ДРЖАВА И ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ

Организовани криминал, као друштвено негативна појава, изузетно је способан да користи повољне услове за инфилтрирање и прилагодљив је конкретној друштвено – политичкој и економској ситуацији, не само унутар једне земље, већ и на међународном плану. Уочљиво је да се он не испољава у свим земљама у истим облицима и са истим интезитетом, те да је адекватан постојећим друштвеним односима и повољним условима за одговарајуће видове криминалне делатности.

Сматра се да организовани криминал по свом садржају обухвата спрегу с државом и њеним органима на различитим нивоима. Са пуно основа би се могло рећи да снага и виталност организованог криминала лежи у чињеници да организовани криминал ужива некад прећутну, а некад директну и сасвим отворену заштиту државе и њених органа, пре свега оних који су задужени за борбу против криминала. Начини и облици на који се организовани криминал повезује са државом и њеним органима могу бити различити, али у основи се увек ради о неком од облика корупције, када организовани криминал и поједини његови делови, располажући замашним новчаним средствима директно утичу на рад државе и њених појединих органа, некада се чак уплићући и у финансирање политичких странака. Сматра се да шверц дроге, оружја и људи, прање новца, коцкање, компјутерска пиратерија и друге незаконите активности, сваке године организованом криминалу донесу приход између 800 и 1.000 милијарди долара, док неки аналитичари процењују да укупна сума прелази чак 2.000 милијарди долара годишње[1].

У сваком случају, тако велики новац, по својој природи, имплицира и велику друштвену моћ, нарочито у системима либералног капиталистичког тржишта, где људи, појединци и групе, своју политичку моћ црпу из претходно остварене економске моћи, што је сасвим супротно нетржишним социјалистичким системима, у којима човек да би постао економски моћан, најпре мора бити политички моћан, па ту своју политичку моћ, временом претвара у економску моћ. То је у сваком случају један (мада не и једини) од разлога због чега се са проблемом организованог криминала не суочавају ауторитарни, нетржишни друштвени системи, у којима, поједностављено и банално речено (мада не и нетачно) од сваке мафије увек има једна мафија, једна структура моћи, која је јача и старија од класичне мафије[2]. То је политичка мафија, односно једноставно речено, комунистичка, или фашистичка партија, која у својим рукама поседује сву и економску и политичку друштвену моћ[3]. Све у свему, политичке кампање у демократским, либералним друштвима, не могу се успешно обављати уколико не постоје претходно прикупљена значајна финансијска средства. Тешко је и замислити да би неко, као појединац, или као политичка партија, могао да се успешно бави својим политичким радом и кампањама, уколико нема одговарајућа финансијска средства, одговарајућу подршку и “залеђину“ у виду богатих и моћних финансијера, који им у томе помажу. Тако се дакле развија једна појава, коју многи називају “клијентелизам“[4], када политичари постају “клијенти“, односно боље речено дужници, својим богатим и моћним финансијерима (патронима из сенке). То значи да политичари нису независни, већ да морају водити рачуна о интересима оних који их финансирају, тј. да их понекад више, а понекад мање морају штитити и од евентуалног кривичног прогона којим би они били изложени.

Колумбија, као земља, која на неки начин представља синоним за оно што називамо “организовани криминал“, управо је карактеристична по томе што (две традиционалне) политичке партије које се такмиче на тамошњем политичком тржишту, немају својих сталних извора прихода и не финансирају политичку кампању појединаца (својих политичких кандидата), већ су сами кандидати дужни да се сналазе и да финансирају своју кампању, што значи да су политички кандидати, принуђени да се за финансијска средства обраћају финансијерима из сенке, што ће рећи и људима из света организованог криминала[5]. Утолико су и покушаји да се ова област финансирања политичких странака како – тако регулише и код нас, несумњиво значајни, мада је велико питање колико су и успешни, односно какве ће резултате на крају дати[6].

Различити су дакле начини повезивања криминалних организација и званичних, легалних државних структура моћи. Посебна је ситуација када и сама полиција (тајна или “јавна“ полиција) учествује у организовању одговарајућих криминалних делатности, што се не ретко може правдати и “патриотским играма“, како би се помогло уништавању “омрзнутог непријатеља“. (Видећемо уосталом касније на примерима из даље или ближе историје, па и из историје деловања ЦИА, да је држава за рад остваривања одређених патриотско – политичко – прагматичних циљева, принуђена да понекад прави и “уговор са ђаволом“)[7]. Тада су могућности борбе против тако организованог криминала крајње лимитиране.

У контексту расправе о држави као (главном) организатору организованог криминала (као што је случај стварања ОВК или пример Авганистана, нас посебно занима она ситуација када држава, односно поједине њене институције, а пре свега тајна полиција и друге сличне обавештајне и контра – обавештајне службе, посежу за обављањем илегалних, мафијашких послова, како би у њима остварили значајна новчана средства која су им потребна за њихово несметано деловање. Јер, деловање тајне полиције и контра – обавештајних служби по својој природи мора бити обавијено извесним велом тајне – мистерије, а пре свега у том смислу каква и колика су средства која дотична “тајна полиција“ користи за обављање својих делатности. Практично то значи, да и поред декларативног инсистирања на транспарентности, није препоручљиво да велики број људи, сви чланови Парламента на пример, буду упознати са свим детаљима на који се начин пуни буџет дотичних организација, као и како се средства из тог буџета троше, на подмићивање којег појединца из непријатељског табора, према којем је уперено деловање дотичне тајне – обавештајне службе. У суштини то значи да свака тајна полиција – обавештајна служба мора располагати и одређеним тајним, “црним“ фондовима из којих ће се финансирати њен рад. У том смислу није потребно посебно истицати да то пружа огромне могућности различитих појединачних или групних злоупотреба, па и повезивања са појединцима из света организованог криминала (света у којем се обрћу огромна новчана средства).

Тако се дакле догађа да се свет организованог криминала повезује са државом на један нешто посебнији начин (начин који је обично још теже размрсити него што је то случај када имамо посла са класичном корупцијом) када криминалци подмићују државу и њене поједине органе. Јер, тада је држава та која de facto организује организовани криминал, па је у том смислу још теже замислити ситуацију да се држава бори сама против себе, да држава ради на искорењивању оне појаве, коју сама организује и подстиче.

Једна од тачака повезивања државе и организованог криминала јесте дакле тржишни прагматизам и макијавелизам, када се може догађати, да држава, због остваривања неких својих “виших“ циљева, у ствари приземних прагматично – макијавелистичких интереса, толерише (некада чак и организује) одговарајуће мафијашке структуре моћи, надајући се и очекујући да ће их касније моћи држати под контролом. Претерани тржишни макијавелизам и прагматизам, који по природи ствари занемарује морал, проглашавајући сваку моралну запитаност као једно јалово и испразно моралисање, којем није место у политици већ у неким филозофским и црквеним књигама, карактеристични су првенствено за свет политике и политичара, али исто тако и за свет мафије и мафијаша, који своју етику најчешће проналазе у базичним принципима и духу капитализма као таквог[8].

Када говоримо о односу државних органа власти и појединих мафијашких структура, морамо дакле констатовати да у историји нису били тако ретки случајеви да су се ти односи, тј. интереси, повремено преклапали и поклапали, да су поједине државе понекад посезале и за услугама појединаца из мафијашких структура, односно за услугама читавих мафијашких организација. Практично, дешавало се да поједине државе, да би оствариле своје одређене економске и политичке циљеве, искористе услуге појединаца који су се налазили са оне стране закона, односно да на овај или онај начин толеришу њихову појединачну делатност, како би се неки, назови виши државни, економски и политички циљеви преко њих остварили. Ради се о ономе што се уобичајено назива “прикривена акција“, којима у позадини руководи држава и њена “тајна полиција“ – контраобавештајна служба, а главне основне практичне акције изводе људи из свега организованог криминала[9]. У суштини, мафија је тада радила за државу и њене интересе и држава је тада морала да ту и такву мафију (односно појединце из мафије) толерише. Једино питање које се ту постављало и поставља, јесте питање докле и до које мере, а како многа искуства (углавном страна, али и домаћа) показују, ту границу је тешко одредити и држави је тешко да једном “пуштеног духа из боце“ касније контролише.

