе натерају да дозволе совјетској зони да почне да снабдева град храном и горивом, што би Совјетима дало практичну контроллу над целим градом.

Као одговор, западни савезници су организовали Берлински ваздушни лифт за снабдевање намирницама грађана Берлина. Током Другог светског рата, ваздушни лифт за снабдевање немачке 6. армије током Стаљинградске битке је морао да дневно дотури 300 тона хране, али је ретко прилазио близу овој цифри. Обично је дотурано само око 24 тоне хране; Берлин би захтевао 4.000 тона дневно, што је више него десет пута већа количина. Ваздухопловство Сједињених Држава, Краљевско ваздухоп-ловство, и ваздухопловства других чланица Комонвелта нација су спров-ели преко 200.000 летова којима су достављали 13.000 тона хране дневно, у операцији која је трајала скоро годину дана. До пролећа 1949. је било јасно да је операција доживела успех, а до априла ваздушним лифтом је достављана већа количина намирница него што је претходно стизало у град железничким транспортом.

Успех ваздушног лифта је представљао понижење за Совјете, који су упорно тврдили да никад неће профункционисати. Када је постало јасно да је ваздушни лифт ефикасан, у мају је подигнута блокада. Један заоставштина ваздушног лифта су три аеродрома у некадашњим западним зонама града.

КОРЕЈСКИ РАТ (од 1950. до 1953. године)

Био је сукоб који је настао након поделе Кореје после Другог светског рата, на географској ширини од 38 степени, у Северној и Јужној Кореји. Преговори који су се водили за уједињење су пропали и северна половина је била под совјетским надзором, а јужну су подржавале САД. Северна Кореја је извршила инвазију на Јужну Кореју 25. јуна 1950. и амерички председник Труман је наредио својим трупама да помогну Јужној Кореји. Савет безбедности Уједињених нација, без присуства совјетских делегата, усвојио је резолуцију тражећи помоћ свих чланица УН да зауставе инвазију. У почетку су трупе Северне Кореје сабиле јужнокорејске и америчке снаге све до јужног врха Корејског полуострва, али је уз помоћ бриљантног поморско-амфибијског десанта код Инчона, којим је командовао генерал Даглас Макартур, ситуација преокренута у корист снага УН, које су напредовале све до границе Северне Кореје и Кине. Кинези су тада ушли у рат и протерали снаге УН назад на југ; линија фронта се стабилизовала на 38. паралели. Амерички председник Двајт Д. Ајзенхауер, учествовао је у закључивању примирја по коме се линија фронта прихвата као стварна граница између две Кореје. У рату је погинуло приближно 2.000.000 Корејаца, 600.000 Кинеза, 37.000 Американаца, 3.000 Турака, Британаца и других снага Уједињених нација. Потписано је примирје 27. јула 1953. Оно је и данас на снази. Рат правно никада није завршен.

СУЕТСКА КРИЗА

Позната је и као Суецки рат или Рат 1956. (у арапском свету познат као Тространа агресија, Суецко-синајски рат, Суецка кампања или Операција Мускетар), је био рат који се водио на територији Египта 1956. године. Водио се између Египта и удружених снага Израела, Велике Британије и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализира Суецки канал. Европске снаге су се бориле у том рату из економских разлога, док је Израел хтео отворен канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта. Парадоксално, победницима Суецког рата могу се сматрати Израел и Египат. Касније, Израел је и добио слободан пролаз својих бродова кроз канал. За Велику Британију и Француску је на политичкој и дипломатској сцени операција била потпуни фијаско и довела је до великих потреса на домаћим политичким сценама.

КУБАНСКА РАКЕТНА КРИЗА (1962. године)

Оштра конфронтација САД и Совјетског Савеза због присуства нуклеарних пројектила на Куби. Када je Фидел Кастро дошао на власт на Куби 1959. године, САД нису могле да прихвате комунистичку земљу на свом континенту, па су одобриле свргавање Кастра и његовог режима. Совјетски вођа Никита Хрушчов послао је велику војну помоћ Куби и према њој је послао нуклеарне ракете које су тајно инсталиране. Октобра 1962. амерички шпијунски авион открио је један балистички пројектил на лансирном месту на Куби. Џон Кенеди је одмах захтевао да се ракете уклоне и наредио поморску блокаду Кубе. У време Кубанске ракетне кризе америчка предност у стратешком оружју била је 17:1 и војске СССР и САД биле су у стању приправности, па је тако свет током два дана 1962. године живео на ивици нуклеарног рата. Потом је Хрушчов повукао пројектиле са Кубе, а заузврат добио обећање од САД да ће повући своје пројектиле из Турске и да никада неће напасти Кубу.

СОВЈЕТСКИ РАТ У АВГАНИСТАНУ

Био је деветогодишњи рат Совјетског Савеза против антисовјетских трупа које су се бориле против марксистичке владе у Авганистану. Совјети су подржавали владу док су устаници добијали помоћ од разних земаља: САД-а, Пакистана и Кине.

ВИЈЕТНАМСКИ РАТ

Иако не сопственим војскама САД и СССР су се сукобиле и у Вијетнаму. Вијетнам је тада био подељен на северни, комунистички део под утицајем СССР-а, и на јужни под утицајем САД. Бојећи се да ће СССР и Кина преко свог дела загосподарити јужним и, после, читавом Индокином, САД су слале велику војну помоћ у Јужни Вијетнам. После великих жртава и под притиском домаћег јавног мњења, америчке трупе се повлаче из Вијетнама 1973 године. Две године касније Северни Вијетнам побеђује у рату и уједињује земљу.

СВЕМИРСКА ТРКА

Кад је 1957. године саопштено да је СССР лансирао у орбиту први вештачки сателит "Спутњик", почела је свемирска трка између САД и СССР, као и трка у наоружању која је запретила уништењем човечанства. Дошло је до великог и неслућеног технолошког напретка, и до америчке изградње ракета које су могле носити нуклеарне главе. Први човек који је стигао у свемир био је Јуриј Гагарин, руски пробни пилот, у свемирском броду Восток 1 и тиме постао први астронаут у историји. После совјетског слања првог човека у свемир 1961. године, амерички председник Џон Кенеди је објавио да ће САД послати човека на Месец пре истека седме деценије 20. века. За ову мисију изграђен је нови васионски брод назван "Аполо". Изграђена је и нова лансирна ракета за ову мисију, огромни "Сатурн V". Током те деценије обављено је више летова у орбитама Земље и Месеца, и астронаути су обучавани за слетање на Месец. Коначно, 20. јула 1969. године лунарни модул "Апола 11", назван "Орао", спустио се на Месец, мада Кенеди није доживео ту победу. Тада је Нил Армстронг постао први човек који је крочио на Месец. После ове успешне мисије, уследило је још пет "Аполо" мисија на Месец, а последња је била 1972. године.

ТРКА У НАОРУЖАЊУ

Трајала је до почетка 70-их година када је амерички председник Ричард Никсон започео политику детанта (попуштање у напетости) у односима са СССР. Први споразум о ограничењу нуклеарног наоружања потписали су Никсон и совјетски вођа Леонид Брежњев 26. маја 1972. године у Москви. Други споразум о ограничењу наоружања представљао је завршетак друге рунде споразума и преговора (1972-79). Потписан је у Бечу 18. јуна 1979. године од стране Леонида Брежњева и председника САД, Џимија Картера. Шест месеци после потписивања СССР је напао Авганистан и зато споразум никад није био прихваћен од стране америчког Сената. Услови споразума су били само испоштовани.

ШПИЈУНАЖА

Занимљиво је да се очекивала суморна будућност тајних агената завршетком Другог светског рата. Међутим, златно доба шпијунаже је тек требало да почне. Шпијуни су напросто цветали у условима неповерења до кога је довео Хладни рат. Имали су много посла јер су се Исток и Запад утркивали у прављењу највећих бомби и слању шпијуна са задатком да открију шта смишља друга страна. Захваљујући таквом поступању, свакој страни је код куће било потребно више шпијуна како би ухватила непријатељске агенте на делу. Са обе стране Гвоздене завесе страх од нуклеарног рата значио је да новац за шпијунирање никад није пресушио. Шпијунажа у доба Хладног рата била је најживља у Берлину, главном граду Источне Немачке. Сваки ухваћен шпијун могао је да очекује погубљење или, у најбољем случају, дуготрајну робију, уколико његова влада не уговори размену заточеника. Исток и Запад су размењивали затворенике у оквиру таквих договора. Пуштени агенти излазили су на слободу на једном од прелаза дуж Берлинског зида. Током Хладног рата, обе стране су покушавале да изврше разна убиства, од којих су нека успевала, попут убиства Георги Маркова. Бугарин Георги Марков је у Лондону за Би-Би-Си емитовао критике на рачун своје земље. Убијен је на улици када га је бугарски агент погодио отровном куглицом испаљеном из специјално направљеног кишобрана. Друга убиства нису успевала: CIA је двапут безуспешно покушала да отрује Фидела Кастра. Хтели су и да му у цигару убаце смртоносне бактерије, или да га дигну у ваздух помоћу експлозива у шкољци док плива у мору. Најнеобичнија завера имала је за циљ да понизи Кастра: стављањем нарочитог праха у ципеле намеравали су да му тако отпадне чувена брада.

ГЛАСНОСТ И ПЕРЕСТРОЈКА

Временом и СССР је почео да попушта и да се полако отвара ка другим земљама и Западу. То је постигнуто реформама у пољу економије и унутрашње политике које је спроводио Михаил Горбачов, и то су биле Гласност и Перестројка.

Гласност је била политика Михаила Горбачова која је почела да се уводи 1985. године. Горбачовљев циљ у спровођењу реформе "гласност" је био да изврши притисак на конзервативце унутар Партије, који су се противили његовој политици економске реконструкције, тј. перестројци. Горбачов се надао да ће, кроз разне начине отварања, дебате и учествовања, совјетски народ подржати перестројку. Гласност је дала народу нове слободе, као нпр. слободу говора, што је била радикална промена, пошто су контрола говора и одсуство критиковања владе били основни део совјетског система. Гласност је заиста омогућила народу слободу изражавања, али не на начин који је Горбачов желео. Та слобода је променила схватање и гледање народа на владу што је коначно довело до распада СССР-а.

Перестројка је појам који се користио у совјетској економској и социјалној политици од 1987. године. Сама реч "перестројка" значи престројавање. Перестројку је увео Михаил Горбачов и она је представљала реформу која је требала да подигне совјетску привреду, која је већ од почетка осамдесетих година почела да стагнира. План је био да се промени неефикасна централно-планска економија и да се уведе децентрализована, тржишно оријентисана економија. Горбачов је најпре покушао да промени модел централног планирања али није хтео да спроводи фундаменталне реформе. Када то није успело направио је реформу познату као "перестројка". У јуну 1987. године на пленарној седници централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, Горбачов је представио основне тезе перестројке, које су водиле економску политику Совјетског Савеза до краја његовог постојања. У јулу 1987. године Врховни совјет је донео закон о државном предузетништву. Са перестројком држава није више спашавала непрофитна предузећа од банкротства. Прописано је и да предузећем управља радник изабран од стране колектива, а не од министра. Министар више није одређивао план производње. Перестројка је настављена током 1988. године и донесени су нови закони. Први пут од Лењиновог времена закон је дозволио приватно власништво. Истина, у почетку је био огроман порез на приватно власништво, али је касније смањен како би се развио приватни сектор. Горбачов је перестројку увео у сектор спољне економије. Перестројка је дозволила странцима да инвестирају у Совјетски Савез. Већ 1990. године, перестројка је почела да слаби и привредна ситуација је поново била критична.

