Укупно приказа странице

Претражи овај блог

уторак, 28. јун 2011.

ПРАВДА СИЛЕ ИЛИ СИЛА ПРАВДЕ





За Запад, “правда“ је победа, “победа“ је сила, а “сила“ је моћ која се не може доказати без потчињавања (сврха воље је у моћи). За Србе, питање правде је морално питање, морал се задобија истином (правда није могућа без божанског у себи).



Све се зна! Зна се да су на тлу Косова и Метохије и Дечани и Грачаница и Пећка патријаршија и мноштво старих српских цркви који на својим зидовима, већ стотинама година, чувају ликове старих српских владара и српско припадање хришћанским народима. Зна се да су остаци најстаријих српских градова и почеци српске урбане културе управо на Косову. Зна се да је хришћанска част Европе одбрањена, не код Лепанта, него на пољу Косову, под српским барјацима. Исто тако, зна се за ону повелику шупљину у теорији германске историографије о илирском пореклу Арнауата, као што јавном знању није ускраћено ни то да је на почетку Другог светског рата с Косова и Метохије, арнаутским терором, било отерано преко 120.000 Срба, а истом приликом из Албаније насељено преко 70.000 арнаута. Такође није непознат ни закон младе комунистичке Југославије који је прогнаним Србима забранио повратак на Косово и Метохију. Исто тако нису у сферама функције ни притисци за исељавање Срба у периоду после Другог светског рата, до дана данашњег, а чиме се само потврдила опробана арнаутска пракса из претходних векова, како је то сведочио Димитрије Богдановић.

Ко још од Срба не зна за несрећног Мартиновића, ритуално кажњеног арнаутском руком (зато што је живео на својој земљи), а Словенац, Стане Доланц, га је, као високи функционер словеначко-хрватске Југославије, због тога изложио шиканирању, понижавању, блаћењу, да би данас, од све те симболике страдања Срба на Косову и Метохији имали једино слику Миће Поповића.

Ђорђе Мартиновић (рођен 1928. године, умро 6. септембра 2000. године, у Читлуку код Крушевца) је био Србин са Косова и Метохије, који је 1985. године мучен набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска стаклена флаша[1]. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање у покушају прикривања етничких тензија у тадашњој САП Косово. Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990. године, која никада није спроведена. Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији, постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, а галванизовао је и будућа догађања на Косову и у Југославији.




СЛУЧАЈ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА


1. маја 1985. године, у 13 часова, Ђорђе Мартиновић је пресретнут на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво је била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и, поломљена, остала у утроби жртве[2].

Мартиновић је смогао снаге да дође до пута, одакле је пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били етнички Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др. Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био “језив“.

Прва вест о догађају објављена је три дана касније, 4. маја 1985. године, у београдској Политици, и гласила је: “Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.“ (“Политика“). Да је над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста. О злочину је писала цела домаћа и страна штампа.

Како је прича доспела у медије, јавност се узнемирила, а случај је почео постајати симболом насиља над Србима на Косову и српског незадовољства и осећаја виктимизованости. Суочено са причом у гротескном несугласју са званичном мантром о братству и јединству, бојећи се да би признање да је косовски Србин содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње ојачало српски национализам у СФРЈ или чак довело до побуне Срба, комунистичко руководство одлучило је да учини све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добије другачију представу у јавности, како би изгледала потпуно исконструисаном. Према писању “Гласа јавности“ из 2000. године, случај је “водио“ моћни Словенац, Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ.

У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану, и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротском акту. Ивановић је годину дана касније у исповести за часопис “Интервју“ навео да га је на ово натерао извесни генерал Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.

Мартиновић је затим из Приштине превежен на Војно–медицинску академију у Београду, где је поново оперисан. Тим од пет лекара који је предводио др. Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Тражи се супервештачење, у којем медицински стручњаци потврђују налазе вештака. Онда је тражено супер–супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима, и оцене да није могуће). За све то време, док је тешко болесни Мартиновић лежао на ВМА, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа, и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.