Када говоримо о Србији и њеном искуству из деведесетих година, које је по много чему парадигматично, морамо рећи да су ратни хаос и потпуна социјална аномија, погодовали нарастању и јачању организованог криминала, што је у Србији, додатно било појачано и чињеницом да су биле уведене санкције и блокада УН, које су значиле немогућност нормалног и легалног снабдевања пре свега нафтом, али и лековима и свим оним другим робама које су неопходне за преживљавање читавог становништва. То је створило социјалну и психолошку атмосферу у којој је свако ко би се снашао да прошверцује те робе и да пробије блокаду УН, доживљаван не као неко ко се бави нелегалним бизнисом, већ као неко ко остварује сасвим позитивне и пожељне друштвене циљеве. Живот без најнеопходнијих средстава, нафте и лекова пре свега, био би толико неподношљив свима у Србији, да се нико практично није ни оглашавао, упозоравајући на опасност од јачања организованог криминала. Осим тога, у атмосфери општег разочарања и незадовољства због уведених санкција и тешког живота под санкцијама, Запад, који је увео санкције Србији, био је од стране највећег броја грађана у Србији доживљаван као њен непријатељ, па су сви они који су успевали да доскоче том Западу, да пробију блокаду и санкције, били доживљавани изразито позитивно, као хероји[10]. Шверц је био начин преживљавања у Србији, он је био неопходан свима и држави и њеним грађанима, али и мафији која се полако али сигурно развијала и јачала.

У том контексту, није, између осталог, неумесно поставити питање: “У чему је разлика између ратова које воде државе међу собом и ратова које воде поједине мафијашке организације између себе?“ Суштина је у својој бити готово увек иста – ради се о ратовима за територију на којој ће једна одређена структура моћи (а то може бити држава, али понекад може бити и мафијашка организација) доминирати, пре свега у економском смислу и извлачити одговарајуће економске профите из те владавине. Разлика је једино у томе што држава може бити лицемернија и бескрупулознија[11] тражећи и проналазећи изговоре за ратове у ширењу одређене политике и идеологије. Понекад се ту ради о алибију и изговору у виду ширења културе и цивилизације, понекад о ширењу религије, понекад о борби за слободу и социјалну правду, а понекад, као што то у последње време бива, о борби за “људска права“ угрожених и потчињених, или макар о борби за спречавање тзв. “хуманитарних катастрофа“[12]. Суштина је међутим, обично увек иста, ради се о борби за економску доминацију, о борби за нова тржишта радне снаге, јефтиних сировина, или макар само о борби за нова тржишта потрошача роба и услуга које нуди дотична држава, односно одређена привредна организација – корпорација која се на овај или онај начин налази под заштитом државе, а то, као што смо рекли, не мора увек бити легална корпорација, већ се понекад може радити и о илегалној мафијашкој корпорацији.

И мафија такође има своје производе, робе и услуге које нуди на илегалном тржишту. По томе, али и не само по томе, у једном одређеном смислу се и мафија може изједначити са добро организованим привредним предузећем[13]. И мафијашке организације такође између себе конкуришу и ратују за освајање тих илегалних тржишта. Свака структура моћи, свака организација власти (легалне или илегалне) је у својој бити више или мање слична, испољава се на исти начин, тежи да се шири преко сваке мере, активира се на сличним (економско – тржишним) принципима, те тако између државе и њене званичне политике и мафије и њене “незваничне“ политике уопште не мора бити неких великих суштинских разлика. Држави је, као што смо рекли, једино потребно оправдање да би она активирала своју оружану силу. То оправдање је наравно обично крајње лицемерно, што, на одређени начин државу и њене политичке структуре моћи у моралном смислу компромитује у још већој мери него саму мафију. Једноставно, држава зна да буде и обично и јесте, лицемернија од саме мафије. То лицемерје се понекад, као што испољава тако што држава користи појединце из редова мафије, за своје одређене прикривене, али врло јасне економске и политичке циљеве. Држава се дакле не ретко користи мафијом, па је чак и сама организује, нарочито онда када и ако не жели да се јасно, јавно и отворено уплиће у одређене догађаје, када жели да тобоже остане по страни – она тада препушта мафији да за њу (државу) и њен рачун обавља одређене “прљаве послове“. Плен и профит се тада наравно деле по одређеном (не)писаном договору, односно држава тада мора да толерише делатност тих мафијашких структура.

Једанпут када искористи мафију у неком прикривеном, или отвореном рату против неке друге државе, организације, корпорације, држава тада мора да толерише и разне друге врсте делатности које мафија обавља. “Једном ћемо од вас нешто тражити“, реченица је која се у сличном тону и облику појављује и у филму “Крунски сведок“ мађарског режисера Петера Бача и у филму “Кум“ режисера Кополе. У првом случају ту реченицу изговара “Друг Цвеће“ шеф мађарске тајне комунистичке полиције, у другом случају, ту реченицу изговара Дон Вито Корлеоне, шеф италијанске мафије у Њуjорку. Бити дужник тајној полицији, или бити дужник мафији, најчешће је исто, или готово исто, са истоветним незахвалним последицама и ситуацијама. Тај принцип “једном ћемо од вас нешто тражити“, односно “дугујете нам одговарајућу услугу“, јесте принцип функционисања свих ауторитарних система моћи, а то су и држава и њена (тајна) полиција, али и мафија. Можда нигде другде у сфери социјалних односа, не постоји тако добар пример за оно што се у природи, у биологији назива “симбиоза“. Симбиоза је права реч за однос између државе и мафије.

КРАТАК ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ НА ОДНОС ОРГАНИЗОВАНОГ КРИМИНАЛА И ДРЖАВЕ

Сам термин “организовани криминалитет“, историјски се везује за делатност извесног Џонатана Вајлда на почетку XVIII века у Енглеској. Вајлд и његови људи су прво крали ствари, да би их Вајлд касније “проналазио“ и за одговарајућу надокнаду враћао правим власницима. У противном, он је све те ствари продавао преко своје мреже, не само у Енглеској, већ и у Француској, Холандији, Белгији. Вајлд је имао заштиту тадашњег енглеског краља Џорџа I и тек када је овај умро, Вајлд је био обешен 24. маја 1725. године. Тако је делатност једне банде која је своје криминалне активности обављала као бизнис с међународним везама и под заштитом највише власти, добила назив “организовани криминал“.

Међутим, то ипак није први случај сарадње појединих криминалних организација и државне власти. Историја повезивања државе са одговарајућим криминалним структурама моћи јесте подугачка, али, чини нам се да овде првенствено треба имати у виду ситуацију која је у Европи настала након Колумбовог открића Америке и након открића која је извршио Васко де Гама, када су државе са Пиринејског полуострва, Шпанија и Португалија преузеле примат у морнарици и у богаћењу у односу на остале европске државе, Енглеску, Француску, Холандију.

Суочене са пребацивањем центра моћи и богатства на Пиринејско полуострво, ове три државе су се нашле у својеврсној дилеми, да ли да крену у отворени рат против Шпаније и Португалије, или да мање ризичним и закулсиним методама, уз помоћ “својих“ пирата и гусара које су некад отворено, а некад прикривено подржавале, започну пљачку великих товара блага који су путовали из Латинске Америке у Билбао и Лисабон.

Најпре је реаговала Француска, која је у гусарима и пиратима тога доба (које је подржавала и не ретко им пружала и уточиште) видела не само респектабилан извор богатства, већ и значајну могућност неутрализације економске и војне моћи Шпаније и Португалије[14]. Енглеска и Холандија су убрзо следиле пример Француске, па су тако извесни сер Ричард Хокинс и сер Френсис Дрејк[15] добили званично одобрење – дозволу од британских власти да у британским колонијама организују гусарске посаде које су имале за задатак да нападају шпанске и португалске бродове и да их пљачкају.

Гусарство и пиратерија су били прописани као кривично дело за које је била предвиђена смртна казна, али су неким гусарима и пиратима биле издане (полу) званичне дозволе и “лиценце“ да се баве овом делатношћу, која је била од користи и самим гусарима и пиратима, али и државама које су иза њих стајале. Забележено је да је са само једног путовања – пљачкања које је организовао Дрејк уз помоћ француских пирата у периоду 1572 – 1573. године (када је било опљачкано главно стовариште злата и сребра Шпанаца у Јужној Америци), било прикупљено толико злата и сребра да су се финансирали сви седмогодишњи издаци британске владе[16].