ПАД КОМУНИЗМА И КРАЈ ХЛАДНОГ РАТА – РЕВОЛУЦИЈЕ

Временом се у земљама Источног блока појављивао отпор и противљење комунистичком режиму. Избиле су неочекиване побуне у Мађарској, Пољској, Чехословачкој, Бугарској и Источној Немачкој.

МАЂАРСКА РЕВОЛУЦИЈА (1956. године)

Позната је и као “Мађарски устанак“ или “Мађарски револт“, и била је антисовјетски устанак у Мађарској који је трајао од 23. октобра до 4. новембра 1956. године када је устанак угушен од стране Совјета. Довела је до великог број жртава и избеглица, као и до пада у подршци марксизму-лењинизму у западним земљама. До 1949. године Мађарска је постала права комунистичка земља под диктатуром Маћаша Ракошија и Мађарске комунистичке партије.

Совјетске трупе су одавно окупирале Мађарску и још од 1944. године се налазиле на њеној територији, прво као инвазијска војска, а онда као обавеза чланства Варшавског пакта. Стотине хиљада Мађара је 23. октобра 1956. године устало против владе. За само неколико дана, милиони су учествовали или подржавали устанак. Све је почело као скуп студената Техничког универзитета, који су се окупили на Бем тргу у Будимпешти, како би организовали мали протест солидарности за пољског реформисту Владислава Гомулку. Убрзо, број демонстраната се повећао, а мађарски војници су им се придружили откидајући совјетске звезде са својих капа и бацајући их у масу. Гомила је одлучила да пређу Дунав до зграде Парламента.

На свом врхунцу маса је бројала 100.000 људи и није имала изразитог вођу. Протест је углавном био миран, али је до преокрета дошло кад је полиција, ÁVH, пуцала на гомилу и побила хиљаде људи. Разјарена маса је сва полицијска возила запалила или преврнула, а људи су почели да се наоружавају. Седишта ÁVH су била запоседнута и оружја, које су власти слале полицији, домогао се народ.

Совјети су убрзо интервенисали, али трупама које су већ биле у Мађарској. Те трупе су се биле навикле на мађарски начин живота, и сматрали су за свој главни задатак да бране Мађаре од евентуалног напада НАТО-а. Зато, када су колоне тенкова кренуле у сусрет демонстрантима, тенкови су им се придружили у маршу на Парламент. Устаници су убрзо задобили контролу над великим бројем установа и великом територијом. Почеле су егзекуције просовјетских комуниста и припадника ÁVH (Államvédelmi Hatóság), просовјетске тајне полиције. Мађарска комунистичка партија је поставила Имреа Нађа за премијера. Сви су га сматрали издајицом, али је убрзо било јасно да се и он противи совјетској интервенцији. После преговора о прекиду ватре са совјетским трупама у Мађарској, Нађ је обзнанио своју намеру да повуче Мађарску из Варшавског пакта.

У земљи је владало ванредно стање и многе странке, чији је рад забрањиван током 1945-49. су се поново појавиле. Током револуције, многи политички затвореници су пуштани на слободу. Дотле су велике силе, Британија и Француска, интервенисале у Суецкој кризи, док су САД изјавиле да на Мађарску и друге чланице Варшавског пакта не гледају као на потенцијалне војне савезнике. Уз овакве стране и политичке услове Совјети су одлучили да елиминишу Мађарску револуцију.

Совјетске трупе ушле су у Мађарску у две прилике. Оба пута имале су за задатак да учврсте просовјетске владе – једну која је доживела колапс 23. октобра и другу формирану 3. новембра коју је предводио Кадар. Совјетске трупе су, заправо, покушавале све да држе у реду. Наоружани устаници и колапс Мађарске комунистичке партије довели су до прекида ватре између Совјета и устаника до 1. новембра. У ноћи 4. новембра 1956. године совјетска војска је интервенисала започевши артиљеријски и ваздушни напад на Будимпешту.

Совјетима је и помагала ÁVH, коју је реорганизовала Кадарова влада. Док је мађарска војска организовала неусклађен и некоординисан отпор, радничка класа је била та која је одиграла значајну улогу у борби против Совјета. Зато су мете совјетских напада биле радничке, индустријске и пролетерске зоне Будимпеште. Те акције су се наставиле док већа радника, студенти и интелектуалци нису затражили прекид ватре 10. новембра. Од 10. новембра до 19. децембра радници су преговарали директно са совјетским окупационим снагама и успели су да издејствују ослобађања политичких затвореника, али не и совјетско повлачење. Јанош Кадар је оформио нову владу, уз подршку Совјетског Савеза, и од децембра 1956. године полако повећавао своју контролу над земљом. Имре Нађ и други су били убијени од стране Кадарове владе. До јануара 1957. године Кадар је довео нестабилност крају. Због брзе промене владе и социјалне политике, као и употребе оружја за остваривање циљева, овај устанак се често сматра правом револуцијом.

ПРАШКО ПРОЛЕЋЕ

Било је период политичке либерализације у Чехословачкој који је почео 5. јануара 1968, а трајао је до 20. августа те године када је Совјетски Савез са својим савезницима из Варшавског пакта (изузев Румуније) окупирао земљу. Од 1948. у земљи није било ни једне друге политичке партије изузев комунистичке партије која је била под директном управом Совјетског Савеза. Народ је 1948. године, на последњим демократским изборима у дугом периоду који је уследио, гласао за комунисте из два разлога:

Како се ближио Други светски рат Стаљин је, желећи Чехословачку, потписао споразум са Черчилом и Рузвелтом по коме ће Праг ослободити Црвена армија, упркос чињеници да је америчка војска под командом генерала Патона могла ослободити град раније. Ово је била врло важна чињеница у каснијој проруској (и прокомунистичкој) пропаганди после рата.

Људи су се још сећали да је Запад издао Чехословачку потписивањем Минхенског споразума којим је Немачка анектирала западни део Чехословачке.

Од средине шездесетих Чеси и Словаци су почели да показују све веће неприхватање постојећег режима. Ове промене су се одражавале у расположењу реформистичких елемената унутар саме комунистичке партије. Александар Дубчек, лидер комунистичке партије, извео је низ реформи политичких процеса у Чехословачкој, које нису представљале одбацивање старог, комунистичког режима, али су их Совјети сматрали као претњу њиховој хегемонији над земљама Источног блока. Совјетска политика подржавања просовјетских комунистичких режима у сателитским земљама, чак и војном силом ако је потребно, постала је позната као »Брежњевљева доктрина«, названа тако по совјетском лидеру Леониду Брежњеву.

Совјетско руководство је прво покушало да заустави или ограничи промене у Чехословачкој серијом преговора. Када су им покушаји пропали почели су да припремају војну алтернативу. У ноћи између 20. и 21. августа 1968, армије Источног блока из пет земаља Варшавског пакта извршиле су инвазију Чехословачке. За време инвазије између 5 до 7 хиљада совјетских тенкова окупирало је улице. Пратило их је 200.000 до 600.000 војника трупа Варшавског пакта.

Совјети су стално понављали да су они позвани да заузму земљу, изјављујући да су лојални чехословачки комунисти затражили „братску помоћ против контрареволуције“. Демократске земље само су вербално осудиле инвазију – реалност нуклеарног сукоба у време Хладног рата значила је да западне земље нису у позицији да изазивају совјетску војну силу у Источној Европи.

ПОЉСКА РЕВОЛУЦИЈА (1980. године)

Била је одраз пропадања комунистичког система, и центар побуне народа је био у бродоградилишту у Гдањску. Из свакодневних протеста родио се синдикални покрет »Солидарност«, који је предводио Лех Валенса. Због штрајкова и немира широм земље, војни врх је извршио државни удар 1981. године. Потом је извршена промена државног и друштвеног система, и то мирним путем. Први слободни избори у Пољској, уједно и први демократски у источној Европи, одржани су јуна 1989. године. Убедљиву победу однела је опозиција, а Лех Валенса је следеће године изабран за председника Пољске.

БАРШУНАСТА РЕВОЛУЦИЈА

Трајала је од 16. новембра до 29. децембра 1989. године и била је револуција у Чехословачкој која се завршила збацивањем комунистичке владе. Почела је мирном студентском демонстрацијом у Прагу на коју је полиција одговорила силом. Тај догађај изазвао је низ демонстрација од 19. новембра до касног децембра. До 20. новембра број демонстраната порастао је до цифре од око 500.000 људи. Генерални двосатни штрајк био је одржан 27. новембра. Са другим комунистичким режимима који су пропадали у суседним земљама, Комунистичка партија Чехословачке објавила је да ће се одрећи свог монопола над политичком моћи у земљи. Бодљикава жица је уклоњена са граница са Западном Немачком и Аустријом у децембру и 10. децембра комунистички председник даје оставку. Писац Вацлав Хавел постаје председник Чехословачке 29. децембра 1989. године.

БУГАРСКА

Бугарска је такође доживела промене 1989. године, када су сами чланови Политбироа владајуће партије сменили дугогодишњег вођу Тодора Живкова.

МАЂАРСКА

Мађарска је извршила промене мирним путем. У пролеће и лето 1989. донесен је устав и створене су нове политичке партије. Сзурос Матијас 23. октобра проглашава Трећу Мађарску Републику и постаје њен председник. Први слободни избори одржани су 1990. године.

ИСТОЧНА НЕМАЧКА

У августу 1989. Мађарска је уклонила рестрикције на граници с Источном Немачком па је више хиљада људи побегло из Источне Немачке у Мађарску, а онда у Аустрију и даље у Западну Немачку. Остали су протестовали против владајуће партије. Ови протести су касније издејствовали оставку Ериха Хонекера на место председника. Исте године, 9. новембра, Берлински зид је срушен, па су хиљаде људи у веома емотивним сценама симболично прешли у Западни Берлин тј. Западну Немачку. Ускоро је читав систем Источне Немачке пао. Онда, 3. октобра 1990. године Источна Немачка, чланица Источног блока, прва се придружује Европској економској заједници, тј. уједињује се с Западном Немачком стварајући Федералну Републику Немачку.

РУМУНСКА РЕВОЛУЦИЈА

Румунска револуција је била низ протеста у децембру 1989. године, која је збацила комунистички режим који је предводио Николае Чаушеску. Демонстрације су бројчано и насилно кулминирале на суђењу и погубљењу Чаушескуа и његове жене, Елене. Док се револуција још захуктавала, у другим земљама централне и источне Европе нације су мирно правиле преласке у некомунистичке, мултипартијске и демократске државе. Румунија је била једина земља Источног блока која је насилно срушила комунистички режим и при том погубила његовог вођу.

