Укупно приказа странице

Претражи овај блог

среда, 20. април 2011.

АНТИХУМАНИЗАМ ИДЕОЛОГИЈЕ ЉУДСКИХ ПРАВА


Човекољубље“, “демократија“, “слобода“, “једнакост“, “људска права“... појмови који представљају друштвене вредности у моћним и развијеним западним земљама. Друштвене вредности које звуче врло емоционално, није ли велика јерес бити против ових вредности? Авај, те “друштвене вредности“ су тек крупне речи које су крајем ХХ и почетком ХХI века распламсале неколико локалних кланица... Погледајмо мело ближе шта је било сакривено иза свих тих крупних речи...



“ЧОВЕКОЉУБЉЕ“, “ДЕМОКРАТИЈА“, “СЛОБОДА“, “ЈЕДНАКОСТ“, “ЉУДСКА ПРАВА“ – РАТ У ИРАКУ


Ирак (арап. العراق) је блискоисточна држава у Југозападној Азији која сачињава античку регију Месопотамију река Тигар и Еуфрат и јужни Курдистан. Дели границе с Кувајтом и Саудијском Арабијом на југу, Јорданом на западу, Сиријом на сјеверозападу, Турском на сјеверу и Ираном на истоку. Има уско подручје обале код Ум Касра у Персијском заливу.

Ирак

Ирак je колевка древних цивилизација које су изнедриле прве пољопривредне културе и створиле прво писмо, располаже нафтним резервама које заостају само за нафтним потенцијалима Саудијске Арабије. У древној историји, територија Ирака била је позната као Месопотамија, или земља између две реке – Еуфрата и Тигра. У том плодном подручју, свој печат су од 4000. године пре наше ере наовамо оставиле сумерска цивилизација, Вавилонци, Асирци, а потом Персијанци, Арапи и Турци. У XVI веку, територија Ирака пада под отоманску власт, која траје све до Првог светског рата, када земља постаје протекторат Велике Британије.

Након осамостаљења од Велике Британије 1932. године, Ирак постаје упориште арапског национализма, што његову новију историју обележава читавим низом сукоба са суседима и са државама широм света. У устанку арапских националиста и војних официра (1958. године) у Ираку је оборена монархија, а 1968. године власт државним ударом преузима панарапска Баас партија, којом доминирају муслимани Сунити. Рат Ирака са, претежно шитским суседом, Ираном, од 1980. године до 1988. године, однео је на стотине хиљада људских живота и остао упамћен као најдужи и најкрвавији рат у новој историји Блиског истока. Током тог рата, Сједињене Америчке Државе су се ставиле на страну Ирака, подржавајући бившег председника Садама Хусеина, кога је ЦИА и довеле на власт 1979. године (више о ЦИА), након што је већ десет година пре тога био “сива еминенција“ као потпредседник Револуционарне команде.

Након што је војном акцијом срушена влада дотадашњег председника Садама Хусеина Ирак се од априла 2003. године налази под окупацијом Сједињених Америчких Држава. Да би се створио привид да цела међународна заједница стоји иза напада и окупације контролу званично има међународна коалиција, али је она састављена највећим делом од Америчких трупа и симболичним учешћем НАТО партнера. Дана 28. јуна 2004. власт је предана колаборационистичкој ирачкој влади наметнутој споља, која је 30. јануара 2005. провела изборе за прелазну скупштину.

Земља је и даље ефективно под Америчком окупацијом и пуном контролом, стављена ван заштите свих међународних закона. Америчке (коалиционе) окупационе снаге су и даље у великом броју присутне у Ираку, и заједно са најамницима америчких приватних фирми за физичко обезбеђење (Blekvoter, Haliburton итд.) покушавају да држе земљу под контролом ради експлоатације нафте и контроле положаја у походу на Иран и остале арапске земље.

Ирачани се противе окупацији и воде рат за ослобођење. Нови председник Сједињених Америчких Држава, Барак Обама, је најавио повлачење америчких снага до 2011. године, које није спроведено. Након рата и окупације западних земља расте и жеља ка стварању исламске државе. Ирак је пре окупације био једна од најсекуларнијих арапских земаља!

Рат у Ираку (од 2003. године и још траје), познат и као "Ирачки рат" или "Други Заливски рат"[1]. Представља серију “војних интервенција“ у сврху окупације Ирака и експлоатацију нафтних изворишта, од стране коалиције састављене од 48 земаља коју предводе Сједињене Америчке Државе.

Директни повод за рат било је наводно оружје за масовно уништење у поседу Ирачког “диктатораСадама Хусеина које се сматрало претњом Америци[2]. Као остали поводи за рат (према неким службеницима САД) навођени су:
  1. Наводна сарадња Садама Хусеина и Ал – Каиде[3] (ниједан доказ о тој сарадњи или вези између њих никада није пронађен);
  2. Ирачка финансијска помоћ палестинским бомбашима самоубицама[4] (ниједан конкретан доказ о тој сарадњи или вези између њих никада није пронађен);
  3. Кршење људских права[5];
  4. Спречавање ширења демократије[6];
Прави повод за рат, показало се, биле су богате резерве нафте, мада званичници Вашингтона то негирају као повод. Сама инвазија је трајала од марта до маја 2003. године, у којој је Коалиција окупирала Ирак и свргнула Садама Хусеина (који је нешто касније заробљен и обешен), док су се од друге фазе водиле борбе против напада побуњеника који су се борили против окупације, грађанског рата између Сунита и Шијита, те припадника Ал – Каиде који су се у међувремену инфилтрирали у Ирак, а која траје до данас.

Рат је изазвао бројне контроверзе, иако САД тврди да је легитиман те да је један у низу њиховог рата против тероризма. Амерички председник Џорџ Буш (George W. Bush) је при крају свог мандата признао неке грешке, али је исто тако изјавио да није зажалио што је покренуо рат због увођења “демократије“ и елиминисања хусеиновог режима у тој држави. У 2008. години, Ирак се налазио на 5. месту на Индексу пропалих држава света[7], а 2009. на 6. месту[8]. Након одласка Буша са дужности председника, његов наследник Барак Обама је у августу 2010. године покренуо масовно повлачење америчких војника из Ирака, чиме је након више од 7 година званично завршен рат[9]. Ипак, и дан данас, Ирак је окупирана земља и тамо још увек има америчких војника. Број мртвих у сукобу је непознат, али процене сежу од најмање 150.000[10] до највише милион људских жртава[11].

23. октобра 2010. Wikileaks је објавио 391.832 поверљива ратна докумената о рату у Ираку у, како је часопис The Independent написао, “највећем цурењу података у историји“. Документи објављују богат извор информација о стању у Ираку од 2004. до 2009. године. Они показују да борба за “човекољубље“, “демократију“, “слободу“, “једнакост“ и “људска права“... подразумева и свирепо мучење стотина људи[12] од стране ирачких колаборациониста које амерички војници мирно посматрају[13]. Документи показују како је амерички борбени хеликоптер (ваљда због заштите “човекољубља“, “демократије“, “слободе“, “једнакости“ и “људских права“) отворио ватру на побуњенике који су се предали[14]. Показују и то како је један доктор продавао Ал – Каиди попис пацијената са менталним поремећајима како би та организација са њима могла лако манипулисти да постану бомбаши самоубице[15]. Документи говоре и о томе како су два британска војника претукла двојицу цивила о чему није покренута никаква истрага и бројне сличне варварске поступке којих се цивилизован човек мора стидети[16].

Поред тога, Wikileaks открива да је америчка влада итекако правила попис убијених у рату, иако је тврдила супротно. Пентагон је саставио попис од 109.032 документована убистава, од чега су 66.081 била убиства цивила[17]. Након те информације и анализе 860 докумената, Iraq Body Count је објавио да је ревидирао свој број убијених у рату, који је порастао са 107.000 на 150.000, од којих су 80 % били цивили. Приватна компанија Blackwater, која је зарадила 1,5 милијарде $ од почетка рата, је често отварала ватру на цивиле, једном чак и на болничка кола која су покушала стићи до рањених. Амерички војници су убили укупно 834 људи на контролним тачкама, од којих су 80 % били цивили[18].

Као највећи протагонисти и заштитници друштвених вредности “човекољубља“, “демократије“, “слободе“, “једнакости“ и “људска права“... САД су до 1. октобра 2006. године потрошиле 379 милијарди $ на рат у Ираку, а до 1. октобра 2009. године сума је прешла 690 милијарди $, што је око 2.300 $ трошкова по америчком становнику, тј. просечно 2.200 милиона $ недељно или око 8.8 милијарди $ месечно[19]. Велика Британија потрошила је пак око 4.5 милијарди фунти у борби за ове друштвене вредности[20].

Јозеф Штиглиц (Joseph Stiglitz), бивши економиста Светске банке и добитник Нобелове награде, је изјавио да је рат у Ираку главни кривац за слабљење економије САД. По њему, рат којег су у почетку неки називали “ратом који ће исплатити сам себе“, је Америку директно коштао око 845 милијарди $ и то само у првих пет година. У својој књизи “Рат од 3 трилиона долара“, Штиглиц процењује да би прави трошкови рата могли бити и 3 трилиона $, чиме би могао бити други најскупљи амерички рат, након Другог светског рата, који је коштао 5 трилиона $ (прилагођено по инфлацији). Директни трошкови по његовој рачуници нису убројали камате на кредит искориштен да би се финансирао рат, здравствено осигурање за ратне ветеране, као ни обнову за уништења проузрокована ратом. Како би илустровала како се новац могао искористити на други начин, Линда Блимес, коаутор књиге, је цитирала да САД годишње издваја 108 милиона $ на истраживање аутизма – свота која се потроши сваких 4 сата у рату у Ираку[21].

Тако изгледа цена борбе за друштвене вредности “човекољубља“, “демократије“, “слободе“, “једнакости“ и “људска права“... изражена у УС доларима. Међутим, она није једина. Борба за ове вредности носи и цену у крви која је застрашујућа... До 1. маја 2003. године, када је Џорџ Буш изјавио да је већина војних операција завршена, погинуо је 171 војник Коалиције, око 9.200 ирачких војника и 7.299 цивила[22]. До 31. августа 2010. године, када је Барак Обама објавио службени завршетак рата, погинуло је 4.735 војника Коалиције (од тога 4.417 америчких војника, 179 британских, те 139 осталих[23]) док је број погинулих цивила још увек званично непознат. Ипак нека истраживања говоре другачије:
  1. У јануару 2008. године, ирачки министар здравља у колаборационистичкој влади, Др. Салих Ал Хасанави (Salih Mahdi Motlab Al – Hasanawi) је објавио резултате “Анкете здравственог стања ирачких породица“ која је покрила 9.345 домаћинстава широм те државе током 2006. и 2007. године. Процене су да је у Ираку у просеку било 151.000 насилних смрти (95 % размера несигурности, између 104.000 минимално и 223.000 максимално) од почетка рата 2003. године до лета 2006.
  2. Opinion Research Business (ORB) проценио је да је било 1.033.000 насилних смрти проузрокованих ратом. Размера је између 946.000 жртава минимално и 1.120.000 максимално. Репрезентативни узорак нације од отприлике 1.720 Ирачана одговарао је да ли је и један члан њихове породице (који живи под њиховим кровом) убијен током рата. 22 % испитаника одговорило је да је изгубило једног или више чланова породице. ORB је објавио да је 48 % погинуло од пуцњаве, 20 % од ауто – бомбе, 9 % од ваздушног напада, 6 % од несреће, а 6 % од осталог узрока[24].
  3. Iraq Body Count објављује да је број мртвих од марта 2003. до 31. августа 2010. између 98.000 и 106.000[25]. Међутим, након цурења докумената са Wikileaksа, 22. октобра 2010. године, Iraq Body Count је повећао број погинулих на 150.726[26]. Према наводима организације, од укупног броја погинулих, угрубо 80 % су били цивили. Када се дода број погинулих војника Коалиције, 4.744, укупан број погинулих пење се на 155.470.
  4. Lancelot study је објавио је да број мртвих у Ираку од почетка рата до лета 2006. године 654.965, засновано на подацима спроведене анкете по домаћинствима. Анкету је организовао Универзитет Mustansiriya, а обухватила је 1.849 насумице одабраних домаћинстава која су имале у просеку седам чланова. Сваки члан одговарао је на питање о смртности 14 месеци пре и након рата. Процена се односи на све прекомерне смрти узроковане насиљем и ненасиљем (што укључује повећано безакоње, деградирану инфраструктуру, лошију здравствену заштиту итд.). 601.027 смрти (размера од 426.369 до 793.663) је приписано директној последици насиља. 31 % од тих су приписани Коалицији, 24 % осталима, а 46 % је узрок непознат. Узроци насилних смрти су пуцњава (56 %), ауто – бомбе (13 %), остале експлозије (14 %), ваздушни напади (13 %), несреће (2 %) и непознато (2 %). Копија извода из листа умрлих је била доступна у високој пропорцији пријављених смрти[27].
Као и код пређашњих студија, и овде се наводи да су статистички резултати ових метода недовољно прецизни, макар је више људи погинуло него што се до сада мислило. Бела кућа је одбацила те бројке, тврдећи да су изузетно претеране. Генерал Том Франк (Tommy Franks) изјавио је да је погинуло око 30.000 Ирачана од рата до 9. априла 2003. године[28].

Званично, Ирак је данас земља у којој влада мир, у коју су САД са својим савезницима донели друштвене вредности “човекољубља“, “демократије“, “слободе“, “једнакости“ и “људска права“. Тај мир ипак још увек чува 50.000 америчких војника који обучавају колаборационистичке снаге Ирака и помажу им да одрже новостечене “друштвене вредности“. Идила рекло би се, али та идила данас изгледа овако...
  1. Здравствено стање у Ираку пропало је на ниво који није забележен у тој држави још од 1950. године, тврди Јозеф Шарми (Joseph Charmie), бивши директор УН дивизије становништва, који је додао да “након рата Ирак изгледа као нека држава у Субсахарској Африци[29]. Потхрањеност међу децом је порасла са 19 % пре рата 2003. године (за шта су тада биле криве економске санкције Ираку) на просечно 28 % до године 2007., а око 70 % становништва нема приступ питкој води[30].
  2. У просеку, 60 – 70 % деце у Ираку болује од психичких проблема[31].
  3. Узрок избијање епидемије колере међу 5.000 људи у северном Ираку се сматра резултатом слабог квалитета воде[32], а скоро половина свих доктора напустила је државу од 2003. године[33].
  4. Појавио се и проблем ирачких избеглица. У 2007. години, око 3.9 милиона људи је било размештено, што је око 16 % укупног становништва Ирака: 2 милиона људи је побегло у неку другу земљу, док је око 1.9 милиона људи размештено унутар самог Ирака. Као главни узроци наводе се сукоби, високо повећање цена намирница и бензина, те незапосленост која је негде између 50 и 70 %[34]. УНХЦР је проценио да од 2006. године скоро 100.000 Ирачана сваког месеца бежи у суседну Сирију и Јордан[35].
  5. Према проценама организације Human Rights Watch, 331 професор је убијен у првих 4 месеца 2006., а барем 2.000 доктора је ликвидирано и 250 отето од рата 2003[36].
  6. Према проценама, само у Сирији се налази 50.000 жена и девојака из Ирака које су се окренуле проституцији само како би преживеле и имале барем неки приход зараде[37].
  7. САД су примиле око 800 избеглица, док је Шведска примила чак 18.000, а Аустралија 6.000[38]. Иако хришћани чине само 5 % становништва Ирака, њихов удео међу избеглицама је скоро 40 %.
Зашто толики Ирачани беже од “човекољубља“, “демократије“, “слободе“, “једнакости“ и “људска права“? Велика је јерес данас бити против људских права, или макар само тврдити да су људска права пука фраза која лепо звучи и служи најраз­вијенијим земљама Запада за притиске на друге земље, своје политичке про­тивнике. Па ипак, да ли се може рећи да је неко про­тив људских права управо за рад заштите истих? Парадо­ксално, али многи који су желели да човечанству донесу “слободу“, “демократију“, “људска права“, јед­ном речју рај на земљи, у својој мегаломанској уобразиљи, најчешће су стварали па­као.