Облици и начини на који су се држава и поједине криминалне структуре моћи међусобно повезивали, у историји су бивали различити, али главна карактеристика је увек била то што су се циљеви и државе и пиратско – гусарских (данас бисмо рекли криминално – мафијашких структура) у већој мери поклапали. Интереси су им понекад били блиски, понекад и сасвим истоветни, али суштински никада битно различити, због чега их је држава користила, подстицала, или макар само толерисала. Не мора се ту увек радити о најобичнијим пљачкањем које су биле карактеристичне за то време непосредно после Колумба, може се радити и о неким софистицираним облицима криминала, али, није необично управо то да су одговарајуће државне структуре моћи посезале управо за тим највулгарнијим и најотворенијим видовима пљачкања и криминалних радњи. Уосталом, у наше новије време, када је наша земља у питању (СР Југославија, Србија и Црна Гора) шверцовање (пре свега горива, хране, цигарета и лекова) се појавило као врло битан и важан извор прихода не само за саму државу, већ и за најшире грађанство, које се суочило са огромним проблемима и потешкоћама изазваним блокадом и санкцијама УН. Тешко да би и држава и грађани могли да преживе у тим и таквим условима блокаде и санкција, тешко да би било која врста привредне и друштвене делатности могла да буде успешно организована да није било шверца (нафте пре свега) који је пробијао ту блокаду[17].

Држава је наравно тада морала да толерише све оне који су доприносили пробијању те блокаде, све оне полутајне и полујавне организације које су се бавиле шверцом, те се због тога с правом говорило – констатовало да су управо ембарго и санкције УН биле један од врло важних узрока и генератора развоја организованог криминала код нас. Држава је дакле била принуђена да шверцује и из тог, у почетку за све “корисног“ и “позитивног“ шверца касније су настали неки други много озбиљнији и проблематичнији видови и шверцовања и организованог криминала уопште[18]. Могли бисмо у ствари рећи да су и они који су Југославији увели санкције, врло добро знали да се уз помоћ шверца и организованог криминала, та блокада, како – тако пробија, али су и они, односно њихове поједине структуре моћи имале користи од тога, јер је тзв. међународна заједница на овај или онај начин “рекетирала“ југословенске шверцере[19], а терет тако поскупљених производа преваљивао се на крајње поторшаче, што је доводило до једног од главних (политичко – економских) циљева блокаде УН – осиморашење привреде и целокупног становништва.

При свему томе, шверцовање је увек бивало и остајало једна од најглавнијих, најважнијих и најпрофитабилнијих делатности и организованог криминала и саме државе. Шверцовати је наравно увек тешко, понекад практично и неизводљиво, уколико иза себе немате макар само прећутну подршку, или чак и активну помоћ од стране цариника и свих оних других државних структура које су иначе номинално задужене за борбу против шверца. Не треба у овом контексту никако заборавити браћу Жана Лафита и Пјера Лафита, Французе, који су током америчке борбе за независност од британске круне, обилато шверцовали оружје и другу робу потребну борцима за независност у области делте Мисисипија, због чега је, на крају, Жан (у знак захвалности) добио и висок чин у америчкој морнарици.

Данас је наравно дрога једна од најважнијих роба које се шверцују (што смо и видели на примеру Авганистана), али то није случај само данас. Дрога је као таква, и раније бивала интересантна и за мафијашке и за државне структуре моћи. Она је бивала у историји и узрок и повод не само међу мафијашким ратовима, већ и ратовима између самих држава. Познат је случај из XIX века, када су кинеске власти забраниле увоз опијума у Кину. До тада се опијум у Кини користио као медицинско средство за лечење дијареје, али се онда, попут моде, проширило коришћење опијума међу обичном, сасвим здравом, углавном младом кинеском популацијом, не само у медицинске, већ може се рећи и у наркоманске сврхе. Пред опасношћу од ширења “заразе наркоманије“, кинеске власти су одлучиле да забране увоз опијума у Кину, али и да подигну таксе и царине на увоз других роба из западног света.

Уследио је војнички одговор Велике Британије, која је у периоду од 1839. године до 1842. године водила Први опијумски рат, који је (захваљујући британској војној надмоћи) завршен победом Велике Британије. Том приликом су кинеске власти биле присиљене да дозволе слободан увоз опијума, да снизе царине на увоз робе из Британије, а такође су Британци тада заузели и све до краја XX века држали под својом контролом Хонг – Конг, као главну луку за трговину опијумом и другим робама на Далеком Истоку. 1844. године та су права која су војном силом за себе изборили Британци, била призната и Французима и Американцима. Касније, тј. 1856. је уследио још један, Други опијумски рат, који се такође завршио кинеским поразом, када су права страних трговаца да путују и тргују по унутрашњости Кине, била још више проширена[20].

Ово нам наравно, показује да је дрога још од тих времена била средство за стицање ванредних добити и профита, а у једном одређеном смислу чак и начин и средство за вођење тзв. специјалног рата који велике западне земље с времена на време воде против малих земаља (рата, у којем су циљна група обично припадници младе популације, коју дрогом, као и неким другим, углавном субкултурним садржајима треба држати у стању колонијалне отупелости, подређености и зависности)[21].

Конкретно, када је реч о опијумским ратовима, требало је (а у томе се успело) тадашњу кинеску популацију на један одређен начин држати под контролом, путем дроге и истовремено управо путем те дроге, стицати, остваривати значајне финансијске приходе. Осим тога, држава, као “непристрасни трећи“, као “невидљиви“ регулатор привредних односа који делује из позадине, врло често, преузима на себе значајнију активну улогу, када се ставља на страну појединих својих трговаца, појединих својих привредних субјеката, штитећи њихове појединачне интересе. Тада се наравно интереси појединаца поклапају са интересима државе и тада, као што је то био случај у кинеским опијумским ратовима, држава је стала на страну појединачних трговаца дрогом, којима је у жељи да остварују приходе од трговине дрогом, независност Кине и њена независна политика по питању трговине дрогом, била главна препрека, те су у ту сврху ангажовали британску војну силу.

Данас је наравно тешко замислити да се држава тако отворено и без икаквих устезања стави на страну “својих“ трговаца дрогом[22]. Међутим, данас су методи нешто (али само нешто) другачији и прикревинији, али, суштински, и данас једна (нарочито моћна) држава врло често водећи своју званичну (ратну) политику, стаје на страну појединих својих (полу) криминалних структура, штитећи њихове економске интересе у трговини дрогом, али и не само у трговини дрогом. Погледајмо зато, како се у новије време остваривала та спрега и сагласност између трговаца дрогом и (полу) званичне политике једне државе.

НОВИЈА ИСТОРИЈА ОРГАНИЗОВАНОГ КРИМИНАЛА (случај ЦИА)

О отвореној или прикривеној сарадњи државе, пре свега Сједињене Америчке Државе са појединцима из света организованог криминала, могло би се говорити најпре у вези са догађајима око искрцавања америчких војника на Сицилију и у јужну Италију током Другог светског рата. Опште је познато да је помоћ италијанских мафијаша у тим догађајима била изузетно значајна, те да су они на неки начин, својoм субверзивном делатношћу, задали ударац у леђа немачким и италијанским фашистичким снагама.

Један од главних људи, чија се реч слушала и поштовала на Сицилији, био је Лаки Лучано, који се тада налазио на издржавању казне затвора у Сједињеним Америчким Државама, због организовања проституције. Он је био тај који је наредио “устанак“ мафијаша на Сицилији против Мусолинија и његових немачких савезника. У замену за то, Лучано је 1946. године добио условни отпуст из америчког затвора и протеран је на Сицилију одакле је све до своје природне смрти 1962. године, руководио својим нелeгалним бизнисом у Америци[23]. Ако смо могли да пактирамо са Стаљином против Хитлера и Мусолинија, зашто не бисмо могли да пактирамо и са Лакијем Лучаном, било је прагматично објашњење и извињење, којима су се руководиле званичне америчке власти[24].