Ђорђа Мартиновића потом пребацују у Лондон, где га у болници “Сент Џорџ“ два пута оперише проктолог др. Питер Холи. Др. Холи је после операције изјавио: “Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су извршиле најмање три особе.. Др Питер Холи је након овога, од Јанеза Малчинског, добио писмо претеће садржине “зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.

За званичну Југославију, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о “самоповређивању“, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића. 56–годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је кренуо наопачке. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искорштавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава. Сам Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. године на Телевизији Љубљана: “Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса... Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.“ (Стане Доланц).

Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом. Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом “Истина набијена на колац“. Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, без одговора.

Скупштина СФР Југославије расправљала је о “случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да, према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта. Генерал Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану, тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи. Према писању “Гласа јавности“ из 2000. године, савезни јавни тужилац Милош Бакић, одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.

Њујорк тајмс“ је 1986. године писао како је случај 56–годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве др. Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.

Мартиновић је после пет операција коначно под присилом продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године.

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985. године (Распеће Ђорђа Мартиновића), која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком полиције.

О злочину су снимљена и два документарна филма, “Страх од истине“ и “Оптужујемо“, режисера Милорада Бајића, који су снимани свугде где се кретао повређени Мартиновић. Филмови су приказани, једини пут за дуго времена, 1986. године на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду. Емитовање ових филмова на Радио–телевизији Србије одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић. Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић. Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час. Ово нису једини филмови овог аутора које РТС не жели да емитује. Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. године у отвореном писму председнику Тадићу и председнику Владе др. Коштуници, 350 студената – чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др. Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Бајић, те проф. др. Светислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА. Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном УДБ.

Глас јавности je оценио да је вест о догађају била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касније. Случај је, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.

Књижевница Светлана Велмар–Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку у “Вечерњим новостима“ поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. године. Према њеној оцени је “случајМартиновића, “како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања“. И владика Атанасије Јефтић писао је како је “овај напаћени човек... живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. године, до ове нове окупације око Савиндана 1990. године“.

Ту је истина, ето, гола, једноставна, непосредна, проста ко пасуљ. А за правду ћемо видети.

Ми смо Срби, по традицији, по историји, па и по савременом васпитању и образовању, подизани тако да је наш мисаони апарат, наша осећајност, наша свест о нама самима и о свету заснована на блиској, чак сродној и међусобно условљеној вези између истине и правде. И када установљавамо право на живот, или какву вредност, онда посежемо за тим адутима, пред собом и пред другима.

Међутим, истина и правда били су на српској страни и у Далмацији и у Лици, Банији и Кордуну, у Славонији и Барањи - а данас тамо Србима нема живота. После великог изгона Срба августа 1995. године она шака Срба што је, после систематског вређања и малтретирања, могла да се врати, вратила се на своју земљу, као старци, да оствари право на смрт, у истини и правди. А није да се није знало да су српско-хрватски односи под хипотеком прве Независне Државе Хрватске, или под сенком великог хрватског злочина над Србима у Другом светском рату; није да се није знало да су те земље историјски и етнички управо српске земље и знало се да Срби нису окупатори, понајмање агресори са империјалним циљевима. Али када је амерички амбасадор у другој Независној Држави Хрватској, Питер Галбрајт, августа 1995. године сео на чеони хрватски тенк, све то знање, у истини и правди, постало је тричава ствар.

И ако се тада нисмо опаметили, после те велике наше несреће, ево нам сада прилике, пред Косовом и Метохијом, док осовина Берлин–Вашингтон поново захуктава, покреће, убрзава замајце против Срба. Или ћемо схватити, или ће то неко други за нас разумевати, да се управо на нашем српском тлу, на српској земљи одиграва чеони судар два различита, штавише два дијаметрално супротна схватања истине и правде. Онај што нам, поткрепљен плутократским поимањем света, долази са Запада, један је начин, а онај други, можда нигде другде тако јасно није речен као у српској јуначкој песми “Урош и Мрњавчевићи“. Као чисто хришћански налог пред образлагањем правде, пред нас се оно поставља искључиво у страху пред грехом, док вашингтонска плутократија, за ствар правде, као врховни критеријум има искључиво силу. Односно, на праву силе гради исте оне темељне вредности које, у нашем српском случају, происходе из правде. Стога толика западна галама око “људских права“, посебних статуса, око специјалне аутономије за Арнауте – јер сила још ту није спроведена, на начин као што је то учињено над Србима у другој “Независној Држави Хрватској“, па више нема потребе за изазивањем силе.