Све те крупне речи које се позивају на човекољубље, демократију, слободу, једнакост и људска права, осим што звуче врло емо­цио­нално и распаљујуће, у одређеној мери увек звуче и пома­ло лицемерно и неискрено. Заносност таквих речи јесте заправо заносност саме револуције, али, свака револуција подразумева и револуцио­нарни терор. Терор према свима који су против “хуманости“, “демократије“ и “људских права“, чиме дола­зи­мо до апсурда о којем је овде реч, до анти – хуманизма људских права. Није ли зато прича о људским правима само лицемерје[39] моћних, којима до људ­ских права слабијих није много стало? Одговором на ово питање ћу се позавати нешто касније, али претходно погледајмо како се тумачи појам “људских права“ и какве контраверзе са собом носи...




КОНТРАВЕРЗЕ КОЈЕ ПРАТЕ ПОЈАМ “ЉУДСКИХ ПРАВА“


У својој суштини, људска су права синоним за равноправност, али је сасвим јасно да моћнима уопште није стало да стварно буду равноправни са слабијима, јер када би били равноправни, онда не би ни били моћни. Па ипак, идеологију људских права лансирали су управо моћни. Али управо ти моћни, САД пре свих, никада нису ни прихватили, ни ратификовали неке од врло важних међународних конвенција којима се штите људска права. Од оне о забрани коришћења нагазних мина, до оне о формира­њу сталног Међународног кривичног суда[40]. Односно, у кривичном законодавству и у пракси задржавају нека изразито недемократска и антихумана решења, која укључују и смртну казну за малолетнике. Људска права, глобализам и укидање државних граница се зах­тева од других, али се при томе инсистира на заштити националних инте­ре­са САД, по систему да невидљива рука тржишта никада неће функцио­нисати без скривене песнице, а то је Армија САД.

Кад је реч о кривичном праву на пример, треба рећи да кривично пра­во, ма колико то парадоксално звучало, штити људска права, управо путем њихове негације. Оваквој једној класичној дефи­ницији односа кривичног права и људских права, тешко се шта може при­говорити, осим да је то ипак крајње релати­вис­тичко схватање, где долазе до изражаја дијаметрално супротна тумачења истих пој­мова. Људска права једног чо­века увек стоје у супротности са људским правима другог човека.

Систем кривичног права је систем правних одредби којима се штите људска права стварних и потенцијалних жртава кривичних дела, то је си­стем заштите грађана од криминала. Насупрот томе, сис­тем кривично – процесног права је систем правних одредби којима се штите људска права учиниоца кривичног дела, (осумњиченог, оптуженог, или осуђеног) пред арбитрарношћу, самовољом, или претераном репресивношћу државе и њених органа. У теорији, се истиче да је погре­шно кривични поступак и индивидуална права третирати као сукоб­љене категорије, већ једна казна треба да буде прихваћена не само од стране друш­твене заједнице већ и од стране осуђеног лица, које треба да прихвати пресуду као праведну реакцију на сопствено неприхватљиво понашање. Али, колико је то само једна уџбеничка флос­кула, далеко од реалности? Да ли се заиста може очекивати да ће осуђени, без обзира колико му блага казна била изре­че­на, казну прихватити, или ће се увек бранити, макар и пред самим собом и сопстве­ном савешћу, по систему: “Сви то раде, а само сам ја кажњен, само ја испаштам!“. Онај ко је толико самокритичан да искрено прихвата казну која му је изречена, нај­чешће ни не чини кривична дела.

Чини ми се да су људска права врло релативан критеријум који дозвољава да један те исти феномен буде третиран и у позитивном и у нега­тивном смислу. Са становишта људских права би се могло рећи да ни у ком слу­чају није у реду када се и за релативно ситне, багателне деликте, прописују врло строге, драконске казне, јер је то онда једна претерана репре­сивност, која заиста угрожава људска права учинилаца кривичних дела, оптужених и осуђених. Али, уколико законодавац, водећи рачуна о људским правима делинквента, желећи да не буде претерано репресиван, прописује благе казне, тада угрожава људска права жртава кривичних дела. При том се понај­мање ради о томе да ли се строгим казнама друштво штити од кри­ми­нала, битно је то да казна увек има и једну своју врло важну улогу катар­зичног растерећења за жртву и пражњења негативних емоција (боли и пат­ње) које су изазване извршеним кривичним делом. Прав­да тежи да буде задовољена, казна је начин задовољења прав­де, а то “право на задовољење правде“ је врло битно људско право, предуслов психофизичке уравнотежености једне личности, жртве деликта.

Могло би се дакле, гледано из једног угла, рећи да се људска права штите стро­гим казнама, док гледано из другог (супротног) угла, се може рећи да се строгим казнама у ствари не штите, већ угрожавају људска права, тако да неко ко хоће да каже да се у једном друштву не поштују људска права, увек може изрећи једну такву констатацију, јер се нечија људска пра­ва увек нарушавају. Ефикасност једног система, обично увек стоји у супрот­ности са његовом хуманошћу. Социјализам јесте хуманији систем од капи­тализма, али је зато мање ефикасан, па због своје неефикас­ности, он може бити и мање хуман. Капитализам, насупрот томе јесте ефикаснији од соци­јализма, али је зато мање хуман. С друге стране, због своје ефикасности, он се може испољавати и као хуманији од сиромашног социјалистичког друш­тва. Све је дакле релативно и може се сагледавати и на овај и онај начин. Исто је и са ефикасношћу и хуманошћу строгих казни, којима се спречава криминалитет. Што је казна ефикаснија, обично је мање хумана, и обрнуто. Један деспотски режим, може с правом истицати, “хвалити се“, да је он својим строгим казнама, репресивном криминалном полити­ком, успео да заштити веома важно људско право на сигурност својих грађана пред криминалом. Такви деспотски режими могу уживати знатнију подршку јавног мњења управо у сфери репресивне борбе против криминала где се неће много водити рачуна о људским правима делинквената.

С једне стране, није у складу са идеалима правде, хуманости и људских права инсистирати на ономе што најшире јавно мњење обично тражи, а то је бескомпромисна и крајње репресивна борба против крими­нала. Док, са друге стране, колико год се чинио анти – демократским, нехуманим, демагошким, ненаучним и погрешним, лаички аргумент да су ипак важнија људска права невиних жртава, него људска права злочинаца, тај се став ипак не може у потпуности одбацити. За нај­ши­ре јавно мњење када је реч о казнама и криминалној политици, одно­сно када је реч о захтевима да казне буду блаже и хуманије, може бити карак­те­ристична реакција у стилу: “Питао бих ја њега, да је он, или неко његов најближи, страдао, био жртва, да ли би и тада био тако хуман и велико­душан“ или, на пример, исто тако карак­те­ристичан начин разми­ш­љања у сти­лу да су “закони прављени за лопове, а не за поштене људе“.

Такво резоно­вање се може много критиковати и можемо му се подсмевати, као примитивном али, ако заиста желимо да поштујемо људска права, онда мо­ра­мо поштовати и то људско право да се размишља прими­тивно, прециз­није речено, право да се буде конзервативан[41]. Људска права, дакле, подра­зу­мевају и право конзервативаца да се буде против људских права, тј. право да се на проблеме људских права и демократије гледа кроз оптику и реторику “реда и дисциплине“. Односно, бити либералан, значи бити либералан и толе­ран­тан не само према истомиш­ље­ницима, либе­ра­лима, већ и према конзерва­тив­цима. Или, речено на други начин, либерали могу постојати само ако постоје и конзервативци, они су либерални у односу на њих, а не у односу на саме себе. Како ћемо знати да је неко либе­ралан, ако нема онога који је конзервативан. Либерали би, међутим, често да укину конзервативце, одно­сно право конзервативаца да се буде конзер­ва­ти­ван, а да при томе за себе и даље задрже право да се називају либералима. Ствар је вероватно пси­хо­ло­шке природе и као таква би се могла анализирати[42], али, чињеница је да они који себе проглашавају најлиберал­нијим, обично су најмање толе­ран­тни за свако другачије не – либерално мишљење.

Један тоталитарни режим може врло убедљиво да брани свој систем вредности и свој систем друштвених односа и поштовања људских права, јер је у његовом времену, за време његове владавине, стопа криминала ми­ни­мална, а грађани могу живети без икаквог страха за живот, телесни инте­г­ритет и имовину. Ко може негирати људско право на сигурност пред кри­миналом, на живот без страха пред крими­на­лом? Други, либерални ре­жим би на то могао ставити један други, сасвим убедљив контра – аргумент, да се ту ради о великој репресији режима и да криминала ту нема зато што људи у једној таквој земљи живе у страху од полицијске и државне тортуре. Ко може негирати то људско право на живот без страха од репре­сије режи­ма и тортуре полиције? У сваком би случају било анти – хума­ни­стички пре­су­ђи­вати на тај начин што би се рекло да је хуманије да се живи у страху од криминала, а без страха од полиције, и обрнуто наравно. Исто као што би било неправедно одговарајући на питање шта је правда, рећи да је правда оно што као одговор нуди класичан комунистички друштвени си­с­тем при­силног егалитаризма, али релативно велике социјалне сигурности. Појам прав­де, а он је сам по себи врло близак појму људских права, се дру­гачије тре­тира у демократијама, а другачије у диктатурама, другачије у соци­јализ­му, а другачије у капитализму, па због тога он и није погодан за прецизно прав­но регулисање и право мора избегавати оперисање тим и таквим појмо­вима. Неко људско право увек мора бити негирано, баш зато да би се заш­титило неко друго људско право, које се у датом тренутку чини важнијим, а то значи да људска права не могу бити општи, универзално – ванвременски појам, општа вредност, од које се полази у изградњи свих других правних института.

Узмимо у разматрање пример кажњавања дели­н­квената. Сасвим је исправно, са становишта хуманости, демократије, људ­с­ких права, када се каже да циљ кажња­вања учинилаца кривичних дела никако не сме бити пуко кажњавање, односно чиста репресија (ретрибуција), већ то мора бити преваспитавање и ресоцијализација делинквента, како би му се помогло да се он, након издржане казне нормал­но укључи у друштвени живот. Све то заиста звучи врло хумано. Али, није нетачно ни када се каже да је прева­спитавање – ресоцијализација један вид врло јаке идеолошке репресије, којом се укида делинквентово право да не прихвати у основи идеолошки етабли­ране норме, пре свега о томе шта је добро, а шта није, шта је зло, а шта није, какво понашање је пожељно, а какво не. Без неког великог претеривања се може рећи да је ресоцијализација вид клонирања друштвене свести, где се у хегеловском смислу, деликвенту укида право на свој сопствени начин размишљања, на свој сопствени вредносни суд. Поготово је то типично за тзв. “нерепресив­­не“, “непунитивне“ санкције, мере безбед­но­сти (нарочито меру безбед­но­сти обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, где заиста може доћи до много тежег и драстич­ни­јег угрожавања људских права), односно за све оне санкције које су неодређеног трајања управо зато да би се делинквенту по­могло да се поправи, да би се према њему хумано поступало, да би се поштовала његова људска права.

Управо из тог разлога се у савременим концепцијама кажњавања чак и малолетника, све више уводи принцип праведности – заслужености казне, односно каж­ња­вање према тим принципима, а не према принципима ресо­цијализаторско – превас­питног третмана, јер се под изговором заштите људ­ских права малолетника, кажња­вањем које занемарује правду и правед­ност, људска права малолетног делинквента могу озбиљније и у већој мери нарушавати. Другим речима хуманије је делинквента поштовати као слободну личност, која је сама слободно одабрала свој мо­дел делинквентног понашања, па га тада евентуално и строго казнити кла­си­ч­ним казнама, него га третирати као пацијента над којим се спроводе меди­­цинско – терапијски захвати. Ако негирамо делик­вен­­тово “право“ да се делинквентно понаша, односно да има свој посебан мо­дел понашања и вредности, другачији од оног који је социјално етабли­ран, пре или касније долазимо у опасност да над њим спроведемо многа веома драстична кршења људских права, као што је лоботомија на пример, а све под изговором да је то добро за њега и његова људска права. Због тога се трендови у савременој крими­налној политици све више окрећу “неокласицизму“ и концепцији “заслужене“ казне, као једине праведне, која заиста поштује људска права.

Све ово показује колико је оно што се под појмом “људских права“ подразумева, релативно и подложно сасвим различитим тумачењима. Ако се, као што сам већ рекао, једно људско право у социјалним односима, неп­ре­стано налази у латентној или отвореној сукобљености са другим људским правима, односно људским правима другог човека, онда је за разре­шење тих сталних сукоба различитих људских права потребно поћи од нечег општијег. Била би својеврсна таутологија сукоб људских права, разре­ша­вати људским правима. Једноставно речено изнад личних, индивидуалних, најчешће супротстављених (људских) права, мора постојати нешто више, нешто објективније од “мог“ или “твог“ виђења људских права. Због тога се може рећи да сви они модерни, савремени заговорници глобализма и “иде­ологије људских права“, где се људска индивидуа (њена људска права) и ин­дивидуалност нала­зе у првом плану, чине логичку и етичку грешку, јер неги­рајући било какав други, општији критеријум, осим критеријума индивидуалних људских права, пре или касније “пропа­гирају“ стварање анархије у друштвеним, међу­људским односима, анархије у којој нема ни слободе, ни људских права, ни хума­ности, ни моралности.

Демократија и њена основна идеологија “људских права“, већ одавно је уки­нула Бога као највиши критеријум Истине, Правде и Морала, јер је он, тј. Бог, институ­ција друштвене стеге, која окива индивидуалну слободу и људска права. Данас је очигледно на реду и породица и држава, јер свака од тих друштвених институција спута­вају људску индивидуалност и стоје у супротности са врховним етичким принципом “људских права“. Наравно, да се после свега може поставити питање, да ли ће после Бога, породице и државе, на ред доћи и само Право? И наравно да ће се тада поставити питање: “Како ћемо уопште знати шта је људско право, а шта није, односно шта смемо, а шта не смемо, односно да ли ћемо онда када све будемо смели, да ли тада у ствари ништа нећемо ни смети, а још мање моћи?“ Изгледа ипак да је Платон био у праву када је доказивао да софисти лишавају човека највише људске могућности баш тиме што га привидно уздижу на ниво највишег божанства, да обесмишљавају људски живот тиме што остављају одрешене руке појединцима да чине што их је воља, те да њихово становиште да је човек мера свих ствари, нужно завршава у рела­ти­визму, скептицизму и нихилизму. Ако је човек Бог, ако је човек једино и врховно мерило (“мера свих ствари“) и критеријум за све социјалне, међуљудске односе и у смислу моралности и у смислу пра­вед­ности, онда се, како то каже Достојевски заиста чини све могућим и дозво­ље­ним, тако да и оно што обично називамо криминалом, не мора у ствари бити тако третирано јер, човек је мерило свих ства­ри, сам човек је Бог. Или како би то главни идеолог савременог сатанизма, Алистер Кроули, рекао: “Деус ест Хомо“, односно нешто даље, сасвим поједностављено: “Чини како ти је воља и нека ти то буде једини закон!“. Зар то није доследни индивидуализам и дос­лед­но поштовање људских права? Али наравно, истовремено и друго име за анархију у којој, по природи ствари, ниједно људско право не може бити ни поштовано, ни адекватно вредновано, ни остварено.