Касније, после Другог светског рата, је та и таква врста извињења и објашњења била коришћена и када је мафијашку помоћ Демохришћанима требало користити у вези са борбом против опасности од комуниста на југу Италије. Могли бисмо због тога рећи да борба против мафије на југу Италије у читавом периоду након Другог светског рата никада није давала оне резултате који су се очекивали. Јер, држава (и Италија, али и САД) су увек имали пред собом опасност од комуниста и својеврсни изазов – “ако нећемо да толеришемо мафију, онда ћемо имати проблеме с комунистима и обрнуто“. Практично најзначајнији и најубитачнији ударци италијанској мафији задати су (ако су јој уопште задати) тек у новије време, када је са падом берлинског зида, нестало и опасности од комуниста и совјетског утицаја. Бројни су и други примери планског деловања, односно сарадње ЦИА са људима из света организованог криминала и илегалног мафијашког бизниса. Многи су чак спремни да иду и толико далеко па да констатују да проблема шверцовања дроге и ширења наркоманије и у Америци и у свету, ако не да не би уопште било, а оно сигурно он не би био присутан у таквој мери и обиму, да иза свега није у највећој мери стајала управо и ЦИА [25].

У свом највећем и најзначајнијем делу, веза тајне полиције (у конкретном случају ЦИА) и организованог криминала, остваривала се за време вијетнамског рата. Непосредно након што је основана 1949. године[26], појавио се један “мали“ проблем за западне савезнике у рату у Индокини. Тај рат су водили Французи и врло брзо они су се суочили са проблемом организованог штрајка – бојкота – блокаде, коју су у француским јужним лукама организовали комунистички синдикати лучких радника. Ти синдикати су покушали да на сваки могући начин ако не баш спрече, а онда отежају и успоре утовар и испоруку војног – ратног материјала у француским јужним лукама. То је био својеврсни интернационалистички дуг према комунистичкој браћи у Индо – кини. Француска се у једном тренутку нашла готово паралисана, а онда је на сцену ступила ЦИА, која се повезала са извесном браћом Гверини, вођама корзиканске мафије.

Дотична браћа Гверини добила су задатак од ЦИА да растуре француске синдикате и угуше “побуну“ – блокаду. За узврат обећано им је, а то обећање је касније у потпуности испуњено, да ће браћа Гверини имати ексклузивно право трговине опијумом из Индокине, не само на тржиштима Француске и западне Европе, већ и на тржиштима САД[27]. Све касније (филмоване) приче[28] о борби против мафије и трговаца дрогом падале су у воду, односно звучале крајње лицемерно, јер је посреди био отворени “дил“ између државе и мафије. Слобода, како је тада ЦИА сматрала, не долази без икакве цене[29].

Када су комунисти почели да угрожавају француску власт у Индокини и сама француска влада је одлучила да искористи профите од опијума за финансирање рата. У том циљу, успостављена је сарадња са планинским племенима која су живела у скривеним деловима Вијетнама, а која су контролисала производњу опијума. Било је то једно од средстава и начина за организовање рата против комуниста[30]. Међутим, након што су Французи изгубили рат у Вијетнаму, њихова улога у тајним пословима у вези са шверцом наркотика није престала, већ се наставила, сада само у сарадњи са америчком ЦИА, која је највећи део посла у вези са шверцом дроге организовала преко своје авионске линије “Ер Америка“. “Ер Америка“ је сасвим регуларно, без икаквих проблема организовала транспорте опијума из Вијетнама, Лаоса, Камбоџе, Тајланда и Бурме, најпре у Сајгон, а затим и у Хонг – Конг и исто тако и у Аустралију[31]. 

Појединачно узевши, главни организатор читавог бизниса са транспортом дроге био је извесни Мајкл Ханд, припадник одреда “Зелених беретки“ истовремено ангажован као агент ЦИА стациониран у Вијетнаму, који се 1969. године преселио као приватни, обичaн грађанин у Аустралију где се упознао са извесним Френком Нуганом (аустралијским држављанином) са којим је 1976. године основао у Сиднеју “Тhe Nugan Hand Bank“, која је свој рад започела с врло скромним почетним, оснивачким капиталом, али је њен капитал, врло брзо, скоро тренутно, за мање од 6 месеци нарастао на више од 25 милиона долара, што је за тадашње (па и за данашње) прилике била врло респектибилна сума. Дотична банка је коришћена од стране ЦИА како за финансирање тајних операција у региону, исто тако и за прање прљавог новца зарађеног на дроги. Да је то евидентно била ЦИА банка – испостава, лако се може закључити и на основу летимичног увида у списак директора и чланова управног одбора те банке. Ево неких имена и функција које су дотични обављали[32]:

1. Адмирал Ерл Ф. Јејтс – Председник “Nugan Hand Bank“ је за време вијетнамског рата, био је шеф одсека за стратегијска планирања при војним снагама САД за подручје Азије и Пацифика;
2. Генерал Едвин Ф. Блек – Председник управног одбора банке – за време рата командант америчких трупа у Тајланду и помоћник главнокомандујећег америчких снага на Пацифику;
3. Генерал Ерл Кок извршни директор банке, један од команданата америчких снага на Пацифику;
4. Џорџ Фарис, који је као специјалиста војне обавештајне службе радио у бази за тренинг специјалних снага на Пацифику, такође је заузимао високо место у дотичној банци;
5. Берни Хјутон је био представник банке у Саудијској Арабији, а такође је радио и као тајни агент морнаричке обавештајне службе;
6. Томас Клајнс, је био директор центра за обуку ЦИА, стациониран у Лонг Ченгу за време вијетнамског рата заједно са Хандом, (ту су се и упознали) био је шеф представништва банке у Лондону;
7. Дејв Холмгрин – члан борда директора банке био је главни менаџер одсека за ваздушни транспорт “Ер Америка“;
8. специјални консултант банке постао је и Валтер МекДоналд, економиста и пре тога заменик директора ЦИА за економска истраживања; и још многи други, који су били или део војске САД, или део ЦИА [33].

Интересантно је исто тако да је и Вилијем Колби, који је био директор ЦИА, након што је уклоњен са тог места и замењен Шеклијем, постао главни правни саветник – адвокат “Nugan – Hand“ банке. Међутим, касних 70 – тих, банка је запала у озбиљне финансијске потешкоће, што је резултирало смрћу Френка Нугана, који је пронађен мртав у свом мерцедесу негде у околини Сиднеја, на неком споредном путу. Званично, наравно врло дискутабилно, објашњење је било да је у питању самоубиство, али су се проблеми у раду банке наставили, тако да је Мајкл Ханд безуспешно покушавао да прикрије све операције банке и да уништи стотине докумената.

На крају је међутим и он сам био принуђен да бежи из Аустралије, што је учињено тако што су два специјална званичника ЦИА допутовала у Аустралију са лажним пасошима, са којима је Ханд побегао из земље. Након тога, Хандов отац који је живео у Њу Јорку упорно је порицао да поседује икакве податке о томе да зна где се налази његов син. Шта се са Хандом, након свега догодило, никада није утврђено. И поред свега, аустралијска влада спровела је посебну, независну истрагу, која је дошла до закључка о директној повезаности вискоих званичника ЦИА са дотичном банком, за коју се тада утврдило да је била одговорна, односно да је била главни организатор прања новца стеченог шверцовањем дроге из југоисточне Азије. Такође се установило да се ту радило и о шверцу оружја, али и о другим активностима, које су биле повезане са илегалним уплитањем у политичка збивања тзв. “пријатељских нација“. Истрага је показала и значајну повезаност ЦИА с француском обавештајном службом у пословима око наркотика и шверцовања оружја[34].

Следећи случај је случај тзв. “Ирангејта“. Интересантно је с тим у вези најпре указати на речи сенатора Данијела Иноја са Хаваја, који је у лондонском листу Гардијан од 29. јула 1987. тврдио да “постоји тајна влада у оквиру наше званичне јавне владе“ која финансира и изазива ратове у земљама трећег света. Један од најбољих примера за то је управо случај “Ирангејт“.

Током 1986. године је тадашњи Секретар одбране, Каспар Вајнбергер четири пута издао наредбу да се из складишта Пентагона испоруче ЦИА одређене количине наоружања. Затим је то наоружање посредством амричког пуковника Оливера Норта (једини који је био позван на кривичну одговорност у целом случају), а преко иранских препродаваца оружја Јакова Нимродија, Манучера Горбанифара и саудијског бизнисмена Аднана Кашогија продавано Ирану, чиме су кршене одредбе америчког закона о забрани продаје наоружања Ирану, који се тада, у том тренутку налазио у рату са Ираком. Средства добијена од те продаје, коришћена су за финансирање “контраша“ у Никарагви, којима је истовремено продавано и наоружање, упркос постојању званичног законског акта у САД, којим је забрањивана продаја оружја било којој од страна у никарагванском сукобу[35].