За Србе јемство правде је у истини, што је одраз чисто религиозног духа, онако као што је и тражење истине равно путу вере. Док Запад, на осовини Берлин - Вашингтон, правду установљава само и само победом, као у инстанцији воље која се, са своје стране, огледа пред самом собом, а као што смо упозорени, сврха воље је у моћи. И моћ се не може доказати без потчињавања, ваљда је јасно и врапцима на грани.

Колико је западно схватање правде застранило у односу на своје стварне изворе, по духу старогрчке, можемо видети на примеру правде за Ореста. Наиме, када су Атињани одлучивали о његовој судбини, пресудан глас, као мера истине, био је глас богиње Атене. Дакле, по духу, правда није могућа без божанског у себи, на сасвим истоветан начин као што Јевросима мајка моли свог сина Марка да не говори криво, “ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога.“. Уз сасвим недвосмислено упозорење: “Немој, сине, изгубити душе!“.

За Марка Краљевића и нас, данашње Србе, питање правде је морално питање, док осовина Берлин–Вашингтон каже да је то питање силе и “нове реалности на терену“. Морал се задобија истином, а сили, једино што се може супротставити је гола сила. Без обзира на исход, будућност је на страни оног ко заступа истину.





ГЕНОЦИД И ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА


Својим географским положајем, српске државе деле исламски од католичког света. Народ српски налази се између две ватре (исламског југа и католичког запада). Срби су били ти који су успоравали и заустављали ширење ислама на запад и покушаје запада да се прошири на југ и исток и да загосподари балканским полуострвом.

Због свега тога су вековима били изложени разним врстама напада, а често и покушајима најстравичнијег уништења од стране и једних и других. Бројне су методе и начини на које су покушавали српски народ уплашити и уништити. Освајачи су масакрирали и најсвирепије начине убијали. Прогонили, застрашивали, хапсили, премлаћивали, мучили, прогањали, расељавали...

Велики број ратних злочина и геноцидних радњи је извршен над православним Србима. Поред тога над нама су извршена у Европи можда и највећа етничка чишћења. Бројна су стратишта, јаме, логори, затвори, принудна расељавања, покатоличавања, исламизација, узимање талаца, принудни рад, пљачке и одузмање имовине, уништење културно – историјских и верских споменика, употреба недозвољених средстава у борби...

Поред свега тога српски народ је опстао, живи и живиће. Он нема неког другог решења него да брани српску државу која представља једини истински вид заштите његовог права на живот и слободу.

Српски народ страдао је само зато што је бранио своје право на живот и слободу. Нигде кроз целу српску историју нећете наћи случај да је српска војска ишла у освајачке ратове. Нису српски синови страдали на зидинама Берлина, Лондона, Њујорка, Истамбула..., него бранећи своја вјековна огњишта од освајача разних боја, религија и нација.

У периодима између ратова рађено је на српском расељавању, и уништавању српске националне свијести. Међународна заједница (НАТО) је мирно посматрала прогон и страдање народа српског са простора Републике Српске Крајине. Србију је за покушај увођења реда на својој територији (Косову и Метохији) казнила стравичним разарањем уз помоћ радиоактивних бомби и ракета. У току агресије исламских снага и хрватске војске на вековне српске просторе (Дрвар, Гламоч, Сански Мост...) НАТО не само да није осудио те злочиначке акције него се директно придружио крволоцима, давајући им подршку из ваздуха, бомбардујући Српске одбрамбене положаје и цивилне објекте и становништво. Републику Српску настоје да утопе у исламску Босну, а Црну Гору су издвојили из Југославије. Да ли након изнесених само пар ових чињеница треба веровати садашњим вођама запада, очекивати њихову заштиту и помоћ?