Сломом комунизма у земљама источне Европе пут ка стварању уједињене Европе постао је олакшан. Наредни период обележило је активно деловање Савета Европе, као и стварање Европске уније 1992. године, која се до данас веома проширила.

РАСПАД СССР И ПАД КОМУНИЗМА

Током дугог низа деценија развој СССР-а је био успораван. Форсирање тешке индустрије довело је до лошег квалитета робе и ниског животног стандарда. Унутрашње и економско лоше стање, као и утицај великог броја револуција у источној Европи, опште слабљење Совјетског Савеза, и Горбачовљеве реформе гласност и перестројка, довели су и до његовог коначног распада. Комунистичка партија Совјетског Савеза одриче се монопола моћи и своје власти 1990. године. Литванија 11. марта 1990. године проглашава своју независност, мада је совјетска војска остала на њеној територији и СССР организовао економску блокаду земље. Исте године, 30. марта, Врховно веће Естоније проглашава да је совјетска власт у овој земљи од 1940. године нелегална и започиње процес проглашавања Естоније независном државом. Током 1991. године војска СССР-а је организовала више напада на Литванију који су се завршили лоше по сам СССР.

Референдум, одржан 17. марта 1991. на коме је 78% гласача одабрало целовитост и нераспадање СССР-а, балтичке зем-ље, Јерменија, Молдавија и Грузија су бојкотовале. Горбачов се трудио да одржи земље СССР-а на једном месту па је 20. августа 1991. требао бити потписан нови споразум земаља у коме би земље прихватиле федерацију и савез који би имао заједничког председника, војску и страну политику. Међутим, дан пре потписивања, високи функционари СССР-а су ставили Горбачова у кућни притвор у његовој резиденцији на Криму како би спречили потписивање споразума. Они су очекивали масовну подршку народа, али се догодило управо супротно; народ је био против њих. После три дана, 21. августа, пуч је доживео колапс и Горбачов се вратио на позицију председника СССР-а. Али, његова власт је пропадала јер га ни руска ни совјетска влада нису слушале, па је руска влада, са Борисом Јељцином на челу, почела да преузима совјетску, министарство по министарство. Горбачов није успео да одржи СССР у целини јер није успео да направи компромис између жеље за демократијом и жеље за старим Совјетским Савезом. После пуча, совјетске републике убрзавају процесе ка независности. Тако је 6. септембра 1991. совјетска влада признала независност три балтичке државе, а 1. децембра Украјина проглашава независност после референдума на коме се 90% грађана одлучило за независност. Затим, 17. децембра дванаест од петнаест совјетских република потписује у Хагу споразум са 28 европских земаља, Европском заједницом и четири неевропске земље, као да су независне републике. И 25. децембра 1991. Горбачов даје оставку и све совјетске земље преузимају улоге као индивидуалне републике. То је представљало распад СССР-а и крај комунизма у Европи, као и сам крај Хладног рата.

 

 

ХРОНОЛОГИЈА ХЛАДНОГ РАТА

1946. година

·      јануар: створена је Република Аустрија у границама из 1937, али подељена у четири зоне под контролом САД, Велике Британије, Француске и Совјетског Савеза.

·      11. јануар: Енвер Хоџа проглашава Народну Републику Албанију, а себе за премијера.

·      22. фебруар: Џорџ Кенан пише свој Дугачки телеграм, описујући своју интерпретацију циљева и намера совјетског руководства.

·      март: британски војници се повлаче из њихове јужне окупационе зоне Ирана. Совјетски војници остају у свом сектору.

·      март: Винстон Черчил упозорава на спуштање Гвоздене завесе широм Европе.

·      јул: Филипини добијају независност од САД и почињу борбу са комунистичким Хук побуњеницима.

·      8. септембар: На референдуму, Бугарска гласа за успостављање Народне републике, збацујући краља Симеона Другог. Западне земље су одбациле референдум као нелегитиман.

·      Кинески грађански рат се наставља између комуниста и националиста.

·      Француска се искрцава у Индокини започињући Први индокинески рат. Њима су се супротставили борци Вијет Мина који су желели националну независност.

·      Март: Грчки грађански рат бесни између комуниста и конзервативне грчке Владе.

·      Мај: совјетске трупе се повлаче из Ирана након кризе.

1947. година

·      јануар: Америчке и британске окупационе зоне Немачке се уједињују створивши Бизону.

·      12. март: Председник САД Хари Труман објављује Труманову доктрину. Доктрина наводи да ће се САД посветити задржавању даље комунистичке експанзије. Труман наводи домино ефекат као могућност.

·      22. мај: САД пружају 400 милиона долара војне помоћи Грчкој и Турској, сигнализирајући своје намере да задрже комунизам у Медитерану.

·      јун: Државни секретар САД Џорџ Маршал прави план за обиман програм економске помоћи ратом разрушеним земљама западне Европе. Он ће постати познат широм света као Маршалов план.

·      15. август: Индија и Пакистан добијају независност од Велике Британије.

·      14. новембар: Уједињене нације усвајају резолуцију која позива на повлачење страних трупа из Кореје, слободне изборе у свакој од администрација и стварање комисије Уједињених нација посвећене уједињењу полуострва.

1948. година

·      25. фебруар: Комунистичка партија преузима власт у Чехословачкој, након што је председник Едвард Бенеш прихватио оставке свих некомунистичких министара.

·      април: Труман потписује Маршалов план. До краја програма, САД су дале 14 милијарди долара економске помоћи европским државама.

·      мај: парламентарни избори у јужној Кореји потврђују Сингмана Рија као председника Републике Кореје, након бојкота левичарских странака.

·      18. јун: почиње комунистичка побуна у Малаји против снага Велике Британије и Комонвелта.

·      21. јун: Бизона и француска зона усвајају заједничку валуту, немачку марку.

·      24. јун: совјетски премијер Јосиф Стаљин наређује блокаду свих копнених путева из Западне Немачке у Берлин, у покушају да исцрпи француске, америчке и британске војнике у граду. Као одговор, три западне силе покрећу Берлински ваздушни лифт да из ваздуха помогну цивиле из Берлина.

·      17. јул: Конституисање Републике Кореје.

·      септембар: Совјетски Савез проглашава Демократску Републику Кореју за легитимну владу целе Кореје, са Ким Ил Сунгом као премијером.

1949. година

·      април: НАТО пакт су основале Белгија, Канада, Данска, Француска, Исланд, Италија, Луксембург, Норвешка, Португал, Холандија, Велика Британија и САД са циљем отпора комунистичкој експанзији.

·      11. мај: Совјетска блокада Берлина се завршава отварањем путева за Берлин. Ваздушни лифт се наставља до септембра, у случају да Совјети поново успоставе блокаду.

·      23. мај: Бизона се уједињује са фрнацуском зоном да би створила Савезну Републику Немачку, са Боном као главним градом.

·      8. јун: Црвена страва достиже свој врхунац именовањем бројних познатих Американаца за чланове Комунистичке партије.

·      29. август: Совјетски Савез тестира своју прву атомску бомбу. Тест, познат Американцима као Џо 1, успева и СССР постаје друга светска нуклеарна сила.

·      13. септембар: СССР гласа против чланства у УН Цејлона, Финске, Исланда, Италије, Јордана и Португала.

·      15. септембар: Конрад Аденауер постаје канцелар Савезне Републике Немачке.

·      октобар: Мао Це Дунг проглашава Народну Републику Кину.

·      октобар: СССР проглашава Немачку Демократску Републику

·      октобар: Николаос Захаридис, вођа Комунистичке партије Грчке, проглашава крај оружаног устанка. Декларација доноси крај Грчког грађанског рата и прво успешно заустављање комунизма.

1950. година

·      јануар: Велика Британија признаје Народну Републику Кину. Република Кина прекида дипломатске односе са Великом Британијом.

·      31. јануар: Последњи куоминтаншки војник се предаје у континенталној Кини.

·      14. фебруар: СССР и Кина потписују пакт о заједничкој одбрани.

·      март: Чанг Кај Шек премешта престоницу у Тајпех, Тајван.

·      9. мај: Роберт Шуман описује своју амбицију уједињене Европе. Позната као Шуманова декларација, означава почетак стварања Европске заједнице.

·      25. јун: Северна Кореја напада Јужну Кореју, започевши Корејски рат.

·      27. јун: Уједињене нације гласају за слање трупа у помоћ Јужној Кореји. Совјетски Савез бојкотује Савет Безбедности и не ставља вето. На крају, број земаља које су деловале под заставом УН се повећава на 16: Аустралија, Белгија, Велика Британија, Грчка, Етиопија, Јужноафричка Република, Канада, Колумбија, Луксембург, Нови Зеланд, Тајланд, Турска, Сједињене Америчке Државе, Филипини, Француска, Холандија,

·      28. јун: Сеул, престоницу Јужне Кореје, заузимају севернокорејске трупе.

·      јул: УН трупе се први пут сукобљавају са снагама Северне Кореје у Осану. Нису успеле да задрже напредовање Северне Кореје и повукле су се јужније, према ономе што ће постати Пусански периметар.

·      15. септембар: УН снаге се искрцавају код Инчуна. Победивши севернокорејске снаге, напредовале су и освојили Сеул.

·      октобар: УН трупе су прешле 38. паралелу и ушле у Северну Кореју.

·      октобар: трупе из Народне Републике Кине се мобилишу дуж реке Јалу.

·      19. октобар: Пјонгјанг, престоницу Северне Кореје, заузимају УН трупе.

·      25. октобар: Кина улази у Кореју са 300.000 војника, изненадивши УН. Ипак, оне су се повукле након почетних борби.

·      26. новембар: УН снаге се приближавају реци Јалу. Као одговор, Кина опет улази у Кореју. Ова офанзива присиљава УН да се повуче назад у Јужну Кореју.

1951. година

·      јануар: кинески војници заузимају Сеул.

·      14. март: УН поново освајају Сеул. До краја марта, стигле су до 38. паралеле и успоставиле одбрамбену линију дуж Корејског полуострва.

·      11. април: председник Труман смењује Дагласа Мекартура са места команданта америчких снага у Кореји.

·      18. април: Европска заједница за угаљ и челик је створена Париским споразумом.

·      септембар: Аустралија, Нови Зеланд и САД потписују АНЗУС споразум. Ово обавезује три земље да сарађују у питању одбране и безбедности на Пацифику.

·      20. септембар: Грчка и Турска ступају у НАТО.

1952. година

·      28. април: Јапан усваја Споразум из Сан Франциска и Споразум из Тајпеха, званично окончавши период своје окупације и изолације и постаје суверена земља.

·      21. јун: Поринута прва нуклеарна подморница на свету УСС Наутилус.

·      30. јун: Маршалов план се окончава, са европском индустријском производњом изнад нивоа из 1938.