1986. године је Реганова администрација и званично признала да је “контрашка група“ Адолфа Чамора, која је била подржавана од стране ЦИА обилато помагала колумбијанским дилерима дроге да дрогу транспортују у САД. Пре тог признања, међутим, Председник Реган је у неколико наврата оптуживао управо Чаморове противнике, Сандинисте да су они ти који организују испоруке дроге у САД. У том је смислу био ангажован и извесни Бари Сил, иследник и пилот запослен у “Drug Enfocement Administration“ (ДЕА)[36], а ангажован од стране ЦИА и ДЕА да изврши снимања из ваздуха, која би показала да су сандинисти ти који врше утоваривање дроге у авионе и каснији транспорт за САД. У марту 1986. године, Реган је на националној телевизији презентовао те фотографије које оптужују сандинистичку Владу. Након тога, Конгрес је одобрио суму од 100 милиона долара као помоћ “контрашима“ за борбу против “сандиниста“.

Касније је Бари Сил признао да пакети који су били утоваравани у сандинистичке авионе, а које је он снимао, нису у себи садржавали дрогу, као и то да је он сам био свестан да дрогу нису шверцовали “сандинисти“, већ управо “контраши“, те да је та “контрашка“ мрежа била тесно повезана са колумбијанским кокаинским синдикатима. Због свега тога, Сил је фебруара 1987. био убијен, а убрзо након његовог убиства и сама ДЕА је издала званично саопштење по питању валидности његових фотографија. У том саопштењу се констатовало да не постоје докази да су “сандинистички авиони“ били утоваравани са дрогом[37].

Интересантна су и сведочења извесног Џона Стоквела бившег високо рангираног званичника ЦИА и Џорџа Моралеса једног од највећих нарко – трафиканата из Јужне Америке, да је управо ЦИА организовала авио – базу у Костарики у којој су били обучавани пилоти како да слећу и узлећу са аеродрома у Никарагви и да избегавају радаре и како да шверцују оружје у Никарагву из САД, односно на повратку из Никарагве у САД кокаин, посебно у базу Лејкленд на Флориди. Према тим изворима од 1985 до 1987. ЦИА је организовала између 50 и 100 летова на аеродроме у САД, на оне аеродроме на којима није било никакве царинске и полицијске контроле, тако да се дрога лако могла шверцовати у САД.

Чак и онда када је ЦИА била изразито ангажована у борби против нарко – трговине, првенствено у Колумбији, те када је та борба била подигнута на ниво готово војно – политичке акције и отворених притисака на владу те земље, (који су наравно у Колумбији код већине становништва изазивали анти – америчко, анти – империјалистичко расположење) начини који су били примењивани у тој борби, као и коначни резултати, су бивали на известан начин спорни. У рату против Пабла Ескобара којег су ЦИА и САД означиле као свог непријатеља број један, Американци се ни једног тренутка нису сасвим одрекли помоћи, па и сарадње са нарко – кланом из Калија, који је Ескобару био конкуренција.

Практично у лову на Ескобара сарађивали су сви и држава Колумбија и САД и клан из Калија. За време док је вођен рат против Ескобара, нарко – трафикантима из Калија било је до извесне мере допуштено обављање њихових прљавих послова. Они из Калија су дошли на ред тек касније, али чини се да жестина удара на клан из Калија ни једног тренутка није била те јачине и интензитета, као што је то био случај са кланом из Медељина и његовим вођом Ескобаром, који је на известан начин био изабран да буде синоним и оличење свег зла овога света[38].

Таква судбина није задесила само Ескобара. Те судбине је био и панамски генерал Норијега, који је дуже времена сарађивао са ЦИА у бизнису са дрогом, када је требало потпомагати “контраше“ у Никарагви и коме је тај бизнис са дрогом приписан у зло тек касније када се он на неки начин одметнуо и отргао контроли[39]. Веза између ЦИА и појединих делова организованог криминала успостављала се и поводом догађаја на Куби, након што је у тој острвској земљи власт преузео Фидел Кастро. Бројни покушаји атентата на кубанског вођу, били су организовани од стране кубанске исељеничке мафије на Флориди, али суштински, у сенци је ту увек стајала и ЦИА, не желећи да се сасвим директно појави као главни организатор атентата на Фидела Кастра, већ препуштајући (кубанској) мафији тај део прљавог посла[40].

Посебна прича јесте и прича о убиству Кенедија. Овај догађај, који је несумњиво потресао не само Америку, већ и читав свет, никада није био до краја расветљен (а питање је да ли ће икада и бити расвтељен, чак и када се једнога дана отворе све тајне архиве) што је наравно отворило и отвара многобројна питања[41]. Ипак, сама чињеница да је у вези дотичног догађаја, много што шта остало неразјашњено и обавијено велом тајне, даје за право свима онима који тврде да су у заверу око убиства Кенедија поред одређених мафијашких структура, биле уплетене и одређене званичне државне, пре свега ЦИА структуре моћи. Наводимо овде само неколико књига – публикација и сведочења које управо говоре о повезаности мафије и ЦИА у вези са убиством Председника САД[42].

Тако на пример, Ентони Самерс у својој књизи “Тhe Kennedy Conspiracy“, тврди да је Кенедија убила мафија, али да су у целу заверу били уплетени и многи чланови ЦИА. Стефан Ривел је 1988. године у телевизијском документарцу под насловом “Тhe Men Who Killed Кеnnedy“ тврдио да је главни организатор Кенедијевог убиства Антоан Гверини, вођа корзиканске мафије[43]. Интересантно је и сведочење сестрића Сама Ђанкане, који је у време с краја ’50 и почетка ‘60 био познати мафијашки бос у САД, а који је иначе био близак пријатељ с Кенедијем [44].

Личност Сама Ђанкане је несумњиво посебно интересантна у светлу његове спреге са ЦИА и његовим евентуалним учешћем у плановима за ликвидацију Кастра, али и не само у вези са тим[45]. Дотични сестрић Сама Ђанкане је 1992. године публиковао књигу “Double Cross: Тhe Story оf тhe Мan who Controled Аmеricа“, у којој тврди да је Ђанкана директно монтирао Кенедијеву изборну победу 1960. године у округу “Cook County“, која је у крајњем резултирала коначном, врло тесном Кенедијевом изборном победом над својим противкандидатом Никсоном. Касније је међутим, Кенеди раскинуо “дил“ са Ђанканом, договор који је Ђанкани давао одрешене руке у обављању својих мафијашких послова. Због тога га је, судећи према овој књизи, Ђанкана и убио[46].

Тешко је, одгонетнути тајну Кенедијевог убиства, али, свака од ових верзија на свој начин може бити бар делимично тачна, односно тешко да може бити оспорена. Једно се чини ипак сасвим блиско истини – да нису имали одређену, макар прећутну подршку извесних моћних заштитника (а ту првенствено мислимо на државне, односно политичке центре моћи) убице и сви учесници у тој завери око Кенедија били би ипак разоткривени, те до данас не би остале дилеме које непрестано изазивају различите сумње. Званична верзија да је Кенедија убио Ли Харви Освалд (Lee Harvey Oswald), а да је овога убрзо приликом довођења на саслушање, на очиглед ТВ камера убио извесни Џек Руби, који је недуго затим и сам био убијен у затвору, даје за право свима који верују да се иза свега крије завера неких мало озбиљнијих државних и парадржавних структура моћи. Ипак, не може се беспоговорно веровати у различите “теорије завере“[47], јер њих понекад лансирају и саме тајне службе, како би повећале рејтинг и како би у најширим слојевима становништва шириле мит о својој свемоћи. Ипак, уопште није далеко ни од истине, а још мање је далеко од логичког размишљања да су многе шпијунске организације (ЦИА пре свега) за своје различите прикривене акције, користиле управо и људе из света организованог криминала, људе веште шверцу, убиствима, уценама, рекету[48]. 