Овде ћу дати кратак преглед само неких од злочина који су извршени над народом српским. Да би схватили суштину разарања и стварног организованог злочиначког подухвата, хронолошки ће мо побројати стравичну судбину која нас је задесила. Али да би се она разумела, мора бити сагледана кроз простор и кроз време. У том смислу, посматраћемо три велике кланице у којима су Срби систематски уништавани...



ТУРСКО ДОБА

Сурова и дуготрајна (500 – годишња) владавина Турака српским државним простором оставила је веома дубоке негативне последице на српску нацију у културном, научном, економском и сваком другом смислу. Једна од најтрагичнији последица те непдношљиве владавине над не исламским становништвом је потурчавање. За оне који нису хтели прихватити веру Мухамеда често је била предвиђена смрт набијањем на колац... 


ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ (1941. - 1945.)

Можда je још једино народ Јеврејски и Руски, у Другом светском рату, доживио страдања и мучења каква је прошао народ српски. У злочинима су се посебно истицали усташке јединице сачињене од Хрвата и потурица. За систематско мучење и убијање Срба, Јевреја, Рома и других неподобних, усташе су изградиле мноштво логора у којима су на најмонструозније начине мучили и убијали своје жртве. Поред логора и јаме су претворене у масовне српске гробнице. У злочинима су учестовали и немачки фашисти - поменимо судбину крагујевачких ученика... 


ОДБРАМБЕНИ РАТ (1991. - 1999.)

Део страхота које је српски народ преживио у периоду од 1991. до 1999. на простору бивших република СФРЈ (Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије), разарања сакралних објеката, масовна убиства, силовања, логори, затвори,...као и подаци о мањем броју извршилаца злочина...



За сваког ко се сматра или изјашњава као Србин са минимумом националног идентитета отворено је много питања без одговора...
  1. Зашто и како је наша стварност, наше објективно окружење постало корумпирано у односу на појмове правда и истина? 
  2. Дали смо спавали док се мењао свет и преко ноћи постао нама страно место? 
  3. Можда је увек био такав али како је онда могуће да народ са толиким историјским континуитетом не разуме свет у коме ствара сопствену историју? 
  4. Да ли је тачна хипотеза да смо у ствари деца болесних родитеља који су интоксицирани псеудо представама истине и правде стасали на миту о Српству, а калемљени на Титоистичким потемкиновим селима у кавезу са златним решеткама СФРЈ?
  5. Може ли то бити наследно, колико генерација ће трајати, оћемо ли за то време нестати,  колико ће мо се променити?
  6. Или смо можда у праву што на овај начин промишљамо свет и историју, или свет јесте постао не свет и од краја историје иде у духовном контра правцу дееволутивно, је ли претстојећи пут пут у ропство или ослобођење од заблуда, је ли сам феномен живота без духовног укуса из обзира према каузалним питањима о; смрти, правди, истини могућ?
  7. Шта је смисао борбе и смрти у тој борби, зашто свака српска војничка заклетва од Душана до данас завршава речима: "... у тој борби, дати и свој живот"?
  8. Није ли следствено доктрини савременог владара света о којој овде дискутујемо и улажемо огроман  напор у циљу њеног разумевања, потребно да стоји: "... и у тој борби, узети туђи живот"?





[2] Више о томе, видети – Глас јавности: “Srpski političari ubijali istinu o Đorđu Martinoviću“, 22. августа 2005. године; Извор – http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/08/22/srpski/D05082101.shtml; приступљено 28. јуна 2011. године.; као и – Henry Kamm: “In one Yugoslav province, Serbs fear the ethnic Albanians“, The New York Times Company, April 28. 1986.; Извор – интернет – http://members.tripod.com/~sarant_2/ksm86-5.html; приступљено 28. јуна 2011. године.



Нема коментара:

Постави коментар