У филозофско – рели­гиј­ском смислу, може се рећи да је код људских права циљ замена Бож­јег поретка, Новим светским порет­ком који треба да оствари царство људ­ско на земљи. На први поглед ничег лошег у томе, али, ако укидајући Бога, или било какав општији принцип, себе (човека) прогласимо Богом, онда, пошто смо ми Богови, можемо створити сопствену истину, сопствени морални поредак, а то је ситуациона етика која није пот­пуно обавезујућа, јер се правила могу мењати у зависности од посебних ситуација. Из тога даље следи, да пошто правила нису чврста, могу се мењати и прилагођавати ситуацији, више не постоји страх од казне, страх од “правде”, и све заиста постаје могуће и дозвољено, осим уколико неког локалног тиранина не прогласимо Богом, који доноси и примењује правила, опрашта и кажњава, али наравно, тада се од “правде“, “људских права“, “демократије“ и “хуманости“, заиста много уда­љавамо. Свако стварање “световне религије“, а идеологија “људских права” то несумњиво јесте, пре или касније има своје исходиште у бољшевизму, чије су власти натурале своје свеце и “богове“ и нове празнике дијалектичког материјализма. Генерална поставка да је “човек мерило свих ствари“, јесте друго име за максиму: “ништа што је људско није ми страно“, а што само на први поглед делује лепо, хумано, морално, праведно. А у ствари...

Овде сада морамо поставити и питање шта је то што је “људско“ и што као такво не би требало да ми буде страно? “Људски“ је праштати, али зар је “нељудски“ кажњавати, ако је казна заслужена? Шта је то на шта имам (људ­ско) право, само зато што ништа што је људско не треба да ми буде страно (и недоступно)? Да ли је то све оно што људи у принципу раде, или је то само оно што људи у просеку, уобичајено, односно у највећем броју слу­чајева раде?

Ако је “људско“ само оно што људи најчешће, односно у просеку, уобичајено раде, што је иначе критеријум којим се обично дефинишу појмо­ви нормалности и морал­ности, онда ту могу настајати бројни проблеми. Јер оно што је неуобичајено и самим тим ненормално по критеријумима једног времена и једне епохе, није, односно не мора бити ненормално по критеријумима неке друге, најчешће будуће епохе. Оно што је нама данас нормално, још колико јуче није бивало нормално и оно што нам данас изгледа као ненормално, већ колико сутра не мора бити ненор­мално и неуобичајено. Критеријум нормалности, уобичајености, па и морал­ности, је због свега тога крајње релативног карактера, односно, он у себи садржи веома много идеолошког и политичког, јер је нормално и морално оно што владајући друштвени естаблишмент и његов морал прогласе нормалним и моралним. Све друго није ни нор­мално, ни морално (самим тим наравно ни “људски“) све донде, док се не промени друштвено – политичка ситуација и док га нор­мал­ним и моралним не про­гласи ново “владајуће мишљење“. Да ли дакле, прогла­шавање за ненормал­но, неморално и нељудско свега онога што излази изван крите­ри­јума просечности и уобичајености, да ли то онда угрожава основно људско право на различитост, на особеност, на индивидуалност? Али и не само то. Постав­ља се и питање да ли ћемо на основу пуке статистичке дефиниције нормал­ности, моралности и људскости доћи у ситуацију да и Ђордана Бруна прогласимо за ненормалног, зато што је веровао да је земља округла, онда када су сви други “знали“ да је равна.

Ако ћемо сваког који није као други (као ми), као већина, про­гла­­шавати не­нор­малним, неморалним, “нечовеком“, ако ћемо му укидати (људ­ско) право да буде другачији од већине, онда ћемо га тиме присиљавати да буде као остали, вршићемо врло изразиту идеолошко – политичку репре­сију над њим, негираћемо му врло важно (људско) право на индивидуал­ност. Проблем је посебно изражен у мулти – културним и мулти – конфесионалним срединама, где различити идеолошко – религијски сте­рео­ти­пови нормал­ности и моралности дају сасвим различите одговоре на питање шта је то нормално, уобичајено, људско. Али ако опет “мањину“ и њена људ­ска права заштитимо од “терора већине“, да ли смо тиме отво­рили пут за “терор мањине над већином“, односно за то да све и свашта буде тре­тирано као нормално, “људско“ и уобичајено.

Шта на пример да радимо, уколико припадници једне културно – религиозне мањине (рецимо муслимани, или неке верске секте, сасвим свеједно) према женама на пример, поступају ненормално, неморално, “нељудски“, кршећи њихо­ва (женска) људска пра­ва. Макар само то да им не дозвољавају да се школују и запосле, или да се одевају онако како је то за западноевропске стандарде нормално – уоби­ча­јено. Да ли ћемо им бранити то, тако што ћемо негирати њихову традицију, њихов културно – религијско – морални поглед на свет и тиме им негирати њихово важно људско право? Али ако им дозволимо да своју особеност у потпу­но­сти “спроводе у живот“, уколико доследно поштујемо њихова људ­ска права да поштују своју традицију, да се понашају у складу са њом, онда ћемо негирати људска права жена, односно нехумано ћемо поступати према же­нама.

Ако је у једној ужој, локалној средини развијена једна врста обичаја, коју ми, рецимо са позиција “већине“ процењујемо као негативну и неху­ману, да ли ћемо исправно поступити, ако ту врсту обичаја и културно – морал­них стереотипова присилно ограничавамо и укидамо. Није ли својеврсна препотенција и нехуманост, уколико ми на себе преузмемо улогу про­цењивача шта је хумано, а шта не, шта је нормално, а шта не, и какву врсту индивидуалности, односно која људска права на особеност треба пошто­ва­ти, а која не? Чини се да се и сви савремени кораци у правцу унификације свих светских религија у једну јединствену, одвијају управо са тим препо­тен­тним – месијанским циљем да се у потпуности установе и учврсте одговори на питање шта је нормално, а шта не, шта је морално, а шта не. Колико год то на први поглед било праведно, хумано, морално, екуменски, то сасвим јасно и недвосмислено крши, наруша­ва људско право на различитост, што је наравно противуречност своје врсте, противреч­ност самој идеологији “људ­ских права“, “хуманизма“, “демократије“, “индивидуализма“. Као што уосталом појам индиви­дуализма противречи појму глобализ­ма, јер глобализам, по природи ства­ри подразумева унифицираност и једнообразност, док је појам индиви­дуализма управо све оно што је суп­ротно томе. Све је дакле релативно и све је могуће када се поведе реч о “нормал­ности“, о “уобичајености“, о “људским правима“. Логично би било да идео­логија људских права подразу­мева потпуну различитост и индивидуалност, одно­сно цветање “хиљаду цветова“. Али, “правна држава“, као појам који је корелат појму “људских права“, захтева стабилност и пос­тојаност економских ус­ло­ва и правне регулативе, односно унифицирање и једно­об­разност за све уче­снике тржишне утакмице уопште.

С друге стране, ако је “људски“ све оно што људи уопште раде, онда се ту налазимо пред грдним моралним дилемама. Јер људи се нажалост понекад и убијају; људи (мушкарци) такође понекад и силују; односно људи такође и то још знат­но чешће, краду. Ако људи краду, силују и убијају, и ако је то иманентна каракте­ри­с­тика људске врсте, а судећи по томе што се те појаве догађају у свим временима и свим друштвима, то изгледа заиста јесте појава иманентна људској врсти, да ли то онда значи да ни мени не треба да буду стране крађе, силовања, убијања, јер “ништа што је људско није ми страно“, односно “човек је (са карактеристикама које су му иманентне) мерило свих ствари“?

То да је “људско право“ једног човека ограничено “људским правом“ дру­гог човека јесте заиста ноторна ствар и заговорници идеологије “индиви­дуа­лизма“ и “људских права“ у свему томе не би требали да виде ништа што суш­тински противуречи индивидуализму и људским правима. Јер, право на убија­ње (условно речено), је ограничено правом на живот. Али, ако су ту ствари релативно једноставне и рела­тив­но лако решиве, у мно­гим другим ситуацијама сукоб “мог“ с “туђим“ правом није тако лако ре­­шив. Очито је да “ја“ и “он“, сами, без трећега, не можемо пресудити шта је важније, чији су интереси и права примарнији.

Тако на пример, моја “боемски разбарушена особеност“ и моје “људско право“ да изражавам своју индивидуалност тако што нећу поштовати норме лепог пона­шања, директно наравно противуречи “људским правима“ других, који стрик­т­но инсистирају на бонтону. Заговорници либерализма и његове основне идеологије “људских права“, морају имати разумевања за мене и моја “људска права“, не само онда када се та моја људ­с­ка права налазе у сукобу са држа­вом, већ и онда, када се налазе у сукобу са било којом друштвеном конвен­цијом, па и конвенцијом лепог понашања. Апологетика “људских права“ јесте апологетика “индивидуализма“, а апологетика “индивидуализма“, јесте релати­ви­зација, до укидања, било каквих друштвених конвенција, од бонтона и лепог – учтивог понашања, до породице, Бога и државе, јер све су то кон­вен­ције, табуи, који служе укидању мог индивидуалног “људског права“ да будем посебан и да не поштујем ништа и никога. За мене који који кршим правила лепог понашања, нико неће имати никаквог разумевања, иако се ради о ипак мање важним друштвеним конвенцијама и ипак мање важним стегама које спутавају моју личност, моју индивидуалност, него што је кон­вен­ција да не смем да крадем, да не смем да убијам, а за шта ће ми увек наћи хиљаду “људских“ оправдања, олакшавајућих окол­ности, када ми буду су­ди­­ли. У виду тешког материјалног стања, сиромашног детињ­с­т­ва, раније нео­суђиваности и сл. На крају се ипак мора рећи да све друштвене норме, од норми лепог понашања, до правних норми, потичу од једне пранорме, пра­заповести, изражене увек у смислу “Не сме се!“. Насупрот томе, индивидуализам и људска права директно и недвосмислено кажу: “Сме се!“.

У читавој тој причи о сукобу “мене“ и “њега“, “мојих“ и “његових“ пра­ва, “сме се“ и “не сме се“, заговорници идеологије “људских права“ не би требали да виде ничег спорног. Проблем је међутим у томе што по природи ства­ри, идеологија “људских права“, нарочито у својој апсолутној крајности, води у један потпуни индивидуализам, а у индивидуализму, који негира сваки општији критеријум од “мог” људског права, у индивидуализму, који негира и бонтон и Бога и породицу и државу, или их макар само сужава и смањује у што је могуће већој мери, како би “људска права“ и људска индивидуалност била што мање спутана, у таквом индивидуализму се поставља питање – Ко ће и на основу чега пресудити у сукобу “мог“ и “његовог“ људ­с­ког права? Ако нема државе, онда нема ни законодавца који ће унапред про­писати докле иде “моје“, а докле иде “његово“, нити пак судије који ће у кон­кретном случају пресудити колико припада “мени“, а колико припада “њему“. Могу се ту употребљавати и различите идео­лошке флоскуле које говоре о “подруштвљавању“ право­суђа и сл. али нас то враћа у комунистичку прошлост, када је важило правило “што мање државе, то више комунизма“, односно када је Лењин говорио: “ако желимо да ост­ва­­ри­мо комунизам, морамо уништити државу!“. Слично као што дана­шњи заго­ворници идеологије “људских права“, глобализма и укидања националног суве­ренитета тврде да “што је мање државе – то је више слободе и људских права![43].

Ту је још један важан аспект “слободе“ и “људских права“. Наиме, заговорници глобалне идеологије “људских права“ без државе упорно превиђају чињеницу да ако нема државе да штити моја права и слободе од права и слобода другог, нема ни мојих права и слобода. Управо због тога се ни не може очекивати да ће (људски) друш­твени развој ићи у правцу укидања државно – правне репресивне принуде, односно поједностављено речено у правцу: “Сме се!“, супротно од оног “Не сме се!“. Логика историјског развоја не иде у правцу смањивања броја прав­них норми, којима се регулишу друштвени односи. Напротив, цивили­за­циј­ски развој, управо иде за тим да се све више повећава нормативизам, који има за циљ ограничавање зоне слободе, односно све је већи број норми типа “Не сме се!“. Иако либерални концепт правне државе са­свим исправ­но полази од тога да је дозвољено све што није изричито забрањено, то још увек не мора ништа значити, односно може се тумачити и тако да је све мања и мања зона друштвених односа која није регулисана правним нормама, што заиста и јесте тачно. Првобитно је пос­тојао само један, односно врло мали број табуа – “Не сме се!“. Све је мање и мање онога што није регулисано изричитим закон­ским забранама, тако да и нема много тога што би се могло тумачити да је дозвољено, “да се сме“. Јер, ако ништа друго, изузетно бурни развој нових, модер­них технологија наме­ће потребу да се опасности од евентуалних злоупотреба и неса­весности у руковању новим и “опасним“ технологијама, предупреде читавим низом но­вих нормативних решења којима се “нешто“ забрањује, којима се дирек­тно и изри­чито каже “Не сме се!“. Јасно је да свако, или скоро свако увођење правне регулативе у једну друштвену област, по логици ствари готово увек мора бити пропраћено одговарајућом кривичном санк­цијом, односно једним директ­ним и изричитим “Не сме се!". Будућност дакле, неће ићи у прав­цу укидања забрана, већ управо у суп­рот­ном правцу, правцу увођења нових.

Што се тиче човека – појединца и његових људских права, држава је неопход­на као институционални оквир без којег се не може остварити адек­ватна заштита “људских права“, макар само утолико што је неопходно посто­јање државних репресив­них, полицијских органа, који ће грађане штитити од анархије и од криминала[44].

Теоријски, може се бранити концепција – идеологија “људских права“ и концепција о потреби укидања државе и државно – националних особености и суверенитета, међутим, правници би ту могли поставити читав низ крајње практичних, али управо са стано­вишта “људских права“ врло битних и суш­тинских питања. На пример – Ко ће постављати мало пре помињану по­ли­цију, која штити људе од криминала, и коме ће та полиција полагати рачуне? Потребно је дакле да постоји полиција, али је онда самим тим потребно да постоји и неко (скупштинско) тело које ће надзирати рад извршне – полицијске власти. Заговорници идеологије “људских права“, глобализма, укидања националних и државних суверенитета, то разрађују кроз систем једне јединствене владе, једне једин­ствене полиције, једне јединствене војске, једне јединствене монете, једног јединственог система образовања, итд. што ће све унификовати и сама “људска права“, дајући им посебан квалитет.

У мери у којој је тотални индивидуализам и практички и теоријски неостварива утопија, постаје јасно да је укидање стега које спутавају “људска права“, човекову индивидуалност, у ствари укидање старих, за рад увођења неких нових, још горих стега. Уосталом, идеолози Новог светског поретка никада се и нису изјаснили за укидање војске као такве, већ за стављање оружане силе под контролу светске “над – владе“, односно “елите моћних“. А то су наравно горе стеге, између осталог и зато што појединца доводе у шизофрену ситуацију да више нема ника­к­ву пред­ставу о томе ко стварно влада војском и полицијом, па и њим као поје­дин­цем. Пошто то не зна, појединац нема више коме да се жали, он своје неза­довољс­т­во, бес, гнев и псовке, не може више персонификовати према некој конкретној власти, што га наравно доводи у стање отупеле апатије, у којој он постаје безлични шраф једне огромне невидљиве машинерије[45].

То нас доводи до новог питања – Ко ће дакле надзирати ту једну јединствену светску владу, ту једну јединст­вену светску извршну власт? И управо се ту отвара читав низ могу­ћих проблема, који заправо показују да процес глобализације и унификације директно противуречи основ­ним полазиштима идеологије “људских права“. Као прво је наравно, већ помињана ситуација да свака унификација и глобализација, па и унификација и глобализација “људских права“ значи укидање индивидуализма, па и самих људских права. Ако то чак и занемаримо, па пођемо од тога да се “људска права“ ипак имају унификовати и глобализовати, као друго се поставља питање шта ћемо у тој новој, једној јединственој “светској влади“, или једном јединственом светском парламенту, узети као критеријум “људскости“, као критеријум “људ­ских права“. Да ли ћемо под фирмом “привидне разноликости“, у ствари дру­гима наметати своје културно – моралне стандарде? Оно што је за нас нормално и морално, за Кинеза није, исто као ни за Ара­пина, или на пример Индуса. Због тога се као сасвим логично чини будуће гру­пи­сање држава, истоветних, или сличних културно – цивилизацијских стан­дарда у регионалне заједнице, односно “цивилизацијске“ заједнице, из чега даље про­изилази “хантингтоновска“ концепција о тзв. “Сукобу циви­ли­за­ци­ја“. Та концепција о сукобу цивилизација, говори о томе да постоји макар латентна намера – идеја – тежња једне цивилизације, да путем мање или више агресивног прозелитизма, другој цивилиза­ци­ји на­метне своје сопствене стандарде и мерила људскости, нормал­но­сти, мо­рал­ности.