Повезаност ЦИА са светом организованог криминала данас је у сваком случају нешто што се готово подразумева, нешто што се, макар на само неким појединачним примерима сматра већ апсолутно доказаним. У крајњој линији та веза између “тајне полиције“ и организованог криминала, није нешто што се догађало, остваривало само у случају САД и ЦИА; то је нешто што је карактеристично и за друге “тајне службе“ других држава света. Мислимо пре свега на КГБ и Русију, односно земље бившег СССР[49]. За прави “бум“ свакојаког криминала, нарочито оног организованог криминала у Русији, у доброј мери су заслужни управо људи из бившег КГБ. Неки од бивших “кагебеоваца“, након пропасти комунизма постали су “босови“ ново организованог криминала[50], а врло велики број њих, ангажовао се макар само на пословима телохранитељства нових, успешних бизнисмена, односно људи из света организованог криминала[51].

Међутим, тачно је и то да се уопште не мора ићи тако далеко, у Русију или у САД, довољно је погледати догађања из наше најближе прошлости, када су читаве полицијске организације и јединице, судећи бар према оптужници за убиство премијера Ђинђића, биле у најтешњој могућој спрези са светом организованог криминала. Мислимо наравно на припаднике тзв. “земунског клана“ чије су главне вође имале или званичне полицијске легитимације, или званичну заштиту легалних полицијских јединица (ЈСО), или најчешће и једно и друго. Као да се у ствари догађало то да је држава дозвољавала својим службеницима (полицајцима) да у слободно време, онда када не раде за државу, раде за себе и у свом интересу, а то што су радили за себе, најчешће је бивала криминална делатност: разне отмице, изнуде, убиства, трговина наркотицима исл.

Исто се дакле догађало, а и још увек се вероватно догађа и са ЦИА и са КГБ и са УДБ, која је такође традиционално користила различите елементе из криминалног подземља за обављање разних прљавих послова, у иностранству пре свега. Све у свему, спрега државе и организованог криминала не одвија се само тако што људи из света организованог криминала подмићују и корумпирају политичко – полицијско – правосудне органе једне државе, већ можда понајвише и у сваком случају понајбоље и најефикасније, на тај начин што сама држава свесно толерише појединце из света организованог криминала, прагматично желећи да их искористи за остварење неких својих “виших“ политичких циљева и интереса. Проблем је међутим “само“ у томе што следећи ту логику државно – политичког прагматизма, врло брзо и сасвим лако можемо доћи у парадоксалну ситуацију да на крају више нисмо у стању да одговоримо на питање ко кога користи и искоришћава: држава мафију, или мафија државу[52].

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ У СРБИЈИ

Овом сегменту поглавља о организованом криминалу посветићемо посебну пажњу. Наиме, данашњу српску елиту, која делује изван институција, можемо (у складу са њеним настанком и начином деловања) назвати – власт из сенке, или интересно друштво без одговорности. О власти “у сенци”, говоримо зато што она очигледно није у институцијама. Овај закључак произилази из чињенице да је одређеној групи допуштено много тога што не произилази из правних и друштвених норми, али и да друштвеним токовима управља без икакве одговорности.

Некада, почетком година, новине су објављивале листе српских богаташа, а извор тачних информација биле су управе прихода. Само две деценије касније, објављивање званичних листа пореских обвезника изгубило је драж. Сви смо схватили да су паре негде другде. Виђени Срби постали су обвезници страних пореских система (уколико не успеју да новац добијају на руке), а међу првих сто богаташа у Србији, нема ниједног који је свој иметак формално наследио. На први поглед, изгледа као да међу српским богаташима нема много оних из система у коме су се обвезници и порезници међусобно ословљавали друговима, али само на површан поглед. Анализа чак и јавно објављених информација указује да ствари на неком нивоу стоје другачије.

Након десет година транзиције у Србији, време је да оценимо да ли смо на добром путу и како да наставимо. За транзицију од контролисане ка слободно – тржишној привреди определили смо се зато што су економски слободније земље богатије. Ова корелација није, сама по себи, доказ, али јесте индикатор да слободно тржиште јесте повезано са економским развојем и да, уколико желимо богатије друштво, требало би да нам циљ буде омогућавање грађанима да слободно бирају на тржишту шта, од кога и по којој цени желе да купе. Многи су схватили да је диригована економија учинила Србију сиромашном, али велики део грађана и даље сумња да је решење које смо тражили слободно тржиште. 

Када је у Србији почела транзиција, стручњаци су упозоравали да ће првих година бити много губитника друштвених и економских реформи и да ће само узак круг људи бити добитници. Остала је за утеху прогноза да ће у другој фази транзиције много више грађана постати добитници реформских процеса. Међутим, десет година касније, у Србији су губитници остали губитници, а мали број добитника и даље добија. Сада, многи стручњаци упозоравају да Србија на свом транзиционом путу лута. Нисмо сигурни да ли је требало да напустимо политичко – економско – вредносни систем деведесетих.

Изневерена је идеја транзиције. Случајно или намерно, држава није створила амбијент да се стварају нова радна места, и имамо доста губитника, што је нормално, али више него што би требало јер нама посла. Студија Светске банке из 2003. године, на основу развоја источноевропских земаља, након пада Берлинског зида, наводи да су добитници прве фазе транзиције искључиво тајкуни и инсајдери у државним компанијама, а сви остали губитници. Тада су стручњаци Светске банке написали да друга фаза транзиције доноси промене на боље. Тајкуни, додуше, не губе, али због већег прилива инвестиција, отварају се нова предузећа и нова радна места, па и они који добију посао нису више губитници, а нова предузетничка класа постаје победничка.

Добитници српске транзиције, поред тајкуна, су и припадници новоствореног политичког сталежа, који су добра места у јавном апарату и државним компанијама заузели захваљујући политичким везама, и на тај рачун живе добро. У добитнике би се могао урачунати и део запослених у државним и јавним предузећима који зарађују више од запослених у компанијама. Већина популације себе и даље оправдано сматра губитницима.

Србија је далеко од тржишне земље. Практично све велике реформе урађене су у периоду 2000. – 2002. године и сви реформски успеси суштински су резултат тада донетих одлука. Од тада практично није спроведен ни један већи реформски потез. За ових десет година: валута је стабилизована; приватизација друштвених фирми је пред крајем; и трговина је мало слободнија укидањем увозних ограничења. Чак и ограничене и невољне реформе допринеле су повећању стандарда просечног грађанина. У поређењу са 2002. годином, ништа се није променило: и тада и данас главни добитници су тајкуни који су се обогатили у време дириговане привреде, а главни губитници били су и остали незапослени којих је и тада и данас, зависно од статистичке методологије, била трећина или петина становништва. До стварања нове предузетничке класе није дошло зато што Србија још увек није ушла у другу фазу транзиције. Није окончана приватизација друштвених предузећа, приватизација државних предузећа није ни почела, не функционише закон о стечају, монополи су веома јаки, а изостао је озбиљан ниво директних страних инвестиција. Једино што имамо су привилеговани и губитници.

ДРУШТВЕНА ДЕЗОРГАНИЗАЦИЈА, СУКОБИ И КРИМИНАЛИТЕТ У СРБИЈИ

Криминалитет је појам који обухвата читав спектар криминалног деловања и понашања појединаца и организованих група у неком конкретном друштву. Као такав, он представља најтежу социјалну девијацију која се (по правилу) испољава као злочиначко кршење писаних закона и легалног поретка. Ниједно целовито социолошко истраживање криминалитета не може да заобиђе неколико основних теоријских и с њима повезаних практичних питања, као што су: питање о друштвеним узроцима, о облицима испољавања, о начинима сузбијања и о санирању последица криминалног деловања и понашања појединаца и организованих група. Једна развијена социолошка теорија криминалитета треба да омогући рационалне и реалне одговоре на свако од постављених питања.

Кад се у неком друштву рашири криминално понашање појединаца и организованих група непосредно је угрожено функционисање свих важнијих друштвених институција, те је криминалитет значајан чинилац и најтипичнији показатељ друштвене дезорганизације. Пошто важи и обрнуто, да дезорганизација неког друштвеног система представља најпогодније тло за бујање криминалитета, његово социолошко проучавање најчешће се одвија у оквиру неке варијанте теорије друштвене дезорганизације. Као најшири и у основи функционалистички концептуални оквир, општа теорија друштвене дезорганизације оперативно се грана према основним чиниоцима и условима који у свом садејству проузрокују дезорганизацију неког конкретног друштва. У том погледу нарочито су значајни услови, чиниоци и узроци нормативне дезорганизације, који непосредно блокирају или разарају главне механизме друштвене контроле.