·      26. јун: Гамал Абдел Насер води пуч против краља Фарука.

·      новембар: САД детонирају прву светску хидрогенску бомбу у операцији Бршљан.

1953. година

·      20. јануар: Двајт Ајзенхауер постаје председник САД.

·      март: Умире Стаљин, чиме је започета борба за власт у Совјетском Савезу.

·      27. јул: Примирје окончава Корејски рат.

·      19. август: ЦИА помаже у монархистичком пучу против премијера Ирана Мохамеда Мосадека (операција Ајакс). Пуч је организован због иранске национализације нафтне индустрије и страха да би се Иран могао придружити совјетском блоку.

1954. година

·      новембар: Насер, египатски националиста, протерује пробри-танског краља Фарука и уводи диктатуру. Ускоро постаје важан совјетски савезник.

·      18. јун:Изабрана левичарска гватемалска Влада је збачена у преврату који је подржала ЦИА. Успостављен је нестабилни режим. Опозиција води герилски рат са марксистичким побуњеницима у коме су главна људска права прекршена са обе стране. Ипак, режим се одржао до краја Хладног рата.

·      Криза у Тајванском мореузу је почела када су кинеске снаге бомбардовале тајванска острва. САД су подржале Тајван и криза се решила сама од себе пошто су обе стране одбиле да преузму акције.

·      Вијет Мин побеђује Французе у бици код Дијен Бијен Фуа. Француска се повлачи из Индокине, остављајући четири независне државе: Камбоџу, Лаос, Северни Вијетнам и Јужни Вијетнам. Женевски преговори траже слободне изборе ради уједињења Вијетнама, али ниједна од страна не жели да се то деси.

·      Југославија излази из совјетског блока.

·      Стварање СЕАТО пакта у који улазе Аустралија, Велика Британија, Нови Зеланд, Тајланд, Пакистан, САД, Филипини, Француска. Као и НАТО, и он је основан да се одупре комунистичкој експанзији, у то време у Филипинима и Индокини.

·      Хук побуна у Филипинима је угушена.

1955. година

·      Западна Немачка улази у НАТО и почиње поново да се наоружава.

·      Варшавски пакт је основан у источној Европи и у њега су ушле Албанија, Бугарска, Источна Немачка, Мађарска, Пољска, Румунија, Чехословачка и СССР.

·      Багдадски пакт су основале Иран, Ирак, Пакистан, Турска и Велика Британија. Посвећен је задржавању комунистичке експанзије на Средњем истоку.

·      СССР почиње да помаже Сирији. Сирија ће остати совјетски савезник до краја Хладног рата.

·      Аустрија проглашава неутралност и савезничка окупација се завршава.

1956. година

·      Насер национализује Суецки канал.

·      28. јун: У Познању простести радника против комуниста. Борбе у граду.

·      Суецка криза: Велика Британија, Француска и Израел нападају Египат са циљем уклањања Насера са власти. Дипломатски притисак САД приморава нападаче да се повуку.

·      Мађарска револуција: мађарски револт против совјетског управљања владом. Њега је угушила Совјетска армија, која је поново успоставила комунистичку владу.

 

1957. година

 

·      Израелске снаге се повлаче са Синаја ког су окупирали прошле године.

·      Комунистичка побуна почиње у Јужном Вијетнаму.

 

1958. година

 

·      Пуч у Ираку уклања пробританског краја. Ирак почиње да прима помоћ од Совјетског Савеза. Ирак ће одржавати блиске везе са Совјетима кроз Хладни рат.

·      Друга криза у Тајванском мореузу.

·      Ајзенхауерова доктрина обавезује САД да бране Иран, Пакиста и Авганистан од комунистичког утицаја.

 

1959. година

 

·      Кубанска револуција; Фидел Кастро постаје вођа нове марксистичке Кубе. Кубански инспирисана герила почиње да се шири широм Латинске Америке.

·      Формирање Националног Ослободилачког Фронта у Јужном Вијетнаму.

·      ЦЕНТО пакт је створен да би се заменио Багдадски пакт, који је Ирак напустио.

 

1960. година

 

·      Кинеско-совјетски разлаз: Кинези, бесни зато што су млађи партнер Совјетском Савезу, проглашавају да је њихова верзија комунизма супериорнија и почињу да се такмиче са њима за утицај, тиме дајући трећу димензију Хладном рату.

·      Хималајски рат: Кина напада Индију, тражећи бројна погранична подручја.

·      Патет Лао побуна почиње у Лаосу.

·      Комунустички побуњеници у Малаји побеђени.

·      мај: Амерички пилот Френсис Пауерс оборен у свом Локид У-2 шпијунском авиону изнад Совјетског Савеза, тиме изазвавши У-2 кризу.

 

1961. година

 

·      Џон Ф. Кенеди постаје председник САД.

·      Инвазија у Заливу свиња: инвазија контрареволуционара коју је организовала ЦИА доживљава неуспех.

·      Почиње Алијанса за напредак помоћ Латинској Америци од САД.

·      Совјети су саградили Берлински зид да би зауставили људе који су покушали да пребегну из Источне Немачке.

·      Анголски националисти, укључујући и комунисте, започињу побуну против португалске владавине.

 

1962. година

 

·      Међународним споразумом је успостављена је неутралност Лаоса, али је Северни Вијетнам одбио да повуче своје особље.

·      Кубанска ракетна криза: Совјети су инсталирали базе, укључујући и нуклеарно оружје, на Куби. Кенеди је наредио карантин острва што је изазвало повећање кризе, али су Совјети попустили и сложили су се да повуку своје ракете са Кубе у замену за повлачење сличних америчких ракета из Турске и гарнцију да неће напасти Кастрову власт.

·      Крај Хималајског рата. Кина је окупирала мали појас индијске територије. Рат је утицао на Индију, једног од вођа Покрета несврстаних, да се сврста уз Совјете у деценији.

 

1963. година

 

·      Линдон Џонсон постаје председник САД након убиства Кенедија.

 

1964. година

 

·      Инцидент у Тонкиншком заливу: америчке разараче су наводно напала два северновијетнамска патролна чамца, али је накднадни напад контроверзан и несигуран. Бомбардовања Северног Вијетнама у знак одмазде су почела.

·      Почела побуна против португласке власти у Мозамбику.

·      Хрушчова су са места вође Совјетског Савеза сменили ривали у Комунистичкој партији и ставили га у кућни притвор. Леонид Брежњев га је наследио.

·      Кина је испробала своју прву атомску бомбу.

 

1965. година

 

·      Други Индијско-пакистански рат.

·      Америчке снаге су напале Доминиканску Републику да би спречили комунистички преврат сличан ономе на Куби.

·      Почели су амерички војни напори да се одбрани Јужни Вијетнам. Северни Вијетнам је такође послао своје снаге у рат. САД почеле бомбардовање Северног Вијетнама.

·      Битка за Иа Дранг – први окршај између америчких војника и регуларних вијетнамских снага.

 

1966. година

 

·      Француска се повукла из командне структуре НАТО.

 

1967. година

 

·      Израел, подржан од стране Америке, устаљује нападе против арапских суседа које је подржавао СССР. За 6 дана Израел стиче победу, окупиравши Западну обалу, Синај и Голанску висораван.

 

1968. година

 

·      Пет офанзива у Јужном Вијетнаму резултује војним поразом комуниста, али и психолошком победом над Американцима. Џонсон суспендује бомбардовање Северног Вијетнама.

·      Прашко пролеће; реформе у комунистичкој Чехословачкој иазивају да Варшавски пакт интервенише да би их спречио.

·      Убијен Роберт Кенеди.

·      Убијен Мартин Лутер Кинг.

 

1969. година

 

·      Ричард Никсон постаје председник САД.

·      САД почиње бомбардовање комунистичких уточишта у Камбоџи.

·      Почиње ”Вијетнамизација” уз повлачење америчких војника из Вијетнама и пребацивањем терета одбране на Јужни Вијетнам.

·      Моамер ел Гадафи збацује либијску монархију и протерује америчко и британско особље. Либија се сврстава уз Совјетски Савез.

·      Гранични сукоби између Совјетског Савеза и Кине.

 

1970. година

 

·      Лон Нол преузима власт у Камбоџи. Конунистички Црвени Кмери почињу да нападају нови режим, који је желео да оконча страно присуство у Камбоџи.

·      Америка врши кратак упад у Камбоџу да би уништила комунистичка упоришта. Почињу бомбардовања као подршка Лон Нолу.

 

1971. година

 

·      Јужновијетнамске снаге улазе у Лаос да накратко пресеку Хо Ши Минов пут.

·      Трећи Индијско-пакистански рат. Бангладеш постаје независтан од Пакистана.

 

1972. година

 

·      Северни Вијетнам напада Јужни Вијетнам, али је одбијен уз велику америчку ваздушну помоћ.

·      САЛТ 1 споразум означава детант између САД и СССР.

·      Самит серија: серија од осам хокејашких утакмица између Совјета и Канаде. У последњој утакмици, Канађанин Пол Хендерсон је постигао гол који је донео победу Канади.

 

1973. година

 

·      Париски мировни споразум означава крај америчког мешања у Вијетнамски рат. Конгрес је прекинуо фондове за бомбардовање Индокине.

·      Јом Кипурски рат: Израел су напали Египат и Сирија, који су поражени уз велике губитке на свим странама.

·      Египат прелази у амерички блок.

 

1974. година

 

·      Марксисти су збацили прозападну монархију у Етиопији.

·      Џералд Форд је постао председник САД након оставке Никсона.

 

1975. година

 

·      Северни Вијетнам је напао Јужни Вијетнам. Јужни Вијетнам се предао. Патет Лао преузима власт у Лаосу. Маоистички Црвени Кмери преузимају власту Камбоџи и започињу геноцид.

·      Мајагески инцидент: Црвени Кмери су заузели амерички брод изазивајући америчку интервенцију да ослободе њега и посаду. На крају, посада је пуштена из заробљеништва.

·      Португал се повукао из Анголе и Мозамбика, где су успостављене марксиситичке владе, потоња уз помоћ кубанских војника. Грађански рат је избио у обе земље који је укључивао Анголу, Мозамбик, Јужноафричку Републику у кубу уз суперсиле које су подржавале њихове дотичне идеологије.

 

1976. година

 

·      Америчко војно особље се повукло из Тајланда.

·      СЕАТО је распуштен након неуспеха да спречи ширење комунизма у источној Азији.

·      Почео је Огаденски рат када је Сомалија напала Етиопију.

 

1977. година

 

·      Џими Картер је постао председник САД.

 

1978. година

 

·      Огаденски рат је завршен сомалијским поразом.

 

1979. година

 

·      18. јун СТАРТ 2 споразум су потписали Леонид Брежњев и Џими Картер.

·      Вијетнам је заузео Камбоџу и почео је да се бори против герилског отпора.

·      Кинеско-вијетнамски рат: Кина је започела казнени напад на Вијетнам да би га казнио због инвазије Камбоџе.

·      Иранска револуција збацује прозападног шаха и успоставља теократију. ЦЕНТО пакт се рапушта.