Мање, или више, читава се прича о “људс­ким правима“, своди на поку­шај једне државе (групе држава) да у правни (наравно самим тим и у кул­тур­но – морални) систем друге државе буду уграђени они стан­дарди моралности, који су са становишта онога који те стандарде намеће, једино исправни и једино могући. Наравно, ради се о западњачком меси­јан­ству, које проистиче из познате (хришћанско – јудаистичко – исламске) праксе да се у једној књизи, идеји, лично­сти, филозофији, проналази сва истина и сви одговори овога света, а што је наравно сас­вим супротно кинеској кул­турно – религиозној прак­си, због чега, између осталог, и долази до “неразу­мевања“ у актуелном кинеско – америчком дијалогу о “људским правима“. Једностав­но речено Кинези имају своје стандарде “људ­ских права“ и што је још важније, управо у складу са идеологијом “људских права“, имају и своје људ­ско право да примењују те своје стандарде, а не западњачко – амери­чке стандарде. Све се то одлично уклапа у настојање като­личке цркве да избегне националну државу, да подржава регионализам у свакој од њих и зајед­ни­ч­ко окуп­ља­ње тих регија у уједињеној Европи. Због тога се с правом истиче да се читава идеологија “људских права“, може свести на религијску идеју вер­ских слобода, односно на идеју несметаног мисио­нар­ског ширења различи­тих верских секти и религија.

Даље, уколико једна држава – режим, заиста не поштује “људска права“ својих грађана, поданика, шта радити? Да ли треба војно интервенисати, односно ту државу – режим треба бомбардовати и убијати? Апсурд је више него евидентан. Држава – режим се не може бомбардовати и убијати, бомбар­довати и убијати се могу само људи и материјална добра која служе љу­ди­ма, те тако долазимо у ситуацију да људе убијамо зато да би смо их бра­ни­ли, односно да због неких, очигледно мање важних “људских права“, униш­тавамо најважније људско право, право на живот.

Ситуација је ако се држава заиста укине, за рад и у интересу “људских права“, крајње апсурдна, јер неко ипак мора пресуђивати између “мог“ и “ње­го­вог“. Ако то не буде држава, онда то мора бити неки над државни орган. Тада се поставља пита­ње ко је том над државном органу дао суве­ре­ни­тет – легитимитет, односно право да пресуђује између “мог“ и “његовог“? Посто­ји ли институционална могућност грађа­нина – појединца, дакле оног у чије име се управо толико много говори о “људским правима“, да директно и непосредно бира и контролише рад тих интернационалних организација? Или се ту можда ради о томе да демократије једних земаља, које су свој унутрашњи легитимитет – мандат добиле на изборима од својих грађана, тај легитимитет – мандат проширују и на друге земље и грађане од којих уопш­те нису добиле мандат?

Ради се дакле о недемократском мешању у политичку аутономију дру­гих држава, и што је посебно карактеристично, ради се о немогућности гра­ђана тих држава да контролишу ону власт оне државе (групе држава) која директно и непосредно, под изговором “људских права“ интервенише и ограничава политичку аутономију једне одређене државе – територије. Под изговором “људских права“ и “демократије“, огранича­вају се људска права и демократија, и одлуке не доносе на најширим форумима, већ се доносе у уским оквирима изабраних, оних који сами себе проглашавају богом даним арбитрима “људскости“, “нормалности“ и “моралности“. Или, сас­вим једноставно речено ради се о централизацији једне територије, у овом случају читаве међународне заједнице, до највећих могућих размера. То је ситуација која је аналогна потпуном укидању локалне општинске самоуправе. Слобода, па и “људ­ска права“ као таква, су ту инструмент доминације јачег, реч је о оправдавању сопст­вених интереса у име којих се про­кла­мују нека прилично уопштена и магловита права, која се своде на оправ­давање права на слободно вршљање у другим земљама, права на злочин у Азији, Африци, Латинској Америци, па и код нас у Србији.

Укидање националних суверенитета се на први поглед, логички надо­везује на идеологију “људских права“, јер људска индивидуа тако стварно по­стаје основни и најваж­нији правни субјект, али се са друге стране јавља парадокс да се правна заштита тих “људских права“ преноси са национално – државног нивоа на интернационални ниво, односно на ниво на којем поје­динац знатно теже може утицати на механизме функционисања правног система заштите тих “људских права“. Основни постулат сваке демократије јесте правило: “један човек – један глас“, али то није довољно. Потребно је такође да се тај глас “чује“, а тај се глас далеко слабије чује у групи од неко­лико милиона других гласова. У парламенту једне (националне) држа­ве, један посланик се бира на неколико десетина хиљада гласача, док би се у парла­менту једне универзалне светске државе, један посланик морао бирати на неколико десетина, па и неколико стотина милиона гласача, чиме се прави­ло “Један човек – један глас“, доведи у питање. Уколико би се пак ишло на то да један посланик долази на што мање гласача, а што би било у складу са тим да се глас народа и воља бирача боље “чују“, онда би број посланика у таквом Парламенту универзалне светске државе био превелик, те би такав Парламент по природи ствари био прегломазан и неоперативан и то би водило томе да такав Парламент само формално фигурира, а да стварну власт добијају извршни органи власти, министарски савети, где би могућ­ност грађана да стварно контролишу процес заштите својих “људских права“, била сведена на најмању могућу меру.

Наравно, на крају се, као и на почетку уосталом, поставља једно врло дели­катно и помало парадоксално питање – На основу чега ћемо изгра­ђивати правни систем у једном друштву, ако не на основу поштовања и заш­тите људских права? Нећемо ваљда ограничавати и негирати “људска права“ и онда тврдити да је тако заснован правни систем ваљан и легитиман. Одго­вор је сигурно не, јер, суштина оно­га што подразумевамо под појмом “правне државе“ се састоји у људским правима. Али, ако је по­јам “људских права“ врло релативан, ако се он, као специфичан сино­ним праведности, нормалности и моралности, у различитим друштве­ним и култур­ним срединама веома различито схвата и доживљава, те да се под тим пој­­мом све и свашта може подразумевати, између осталог и нужна негација људ­с­ких права једних, за рад заштите људских права других, онда нам остаје да потра­жимо неки сигурнији критеријум за изградњу једног правног система, а то је ипак, чини нам се критеријум формално – проце­дуралне при­роде. Правна сигурност пре свега (релативна сталност и непро­менљивост зако­на), стриктност примене правних норми и про­писа без обзира према коме се те норме и прописи приме­њују, као и демократска процедура доношења правних норми, која обезбе­ђује да стварне, најаутентичније правне и друштвене вредности – “људска права“, дођу до пу­ног изражаја, односно буду адекватно заштићене.

Прича о “људ­ским пра­вима“ је у доброј мери прича о односу форме и суштине. У том смислу заговор­ници идеологије “људских права“ не греше сасвим када кажу да не може бити ваљано, исправно и легитимно, оно право које задовољава само форму, али које суштински не поштује човека и његова људска права. Закони Апартхејда, или закони Трећег Рајха на пример, заиста не могу бити трети­рани као исправни закони. И ту одиста не сме важити принцип Dura lex sed lex. Форма дакле није довољна, али је ипак нужна, јер постоји и други принцип који каже: “Forma dat esse rei“, а који неки савремени заговорници идеологије “људских права“ сасвим занемарују, па тако на пример високи амерички политички функционер Семјуел Бергер каже: “Де­мократија је више од избора – демократија је прихватање истих вред­но­сти.[46]. Оно што је овде интересантно, јесте да такав “анти – форма­ли­зам“ и “анти – ­процедура“ подсећа на наше бољшевичко искуство непосредно иза Другог светског рата, када је значајан број образованих правника – судија био за­ме­њиван лаицима – пресудитељима, који су судили по опште – народ­ном осе­ћају правде, а не по формалним правилима. Тадашњи јавни тужи­лац Србије, је говорио да је већина правника код нас, ако не елемент реакције, а оно конзервативни елемент. И по укидању држа­ве, и по анти – формализму и анти – процедури идеологије “људских права[47], савремени западњачки теоретичари и политичари доказују да је кому­низам поникао из западних духовних корена левичарско – либералне уто­пије, оли­чене пре свега у Француској буржоаској револуцији и оној већ поми­ња­ној синтагми да “Нема слободе за непријатеље слободе!“.

Индивидуализам и толеранција се морају применити и на друштва – државе у којима могу егзистирати сасвим различита морална схва­тања онога што је праведно, онога што је у складу са идејом “људских права“. У складу са тим, Џон Ролс дециди­рано каже: “Баш као што грађани у либералном друштву морају поштовати обухватна религиозна, филозофска и морална учења других грађана, тако и једно либерално друштво мора поштовати друга друштва и њихова обухватна религиозна, филозофска и мо­рал­на учења.[48]. Али, у пракси се наравно догађају супротне ствари, пре­ду­зимају се “хуманитарне“ војне интервенције управо за рад хуманизма, одно­с­но заводе се политичко – економске санкције према земљама у којима се налазе на власти режими који, без обзира што су на власт дошли демокра­т­ском процедуром, нису по вољи међународној заједници, односно гласачима из неких сасвим других земаља. Апсурд­на је и анатема коју у таквим ситуацијама “либерали“ бацају на оне који им нису по вољи, а то је анатема популизма и демагогије. Демагогија и популизам су међутим при­род­ни пратиоци демократије. Ко се бави политиком, а не ослушкује миш­ље­ње и вољу народа и тој се вољи народа бар мало не додворава, или нема никакве шансе за успех, или влада деспотским, тиранским методама, па му до популарности у народу и није стало. И заиста, диктатори, обично нису демагози и попу­ли­сти, они владају помоћу војно – полицијске тортуре.

Све у свему, као што се под изговором заштите опште – друштвених, државних, колективних интереса и вредности, многе индивидуалне вред­ности и људска права могу угрожавати и нарушавати, тако се исто и под изговором опште – цивилизацијских, глобалних интереса и вредности, многе вредности, интереси и права индивидуалних држава, а самим тим и људи – појединаца, могу нарушавати, чиме се негира и нарушава и индивидуално право грађана у тим државама да изграђују свој сопствени систем вредности, свој сопствени систем заштите људских права.

На почетку овог текста помињали смо кривично право и однос жртва кривичног дела – учинилац кривичног дела, рекли смо да (превелико) разумевање за права једне стране у том односу – спору, нужно доводи до угрожавања – нарушавања људских права друге стране, што најчешће може бити изузетно нехумано. Слично је и када је реч о државама. Глоба­лизација идеологије “људских права“ доводи до наметања културно – моралних стандарда и правних вредности другим мањим и слабијим државама, а то је наравно само по себи нехумано, јер не поштује индивидуална права на различитост самих држава. Не постоји дакле ништа што би се могло назвати “природним“ (људским) правом[49].  То је само зго­дан изговор – фраза путем које једна социо – економски најјача друштвена гру­па на микро – плану унутрашњег права намеће своје вредности и стандарде као опште – друштвене[50]. На макро – плану глобализације идеологије “људских права“, ради се о намета­њу друштвено – правних стандарда, које спро­воде једне државе на рачун других држава. То је наравно нешто што се изврће у потпуни анти – хуманизам, те тако некима можда апсурдна конс­татација из наслова овог поглавља о “антихуманизму идеологије људских права“, постаје ипак више него очигледна. У осталом, погледајмо њене реперкусије на примеру Авганистана...



“ЧОВЕКОЉУБЉЕ“, “ДЕМОКРАТИЈА“, “СЛОБОДА“, “ЈЕДНАКОСТ“, “ЉУДСКА ПРАВА“ – РАТ У АВГАНИСТАНУ


Авганистан (арап. جمهوری اسلامی افغانستان) је држава у југозападној Азији. Нема излаз на море и дужина копнене границе је 5.529 km. На западу се граничи са Ираном (936 km), северу Туркменистаном (744 km), Узбекистаном (137 km) и Таџикистаном (1.206 km), североистоку Кином (76 km) а на истоку и југу Пакистаном (2.430 km). Авганистан је једна од најсиромашнијих земаља у Азији. Чланица је Уједињених нација од 1946. године.

Авганистан

Кроз историју Авганистаном су владали разни освајачи - од персијанаца и Александра Великог до арапа који су у 7. веку у земљу донели Ислам. Афганистанци су прву самосталну државу основали тек средином XVIII века, а већ у XIX веку Авганистан постаје место сукоба Русије и Велике Британије. Године 1907. Авганистан је постао британски протекторат, али је већ 1919. године, после устанка, земља поново стекла независност.

После добијања самосталности земља се чвршће везује за СССР, а по угледу на Турску почиње да спроводи друштвене реформе. То је довело до реакције муслиманског свештенства и до државног удара. Од 1930 – их година Авганистан се све више везује за нацистичку Немачку. Године 1973. свргнут је краљ и проглашена република, а после удара 1978. и 1979. године нови режим се ослања на СССР.

1979. године, Совјетски Савез покреће инвазију Авганистана након сукоба који су започели државним ударом најпре Сардара Мохамеда Дауда, а касније комунистичке Демократске народне партије Авганистана. Након међународних притисака, учесталих напада Муџахедина (обучаваних и логистички помаганих од стране ЦИА) и губитка око 15 хиљада војника, СССР се повлачи десет година касније, 1989. године

Свакодневно и монотоно, медијско извештавање о експлозијама везаним за феномен “бомбаша самоубица“, постаје изузетно занимљиво, али не толико по екстремном карактеру ових несретника, већ много више по одсуству анализе личности и мотива који су их навели на такав чин. Ћутање о овим суштинским питањима, само по себи, постаје феномен.

Ако би неко “статистичким очима“ посматрао медијске извештаје, посвећене овој тематици, уочио би гомилу емитованих чињеничних података, који се односе на тип експлозива, на везе самоубица и на околности под којима се напад десио. Уочио би и то да се ти извештаји обавезно завршавају својеврсном “мантром“ о наставку борбе против светског тероризма, уз обавезно звецкање новим ограничавајућим законским мерама које се уводе у сврху повећавања безбедности и очувања “слободе“. То је тако у свим извештајима најзначајнијих западних медијских кућа, па чак и претенденти на памет и “објективно“ научно истраживање, какви су телевизијски канали “Дискавери“ и “Национална геогрфија“, у својим подукама са корпоративно – информационог неба, нису се усудили да оду много даље. Ограничивши своје објективе на социјално – економско окружење отмичара авиона који су у догађајима од 11. септембра, напали Њујорк и Пентагон, више су нам рекли о пореклу сопствених бихевиористичких ставова, него о теми којом су се бавили.

Наиме, док су се на тв – екрану смењивала запитана лица добростојеће родбине и пријатеља, покушано је да нам се сугерише како се у главама отмичара дешавао неки процес, за који нико није сигуран о чему се ту ради (па ни њихови најближи), а који је кулминирао обавезном “браинвошинг“ техником у неком од Афганистанских кампова за обуку терориста. Међутим, одговор на питање “Како су се одрекли свих благостања слободног западног света који су добро познавали и одлучили да окончају свој живот тако бурно?“, заувек ће остати мистерија. Питање “Зашто?“ или “Шта?“ је толико снажно да их лиши жеље за животом, никоме није ни пало на памет да постави, а одговор на та питања је у суштини врло једноставан.

После пустоши коју су за собом оставили позитивизам и прагматизам, питања “Зашто?“ и “Шта?“ протерани су са списка питања, да би их, као фундаментално, заменило једно друго питање, питање које је данас уздигнуто на ниво култа, а које гласи “Како?“. “Како је могуће да постоје људи који не поштују сопствени живот?“; “Како је могуће да администрација није ништа знала о припремама за терористички напад?“ и остала питања која су њима слична.