Пошто друштвени сукоби претходе свакој дезорганизацији друштва и разарању друштвених институција, а редовно их и прате, са теоријом друштвене дезорганизације повезана је и теорија друштвених сукоба као релевантна теоријска основа за социолошко проучавање нараслог криминалитета у неком конкретном друштву. Друштво у којем се разбуктавају сукоби обично се дезорганизује и тако што се у њему масовно крше закони и цвета криминал. То што криминалци поред закона крше и сва друга друштвена правила, не искључује могућност да криминалне групе имају неку своју криминалну субкултуру и контракултуру у којој важи некакав интерни криминални кодекс којег се криминалци, понекад, веома строго придржавају.

Строгост унутаргрупних криминалних норми налаже јака потреба да се обезбеди затвореност криминалне групе, интересна солидарност чланова и акциона способност неког криминалног клана (“земунског“, “сурчинског“ или каквог другог на пример). Зато су интерне групне санкције за прекршиоце криминалног кодекса по правилу суровије од спољних системских санкција официјелних институција. О овим чињеницама морају да воде рачуна официјелни органи друштвеног гоњења криминалаца – да би дошли у прилику да, користећи њихове “унутарње слабости“ понеку криминалну групу разбију и пресеку њене криминалне акције. На сличан начин и организоване криминалне групе користе дезорганизацију и унутарње слабости официјелних органа друштвене контроле и органа гоњења криминалаца.

Развијајући теорију друштвених сукоба Луис Козер (Lewis Coser) истиче да је социјални конфликт “борба за остваривање вредности и статуса који недостаје“ која се води између група и међу појединцима у групама, кад год они имају међусобно опречне интересе и вредности. Друштвени сукоби изазивају дезорганизацију друштва тако што сукобљени актери руше раније успостављени поредак друштвених односа и према снази свога интереса стварају нови, којем су принуђени да се прилагођавају они који су слабији. Кад год се појачају друштвени сукоби наступа већа или мања дезорганизација установљеног друштвеног поретка, и обрнуто. Дезорганизација друштва и друштвени сукоби узајамно се условљавају и манифестују на више начина:

1. угрожавањем и прерасподелом свих важнијих друштвених улога;
2. појачавањем борбе око друштвених статуса појединаца и група;
3. разарањем установљеног система вредности;
4. довођењем у питање уобичајених друштвених норми и
5. блокирањем главних механизама друштвене контроле.

У социологији је уобичајено разликовање спољних и унутарњих друштвених сукоба, према облику њиховог испољавања, али се према карактеру чинилаца који их изазивају разликују економски, политички и културни сукоби. Социолошки је најоправданије сваки социјални феномен разматрати синтетичким методолошким поступком кроз модел који омогућује аналитичко повезивање већег броја различитих услова и узрока који здружено делују у разним конкретним модалитетима. То значи да сваки важнији економски конфликт увек има неки свој политички рефлекс, да политички сукоби обично нису без економских разлога и мотива, а ни културни конфликт никад није само културни. Зато се ниједан важнији друштвени феномен не може целовито објаснити у једној теоријско – методолошкој равни нити се било који крупнији социјални проблем може ефикасно решити само једном врстом практичних мера. Зато и криминалитет у Србији има особине тоталног социјалног феномена који има више својих лица и наличја. Имајући речено у виду, криминалитет у Србији је, са једне стране системски, са друге је аномијски, а са треће је транзицијски. Кумулативно дејство различитих чинилаца изразите криминализације актуелног српског друштва огледа се, са једне стране у сложеном спектру криминалитета, а са друге, у дубоким коренима неких видова криминала у Србији.

Системска девијација није персонални него структурни друштвени феномен и стратешко – развојни друштвени проблем. То значи да она није пролазна појава повезана са личним својствима појединаца, већ извире из “конструкцијске грешке“ у примени темељних правила неке друштвене организације. Типичне системске девијације извиру из несагласности основних циљева и главних начина и средства њиховог остваривања у оквиру неке формално организоване и институционализоване структуре деловања и понашања. Типични примери су они када се нелегални приватни интереси остварују помоћу јавних институција, али и када се јавно прокламовани и друштвено верификовани циљеви остварују неформалним аранжманима јавних институција са проблематичним приватним лицима. У том смислу корупција је типична системска девијација. Познато је, рецимо, да је у социјалистичким системима корупција била латентна структурно – функционална пратиља државне (друштвене) својине, политичког монопола и неаутономног права. У таквом системском окружењу свака финансијска трансакција између партнера из државног и приватног сектора била је подложна неком виду корупције. С друге стране, репресивни карактер социјалистичког система као таквог, представљао је брану свим облицима криминалитета који се могу сузбијати ригорозном полицијском контролом и оштрим репресивним мерама других државних органа.

Са урушавањем социјалистичких система стварају се погодни услови за тзв. транзицијски криминал. Кампањска трансформација државног (друштвеног) власништва у приватно представља епохалну прилику за непојмљиво брзо и огромно богаћење оних који имају политички монопол у бившим социјалистичким друштвима. Велики новац и неефикасно правосуђе, са своје стране, погодују не само бујању корупције, него и отвореном пљачкању јавних (природних и друштвених) добара. Политичка плурализација легализује раније латентне партијске фракције које се трансформишу у међусобно сукобљене и криминогене интересне кланове, чија се моћ мери количином опљачканог новца и степеном утицаја на државне органе. То непосредно доводи до распада и фрагментације репресивног система, што у условима масовне незапослености и осиромашења, идеолошке пометености и растућег социјалног безнађа, широм отвара врата за све конвенционалне видове криминала. Глобална последица овакве транзицијске аномије јесте и општа социјална несигурност због које се код најширих социјалних слојева у транзицијским друштвима јавља нека врста “носталгије“ за “добрим старим временима“ у којима је за њих постојала каква – таква животна извесност, а за неке и сасвим прихватљива перспектива.

У Србији као и у другим бившим социјалистичким земљама или републикама бивше Југославије, на природу и обим криминалитета утицали су сви наведени системски и многи транзицијски чиниоци, али су ратне околности непосредно проузроковале аномијски друштвени амбијент у којем је свеколико “цвеће зла“ масовно процветало и скоро одмах почело да даје и своје отровне плодове. Дубока и широка криминализација друштвеног живота у Србији само је један карактеристичан феномен који је наступио и након последњег рата.

Гледано из данашње српске послератне перспективе, некадашња запажања Драгољуба Јовановића (1895 — 1977) о нашем односу према рату и утицајима честог ратовања на обичаје, јавни морал, културне обрасце и социјални менталитет српског народа уопште, чине се као сасвим актуелна теоријско – хипотетичка основа за објашњавање, а нарочито за разумевање свеколиких посрнућа у савременом српском друштву, па и његове данашње криминализације. Износећи своје критичко виђење последица Првог светског рата, Јовановић указује како ратни метежи стварају прилику да се одлучни и бескрупулозни, енергични и лукави пробију на све начине у саме врхове друштвене хијерархије. У рату се, каже Јовановић, “троше резерве племените воље, а развија се воља рушилачка… После ратних оргија долазиле су оргије пословне. Једне и друге су пратиле чулна уживања, као да донесу накнаду за претрпљени страх, да ућуткају савести, да умање трауме изазване ризицима, страховима и самим злочинима“. Као да анализира наше данашње послератне неприлике Јовановић пише:

“Из модерног рата нико се не враћа какав је отишао; ко не погине остаје доживотни инвалид, телесно или душевно. После ратова тешко се учвршћују демократије, а народи доспевају у руке мангупа који се проглашавају за месије, елиту и хегемоне. Инфлација уништава новац, убија вољу за штедњом и радом, једне богати а друге сиромаши, разара морал јер гони људе да се 'сналазе' и на непоштен начин. Јављају се скоројевићи, 'ратни богаташи' и 'борци' који нагло продиру у врхове и срозавају општи укус, снижавају духовни ниво, а од мита и корупције стварају 'нормалну' праксу“.