·      Сандинистички побуњеници збацују Сомозину диктатуру у Никрагви. Контра, контрареволуционарна побуна, почиње.

·      Рат избија у Салвадору између комунистичких побуњеника и владе.

·      Џими Картер потписује прву директиву за тајну помоћ противницима просовјетске владе у Кабулу.

·      СССР напада Авганистан да би сачувао тамошњи режим, означавајући крај детанта.

 

1980. година

 

·      Амерички мушки хокејашки тим побеђује совјетски тим на зимским олипијским играма.

·      САД бојкотују летње олимпијске игре 1980. у Москви.

 

1981. година

 

·      Роналд Реган постаје председник САД.

·      САД почињу да подржавају анти-сандинистичку Контру.

·      Инцидент у заливу Сидра: Либијски авиони су напали америчке авионе у заливу Сидра који је Либија припојила. Два либијска авиона су оборена, није било америчких жртава.

·      Побуна Солидарности у Пољској.

 

1982. година

 

·      Шпанија приступа у НАТО.

·      Израел напада Либан да би окончао нападе и сукобио се са сиријским трупама које су биле тамо.

 

1983. година

 

·      Америчке снаге напале Гренаду да би спречиле изградњу аеродрома који су финансирали Совјети.

 

1984. година

 

·      Маргарет Тачер и британска Влада развијају план којим би се отворили нови канали за дијалог са кандидатима за совјетско руководство, срећући се и повезујући се са Михаилом Горбачовом.

·      Совјетски Савез бојкотује Олимпијске игре 1984. у Лос Анђелесу.

 

1985. година

 

·      Михаил Горбачов постаје вођа Совјетског Савеза.

 

1986. година

 

·      Операција Кањон Ел Дорадо: Амерички авиони бомбардују Либију као одговор на либијско подржавање тероризма.

·      Иран-Контра скандал: Реганова администрација је продавала оружје Ирану да би ослободио таоце и пребацивала профит Контра побуњеницима.

 

1987. година

 

·      Почела битка код Куито Канавале.

 

1988. година

 

·      СССР се почео повлачити из Авганистана.

·      Јужноафричка Република се повукла из Намибије.

 

1989. година

 

·      Џорџ Х. В. Буш постаје председник САД.

·      Револуције у источној Европи. Совјетске реформе и банкротство њихове државе је дозволило источној Европи да се побуни против комунистичких влади. Берлински зид је срушен.

·      Совјетске трупе су се повукле из Авганистана.

·      Протесте на тргу Тјенамен је угушила кинеска влада.

·      Вијетнамске трупе су се повукле из Камбоџе.

·      Демократија је поново успостављена у Чилеу.

 

1990. година

 

·      Сандинистичка влада у Никарагви је збачена на изборима.

·      Немачка је поново уједињена.

 

1991. година

 

·      Совјетске републике проглашавају независност. Совјетски Савез се распушта. Хладни рат је готов.
·      Почиње период америчког неоимперијализма.

ТАЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ОД КРАЈА ДРУГОГА СВЕТСКОГ РАТА ДО ПАДА БЕРЛИНСКОГ ЗИДА

У хладноратовским условима (у тим оквирима схваћеном и дефинисаном појму националне безбедности), традиционални инструменти спољне политике (дипломатија, економија и војна моћ) често су се показивали као нефикасни или недовољно безбедни за остваривање националних интереса Сједињених Америчких Држава. Пошто хладноратовско сучељавање није трпело неефик-асност, амерички политички лидери су били присиљени да траже нове инструменте за остварење америчке националне безбедности и националних интереса, што је пре свега подразумевало покушај стварања америчке домин-ације у свету, односно спречавање ширења утицаја комунистичког блока и његовог лидера СССР. У тим оквирима, ЦИА се показала као једини инструм-ент који је кроз реализацију тајних операција био у стању да оствари америчке циљеве. ЦИА је доказала да је у стању да промени власт (или ако не баш то, а оно да макар утиче на њене одлуке) у многим државама и да тиме стави ту државу под амерички утицај, односно у америчку интересну сферу.

Убрзо након свог формирања (у пролеће 1948. године) ЦИА, односно њена претеча за тајне операције – “Канцеларија за координацију политике“ (Office of Policy Coordination–OPC) је била ангажована у Италији. Администрација председника Трумана је била забринута због могућности да италијанска Комунистичка партија може победити на изборима, што би представљало опасност за америчку националну безбедност. Наиме, аналитичари НСЦ су процењивали да комунистички режим у суседној СФРЈ, грађански рат у Грчкој, као и совјетско ширење у земљама Источне Европе, могу уплашити италијанске бираче и утицати на исход избора. По њиховој процени, евентуална победа италијанских комуниста би директно угрозила безбедност у подручју Средоземља и могла би утицати и на ставове француских бирача, што би довело до победе комуниста и у Француској.

Да би то предупредила, администрација Харија Трумана је наложила ЦИА да интервенише у пољу италијанских избора (више о томе видети поглавље - ДРЖАВА И ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ), како би спречила комунисте да дођу на власт. У оквиру тајне операције (у политичкој и пропагандној сфери) ЦИА је у Италију унела 10 милиона америчких долара које је утрошила на плаћање предизборне кампање, антикомунистичку пропаганду и подмићивање бирача. У том послу им је помогла и снажна италијанска дијаспора у Америци, која је по налогу ЦИА, подстицала своје пријатеље и чланове породица у Италији да не гласују за комунисте. Паралелно са тим, председник Труман је претио да ће у случају победе комуниста, Италији бити ускраћена америчка помоћ из Маршаловог плана. Резултат овог тајног ангажовања ЦИА на изборима у Италији, 18. априла 1948. године, био је победа Демохршанске странке (која је освојила 307 од укупно 574 парламентарна места) и елиминисање комуниста из учествовања у италијанској влади[17].

Победа демохришћана у Италији је показала могућности и важност тајних операција и довела је до битног повећања броја особља и механизама за извођење операција[18]. Битно ојачана организацијски, кадровски и материјално, ЦИА је кренула у даље походе “спашавања слободног света“ од комунистичке опасности. У наредних неколико година, ЦИА је безуспешно предузимала низ операција у источноевропским комунистичким државама и СССР, с циљем подршке разних покрета отпора или рушења режима (као што је био случај у Албанији – операција Valuable/“Dragocjen“). За разлику од тих неуспелих акција, своју успешност ЦИА је потврдила 1953. године, када је заједно са британском Тајном обавештајном службом (Secret Intelligence Service–SIS) срушила иранског премијера Мухамеда Мосадеха (Mohameda Mossadegha) и на власт довела прозападног шаха Резу Пахлавија (операција Ajax). Годину дана касније, иста се ствар поновила и у Гватемали, када је у тајној операцији “Успех“ (Success) срушена влада Џејкоба Арменза Гузмана (Jacob Armenz Guzman).

У другој половини 1950. године, ЦИА (у сарадњи са британским СИС) није успела да изведе државни удар у Сирији кроз операције “Борба“ и “Будност“ (“Straggle“, “Wakeful“). У истом периоду ЦИА је кроз операцију “Архипелаг“ (Archipelago) покушала да сруши индонежанског председника Ахмеда Сукарна. Према схватању администрације Двајта Ајзенхауера, Сукарно је представљао опасност за америчку националну безбедност јер је одбијао поделу света на два блока. Сукарно се није приклањао ни једној од страна у Хладном рату, залажући се за ново друштво – друштво несврстаних нација.

Почетком 1960. године, ЦИА је организовала државни удар у Заиру. Непосредним активностима ЦИА, с власти је (у септембру 1960. године) срушен, а три месеца касније и убијен, премијер Патрис Лумумбе (Patrice Lumumbe). На његово место је постављен Џозеф Мобуту (Joseph Mobutu) који је, уз америчку помоћ, владао Заиром до средине 1990–их када је срушен војним ударом. Тих 60–их година, ЦИА је са власти збацила и јужновијетнамског лидера Нго Динха Диема (Ngoa Dinha Diema), чије је убиство организовала и помогла; као и убиство лидера Доминиканске Републике, Рафаела Л. Трујиља.

Наравно, не треба заборавити ни посебно интензивне и опсежне напоре ЦИА на рушењу кубанског лидера Фидела Кастра, у време председника Кенедија (John Fitzgerald Kennedy). Више о томе, погледати поглавља о операцијама “Плутон“ и “Мунгос“ и инвазију на Залив Свиња.

Неуспеле операције на Куби – операција “Плутон“ (Pluto) и операција “Мунгос“ (Mongoose), као и низ мафијашких афера, изазвало је опште незадовољство деловањем ЦИА. То незадовољство је натерало председника Кенедија да преиспита делотворност ЦИА и да изврши ревизију њених тајних операција. Кенедyјев допринос тајним програмима био је двострук:

1.       Прво, Кенеди је ставио већи нагласак на употребу снага и механизама за специјално паравојно деловање, тј. на контрагерилске снаге, односно снаге за гушење побуна (counterinsurgency);

2.      Друго, у стратешком усмерењу тајних операција то је значило промену дотадашње концепције. Кенедијева администрација је усмерила извођење тајних операција на сарадњу с утемељеним владама држава, што је у одређеним случајевима подразумевало америчку сурадњу са утемељеним владама против неког трећег, а не искључиву усмереност америчких тајних акција против тих влада као што је био случај до тада.

Драстичан пример делотворности тајних операција ЦИА свакако је пример Чилеа. Наиме, администрација Ричарда Никсона (Richarda Nixona) је владу у Чилеу, предвођену председником Салвадором Аљендеом, сматрала комунистичком опасношћу (због Аљендеевог приближавања Куби). Према аналитичарима ЦИА, та опасност је Латинску Америку могла да претвори у “црвени сендвич“. Да би то предупредила, ЦИА покреће тајне операцијама “Трак I“ и “Трак II“ (Track I и Track II).

Кроз те операције, током 1973. године, ЦИА оранизује војни удар у Чилеу (у септембру исте године) у коме је убијен чилеански председник Салвадор Аљенде. Власт у Чилеу је преузела војна хунта под вођством диктатора Августа Пиночеа (August Pinoche).

Средином 1970–их, ЦИА је била ангажована и у грађанском рату у Анголи, где је подржавала, опремала и обучавала “Национални фронт за ослобођење Анголе“ (FNLA) и “Националну унију за анголску независност“ (UNITA) у њиховој борби са просовјетским “Народним покретом за ослобођење Анголе“ (MPLA). 

У време администрације председника Џимија Картера (Jimmyja Cartera), ЦИА је тајно била активна у Никарагви где је подржавала антисандинистичке снаге, као и у Јужном Јемену и Авганистану где је пружала помоћ муџахе-динима у борби против совјетске инвазије. Америчка помоћ авганистанском покрету отпора у борби протв совјетске инвазије у периоду од 1980. до 1985. износила је 915 милиона долара[19]. Била је то најскупља тајна операција у америчкој историји. Уз наставак операција у Афганистану, председник Роналд Реаган је нередио тајне операције ЦИА у Пакистану, Египту, и Саудијској Арабији чијим су владама пружани разни облици помоћи.