Мислите ли да смо се преварили? Добро, али пре но што донесете коначан суд, дозволите да Вам прво предочимо одговор на питање “Зашто“, мада одговор на то питање сви добро знају, али ћуте јер је политички некоректан колико и оно чувено да је “цар го“.

Одговор на питање “Зашто?“, гласи – Зато што су својом жртвом сведочили истинитост своје вере! Ето, није много болело. Да су тачно ови разлози били у мислима самоубица, нико добронамеран неће оспоравати. Приметићете да су основни појмови овог одговора: жртва, истина и вера у органској вези са “Зашто?“ и “Шта?“ као основним религиозним и метафизичким питањима.

Позитивни дух прогреса се потрудио да хиљадугодишње мишљење ових појмова закопа два метра дубоко под земљу пробуразивши га све глоговим коцем. Како онда да лице које говори у објектив камере пружи одговор о разлозима отмичара ако није ни способно да постави питање? Све и да је успело то да учини, и да је дошло до одговора за који знамо да је истинит, шта би учинило са њим? Оставио би збуњен највећи део гледалаца слободног (ослобођеног потребе и могућности да се бави метафизиком или да верује) демократског света, а сам би вероватно био најурен због непрофесионалног и неразумљивог извештавања које је узрок пада гледаности. Просечан конзумент глобалне идеологије који је и најчешће жртва реформисаних школски програма типа “Тависток“, тешко да може схватити пуноћу и вишезначност појма вера.

Као анахронизам савременог света, појам је успео да се очува једино у делу синтагме који означава просту временску релацију онога што се очекује, у изразима: вера у прогрес, вера у разум (?!), вера у љубав, вера у срећу, вера у будућност итд. Замислите парадокс који се јавља у глави човека ослобођеног суштинског разумевања појма вере, ако наш одговор употреби и схвати у новом контексту – да својом жртвом сведочи истинитост своје вере у срећу и будућност! Уколико Вам ова досетка није забавна и чини вам се да грубо подцењује савремену појмовну перцепцију, мораћемо да Вас замолим за мало стрпљења. Управо ова разлика коју смо уочили о различитом поимању стварности и основних вредности може да нас доведе не само до одговора, већ и до нових питања.

Једно од тих питања може бити и – Зашто је Ал Каида уопште изабрала самоубилчке напада као тактику? Штета која је учињена је размерно мала, а страх који рекламне стратегије обилато сеју, у промоцији својих производа који спречавају и штите од свега и свачега, учинио је људе прилично отупелима на покушаје изазивања масовне хистерије. Губитак посла или хипотеке изазивају већи ужас јер против тога не постоји ни спреј ни таблета. Уколико је циљ био поткопавање поверења у економски поредак и стабилност, имао је утицаја само на оне, чијем је наивном уверењу да се паника на берзи догађа спонтано, еквивалентна њихова економска немоћ да такву панику својим страхом и изазову. Рушење светског трговачког центра и дела берзе није постигло апсолутно никакав ефекат што показује да су брокери и берзански чиновници само хроничари давно обављених послова, и да се без њих апсолутно може.

При тражењу одговора о смислу овакве тактике, ваља имати на уму још један гласно прећутани аспект феномена “бомбаша самоубица“, а то је (осим њихове одлучности) и њихов број. Свакодневне вести о бар два напада камиказа током последње две године окупације Ирака приближавају нас цифри од готово 1.500 људи. Овај број заслужује озбиљну пажњу и треба га посматрати уз чињеницу да број нових добровољаца за ову врсту мисија не опада, него напротив, расте. Уколико би пак покушали да у друштвима благостања одредимо цифру, без обзира што за тим не постоји никаква потреба, оних који би били спремни да се на исти начин свесно жртвују за своја демократска уверења, мултикултурно друштво, опстанак пингвина или слободно тржиште, тешко је поверовати да би прешао више од неколицине људи и то већине њих са редовно ажурираном историјом психичких болести. Диспропорција је очигледна колико и одговор на питање о смислу тактике Ал Каидиних стратега. Главно окружује нису бомбе већ истина, вера и одлучност или “War for harts and minds“ (Рат за срца и душе). Само сада у обрнутом смеру.

У маниру најбољих мајстора рекламе, у јавним спектаклима у односу на које мултимедијални перформанси остају немоћно ругање памети гледалаца, Осама Бин Ладен нам практично продаје свој производ. “Вера доноси бесмртност и гарантовано лишава страха!“; “Уштедећете много“, поручује, “ослобођени потребе за непотребним, а крајњи резултат је чиста и потпуна срећа.“. “Погледајте ове људе“, наставља “ово нису модели изабрани на кастингу због боје очију или сјаја косе, који презиру производе које сами рекламирају. Ово није лаж него истина и они вам то својим животом јавно сведоче.“. Ова порука, наравно више одговора ономе што чују сами посматрачи, а мање речнику саме Вере.

Ухваћени на удицу потрошачког идеала “личне среће“ коју им такође обећава и Осама, можда још увек не схватају о чему се ту ради, али могућност да почну да се присећају значења давно заборављених речи, као озбиљну и веома вероватну претњу схватају и креатори атлантистичке стратегије. Ови “свештеници“ технотронске ере јако добро знају да сваки рат почиње на нивоу идеја, да се ту води главна битка и да се ту завршава. Логичке грешке типа “ad baculum“ или “ad hominem“ су више него пожељне и увек добродошле уколико се противник не сложи са уверљивошћу аргумената. Наша свест јесте појмовно одређена и губитком једног броја појмова или квалитативним сиромашењем истих престају и разлози за нашу физичку егзистенцију, сем ако се између битисања и вегетирања не подразумева знак једнакости. Бомбе су ту само декор. Присећање не тако давне прошлости пружиће јасан доказ овој тврдњи. Тек је потпуно сазревање мозга за имплементацију новоизраза као: “људска права“, “етничко чишћење“, “хуманитарна интервенција“, “колатерална штета“, створило услове да бомбе почну да падају као зреле крушке. Ал Каида бар не мора да креира нове појмове, тако да може да се потпуно фокусира на имплементацију постојећих.

Полако (чудним стицајем околности) смо дошли до одговора о разлозима медијског прећуткивања стварних мотива самоубица. Искрено говорећи, чињенице нису прећутане, али је њихов смисао пажљиво загубљен као што књига Езопових басни остаје непримећена у мноштву популарних часописа о животу животиња. Смисао је загубљен јер је у сувише великом контрасту, према бесмислу прокламованог и учињеног, у глобалном рату против терора. Признање његовог постојања било би равно потпису капитулације, јер би истовремено огласило да мимо нас постоји нешто што се не може квантитативно изразити, извагати, измерити и на крају наплатити.

Када Ал Каида каже да носи смрт неверницима, онда то значи да ће мета бомби бити неисламско становништво што на крају резултира разарањем и жртвама истог. Истоветност прокламованог и учињеног најбоље сведочи о искрености намера. А кад потпароли инвазионих снага у Ираку изговоре да је њихов циљ да ослобођеном народу дарују просперитет и то се заврши са десетак хиљада цивилних жртава за само две недеље (чишћења терена Фалуџе), онда се природно јављају питања на која чак ни Худини семантике не би могао да пружи илузију прихватљивог одговора. За објашњење о правим намерама обратили смо се циничном, али довољно искреном, случајном пролазнику. “Ако поседујете штампарију валуте“, поручио нам је пролазник “којом се врши трговина глобалног и незамењивог енергента као што је нафта, онда призор запаљених извора може само да весели ваше амбиције, јер вам берзански скок њене цене помогнут црним прогнозама Oil peak –a, да је суверено право да штампате новац све док располажете довољном количином папира и мастила. Када тај новац стигне на наплату, ви ћете свако поседовати наведене изворе и без потребе да их палите једноставно ћете подићи цену и упослити прекобројне банкноте. Трошкове демократизовања нација платиће сви они који могу да издвоје 60$ за барел данас и 120$ сутра. Рецесија? Журим...

Овај успутни одговор, може да нас подучи шта заправо значи диспропорција речи, дела и намере. Из овакве диспропорције нужно следи одсуство истине. Додуше, давно је “демократски“ одлучено да је истина неважна у односу на крајњи резултат без обзира што се не зна, када ће бити оглашен крај времена.

Уколико ми нудите исламски фундаментализам као алтернативу, мораћу да вас разочарам. Не, хвала! Између искреног исламског аутизма, али ипак аутизма, и слепила политичког прагматизма, задржаћу право да не изаберем ништа од понуђеног. Иако није у понуди, одлучио бих се за истину, без обзира да ли је исплатива, прихватљива или политички коректна јер верујем да та стара дама, чувена по томе да никоме неудовољава, једина може да пружи непоткупљив смисао. Пристајем и на то да истина вреди колико и најобичнији каменчић. Да бисте је поседовали новац није потребан, а уз то може да направи непријатан жуљ који ће вас спречити да наставите стазом прогреса.

Овде је тренутак да се позабавимо истинским разлозима рата у Афганистану... Авганистан... Земља која је смештена на веома значајном раскршћу које води према Централној Азији, индијском под – континенту и Блиском Истоку.

Топографски приказ Авганистана

 Авганистан је геостратегијски и економски веома важан из више разлога:
  1. ПРВО – Авганистан је главни гео – стратешки чвор који згодно покрива бокове Ирана, бивших држава СССР и Кине. Њена локација је увек била значајна. Већим делом историје она је била прелаз за улазак према Ирану, Индији и Кини. Касније (од времена независности од Ирана), Авганистан је постао тампон – држава између Ирана, царске Русије (касније Совјета), (британске) Индије и Пакистана. Авганистан је идеално место да се стави клин између највећих Евроазијских сила и да се успостави трајна војна присутност за будуће операције у Евроазији.
  2. ДРУГО – Авганистан преставља степеник за улазак у енергетски богату централну Азију, јер заобилази територију Ирана, Руску федерацију и Кину. Ово је веома важан фактор јер стране трупе, какве су америчке или британске, могу употребити Авганистан за избегавање ривалских сила. Енергетски коридор који пролази кроз Пакистан и Авганистан од нафтхих и гасних поља Туркменистана и централне Азије је одувек био велики пројекат за Америку и њене компаније већ годинама. Војне мисије НАТО снага под ознаком International Security Assistance Force – ISAF су концентрисане у југозападном и северозападном Авганистану, где ће се и наћи стратегијски важан коридор за пролазак нафте и гаса од централне Азије до Индијског океана. Пре 11 септембра 2001. године, Вашингтон је водио преговоре са талибанском владом у намери да осигура овај важан коридор. Амерички енергетски интереси у Авганистану имају директан утицај на пост – талибанску политичку структуру. Авганистански председник Хамид Карзаи је био изабран од стране америчке владе (22. Децембер 2001. године) и “међународне заједнице“. Ова одлука је била донета као резултат лобирања компаније Union Oil Company of California – UNOCAL. Карзаи не само што је био њихов радник, већ је био и сарадник талибанске владе, у преговорима око конструкције предложеног транс – авганистанског коридора. У ствари, неколико званичника UNOCAL, какви су Залмаy Кхалилзад[51] су постављени као специјални изасланици америчке владе и у Авганистану и у окупираном Ираку. НАТО офанзива у западном делу Авганистана се може сагледати као осигурање територија на којима ће се градити гео – стратешки нафтовод од централне Азије до Пакистана преко Авганистана. Чак је било и планова да се реконфигурише заједничка граница Авганистана и Пакистана да би се олакшао проток нафте и гаса из централне Азије до обале Индијског океана. Једном саграђен, нафтни коридор и терминали на индијској обали би престављали велику победу над конкурентима какви су Русија, Индија, Кина и Иран. Ово би била друга победа после отварања Терминала Баку – Тбилиси – Цеyхан (БТЦ), другог коридора који заобилази Русију, Иран и Кину. Контрола Авганистана је витална у одлучивању будућих баланса снага у централној Азији и Евроазији, тако да онај ко контролише Авганистан има снажну полугу у богатом делу евроазијских масива.
  3. ТРЕЋЕ – Авганистан преставља значајан регион за производњу опијума, који храни црну берзу наркотика изван Авганистана. Ово је значајно пошто је незаконита трговина наркотика класификована као трећа по обиму промета и то гледајући глобално, одмах после нафте и оружја. Опијум и илегални наркотици су играли релативно непознату улогу, али ипак историјску и централну улогу у светској економији и међународним односима. Неколико значајних ратова је покренуто због опијума. Британија и њене компаније су највише показивале интерес за трговину дрогом. Једна од тих компанија је била British East India Company – BEIC. Индија је била управљана од стране ове компаније. У суштини интереси њихових корпорација и њихове владе су били заједнички те су се и преклапали.


ПОЛУ ЗАБРАЊЕНИ ОПИЈУМСКИ РАТОВИ

Читаве културе и нације су, гледајући историјски, биле извитоперене и промењене да би се удовољиле латентне и сакривене жеље британских економских кругова. Британски економски интереси су присилно променили многе заједнице и места. На пример, Британци су принудили Иранце да уместо своје кафе пију њихов чај. Иранска заједница је одустала од свог националног пића кафе за чај који је долазио из Индије једноставно јер је то био економски интерес Британије. До дана данашњег, иранске кафане се називају “кафане“ али превасходно служе чај.

На Далеком Истоку и Југоисточној Азији, опијум је био саставни део трговине са Европом[52]. На врхунцу те трговине (средином 1880. године) опијум је био један од највреднијих роба у међународној трговини. Британски извоз опијума из Индије је систематски допринео слабљењу кинеског отпора према страним колонијалним силама и балансирању трговинског дефицита које је Британија имала са Кином.

Британске корпорације, управљајући Индијом, не само што су успеле да присиле Кинеску владу да се распламса зависност од дрога, него су и присили индијске фармере да гаје само опијум. У ствари узгој опијума је била ненормална пракса међу индијским фармерима. Британци су ефикасно натерали многе индијске фармере да постану зависни од узгоја опијума као начина преживљавања. Локалне економије многих заједница у индији су систематски биле спутане од узгоја редовних култура за прехрану зарад продаје оног што су британски трговци хтели да откупе, а то је био опијум. Културе за прехрану су давале фармерима извесну форму аутономије у односу на тржиште и гарантовале опстанак док су их новчане – културе (опијум) направиле зависним у односу на британске интересе. Тако се Индија дубоко закопала у британску контролу и експлоатацију од стране британских компанија[53].

Један од разлога колапса кинеског царства је било британско спонзорисана трговина дрогом и зависност од ње у Азији. Наиме, зависност од дроге је постала невероватна у Кини и ускоро су Кинези били принуђени да забране употребу опијума за своје становништво због разарајућег ефекта на њихово друштво, здравље, продуктивност, економију и културу. Са друге стране, опијум је био веома важан за Британце. Зависност од дрога је такође употребљавана за експлоатацију становништва и њихових економија. Зарада од опијума је била веома значајан и уносна за Британце до те мере да су објавили рат Кини јер су ови увели забрану на трговину опијума. У суштини објавили су неправедан рат Кини[54].

Кинеско царство је само потврдило забрану уведену још 1799. године, али су британске компаније и трговци једноствавно игнорисали забрану и наставили са увозом у Кину. Забрана је довела до криминализације трговине и до драстичног пораста цене. Ситуација у Кини у том историјском периоду је упоредива са прохибицијом алкохола која је била у Америци од 1920. године до 1933., уз једну значајну разлику – новац стечен нелегалном трговином алкохолом је остајао у Америци, а трговина дрогом у Кини је имала дубоки утицај на кинеско друштво отицањем капитала. Током 1830 – их, вредност опијумског извоза је далеко надмашио међународни извоз чаја. 1838. године уведена је смртна казна за све кинеске држављане који поседују или тргују дрогом. Чак и тада, Британци су били изузети од казненог закона јер кинеска влада није желела да ствара проблеме са Британцима. Током 1838. до 1839. године, кинеске власти нису имале више избора, па су донеле закон којим ће се забрањује унос опијума, који су шириле британске компаније и трговци са пуном подршком њихове владе. Кина је кренула путем економског амбиса јер су кинеске резерве злата и сребра употребљаване за куповину опијума, што је довело до енормног одлива капитала из Кине у Британију. Кинези више нису могли себи да приуште да толеришу британску нарко индустрију. Кинези су одбили да прихвате било какав нов увоз наркотика у своју државу које је спроводила Британска влада игноришући и кршећи кинеске законе[55].

Тако је Британија објавила рат Кини 1939. године и послала је своју ратну морнарицу и трупе из Индије. Кина је била поражена и приморана да потпише неправедан уговор о миру[56]. Ово је довело до новог таласа експлоатације Кинеза и Другог опијумског рата. Други опиујмски рат је вођен због уговора из Нањинга и он је довео до потчињавања Кине страним колонијалним силама, укључујући стационирање страних трупа у кинеску престоницу, препуштање Хонг Конга и Макаа те губитка дела територија.

Лорд Палмерстон, британски премијер, је дао важну изјаву у вези потписивања примирја у Нањингу, на крају Првог опијумског рата, која показује важност наркотика у британској економији: “... Нема сумњи да ће овај догађај који ће створити епоху прогреса цивилизованог дела људске врсте, водити рачуна о најважнијим комерцијалним интересима Енглеске.[57].



САВРЕМЕНИ АВГАНИСТАН И НАСЛЕДСТВО 
ОПИЈУМСКИХ РАТОВА

Историјски посматрано, уносна трговина дрогом спонзорисана од стране Британије у 19. веку је створила основу за опијумску и хероинску индустрију у данашњем модерном Авганистану, који данас производи 92% светског хероина[58].

Гајење је започето у такозваном “златном троуглу“ (Лаос, Бурма, Тајланд) у Југоисточној Азији као и у другим деловима овог региона. Завештање опијума у Авганистану је резултат историјске трговине дроге од стране британске империје и разарајућег Совјетско – Авганистанског рата, коју су иницирали Пакистан и Америка[59]. Током Совјетске инвазије Авганистана започета је значајна комерцијализација и сађење мака, ово је подржано и заштићено од стране пакистанске и америчке обавештајне службе. Роба је била намењена западном тржишту.

Ако су у прошлости, Британија, Холандија и Португалија активно учествовале у подршци нарко – тржишту, шта их то спречава да то чине и данас, нарачито ако се зна колики је мамутски профити који се ствара из ове индустрије. Економски принципи заштићени од стране британске владе током Опијумског рата су истоветни и данас. Нелегалне дроге су још увек роба која служи као компонента у међународној размени. Опијум из Авганистана сачињава велики део светског нарко тржишта данас, која се процењује (по анализи УН) на отприлике 500 – 600 милијарди долара[60].

Наркотици су инструмент америчке спољне политике, који такође пружа велику подршку западној економији. ЦИА у сарадњи са осталим агенцијама, као што су пакистанска ИСИ радећи заједно у Авганистрану су поставиле тајне операције које помажу трговину дрогом. О томе, у својој књизи, сведоче и Џонатан Маршал (Jonathan Marshall) и Питер Скот (Peter Dale Scott): “... Наш закључак остаје да главна мета у ефикасном сузбијању трговине треба да буде сам Вашингтон, а нарочито њихове везе са корумпираним нарко – везама широм света. Ми смо доказали да су тајне прекоморске акције које је водио Вашингтон били главни фактор у генерасињу општег обрасца дотока дрога у САД, где смо навели вијетнамску генерисану епидемију током 60 – их те авганистанску епидемију током 80 – их које су аналогне главној теми ове књиге: експлозији кокаинског промета у средњој Америци, током Реаганове ере, насталој збацивањем никарагванских сандиниста.[61].

И Мајкл Чудовски (Michel Chossudovsky) даје објашњење економских механизама који стоје иза трговине дроге: “На основу рачуница из 2003, трговина дрогом преставља трећу по реду глобалну робу по обрту кеша одмах после нафте и оружја”. Авганстан и Колумбија су највеће економије за производњу наркотика на свету које напаја светско подземље. Обе земље су тешко милитаризоване. Трговина дрогом је заштићена. Опширно је документовано да ЦИА игра централну улогу у развитку латино – америчког и азијског троугла. ММФ процењује глобално прање новца између 590 и 1.500 милијарди долара годишње, што преставља 2 – 5 % бруто глобалног производа ГДП[62]. Највећи део новца који се опере ММФ процењује да припада трговини дрогом[63]



УСПОН ОПИЈУМА ПОД ОКРИЉЕМ 
НАТО У АВГАНИСТАНУ

У економском смислу потражња је оно што креира понуду. Понуда опијума и хероина су у сталном успону. Ово се све дешава пред носом НАТО трупа. НАТО тврди да толерише одређени узгој опијума да не би иницирали насиље против њих. Али како онда демилитаризовати Авганистан и како онемогућити терористе да финансирају своје будуће акције на тлу САД (и остатка “напредног демократског света“) због чега је рат и поведен? Авганистан мора бити демилитаризован. Да би се ово постигло не треба стварати активну војску, већ коренито забранити присуство оружја. Ово би највише допринело сузбијању трговини наркотицима јер извоз наркотика је оно што подстиче увоз оружја у Авганистану.

Индустрија вредна више милијарди долара у Авганистану мора бити адресирана. Уместо елиминације трговине дроге, страно војно присуство је обнавља и подпомаже. НАТО, као институција, је тако постао саучесник у великом послу нарко бизниса и криминалних активности. Опијум не само што није редукован, већ у стварности цифре показују да је у порасту. Ово се све дешава пред очима НАТО снага што је потврдило неколико независних медија. Захтев да се елиминише опијум и хероин није извршен, већ се крупно руши.

Авганистан је тако постао центар у међународној производњи и трговини дрогом. Према UK Guardianu (3. Октобар 2001. године) британски премијер Тони Блер је преставио англо – америчку инвазију Авганистана под контролом Талибана као намеру да се искорени трговина дрогом. Погледајмо речи Блера који као један од разлога за рат у Авганистану наводи трговину дрогом: “... Талибанско оружје је плаћено животима младих Британаца који данас купују њихову дрогу на британским улицама. То је други разлог зашто тај режим треба искоренити!”. Оправдање за рат које је изналазио британски премијер за јавно мњење је само реторичко, и има за циљ придобијање истог. Изјава Тони Блера је иронична јер британске и НАТО трупе дозвољавају разуздано гајење опијума у Авганистану који је под њиховом потпуном контролом. Британски премијер је морално одговоран за изнету изјаву, он је кривац за нехат и због жртвовања британских живота. Обустава гајење опијума ради спасавања британске младости је употребљено као оправдање инвазије Авганистана 2001 године. Инвазија није допринела сузбијању производње опијума, већ управо супротно!


ПРАЊЕ НОВЦА И МЕЂУНАРОДНЕ БАНКЕ

Међународни монетарни фонд – ММФ је направио извештај у коме се каже: “... укупна количина новца, који се опере у свету, може бити негде око 2 – 5 % бруто глобалном производа. Употребљавајући статистику из 1996, ови проценти указују да прање новца варира између 590 и 1.500 милијарди долара.[64]. Прање новца у Сједињеним Америчким Државама и уопште гледајући шире међународно је кључ проблема. 91 % од милијарди долара који се потроше на куповину кокаина остаје у Америци. Он се депонује у амерички и канадски банковни систем. Трговина дроге помаже акумулирању чврстих валута у америчкој и канадској економији[65].

Обим прања новца у Америци се може схватити и на основу тога да практично свака новчаница у оптицају садржи “микроскопски траг” кокаина. Ово није пука урбана легенда, већ верификована чињеница подржана од стране научника, форензичара и ФБИ. Трагови кокаина на свакој америчкој новчаници означавају интензивну употребу кеша као основног средства плаћања у пословању са дрогом[66].

Највећи део прања новца се обавља кроз међународне комерцијалне банке. Прање новца у домаћим америчким банкама се процењује на око 100 милијарди. Ово укључује неколико највећих америчких финансијских иституција[67]. Банковни систем у Северној Америци и Западној Европи служе као места на којима се акумулирају чврсте валуте остатка света као један велики сифон за прикупљање чврстог капитала. Цесар Гавира (Cesar Gaviria Trujillo), бивши председник Колумбије и бивши генерални секретар организације латино – америчких држава је изјавио: “... ако је Колумбија крупна риба у трговини дрогом онда је Америка кит!” и захтевао од америчке владе да се обустави прање новца у самој Америци и да ставе више ресурса за обуставу конзумирања опијата у Америци.

Пакистанска војска и њохови олигарси такође профитирају од међународне економије дроге. Према писању новинара Раула Бедија (Rahul Bedi): “... осим што контролишу Пакистан директно и индиректно од времена независности од Индије и што контролишу нуклеарну силу, војска остаје највећи и најуноснији конгломерат бизниса.[68]. Раолф Али Кхан (Raoolf Ali Khan), пакистански преставник у комитету УН за наркотике је 1993. године рекао: “... Не постоји ниједан део пакистанске владе где није присутна корупција заснована на дрогама!”, те је и сама ЦИА, злогласна организација која такође стоји иза међународне трговине дрогом, дала извештај за амерички Конгрес 1994. да је хероин постао “... животна крв пакистанске економије и политичког система.[69].


ВЕЗА ИЗМЕЂУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И 
НАТО ТРУПА У АВГАНИСТАНУ

Прање новца, трговина дрогом и трговина нелегалним оружјем су врло тесно повезани и формирају међународно тројство. На Балкану је ово почело криминализацијом Албаније и касније Косова и Метохије.

Косово и Албанија играју веома важну улогу у Евроазијском коридору наркотика. Практично независна српска провинција Косово и Метохија, данас готово “очишћена“ од Срба и углавноим настањена етничким Албанцима, има чврсте везе са НАТО трупама у Авганистану. Косово је битан елеменат у опиумско – хероинској релацији Азија – Европа и служи као одскочна даска за Европско тржиште наркотика. Обе државе, Авганистан и Косово су под англо – америчком доминацијом, “демократизацијом”, под процесом “изградње нације”, са америчким базама на њиховој територији и у орбити НАТО снага. Бивша Југословенска Република Македонија и Албанија које су презасићене наркотицима и оружјем су такође део Евроазијског коридора дрога. Дрога и оружје протичу у супротним правцима. Оружје улази у коридор, док дрога из њега излази. Косовски центар нарко – индустрије је вредан више стотина милијарди долара годишње у транспорту и размени.

Ослободилачка Војска Косова (КЛА или Ushtria Çlirimtare e Kosovës – UÇK на арнаутском) и њени сарадници у Албанији, Македонији, Италији, Грчкој и Турској, играју врло важну улогу у трговини дрогом. UÇK је посредник у тој трговини. Они користе онај део разрађене процедуре трговине да би себе наоружали и да би себе позиционирали као главног контролора обичног живота на Косову, у шиптарском делу Западне Македоније и Албанији. Тако је, уз помоћ САД, створена својеврсна канализација Европе.

КРИМИНАЛИЗАЦИЈА БАЛКАНА – Како је лансирана индустрија наркотика?
Према писању Мајкла Чудовског[70], Албанија и Косово, су од почетка 90 – их постали врло важни чиниоци за авганистански опиум и хероин који се даље шаље у Западну Европу. “... Троугао трговине нафте, оружја и наркотика се развио у многоме као резултат ембарга наметнут од стране међународне заједнице (односно, Америке, ЕУ и НАТО) на Србију и Црну Гору и блокаде од стране Грчке према Македонији. Као резултат имамо колапс индустрије и пољопривреде који је створио вакум у економском систему што је довело до експлозије у трговини дрогом. Касније је ова трговина постала водећи сектор, важан извор у међународној размени и плодно тле за криминалне групе.“. Чудовски је заиста у праву. Трговина наркотицима и оружјем је намерно развијана упркос присуству (од 1993. године) више од 800 америчких војника на албанско – македонској граници са мандатом за спровођење ембарга. Приходи од нафте и наркотика су употребљавани за финансирање куповине оружја (често у директној размени): испоруке нафте Македонији (пролазећи грчки ембарго 93 – 94) су служиле за покривање хероина као и за куповину калашњикова за Косово.

Ова широка испорука оружја је прећутно прихваћена од стране западних сила на основу гео – стратешких потреба. Заједно, Вашингтон и Бон су фаворизовале идеју стварања “Велике Албаније” (контролисане од стране англо – америчке алијансе и француско – немачких интереса) ширењем Албаније на Косово и западне делове Македоније. Не изненађује, да је постојала пригушена ћутња у међународним медијима у вези шверца оружја на Косово. Шверц оружја и дроге се у основи заснива на гео – политичким потребама, а на Косову, овај шверц допуњује гео – политичке наде и страхове. Ако се питате коме су потребне политичке наде и страхови, онда вам саветујем да још једном, пажљиво, прочитате поглавље “Контраверзе које прате појам људских права[71]. Ништа није лакше него изазвати социјалну кризу у мафијашкој држави (нестабилном друштву)! У таквој кризи ће дојучерашњи “пријатељи“ бити оптужени за непоштовање друштвених вредности “човекољубља“, “демократије“, “слободе“, “једнакости“ и “људска права“ и игранка поново може да почне...

Један западни политичар је једном мом пријатељу недавно рекао: “Тешко је бити непријатељ Америке, али је још теже бити њен пријатељ“. Да ли је био у праву? Ако вам судбина авганистаских Талибана није довољна, процените сами и из следећег примера...

Откако је НАТО извршио агресију на СР. Југославију 1999. године, Косово и Метохија је постало територија са страном војном управом. Оно је начелно под УН администрацијом , али у пракси, оно је под војном управом НАТО снага. Сецесијом од Србије појачан је утицај војног присуства НАТО окупационих снага.

Цивилну владу предводи премијер Хашим Тачи, бивши лидер UÇK. Позната по својим везама са Албанским и европским криминалним синдикатима. UÇK је била подржана од почетка средине 1990 – их од стране ЦИА и БНД. У току рата 1999. године, UÇK је директно подржана од стране НАТО. Премијер Косова, Хашим Тачи, који је сад лидер Демократске партије Косова, познат је по томе да је током 90 – их био члан криминалног синдиката који се бавио трговином дроге и проституцијом, а током рата и трговином људским органима. Током Клинтонове администрације био је протежиран од стране Мадлен Олбрајт (Madeleine Albright). Током 90 – их, Тачи је оформио тзв. “Дреничку – групу“, криминалну организацију основану на Косову са везама у албанској, македонској и италијанској мафији. Ове везе су биле признате од стране Интерпола и америчког конгреса.

Током 1997. године, UÇK је била призната од стране САД као терористичка организација повезана са трговином дроге. Специјални Клинтонов изасланик за Балкан, Роберт Гелбард, је описао UÇK као: “... без икаквог двоумљења, терористичка група!“.

Демократска партија Косова је састављена од бивших чланова ове терористичке организације. Она сама одржава везе са организованим криминалом. У стварности, већи део политичког спектра Косова је састављен од бивших чланова UÇK. Косовски бивши премијер, Рамуш Харадинај, и лидер “Алијансе за будућност Косова“, изабран 2004. године је такођ бивши комадант UÇK. У прилог његовим криминалним везама говори и чињеница да је Рамуш Харадинај био оптужен од стране Хашког трибунала (2005. године) за ратне злочине.

НАТО окупација Косова одговара америчким спољним циљевима. Оно осигурава тешку милитаризацију амерчке војне зоне у Јужној Европи. Војно обезбеђује стратегијско важне руте нафтовода и транспортног коридора који повезује Западну Европу и Црно море. Такође заштићује трговину дрогом вредну више милијарди долара, где се Косово и Албанија користе као транзитне локација за транспорт афганистанског хероина пут Западне Европе.