Значајна вишемилионска доларска помоћ у периоду од 1982. до 1984. године, пружена је и председнику Салвадора, Џозу Дуартеу (Jose Napoleon Duarte) како би се одржао на власти. Током прве половине 1980–их, никарагвански грађански рат између “сандиниста“ и “контраша“, у који је ЦИА била уплетена до грла, доживео је своју кулминацију. Наиме, у априлу 1984. године, специјалне паравојне снаге ЦИА бомбардирале су никарагванске луке и минирале десетак бродова, што ће касније прерасти у међународни спор. Годину дана касније, ЦИА је одиграла и значајну улогу у филипинским догађајима и паду тамошњег лидера Фердинанда Маркоса. Тајна оперција ЦИА по називом “Праведан случај“ (Just Cause), коју је започела админист-рација председника Роналда Реагана, а наставила администрација Џорџа Буша довела је до пада панамског лидера, генерала Мануела Антониа Нориеге, ког су годинама пре подржавали[20].

ТАЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ У ПОСТХЛАДНОРАТОВСКИМ УСЛОВИМА

Распад комунистичког блока поставио је нове изазове пред Сједињене Америчке Државе. У пост–хладноратовском периоду доминантно је неколико чињеница:

1.       промењени су међународни односи, а самим тим и позиција Сједињених Америчких Држава – униполарни свет;

2.      редефинисани су параметри националне безбедности – америчко схва-тање у погледу њихове позиције у свету није промењено, али национална безбедност има другачији садржај;

3.      за разлику од ранијег периода данас је деловање пуно сложеније и теже – пре је било познато која је “најважнија мета“ (Совјетски Савез и комун-истички блок), данас је пуно безбедносних изазова са не баш јасним схватањем шта је “најважнија мета“;

4.      тероризам, као најзначајнији безбедносни изазов данашњице, у многим је случајевима генерисан управо од стране Сједињених Америчких Држава – на међународној сцени тероризам је одговор америчкој спољ-ној политици;

5.      све заједно је условило редефинисање америчког система националне безбедности, а самим тим и позицију тајних операција.

Распад комунистичког блока, који је изненадио западни свет, не само да је поставио нове изазове пред Сједињене Америчке Државе (уосталом као и пред већину осталих држава), већ је захтевао и преиспитивање дотадашње америчке политике националне безбедности. То је подразумевало и преиспитивање улоге обавештајног система и његових тајних операција[21].

Почетни захтеви су ишли толико далеко да се захтевало и укидање ЦИА[22]. Уз чињеницу да је најважнија америчка мета престала да постоји, таквим захтевима је погодовало и неколико стратешких промашаја ЦИА која, на пример, није успела да предвиди распад бившег СССР, као ни ирачку инвазију на Кувајт у августу 1990. године. Додатни аргумент била је и чињеница да се комунистички свет није распао захваљујући тајним операцијама. Ипак, кретања на међународној сцени убрзо су показала да је свет у постхладноратовским условима још сложенији. Показало се да је савремени свет и даље суочен с низом безбедносних проблема.

Распадом комунистичког блока “најважније мисије“ су престале да постоје, али су се истовремено појавила и нова кризна жаришта која су захтевала редеф-инисање параметара националне безбедности, како америчке, тако и већине других држава. Последњих година, свет се суочио са опасностима и претњама које су сложеније него икада пре. Реч је о опасностима које су постојале и пре, али које су у односу на хладноратовски глобални сукоб на релацији Исток–Запад биле мање значајне, односно које су једноставно биле намерно занемарене. 

У документу под називом “Национална стратегија за XXI век“, званичници Стејт Департмента овако описују претње по националну безбедност Сједињених Америчких Држава:

“...Низ светских супротности (богати–сиромашни, развијени–неразвијени, повлаштени–дискриминисани итд.) представљају сталну претњу ширих размера; сукоби различитог карак-тера (етнички, верски, грађански) и агресивни и милитантни недем-ократски режими угрожавају регионалне стабилности; тероризам, дрога, организовани криминал и неконтролисано ширење и продаја оружја предв-иђенога за масовно уништење, светске су бриге које прелазе националне оквире; еколошке претње и брзи раст становника у свету поткопавају економски поредак и политичку стабилност у многим земљама. Све то заједно представља претњу америчкој националној безбедности“[23]. 

Таква концепција националне стратегије за век који је долазио је значила да захтеви за радикалним смањењем броја обавештајних и безбедносних институција, па и њиховим укидањем, након пада Берлинског зида и промене режима у источно–европским државама с почетка деведесетих година ХХ века, нису били утемељени. Такво схватање постало је одредница деловања америчког обавештајног система у XXI веку.

У смерницама планираним за деловање Обавештајне заједнице у XXI веку, између осталог, је наведено како је Сједињеним Америчким Државама и даље

“... неопходна снажна, високо оспособљена и све флексибилнија обавештајна заједница. Завршетком Хладног рата те се потребе нису смањиле. И заиста, тренутна међународна ситуација у многоме још је сложенија и тежа за сналажење него што је то била релативно стабилна биполарна ситуација у Хладном рату. ...“[24].

Генерално гледано, постхладноратовски услови су довели до тога да су апетити Сједињених Америчких Држава сада драстично порасли (јер више нема достојног противника), па су многа кризна жаришта сада постала “најважније мете“ америчке националне безбедности, што је захтевало и ревизију обавештајног система како би се оспособио за ефикасно пружање одговора новим изазовима, а на основу тога и јасно одређење приоритета и формулисање обавештајних програма и планова[25].

На врхове ранг–листе обавештајних приоритета, сада су дошле државе које су задржале политичко и идеолошко непријатељство према Сједињеним Америчким Државама и које не функционишу према правилима која САД диктирају међународној заједници тзв. “одпадничке државе“ (енг. “Rogue state“).

“Отпадничка држава“ је термин који користе неки међународни теоретичари за државе за које се сматра да угрожавају светски мир. То подразумева да испуњавају неке критеријуме, као што је влада ауторитативног режима који значајно ограничава људска права, да је оптужена да подржава тероризам, као и да тежи повећању оружја за масовно уништење.

У последњих шест месеци Клинтове администрације, термин је привремено замењен са “држава за забринутост“ (енг. “state of concern“), међутим, Бушова администрација се вратила ранијем термину. Влада САД сматра да претња коју ове земље представљају оправдава њену спољну политику и војну иницијативу, као што то случај са анти–балистичким пројектилима, за које се очекује да буду повучени због бојазни да ове државе неће бити одвраћене извесношћу одмазде.

Осим појма “отпадничке државе“, званичници у САД све чешће користе и појам “осовина зла“. Земље које су најчешће обухваћене овим појмом су Куба, Иран, Судан, Сирија, Северна Кореја и Либија; а термин је коришћен и за Ирак, Авганистан и Југославију, пре него што су их америчке снаге окупирале.

Слика 6. "Отпадничке државе" (Према тврдњама САД).

У почетном преиспитивању улоге тајних операција у постхладноратовским условима појавили су се исти захтеви као и у односу на укупну обавештајну заједницу. Захтеви су ишли толико далеко да се у појединим стручним круговима, уз утемељено и оправдано образложење да су противзаконите, противне начелима демократије и миру у свету, захтевала и забрана[26] употребе прикривених деловања[27].

На овакве захтеве, амерички стратези су остали глуви. Њихова размишљања се била усмерена сасвим другачије. Директор ЦИА, Џон Деуч (енг. Јohn Deytch), се у свом говору (у септембру 1995. године) залаже да САД у будућности треба не само да задрже способности за извођење тајних операција као инструмента за остварење циљева, већ и да прошире употребу тајних програма[28]. Админис-трација председника Клинтона (William Bill Clinton) прихватила је размишљање ДЦИ. Годину дана касније то је потврдио и амерички Конгрес[29].

Одређење стратешког оквира тајних операција у постхладноратовском периоду значило је да ЦИА може да настави са њиховом применом. У тим оквирима ЦИА је наставила с покушајима рушења ирачког лидера Садама Хусеина. Опсежни и интензивни напори ЦИА били су усмерени на рушење Садама Хусеина још од ослобађања Кувајта, односно завршетка операције “Пустињска олуја“ (Desert Storm).

Покушај државног удара, уз помоћ ирачке опозиције (током 1991. године) Американцима није донео очекивани резултат. Садам Хусеин није битније дестабилизован ни америчким психолошким операцијам, за које је председник Џорџ Буш (старији) одобрио око 30 милиона долара. Стога је ЦИА у марту 1992. године започела операцију дестабилизације Ирака, поткопавањем његове економске стабилности. У тој операцији, у Ирак су убачене веће количине фалцификованих ирачких динара, из Јордана, Ирана и Турске, али су тек донекле утицале на повећање процента ирачке инфлације. И тако делимичан успех тајне операције ЦИА, био је довољан подстрек за Конгрес САД, да у јуну 1992. године одобрио додатних 40 милиона долара за ирачку операцију. Тај новац је био утрошен за:

1. финансирање стварања, јачања и ширења ирачке опозиције у Ираку;
2. финансирање опозиционих група у иностранству;
3. спровођење психолошких операција у Ираку и код потенцијалних савезника (кроз ширење “антихуссеинске“ пропаганде и ширење дезинформација).

Међутим, даље акције усмерене на извршење државног удара убрзо су (због реакције ирачких снага безбедности), биле заустављене[30]. Наредних неколико година ЦИА је била усмерена на стварање нових услова и израду нових програма предвиђених за рушење Садама Хусеина. Током 1995. године, тајни програм је био усмерен на три основне тачке: покретање питања Курда; подстицање побуне унутар ирачких војних снага и јачање ирачке опозиције окупљене у Ирачки национални конгрес (Iraqi National Congress). Упркос тако опсежно постављеном тајном програму ЦИА, Садам Хусеин је и даље остао на власти[31].

ЦИА није успела ни у својим настојањима у Ирану. Прикривена деловања, за која је само током 1996. године потрошено 18 милиона долара, нису резултирала променом власти у Ирану[32].

Међутим, за разлику од блискоисточног подручја, ЦИА је била успешна у Савезној Републици Југославији. Наиме, непосредно након НАТО агресије на СРЈ, Бил Клинтон је одобрио ЦИА програм за дестабилизацију југосло-венског председника Слободана Милошевића. Пропагандно–политичка тајна акција ЦИА, изведена уз помоћ америчког Националног демократског института (National Democratic Institute) за коју је утрошен 41 милион долара, у октобру 2000. године је довела до промене власти у СРЈ[33].

Упркос преиспитивањима улоге и сврхе тајних операција након рушења Берлинског зида, последња деценија 20. века је показала да су те расправе уствари биле само полемика начелног карактера. У том раздобљу Американци су наставили с устаљеном праксом употребе прикривених деловања.