Косово је тако постало дом једне од највећих америчких војних база – базе “Bondsteel“. Ова војна база је саграђена по уговору Петагона и компаније Halliburton, а инжињерски део посла је помагао Kellogg Brown and Root – KBR. Камп Бондстил се сматра највећом прекоокеанском и најскупљом војном базом од Вијетнамског рата са преко 6000 војника. Лоцирана је близу виталних нафтовода и енергетског коридора који се тренутно граде, као што је амерички спонзорисани Транс – Балкан нафтовод. Она преставља одбрану тог коридора за извођаче радова Halliburton Oil и подизвођача Brown & Root Services који се енормно богате.

Јуна 1999. године, одмах после бомбардовања СР. Југославије, америчке војне снаге су заузеле 400 хектара обрадивог земљишта у југоистчном делу Косова и Метохије код Урошевца, близу македонске границе и одмах почеле изградњу базе. Камп Бондстил је познат као “велика брана“ у мрежи америчких база које су изграђене на обе стране границе Косова и Македоније. За мање од три године трансформисан је од логора са шаторима до само – довољне, високо – технолошке базе која прима близу 7000 војника (¾ свих америчких трупа смештених на Косову и Метохији). Ту је 25 километера путева и преко 300 зграда у кампу, они су окружени са 14 километера земљаних и бетонских ограда, 84 километара бодљикаве жице и 11 стражарских кула. Толико је велика тако да има центар (downtown) и околне дистрикте, продавнице, спортске хале које раде нон – стоп, капелу, библиотеку и најбоље опремљену болницу у Европи. Тренутно има 55 Black Hawk и Apache хеликоптера и мада још увек нема писту за авионе, локација је изабрана са могућношћу надоградње. Има предлога да она замени америчку базу “Авиано“ у Италији.

Камп Бондстил није изданак хуманости или помоћи косовским Албанцима. Конструкција кампа је предвиђена далеко пре бомбардовања и инвазије на Косово и Метохију 1999. године. План за изградњу кампа под уносним више – милијардским уговором између Министарства Одбране САД, тексашке компаније Halliburton Oil и подизвођача Brown & Root Services, формулисан је још док је Дик Чејни (Dick Cheney) био председавајући у компанији Halliburton. Изградња кампа је иницирана одмах после инвазије 1999. године, у мандату Клинтонове администрације. Изградња је завршена током Бушове администрације, после оставке Дика Чејнија на место председника компаније Halliburton.

Дакле, Америка и НАТО су имале унапред смишљене планове да бомбардују СР. Југославију, далеко пре 1999. године, и сада многи европски политичари верују да је Америка намерно бомбардовала СР. Југославију да би основала камп Бондстил на Косову. Према пуковнику Роберту Мекуру (Robert L. McCure): “инжињерски планови операције на Косову су почели месецима пре него што је и једна бомба пала[72]. Један од темељних циљева кампа је да заштити пројекат албанско – македонско – бугарског нафтовод (АМБО), који је требало да пренесе каспијску нафту од Бугарске луке Бургас то Јадранског мора. Занимљиво је и то да је, две године пре инвазије (1997.), виши чиновник Brown & Root Energy, Edward L. (Ted) Ferguson, био именован за извршног директора АМБО пројекта. Извођачке радове је преузела инжињерска подружница компаније Halliburton, Kellog Brown & Root Ltd. АМБО уговор за нафтовод дуг 917 километара од Бургаса до Валоне у Албанији је потписан 2004. године.

Дакле модеран “бизнис“ на амерички начин је врло једноставан и има само два правила која гарантују успех. Прво правило у моделу америчког “бизниса“ је да се осигура посао... Посао осигуран – саграђена војна база Бондстил; а друго правило је да се обезбеди кооперативност “пословног партнера“... Кооперативност је обезбеђена – створена мафијашка држава Косово, коју воде осведочени криминалци, а чије оптужнице[73] и позиви да изађу пред лице правде стоје у фиоци и активирају се према потреби.

У овом контексту, које су импликације “Ахтисаријевог плана“ који разматра стварање мулти – етничко одцепљене државе – Косово? И тај модел је врло једноставан... У постојећи косовски политички естаблишмент треба интегрисати крималне групе. Западни политичари су у пуној мери упознати са природом косовског политичкок пројекта, заправо они су и били архитекте тог пројекта. Међутим ми ипак немамо уобичајне везе појединих западних политичара са криминалним синдикатима. Однос је далеко софистициранији. Обе стране, ЕУ и САД користе криминалне групе и кримализоване политичке партије за остварење својих крајњих војних и политичких циљева. У крајњем исходу да подрже нафтне компаније, а да не спомињемо трговину хероином из Авганистана вредног више милијарди долара.

На институционалном нивоу, америчка администрација, ЕУ, НАТО и УН у ствари промовишу криминализацију косовксе државе, коју у ствари они контролишу. Шире гледајући имамо посла са криминализованом спољном политиком Америке. Ове криминалне групе и партије су створене у крајњој мери да служе америчким интересима у Јужној Европи. Косовска независнот је данас и формално трансформисала Косово у независну мафијашку државу, контролисану од западне војне алијансе. Територија Косова је остала под јурисдикцијом САД – НАТО и “бизнис“ несметано тече.

Детаљнију анализу дестабилизације друштва, фабриковање повода и оправдања за окупацију непослушних држава обрадићемо у каснијим поглављима, а сада погледајмо колоико је тешко када имате САД за пријатеља...



ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ ОД СТРАНЕ НАТО ТРУПА У АВГАНИСТАНУ

Ерик Марголис (Eric Margolis), осведочени конзервативни новинар је својевремено изјавио: “... Немојте веровати он што наши медији и политичари причају о Авганистану. Приближно све информације које добијамо у вези тог рата долазе од америчких или НАТО официра за везу са јавношћу или `убачених` новинара који су папагаји војних памфлета. Запитајте се, кад сте задњи пут чули извештај од неког новинара да покрива талибанску или друге побуњеничке групе?[74].

Канадска влада, између осталих, је почела програм обуке војног персонала да постану новинари – ради контроле информација које оду иза контролисаних иинформиција убаченог новинарства[75]. Такође се мора знати да су побуњеници део ширег покрета отпора у многим деловима Авганистана. Медији погрешно зову цео овај покрет “талибански”. У Авганистану, НАТО трупе индентификују Авганистанске родољубе као анти – коалициону милицију. Овај назив означава чињеницу да се НАТО трупе боре са различитим мулти – етичким групама које виде НАТО као окупаторску силу. Проблем људских права и страних плаћеника је такође велики проблем и нешто што побуђује насиље међу становништвом Авганистана.

У прилог медијским дезинформацијама постоје многи извештаји који воде у странпутице. Постоје многе особе које тврде да престављају Авганистански народ и да су шампиони у “људским правима“ као што је квислиншки авганистански председник и чланови неизабраног Лоyа Јирга (авганистански квази парламент). Многи чланови међународног покрета против рата су били заварани од стране овог тела и њихових чланова који претендују да буду лидери у “људским правима“ и “правима жена“, јер су у суштини спонзорисани од стране америчке владе. Ова форма се зове “произведено неслагање”, опозиција (супротно мишљење) ствара илузију да постоји стварна политичка опозиција у Авганистану, она се користи да би се заварао анти – ратни покрет у свету.


ТАЛИБАНСКИ ПОКРЕТ – Креација
америчке обавештајне службе ЦИА

Талибански покрет је креација америчке обавештајне службе ЦИА и пакистанске службе ИСИ. Талибанска влада је успостављена 1996. као марионетска влада англо – америчким интересима. Заблуда је претпоставка да је совјетска инвазија предходница екстремизма и милитаризма у Авганистану. У стварности, стварање овог екстремизма у Авганистану је дело обостране сарадње америчке ЦИА и пакистанске ИСИ у највећој операцији у историји коју је предводила ЦИА. Конструкција рата у Авганистану је планирана од стране Америке, која је и створила авганистанске муџахедине и након њих талибане. Према Бжежинском (Zbigniew Brezinski), САД су стартовале операције за подцтицај грађанског рата заједно са пакистанским везама пре совјетске војне интервенције 24. децембра 1979. године.

Бивши амерички саветник за националну безбедност, Збигнеј Бжежински, је током интервјуа датом листу “Nouvel Observateur“, открио да су званичне директиве за тајне операције и стварање грађанског рата и супростављање про – совјетској влади дате од стране америчке владе још 3. Јула 1979. године[76]. То је шест месеци пре него што су совјетске трупе ушле у Авганистан. Има индикација да су активности америчке службе почеле много пре 1979. године.



ПОВРАТАК ТАЛИБАНА, МАНИПУЛАЦИЈА АНТИРАТНИМ ПОКРЕТОМ И ДЕМОНИЗАЦИЈА СЕВЕРЊАЧКЕ АЛИЈАНСЕ

Изгледа да се САД и НАТО припремају за реинституцију талибана у политички живот Авганистана на уштрб северњачке коалиције. Наиме, УС. Сенатор Бил Фрист (Bill Frist) из Тенесија (Републиканац) је позвао да се талибани укључе у Авганистанску владу[77]. Ово је значајно јер је Пакистан направио уговор са пакистански оријентисаним делом талибанског покрета у Вазиристану[78]. Фрист је и лидер већине у сенату и међу водећим је републиканцима. НАТО се такође укључио и у разговоре са талибанима, највероватније преко пакистанских канала и квислиншког предесдника Хамида Карзаиа.

Талибани су некад служили америчкима интересима и сад им изгледа следи нова улога да опет постану слуге америчким интересима у Авганистану. Талибани су за сада били њихови најпоузданији партнери – много више него садашње групе које су некад биле савезници Москве, Техерана и Пекинга и који би још увек могли да се врате старим везама. Талибани би чак могли сад да буду много кооперативнији него некад.

Северњачка коалиција, која није анђеоска, је тешко дискриминисана и демонизована. Ово има за циљ креирање основе будућим операцијама и заваравању у Авганистану. Такође има покушаја да се манипулише ант – ратним покретима у циљу остваривања циљева САД. Тако су њихови главни медији портретисали Северњачку Коалицију као савезника америке, док је чињеница да су некад били опозиција америчкој интервенцији пре 11 септембра. У вези са овим, има индиција да је пакистанска ИСИ у сарадњи са појединцима из Северне Коалиције, била укључена у убиству лидера коалиције Ахмеда Масоуда (Ahmad Shah Massoud). Он је био мета самоубилачког напада два дана пре трагичног 11. септембра.

Какве ли ироније, САД користе анти – америчко расположење од анти – ратног покрета и општег јавног мњења за спровођење крајњих циљева; али иронији ту још увек није крај. Погледајмо сада како САД исисава капитал и на рачун оних којима доноси друштвене вредности “човекољубља“, “демократије“, “слободе“, “једнакости“, и “људских права“, гради своју крваву империју.