Ипак, један догађај с почетка XXI века представљао је прекретницу и то не само у погледу тајних операција. Наиме, брутални терористички напад арапске терористичке организације Ал–Каида на Сједињене Америчке Државе, 11. септембра 2001. године, у ком је живот изгубило готово 3.000 људи, имао је вишеструке ефекте:

1.       Пре свега, то је био драстичан доказ којим је савремени свет најуверљивије схватио са чиме је све оптерећен и шта заправо значи тероризам;

2.      Друго, тај акт је представљао практичан одговор дела арапскога света на америчку спољну политику према њиховом подручју;

3.      Треће, овај је акт био најбруталнији појединачни терористички акт у историји човечанства;

4.      Четврто, терористички удар Ал–Каиде није само срушио постојеће безбедносне структуре најмоћније државе на свету – тај акт је дефинитивно променио савремени свет (може се рећи да свет пре и после тог терористичког акта није исти).

Терористички напад на Сједињене Америчке Државе је имао пресудне последице за америчко друштво, амерички политички живот и функционисање  саме државе. Уз жртве, најмање два разлога су то условила:

1.       Напад Ал–Каиде је доказао да је Сједињене Америчке Државе могуће напасти;

2.      То је био доказ да је америчку националну безбедност могуће угрозити са америчке територије.

Због тога су Американци морали да промене схватање националне безбедности, да реорганизују систем безбедности и да преиспитају сврсисходност појединих механизама у том систему. Иако је трагични акт несумњиво упозорио на потребу решавања укупних проблема који се вежу уз тероризам (и узрока који до њега доводе), а не потребу тражења одговора на појединачне терористичке акте, Американци су изабрали ову последњу опцију. Америчка администрација је објавила “рат тероризму“ и одлучила се на војне ударе на Афганистан и Ирак, државе за које су износили наводне доказе (последње анализе показују да су ти докази били обичан фалцификат) да имају везе с тероризмом, Ал–Каидом и нападом на САД, 11. септембра 2001. године. Војним интервенцијама, САД су срушиле талибански режим у Афганистану 2002. године, као и режим Садама Хусеина у Ираку годину дана касније. Многи западни аналитичари су изводили закључке да је то показало “да је војним средствима могуће остварити циљеве америчке националне безбедности на тим подручјима, а што тајним операцијама није било могуће у последњих 15–ак година“. Ипак, те војне победе нису значиле и пораз тероризма.

Упркос војним победама у Афганистану и Ираку, Сједињене Америчке Државе су и даље изложен тероризму. Као спој политике и насиља (као феномен који употребом насиља жели остварити политичке циљеве) тероризам је, пре свега, израз незадовољства, а то није могуће елиминирати употребом војних средстава. У савременим условима, тероризам је за САД најопаснији безбедносни изазов, можда и већа стварна опасност него што је то био СССР у доба Хладног рата. Аргумент који то уверљиво доказује јесте чињеница да се тероризам исказао као врло витална категорија, као појава која не показује никакве интенције да се уруши под властитом тежином као што је то био случај с бившим СССР.

Полазећи од поставке да тероризам у XXI веку представља еквивалент борби против комунизма током Хладног рата, када су у питању амерички интереси и вредности, америчка администрација је, након краткотрајне доминације војних средстава у односу на тајне операције, крајем 2002. године поновно проширила тајни програм. Циљ и садржај нове доктрине националне безбедности, у мају 2002. године, образложио је државни Секретар за обрану (Secretary of Defense) Доналд Рамсфелд: 

“Превенција и превентивни удари су једина обрана против тероризма. Наш задатак је да пронађемо и уништимо непријатеља, пре него што он удари на нас.“[34].

Из ове Рамсфелдове изјаве је очигледно да су тајне операције (уз војна дејства) основни инструмент планиран за остварење овог циља. Употреба укупног спектра прикривених деловања има задатак да стимулише реакцију терористичких мрежа и држава које су у поседу оружја предвиђеног за масовно уништење. То значи да тајне операције треба да изазову терористичке мреже на акцију како би након тога брзим америчким (војним) одговором биле уништене.

ЗАКЉУЧАК – ПЕРСПЕКТИВЕ ТАЈНИХ ОПЕРАЦИЈА

У условима насталим након Другога светског рата, традиционални инструменти спољне политике, у распону од дипломатских до војних, будући да нису били ефикасни, допуњени су новим: тајним операцијама. Од оснивања ЦИА, тајне операције су битан инструмент америчке спољне политике. Због чињенице да је употребом тајних акција била и јесте у стању да оствари америчке циљеве из спектра националне безбедности, ЦИА не само да је значајан инструмент америчке спољне политике, већ је и више од тога. Управо због њене ефикасности, али и глобалног деловања, утицаја који има на политичке креаторе, средстава којима располаже и укупних резултата које остварује у реализацији циљева из сфере националне безбедности, ЦИА сигурно има статус субјекта међународних односа.

С друге стране, без обзира на њихову успешност и важност за националну безбедност, неспорна је чињеница да су тајне акције битно контраверзне. Анализа показује да је спорна већ и законитост установљавања тајних акција и њихово стављање у надлежност ЦИА. Правно утемељење које омогућава извођење тајних акција Американци су пронашли у Закону о националној безбедности. Двосмислена правна одредба Закона, према којој ЦИА треба да извршава “и друге функције и дужности“ које се тичу обавештајног деловања када то одреди НСЦ, била је основа за ЦИА поход на свет. За разлику од правног утемељења, анализа садржаја тајних акција не оставља пуно дилема.

Тајне акције су према свом садржају интервенционистички механизам. Готово сва деловања ЦИА из тог спектра су с друге стране закона, с друге стране морала, с друге стране људских и грађанских права. Врло ефикасна деловања ЦИА која задовољавају америчке националне апетите била су и јесу незаконита и неморална. Те незаконите и неморалне активности предузимане су у оквиру грубо оцртаног концепта националне безбедности и прешироко формулисаних националних интереса и то у име тих “виших циљева“, у име циљева националне безбедности.

Незаконитост и неморалност при деловању нису условљени непостојањем правне инфраструктуре, америчким непознавањем демократије или, пак, непо-стојањем механизама који би могли контролисати деловање ЦИА. Напротив, то је (у првом реду) условљено политичким разлозима. Ситуација у међународном окружењу, “угроженост“ америчких националних интереса од стране комунизма, створила је подлогу за такво деловање ЦИА. 

Парадоксално је да демократско америчко друштво и демократска америчка држава која се у борби против комунизма борила и за демократију у свету, није имало никакву контролу над деловањем ЦИА. Током Хладног рата, ЦИА је сигурно била “држава у држави“, а то је и данас.

Амерички Конгрес[35], као највише представничко тело америчкога народа, предузимао је низ акција како би делатност ЦИА била инкорпорирана у праксу и уставне норме америчке драве. Нажалост, сви покушаји америчког Конгреса били су неуспешни. Све нападе на нелегалне и неморалне активности ЦИА америчка администрација је одбијала, оправдавајући такве активности “вишим циљевима“, односно циљевима националне безбедности.

Постхладноратовски услови су показали да инструменти “новог светског поретка“ нису изграђени те да је свет суочен с многим безбедносним изазовима, међу којима је, када се говори о Американцима тероризам сигурно најопаснији. У тим условима, настојећи да ојача своју позицију једине силе (униполарни свет), Американци су променили приступ у остварењу своје спољне политике. Тајне операције су и даље значајан инструмент остварења циљева. Потребе за њима су након 1990. године све више расле, но за разлику од претходног раздобља оне нису више једино и најефикасније средство.

У условима након окончања “Хладног рата“, употреба тајних операција се може посматрати на више нивоа:

1.       као инструмент који се аутономно користи за остварење спољно–политичких циљева, односно циљева националне безбедности у условима када процене показују да је постизање циља извесно;

2.      употреба тајних операција паралелно са војним дејствима – војна дејства су употребљена за истеривање Ирака из Кувајта 1990. године, али је паралелно с тим вођена тајна операција за рушење Садама Хусеина и промену ирачке владе;

3.      тајне операције су у одређеним случајевима од стратешког значаја (Афганистан, Ирак) препустиле место војним дејствима – за освајање “најважнијих мета“, првенствено се користе војна дејства (рат). Између осталог, то детерминишу два битна разлога:

а.      позиција једине суперсиле (нема превелике потребе за тајним деловањима, непостојање страха, као у ранијем раздобљу, од противодговора друге стране итд.);

б.      иако је рат (као и увек) рискантан потез с непредвидљивим последицама, присуство војне силе на одређеном простору је најуверљивије, јер ствара предуслове за његово стављање у америчку интересну сферу на дужи период.

Нови амерички приступ је уједно доказао да су Американци срушили начела на којима је, како–тако, функционисао свет након Другог светског рата и која су омогућила постизање прихватљивог нивоа светске стабилности и међународне безбедности. Инвазијом на Ирак, без одобрења Савета безбедности УН, САД су, уствари, срушиле одредбе и начела Повеље УН. Парадокс је тиме већи уколико се истакне да су Американци срушили начела за чије су се успост-ављање управо они залагали или се залажу.

Једини закључак који се намеће из ове анализе је заправо отворено питање - Може ли се веровати званичницима Сједињених Америчких Држава? 

---

[1] Опширније о инструментима спољне политике, као и о спољној политици уопште, видети: Вукадиновић Р.: “Међународни политички односи“, Барбат ,Загреб, 1998, стр. 183–217; као и Вукадиновић Р.: “Основе теорије спољне политике“, Центар за културну делатност ССО, Загреб, 1981.

[2] Под “субјектом међународних односа“ се подразумева сваки носиоц неке активности која утиче на међународне односе (било у позитивном, било у негативном смислу), при чему се као битни критеријуми таквог одређења наводе: трајност деловања, свест да се нешто учини или не учини, те последице које морају имати међународно значење – Више о томе погледати: Вукадиновић, Р.: “Међународни политички односи“, Школска књига, Загреб, 1980.; стр. 82.

[3] У службеној америчкој обавештајној документацији тајне акције су одређене као активности усмерене на покушај утицаја на догађаје у другим државама, према другим организацијама или особама и које служе као подршка америчкој спољној политици, при чему се те активности изводе на начин да укљученост америчке владе не буде очигледна. – Више о томе видети: Richelson T. J.: “The U.S. Intelligence Community“. Boulder/Oxford: Westview Press, 1995., стр: 342; као и: “CIA: Consumer`s Guide to Intelligence“, Central Intelligence Agency, Public Affair Staff, Washington, 1995.

[4] Више о томе, видети – Godson R.: “Intelligence Requirements for the 1980`s: Covert Action“; Washington: National Strategy Information Centre, 1981.

[5] Urban M.: “UK Eyes Alpha: The Inside Story of British Intelligence“, Faber and Faber; London, 1996, стр. 35.