[1] Више о томе погледати у: пензионисани пуковник USAFR, Darrel D. Whitcomb: “Operations in the Second Gulf War“; интернет – http://www.airpower.maxwell.af.mil/airchronicles/apj/apj05/spr05/whitcomb.html
[2] Више о томе погледати у: President Bush: “Outlines Iraqi Threat“; Remarks by the President on Iraq, Cincinnati Museum Center – Cincinnati Union Terminal, Cincinnati, Ohio; интернет – http://georgewbush-whitehouse.archives.gov/news/releases/2002/ 10/20021007-8.html
[3] Више о томе погледати у: “Saddam's al Qaeda Connection – From the September 1 / September 8, 2003 issue: The evidence mounts, but the administration says surprisingly little“; The Weekly Standard magazine; интернет – http://www. weeklystandard.com/Content/Public/Articles/000/000/003/033jgqyi.asp
[4] Више о томе погледати у: “White House spells out case against Iraq“; CNN; интернет – http://archives.cnn.com/2002/US/09/12/iraq. report/
[5] Више о томе погледати у: “Deputy Secretary Wolfowitz Press Availability in Singapore“; U.S. Department of Defense, Office of the Assistant Secretary of Defense (Public Affairs), News Transcript; интернет – http://www.defense.gov/transcripts/transcript.aspx?transcriptid=2687
[6] Више о томе погледати у: “President Discusses the Future of Iraq“; Washington Hilton Hotel, Washington, D.C.; интернет – http://georgewbush-whitehouse.archives.gov/news/releases/2003/02/20030226-11.html
[7] Више о томе видети у: Foreign Policy: “The Failed States Index 2008“; интернет – http://www.foreignpolicy. com/story/cms.php?story_id=4350&page=1; приступљено 12. јануара 2011. године.
[8] Више о томе видети у: The Fund for Peace: “Failed Index States 2009“; интернет – http://www. fundforpeace. org/web/index.php?option=com_content&task=view&id=99&Itemid=323; приступљено 8. јануара 2011. године
[9] Више о томе видети у: Leo Standora: “War is over: Last U.S. combat troops leave Iraq, 50.000 remain as advisers“; NY Daily News; Преузето 31. 08. 2010. са интернета – http://www.nydailynews.com/news/ national/2010/08/18/2010-08-18_troops_out_of_iraq_cross_border_drawing_war_to_close_50k_remain_to_advise_ train. html; приступљено 12. јануара 2011. године
[10] Више о томе видети у: “Iraq War Logs: What the numbers reveal“; Iraq Body Count; Преузето 21. 11. 2010. са интернета – http://www.iraqbodycount.org/analysis/numbers/warlogs/; приступљено 12. јануара 2011. године.
[11] Више о томе видети у: “Update on Iraqi Casualty Data“, ORB – Opinion Research Business; интернет – http://www.opinion.co.uk/experience.aspx; приступљено 9. јануара 2011. године.
[12] Више о томе видети у: Emily Dugan, Nina Lakhani, David Randall, Victoria Richards, Rachel Shields: “Torture, killing, children shot – and how the US tried to keep it all quiet“; преузето 24. 10. 2010. гоине, интернет – http://www.independent.co. uk/news/world/politics/torture-killing-children-shot-ndash-and-how-the-us-tried-to-keep-it-all-quiet-2115112.html; приступљено 12. јануара 2011. године.
[13] Више о томе видети у: “Huge Wikileaks release shows US 'ignored Iraq torture'“, BBC News; Преузето 24. 10. 2010. године; интернет – http://www.bbc.co.uk/news/world-middle-east-11611319.
[14] Исто.
[15] Исто.
[16] Више о томе видети у: “The Iraq War Logs“, Guardian; Преузето 24. 10. 2010. године; интернет - http://www.guardian.co.uk/world/iraq-war-logs
[17] Исто.
[18] Исто.
[19] Више о томе видети у: Nationalpriorities.org: “The War in Iraq Costs“; интернет - http://web.archive.org/web/20080730201553/www.nationalpriorities.org/costofwar_home; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[20] Више о томе видети у: “The Rising Costs of the Iraq War“, Iraq Analysis Group, March 2007; интернет – http://www.iraqanalysis.org/publications/235; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[21] Више о томе видети у: Reuters: “The Iraq war has contributed to the U.S. economic slowdown and is impeding an economic recovery, Nobel – winning economist Joseph Stiglitz says“; интернет – http://www.reuters.com/article/idUSN2921527420080302?feedType=RSS&feedName=topNews&sp=true; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[22] Више о томе видети у: “The Wages of War: Iraqi Combatant and Noncombatant Fatalities in the 2003 Conflict“, Research Monograph no. 8, Project on Defense Alternatives; интернет – http://www.comw.org/pda/0310rm8.html; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[23] Више о томе видети у: “New study says 151,000 Iraqi dead“, BBC News Online; преузето 1. 10. 2008, интернет – http://news.bbc.co.uk/2/hi/middle_east/7180055.stm; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[24] Више о томе видети у: “Update on Iraqi Casualty Data“, интернет – http://www.opinion.co.uk/Newsroom_details.aspx?NewsId=88; Затим у: “Poll: Civilian Death Toll in Iraq May Top 1 Million“. By Tina Susman. Sept. 14, 2007, Los Angeles Times, интернет – http://www.commondreams.org/archiv/2007/09/14/3839/; Као и у: “Greenspan Admits Iraq was About Oil, As Deaths Put at 1.2 Million“. By Peter Beaumont and Joanna Walters. Sept. 16, 2007. The Observer (UK), интернет – http://www.commondreams.org/archive/2007/09/16/3879/; И у: “The Media Ignore Credible Poll Revealing 1.2 Million Violent Deaths In Iraq“. Sept. 18, 2007. Media Lens, интернет – http://www.medialens.org/alerts/07/070918_the_media_ignore.php; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[25] Више о томе видети у: “Iraq Body Count“, интернет – http://www.iraqbodycount.org/; приступљено, 9. јануара 2011. године.
[26] Више о томе видети у: “Iraq War Logs: What the numbers reveal“, Iraq Body Count, Преузето 21. 11. 2010. године, интернет – http://www.iraqbodycount.org/analysis/numbers/warlogs/; Као и у: Emily Dugan, Nina Lakhani, David Randall, Victoria Richards, Rachel Shields: “Torture, killing, children shot – and how the US tried to keep it all quiet“, The Independent, Преузето 24. 10. 2010. године, интернет – http://www.independent.co.uk/news/world/politics/torture-killing-children-shot-ndash-and-how-the-us-tried-to-keep-it-all-quiet 2115112.html; приступљено, 9. јануара 2011. године.
[27] Више о томе видети у: Supplement to 2006 Lancet study: “The Human Cost of the War in Iraq: A Mortality Study, 2002 – 2006“ PDF (603 KiB). By Gilbert Burnham, Shannon Doosy, Elizabeth Dzeng, Riyadh Lafta, and Les Roberts, интернет – http://web.mit.edu/CIS/pdf/Human_Cost_of_War.pdf; Као и: “The Iraq deaths study was valid and correct“. The Age. October 21, 2006, интернет – http://www.theage.com.au/news/opinion/the-iraq-deaths-study-was-valid-and-correct/2006/10/20/1160851135985.html; приступљено, 12. јануара 2011. године.
[28] Више о томе видети у: “Secretary of Defense Interview with Bob Woodward – 23 Oct, 2003“, интернет – http://www.defenselink.mil/transcripts/transcript.aspx?transcriptid=2511; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[29] Више о томе видети у: “Decrepit healthcare adds to toll in Iraq“, интернет – http://www.iraq-war.ru/article/108687; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[30] Више о томе видети у: Reuters: “Hunger, disease spread in Iraq“, интернет – http://www.alertnet.org/thenews/newsdesk/L3048136.htm; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[31] Више о томе видети у: Reuters: “Traumatised children suffer psychological damage“, интернет – http://www.alertnet.org/thenews/newsdesk/IRIN/4ef14e3c0bd5ad74baf903a1b1ad849c.htm; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[32] Више о томе видети у: Independent: “Cholera spreads in Iraq as health services collapse“, интернет – http://news.independent.co.uk/world/middle_east/article2914413.ece; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[33] Више о томе видети у: Independant: “Medics beg for help as Iraqis die needlessly“, интернет – http://news.independent.co.uk/world/middle_east/article1904962.ece; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[34] Више о томе видети у: Asia Times Online: “Billboarding the Iraq disaster“, интернет – http://www.atimes.com/atimes/Middle_East/IC20Ak01.html; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[35] Више о томе видети у: UN: “100,000 Iraq refugees flee monthly“, интернет – http://www.boston.com/news/world/middleeast/articles/2006/11/03/un_nearly_100000_flee_iraq_monthly/; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[36] Више о томе видети у: San Francisco Chronicle: “CONFLICT IN IRAQ – Iraq refugee crisis exploding 40% of middle class believed to have fled crumbling nation“, интернет – http://www.sfgate.com/cgi-bin/article.cgi?file=/c/a/2007/01/16/MNG2MNJBIS1.DTL; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[37] Више о томе видети у: Katherine Zoepf: “Desperate Iraqi Refugees Turn to Sex Trade in Syria“, New York Times; Preuzeto 1. 11. 2007. године, интернет – http://www.nytimes.com/2007/05/29/world/middleeast/29syria.html?ex=1338177600&en=8caf56b484d2ebb9&ei=5124&partner=digg&exprod=digg; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[38] Више о томе видети у: “US in Iraq for `another 50 years`“; интернет – http://www.theaustralian.news.com.au/story/0,20867,21835052-2703,00.html.; приступљено, 18. јануара 2011. године.
[39] Врло типичан пример лицемерја је и извештај америчког огранка организације “Human rights watch“, поводом НАТО – бомбардовања СР. Југославије, где се тражи од НАТО да направи разлику између војних и цивилних циљева, односно захтева се од НАТО да у оквиру извођења ратних операција, мора обезбедити поштовање људских права. Они дакле јесу против страдања цивила, али нису против рата, што је у најмању руку парадоксално и лицемерно. ("Сметају им само цивилне жртве" – Политика 9. 2. 2000. Б. Радивојша).
[40] О томе на пример у тексту Мирослава Стојановића; у Политици од 24. 1. 2000. под насловом Синдром империјалне моћи, стр. 4
[41] Или, како би то рекао Матија Бећковић, на врло ироничан начин: Нема демо­кра­тије за неприја­теље демократије! (у тексту под насловом О злоупотреби демократије у Миро­­­слав Егерић: Антологија савремене српске сатире, Београд 190. стр. 249 – 251.) Одно­сно како је то са трагичном озбиљношћу било записано у робеспјеровско револу­цио­нарно време: Нема слободе за непријатеље слободе!
[42] Најнетолерантнији људи обично најчешће говоре о својој толерантности. Свако вербално наглашавање и истицање нечега, било чега, изазива одређено подозрење. Добар, поштен и частан човек никада неће истицати те своје особине, јер ће сматрати да је то недо­стојно једног заиста доброг, поште­ног и часног човека. Демократске су у својим насловима обично увек најнедемократскије земље (ДР Немачка, или ДНР Кореја на пример), или исто тако у својим вербалним одређењима оне земље које су најмање независне, постају независне (НДХ на пример). Либералност и толеранција се дакле не налазе у вербалним исказима, већ првенствено у односу према неистомишљеницима. Супротно Робес­пјеру, слободе дакле има само онда када је има и за непријатеље слободе. Људских права има када их има и за оне који су против људских права, односно када се хумано, са благонаклоним разумевањем поступа не само према делинквенту, већ и онда када се уважава жртвино (људско) право задовољење правде, на репресивност према делинквенту.
[43] Џон Лафланд у свом излагању “Нацинални суверенитет, људска права и нови свет­ски поредак“ на научном скупу у САНУ – “Национални идентитет и државни суве­ре­н­и­тет у југоисточној Европи“ од 8. до 10. 12. 1999. године
[44] Е. Трол у својој књизи “Седам месеци без полиције“ наводи познати случај у Данској из 1944. године, када су Немци, уочи капитулације похапсили све полицајце и практично рас­пустили полицију у Данској. Иза тога је дошло до наглог и веома изразитог пораста кри­ми­­на­литета из дана у дан.
[45] Чак и када формално зна ко над њим влада, ко је тај који управља друштвом и дру­ш­т­веним пословима, појединчево незадовољство једном влашћу и борба против друштвених аномалија, најчешће је једнака “донкихотовској“ борби против ветрењача. Овде међутим, када појединац и не зна ко влада, која је та “над – влада“, која доноси законе којима се “штите“ његова људска права и управља друштвеним пословима, ситуација је још гора и још бесми­сле­нија од оне у којој се налазио већ помињани Дон Кихот.
[46] Цитирано према тексту Зорана Аврамовића: Недемократска будућност ЕУ, објав­љеном у Политици, 18. 2. 2000.
[47] Али, на пример и по томе што се су (западњаци) финансирали Лењина и његову револуцију, или исто тако доследно бранили Брозову заоставштину у виду авнојевских гра­ница.
[48] Више о томе, видети – John Rolls: “The Lanj of Peoples” in Stephen Shute & Susan Hurley (eds), “On Human Rights, Basic Books Nenj York 1993 (цитирано према Ступару 1999: 35).
[49] Идеологији људских права кореспондира идеологија природног права. Проблем је у томе што чак ни када је у питању кривично – правна заштита права на живот, ствари нису тако једноставне и природне. Не може се на пример одредити које су то природне границе права на нужну одбрану и на крајњу нужду. И ту се ради о једној врсти друштвене конвенције – договора о томе докле сме да иде човек у својој (нужној) одбрани, и не ради се о томе да му је право на одбрану природно дато и као такво ничим ограничено. Још је компликованије када је реч о томе која ће убиства бити привилегована, (да ли на пример привилеговати еутана­зију?), а која ће бити проглашена за тешка убиства, исто као што се поставља сасвим друшт­вени, политички и нимало природни проблем у вези са тим којом висином казне ће убиство бити запрећено.
[50] Више о томе видети и у: Jefrey H. Reisman, Sue Headlee, “Marxism and Criminal Justice Policy”, Crime and Delinljuency, Јануарy 1981. А ако нам се све то чини исувише марксистички, онда се морамо обратити Хансу Келзену, који каже да је право воља суверена.
[51] Залмај Кхалилзхад је рођен у Авганистану. Од 2008. године се налази на функцији амбасадора САД у Ираку. Члан је PNAC пројекта (Пројекат за нови амерички век). Био је представник Америчког универзитета у Бејруту у Либану и помогао је стварање секташких тензија и поделе између муслимана, Друза, и хришћана током либанског грађанског рата. Био је и један од посредника између милитаната који су убијали палестинске избеглице у Либану и израелске владе.
Подсећања ради: Након Арапско – израелског сукоба 1948. године, Либан је постао уточиште 110.000 избеглица из Палестине који су пребегли из Израела. Додатни број палестинских избеглица је дошло у Либан након новог Арапско – израелског сукоба 1967. године и Црног Септембра. 1975. године број избеглица је достигаи преко 300.000; предводио их је Јасер Арафат, који је истовремено био и на челу Палестинске ослободилачке организације - ПЛО. Током раних 70 – тих година, тензије су порасле услед великог броја палестинских избеглица на југу земље. У самом почетку дошло је до сукоба палестинских избеглица и Либанаца који су припадали левици. Током сукоба, а захваљујући кхалилзхадовим прстима, сукобљене стране су добијале дефинисанији облик, те су на једној страни сукоба били хришћани, на челу са Баширом Жемајилом, док су на другој страни биле палестинске избеглице, сунитски муслимани и Друзи. Грађански рат који је непосредно уследио је оставио нацију без икакве организационе власти.
[52] Више о томе видети: Professor John F. Richards: “Opium and the British Indian Empire: The Royal Commission of 1895 Lecture“, University of Cambridge, United Kingdom, May 23. 2001. доступно на: интернет – http://www.drugpolicy.org/library/opium_india.cfm; и на http://fds.duke.ed/db/aas/history/faculty/richards.; приступљено 27. децембра 2010. године.
[53] Више о томе видети: Professor Peter Ward Fay: “The Opium War, 1840 – 1843“; Chapel Hill, University of North Carolina Press, 1975.
[54] Исто.
[55] Исто.
[56] Уговор из Нањинга, потписан 1842. године.
[57] Више о томе видети: Thomas Roy: “China: The Awakening Giant“, Поглавље 2: “Opening to the West“; Toronto: McGraw – Hill Ryerson Ltd., 1981, стране 15 – 28. Напомена: Странице 27 и 28 садрже детаљан предлог текстова, истраживачких материјала и извора у вези са Опијумским ратовима и британском умешаношћу у индустрију наркотика повезаних са експлоатацијом Кине.
[58] Више о томе видети: “UNODC Statement on The Opium Economy in Afghanistan“.
[59] Више о томе видети: Professor Michel Chossudovsky: “America’s `War on Terrorism`“, Поглавље 2: “Who is Osama bin Laden?“ (странице 26 – 27), Global Research, Centre for Research on Globalization (CRG), Pincourt (Québec), 2005.
[60] Више о томе видети: Professor Michel Chossudovsky: “Who benefits from the Afghan Opium Trade?“, Centre for Research on Globalization (CRG), September 21. 2006.; интернет – http://www.globalresearch.ca/index.php?context=viewArticle&code=CHO20060921&articleId=3294.; приступљено 27. децембра 2010. године.
[61] Више о томе видети: Jonathan Marshall и Peter Dale Scott: “Кокаинска политика – Кокаин, Оружје и ЦИА у централној америци“, Април 1998. године.
[62] Асиан Банкер, 15 Август 2003
[63]Who benefits from the Afghan Opium Trade?, Global Research, September 21, 2006.
[64] Више о томе видети: “The Economic Impact of the Illicit Drug Industry“, Transnational Institute – TNI; Интернет – http://www.tni.org/crime-docs/impact.pdf.; приступљено 27. децембра 2010. године.
[65] Више о томе видети: Professor Asad Ismi: “Drugs and Corruption in North and South America“.
[66] Исто.
[67] Исто.
[68] Више о томе видети: Rahul Bedi: “Pakistan’s military is country’s largest business conglomerate“, Indo – Asian News Service (IANS), October 12, 2006
[69] Више о томе видети: Professor Asad  Ismi: “A U.S. – financed Military Dictatorship: Pakistan has Long, Bloody History as the Terrorist Arm of U.S.“; CCPA Monitor, Canadian Centre for Policy Alternatives (CCPA), June 2002.
[70]The Globalization of Poverty and the New World Order“ (Глобализација сиромаштва и нови светски поретак).
[71] То је само зго­дан изговор – фраза путем које једна социо – економски најјача друштвена гру­па на микро – плану унутрашњег права намеће своје вредности и стандарде као опште – друштвене.  На макро – плану глобализације идеологије људских права, ради се о на­ме­та­њу друштвено – правних стандарда, које спро­воде једне државе на рачун других држава.
[72] Више о томе видети у: Lenora Foerstel, Global Research, January 2008.
[73] UÇK је постављена као паравојна формација средином 1990. Они су били побуњеници спонзорисани од стране САД – НАТО. Контролишу и највећи део хероинског тржишта у Европи. Њихов циљ је био да се дестабилизује и у крајнем циљу разбије СР. Југославија. UÇK има тесне везе са Ал Qаидом, која је имала везе са њиховом војном обуком. Муџахедински плаћеници из бројних земаља су се придружили UÇK, бавили су се терористичким активностима као и политичким убиствима.
[74] Више о томе видети: Eric Margolis, “Afghanistan: Time for Truth“, September 18, 2006.; интернет – http://www.ericmargolis.com/archives/2006/09/afghanistan_tim.php; приступљено 14. јануара 2011. године.
[75] Више о томе видети: Brandon Sun: “Military wants to turn soldiers into 'journalists' to win minds overseas“, September 21. 2006.; интернет – http://www.brandonsun.com/story.php?story_id=29952; приступљено 14. јануара 2011. године; или Bergen Bob: “Military Censorship Hiding in Plain Sight“, The Hamilton Spectator, October 13. 2006.
[76] Више о томе видети: “The CIA’s Intervention in Afghanistan“, Interview with Zbigniew Brezinski, Le Nouvel Observateur, January 15-21 Issue, 1998, p. 76.; као и анализу Чудовског: Michel Chossudovsky: “America’s `War on Terrorism`“, Оп. Цит.
[77] Више о томе видети: Jackie Dent: “Is it time to negotiate with the Taliban?“, Cable News Network (CNN), October 5. 2006., интернет – http://edition.cnn.com/2006/WORLD/asiapcf/10/05/taliban.talks; приступљено 14. јануара 2011. године; затим, “Include Taliban in government, says U.S. senator“, The Associated Press, October 3, 2006.; као и “Featured by the Canadian Broadcasting Corporation (CBC)“, интернет – http://www.cbc.ca/world/story/2006/10/03/taliban-frist.html.; приступљено 14. јануара 2011. године.
[78] Више о томе видети: “Musharraf’s Waziristan deal a sell off to the Taliban“, India Defence, October 14, 2006.; интернет – http://www.india-defence.com/reports/2607.; приступљено 14. јануара 2011. године.