[6] Покушавајући да тајне операције лоцирају у простор спољно–политичког деловања, поједини аутори сматрају да се тајне операције налазе у простору између могућности да се не учини ништа или да се иде у рат; док други тврде да је то простор између дипломатског протеста и објаве рата. Више о овим покушајима, видети: Shackley Th.: “The Third Option: An American View on Counterinsurgency Operations“, Reader`s Digest Press, New York, 1981.; као и Lauren G. P.: “Ethics and Intelligence“, у: Maurer, C. A., Tunstall D. M., Keagle M.J. (eds.): “Intelligence: Policy and Process“, Boulder and London: Westview Press, 1985.

[7] Rudgers F. D.: “The Origins of Covert Action“, Journal of Contemporary History, Vol 35 No 2, April 2000.

[8] Више о томе, видети – Shultz H. R.: “The Great Divide: Strategy and Covert Action in Vietnam“, Joint Force Quarterly, A Proffesional Military Journal, Institut for National Strategic Studies, National Defense University; Autumn/Winter 1999–2000; као и Rudgers, F.D.: “The Origins of Covert Action“, Journal of Contemporary History, Vol 35 No 2, April 2000.

[9] О Хладном рату написан је велики број књига. Једна од савременијих и сигурно најквалитетнијих је књига Џона Гадиса – John L. Gaddis: “We Now Know: Rethinking Cold War History“.

[10] Ранија схватања су полазила од претпоставке да се претње националној безбедности Сједињеним Америчким Државама морају зауставити на америчким територијалним границама, изузев подручја Латинске Америке (где је била доминантна тзв. “Монроова доктрина“).

[11] Више о томе, видети – Gaddis L.J.: “Strategies of Containment: A Critical Appraisal of `Postwar` American National Security Policy“; Oxford–New York: Oxford University Press; 1982.; стр: 25–88.

[12] Lowenthal M.M.: “U.S. Intelligence: Evolution and Anatomy“, The Washington Papers; Washin-gton, 1984.; стр.83.

[13] O`Toole G.J.A.: “The Encyclopedia of American Intelligence and Espionage: From the Revolutionary War to the Presents“, New York/Oxford: Facts and Files; 1988., стр. 95.

[14] Организациона јединица ЦИА, задужен за тајне операције, се тада називала “Оделење/Група за посебне процедуре“ (Special Procedures Branch/Special Procedures Group) које је било саставни део “Канцеларије за посебне операције“ (Office of Special Operations–OSO) и које је унутар ЦИА било задужено за тајно прикупљање података. Директивом НСЦ 10/2 из јуна 1948., ово “Оделење/Група за посебне процедуре“ је преименовану у “Канцеларија за посебне пројекте“ (Office of Special Projects), али будући да му име није звучало баш безазлено, убрзо је преименовано у “Канцеларија за координацију политике“ (Оффице оф Полицy Цоординатион–ОПЦ). Такво име је било замишљено с циљем да се прикрију стварне функције политичке акције, психолошких операција и паравојних деловања. У лето 1952. године, ОПЦ је ушла у састав “Канцеларије за посебне операције“, чиме је формирана “Дирекција за планове“ (Directorate of Plans) која је 1973. године постала “Дирекција за операције“ (Directorate for Operations). Та дирекција је до данас одговорна за извођење тајних операција.

[15] Prados J.: “President`s Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II“, William Morrow and Company Inc; New York, 1986., стр. 29.

[16] Више о томе, видету – Prados J.: “President`s Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II“, William Morrow and Company Inc; New York, 1986., стр. 109; као и Leary M.W.(ed.): “The Central Intelligence Agency: History and Documents“, University of Alabama Press; Alabama 1984.; стр. 146–147.

[17] BarnesT.: “The Secret Cold War: The CIA and American Foreign Policy in Europe, 1946–1956.“, Part 2, Historical Journal, Vol 25 No 3.; 1982., стр. 399–415.

[18] У периоду од 1949. до 1952. године, ОПЦ је нарастао са 302 припадника на 2.812, којима је помагало 3.142 професионална припадника ангажована у иностранству. Буџет ОПЦ је повећан са 4,7 на 82 милиона долара, док је број иностраних централа ЦИА повећан са 7 на 47. Више о томе, погледати – Rudgers F.D.: “The Origins of Covert Action“, Journal of Contemporary History, Vol 35 No 2; April 2000.; стр. 249–262.

[19] Више о томе, видету – Prados J.: “President`s Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II“, William Morrow and Company Inc; New York, 1986., стр. 360–361.

[20] Детаљније о тајним операцијама ЦИА, види: Treverton G.: “Covert Action: The Limits of Interve-ntion in the Postwar World“, Basic Books; New York, 1987.; затим погледати – Landau S.: “The Dangerous Doctrine: National Security and U.S. Foreign Policy“, Boulder and London: Westviev Press; 1988.; видети даље – Richelson T.J.: “The US. Intelligence Community“, Boulder/Oxford: Westview Press. 1995; затим – Prados J.: “President`s Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II.“, William Morrow and Company Inc.; New York, 1986. и – Andrew Ch.: “For The President`s Eyes Only: Secret Intelligence and the American Presidency from the Washington to Bush“, Harper Collins Publishers; London, 1995.

[21] Adams J.: “The New Spies: Exploring the Frontiers of Espionage“ London; Pimlico, 1995.

[22] Више о томе, видети – Mc`Curdy D.: “Glasnost for the CIA“, Foreign Affairs, Volume 73 No 1.; January/February, 1994.; затим – Perrelli G.: “Ne treba nam CIA“, Novi list (пренета вест из листа: “L. Espreso“); 21. јануар 1995.; и – Thomas E.: “CIA svoj najveћi neprijatelj“, Slobodna Dalmacija (пренета вест из листа: “Newsweek“); 17. јун 1995.

[23] “A National Security Strategy for a New Century“, The White House, Washington, 1997.

[24] Цитат према: Поглављу “Guiding concepts of IC21 – Intelligence Community in the 21st Century“ из документа: “Intelligence Community Act“, са 104 Конгреса Обавештајне заједнице Сједињених Америчких Држава; 2nd Session of Intelligence Community, June 13, 1996.

[25] Више о томе, видети у – Godson, et al., 1995.; Weinrod, 1996.; “U.S. Congress, Commission on the Roles and Capabilities of the United States Intelligence Community“, “Preparing for the 21st Century: An Appraisal of U.S.
Intelligence“, 104th Congess, U.S. Government Printing Office, Washnigton, 1996.

[26] Питање законитости тајних акција у САД разматрано је први пут још 1975. године. Наиме, након што су се у јавности појавиле информације о учешћу ЦИА у “прљавим пословима“ са наркотицима и афери “Watergate“, председник Џералд Форд (Gerald Ford) је био одлучан у намери да неће толерисати противзаконита деловања ЦИА. У јануару 1975. године, у оба дома америчког Конгреса, основане су комисије која су имале задатак да истраже законитост обавештајног деловања америчке владе. Комисије су водили сенатор Френк Чурч (Frank Church), демократ из Ајдаха и конгресмен Отис Пике (Otis Pike) такође демократа, из Њујорка, због чега су та истражна тела и позната као Чурч–Пикеова Комисија. У закључцима завршног извештаја, који је поднесен након годину дана рада, Комисија је констатовала да је “озбиљно разматрано питање забране употребе тајних операција“. И поред тога, Комисија је закључила да се “тајне акције могу користити и даље у посебним ситуацијама када то захтевају разлози националне безбедности и када јавна средства деловања нису ефикасна“. Упркос оваквом закључку Комисије, о “законитости“ деловања ЦИА довољно говори изјава Френка Чурча који је након доказа прикупљених током истраге на једном од саслушања упитао: “Зар ЦИА није постала прерушени слон?“. Више о томе, видети: “Foreign and Military Intelligence“, Book I, Final Report of the Select Committe to Study Governmental Operations with respect to Intelligence Activities, United States Senate, 94th Congress, 2nd Session, April 26, 1976, U.S. Government Printing Office, Washington; Ford, 1980.: XXIV.

[27] Средином 1990–их заменик министра спољних послова у време председника Кенедија (John Fitzgerald Kennedy), Роџер Хилсман (Roger Hilsman), је изјављивао да су тајне акције нешто без чега САД могу у постхладноратовском раздобљу исто као што су без њих требале деловати и у Хладном рату. Више о томе, видети – Gage K Morrell J.: “The Intelligence Apparatus“, Foreign Policy in Focus, Vol.1 No.13, Interhemispheric Resource Center and Institute for Policy Studies, Washington, November 1996. Извор интернет – http://www.fpif.org/.; као и Goodman A.M.: “CIA: The Need for Reform“, Foreign Policy in Focus, Special Report, Interhemispheric Resource Center and Institute for Policy Studies, Washington, February 2001., Извор интернет – http://www.fpif.org/.

[28] Више о том, видети – Weinrod W.B.: “U.S. intelligence priorities in the post–cold war era“, World Affairs, Summer, 1996.; као и – Henriksen H.T.: “Covert Operations, Now More Than Ever“, Hoover digest 2000., No. 2, Hoover institution, 2000., Извор, интернет – http://www.hoover.stanford.edu/publications/digest/oo2//henrikson.html.

[29] U.S. Congress, Commission on the Roles and Capabilities of the United States Intelligence Community, “Preparing for the 21st Century: An Appraisal of U.S. Intelligence“, 104th Congess, U.S. Government Printing Office, Washnigton, 1996.

[30] Више о тајним акцијама ЦИА у Ираку у овом периоду, видети: Tyler E.P.: “Plan on Iraq Coup Told to Congress“, New York Times, February 9. 1992.; затим – Broder M.J. and Wright R.: “CIA Authorized to Target Hussein“, Los Angeles Times, February 8. 1992.; као и – Ibrahim M.Y.: “Fake–Money Flood Aimed at Crippling Iraq`s Economy“, New York Times, May 27. 1992.; и – Oberdorfer D.: “U.S. Had Covert Plan to Oust Iraq`s Saddam“, Washington Post, January 20. 1993.

[31] Baer R.: “See No Evil: The True Story of a Ground Soldier in the CIA`s War on Terrorism“, New York: Crown Publishers, 2002.; стр. 171–213.

[32] Weiner T.: “U.S. Plan to Oust Iran`s Government Is an Open Secret“, New York Times, January 26. 1996.

[33] Више о томе, видети – Dobbs M.: “Revolution by Focus Group“, Washington Post National Weekly Edition, December 18. 2000.; као и Risen J.: “Covert Plan Said to Take Aim at Milosevic`s Hold on Power“, New York Times, June 18. 1999.

[34] Arkin M.W.: “The Secret War“, Los Angeles Times, October 27. 2002.

[35] До 1974. године, амерички Конгрес није имао никакву контролу над тајним акцијама. Те године је “Закон о страној помоћи“ (Foreign Assistance Act) допуњен амандманом (Hughes–Ryan Amandment) према ком је амерички председник дужан да обавестити Конгрес, пре него што изда налог за извршење тајне акције, а само у изузетним случајевима Председник је дужан да обавестити Конгрес о реализацији тајне акције 48 сати након што ауторизује њено извршење. Ов правна одредба из 1991. године је постала саставни део “Закона о обавештајним овлашћењима“ (Intelligence Authorization Act), односно истоименог Закона шест година касније.