Социјална феноменологија последњег рата који нас је захватио указује да је он у српском друштву морао да има (и још ће имати) веома тешке и разноврсне последице. Пре свега, ради се о изгубљеном рату у који је Србија увучена перфидном дипломатском игром спољњих и унутарњих противника и погрешном стратегијом и неадекватном тактиком својих политичких елита. Иако у суштини међунационални, и последњи рат је код нас попримио идеолошко – политиеке црте грађанског рата, а временски се поклопио са распадом једног политичког система (социјалистичког) и са сломом глобалног система биполарне војне равнотеже у свету. Тако неповољан склоп спољњих неприлика и унутарњих неспоразума, идеолошке збрке и политичке неодговорности српских стратешких елита, није се ниједном био стекао у новијој историји као у последњим деценијама 20. века. Скоро да није постојао за Србе неповољнији историјски и политички контекст у којем су смели да наседну на ратне провокације оних са којима су живели у лоше уређеној држави којој је истицао “рок употребе“, јер су је били отписали сви који су је некад стварали — а пре свих велике светске силе.

Последице погрешне националне стратегије (а нарочито тактике) огледају се у томе што је Србија, као ни једна друга земља у тзв. транзицији, читаву једну деценију била изложена у савременом свету невиђеном садејству спољних и унутарњих чинилаца разарања и уништавања једне суверене државе, народа који у њој живи и друштва онаквог какво је у њој раније постојало. За илустрацију тог садејства свих могућих “сила зла“ које су Србију у последњој деценији 20. века задесиле наводимо једну типологију која се чини као корисно аналитичко средство за објашњење и разумевање конкретне ситуације. У њој се наводе четири најважније врсте сукоба и с њима повезаних облика угрожавања неког друштва и више врста претњи које уз такве облике обично иду. Сви они се у случају Србије у неком виду јављају, делују кумулативно, једни са непосредним и актуелним, а други са посредним и одложеним дејством на прилике у савременом српском друштву — укључујући и наше неприлике са криминалитетом:

1. спољно и директно угрожавање (и претње — инвазија, окупација, истребљење, санкције);
2. спољно и структурно угрожавање (и претње — ембарго, економски рат, еколошко разарање, глобалне кризе, сиромаштво, неразвијеност, неједнакост);
3. унутрашње и директно угрожавање (и претње — државни и лични тероризам, изазивање ратова, грађански рат, тлачење мањина);
4. унутрашње и структурно угрожавање (и претње — отуђење, распад друштва, мафија, корупција, црно тржиште, безакоње, дрога)[53].

Пада у очи да је српско друштво у последњој деценији 20. века било непосредно угрожено на све наведене начине. Дакле, на све могуће начине и са свих могућих страна. Што би се на уобичајени начин рекло — нема тог зла које нас није задесило. Једна потпуна социолошка типологија, која у свом апстрактном облику треба да обухвати све логичке могућности, емпиријски је у целини “покривена“ само у једном конкретном случају, у случају српског друштва. Условно речено, чак ни “нуклеарни рат“ као најтежа врста спољне и директне претње није нас заобишао, јер су 1999. на Србију падале и бомбе са “осиромашеним“ уранијумом. Притом је један део Србије на неодређено време и окупиран, са тенденцијом да у међувремену буде ампутиран. То се ниједној европској земљи у скорије време није десило.

У каквим неприликама је српско друштво дочекало крај 20. века и почетак трећег миленијума сведочи мноштво чињеница. Као илустрација размера друштвеног урушавања Србије могу да послуже следећи статистички показатељи, већином преузети из “Беле књиге Милошевићеве владе“:

1. Скоро 900.000 избеглица пристигло је у Србију из ратом захваћених подручја (око 650.000 из Хрватске и Босне и око 250.000 са Косова);
2. У Србији без Косова и Метохије је од 1992. константно негативан природни прираштај становништва са стопом и до —3 (1998); у односу на 1987. годину за једну четвртину мање склопљених бракова; на 10 млађих од 19 година долази чак 9 особа преко 60 година;
3. Здравље људи је јако нарушено те смо земља у врху европске листе по стопи оболевања и умирања од малигних и кардиоваскуларних болести;
4. Друштвени производ Србије пада са 100 поена 1987. године на 40 поена 1993; крајем деведесетих у Србији се градило око 10.000 станова годишње, што је чак пет пута мање у односу на број изграђених станова осамдесетих; спољни дуг државе годишње расте за око 750 милиона долара, а дуг државе по основу старе девизне штедње грађана је већи од 7 милијарди немачких марака 1999; у децембру 1993. године друштвени производ по становнику у Србији је био око 1.500 долара, са просечном платом од 21 ДМ;
5. У јануару 1994. по интензитету месечне инфлације били смо прва земља у свету; тог месеца дневни раст цена био је преко 60 % (или 2 % на сат); издата је новчаница од највеће номиналне вредности 500.000.000.000 (са ликом Ј. Јовановига Змаја); током хиперинфлације сваког месеца емитоване су у просеку 4 нове новчанице, а били смо трећи у свету по укупном трајању хиперинфлације од 24 месеца;
6. У 1999. години процењена стопа незапослености била је око 32 %, што значи да је сваки трећи радно способан био незапослен; крајем осамдесетих однос запослених и пензионера је 3:1, да би тај однос пао на око 1,7 запослених на једног пензионера крајем деведесетих;
7. Евидентан је пораст укупног криминалитета у земљи; СР Југославија је постала најгоре пласирана европска земља по индексу корупције (на основу истраживања организације Transparency International, у групи са Кенијом и Парагвајем и индексом корупције 2, на скали од 0 која обележава максимум до 10 са минимумом корупције); нагло је порастао укупан број убистава и самоубистава (нарочито од 1990. — 1995.), а знатно је порастао и број пријављених и оптужених малолетних лица за кривична дела против живота и тела;
8. Процењена штета од НАТО бомбардовања 1999. износила је 29.608,5 милиона долара. У ово нису урачунате штете на Косову и Метохији нити су рачунате у принципу немерљиве штете нанете природним богатствима (загађивањем животне средине) и културно – историјским добрима.

Један други пресек социо – економског стања у Србији који је направљен 1994. указује на податке да чак 44,2 % људи у Србији није имало довољно за храну (85 % таквих живело је у градовима). Чак половина породица са децом испод 18 година није могла својој деци да обезбеди адекватну исхрану. Изразито сиромашење огромне већине пратило је истовремено енормно богаћење мањине од 1 % до 3 % укупне популације.

Социолошка студија Младена Лазића и сарадника “Разарање друштва“ из 1994. године урађена на основу анкете из 1993. садржи процену Данила Мркшића, да је тада преко половине популације у Србији преживљавало испод линије сиромаштва. Уз све то чак 16 % домаћинстава у Београду је било примило на дуже или на краће време избеглице, с тим што се тај број након масовног етничког чишћења Срба из Хрватске у лето 1995. знатно повећао и у Београду и у целој Србији (а нарочито у Војводини).

Описано стање се од 2000. године од престанка рата и након политичких промена режима у Србијим у многоме мења. Успостављање макроекономске стабилности 2001 — 2002. године омогућило је заустављање даљег сиромашења, раст друштвеног бруто производа и побољшање просечног животног стандарда грађана. Друштвени бруто производ је у 2001. порастао за 5,5 %, а 2002. за 4 %; индекс сиромаштва је 1995. био око 30 %, 2000. је чак 36,5 %, да би 2002. пао на 14,5 % (Стратегија за смањење сиромаштва, 2003). Међутим, побољшање није било ни приближно онако како је маса незадовољних очекивала. Многе негативне тенденције из претходног периода само су ублажене, а неке се настављају и даље по забрињавајућим трендовима. Рат је престао и неке избеглице су се вратиле својим кућама или разишле по свету, али и даље их је у Србији неколико стотина хиљада, толико да она сама није у стању да их на људски пристојан начин збрине.

Неки макроекономски показатељи у Србији (без Косова и Метохије) у периоду од 2000. до 2004. поправљају се, а неки погоршавају:

1. Друштвени бруто производ порастао је за 22 %, а индустријска производња за 5,4 %, али је укупна економска активност Србије (и Црне Горе) у 2004. била на нивоу од око 54 % у односу на 1989;
2. Просечна номинална нето плата у динарима порасла је са 2.698 на 14.128 или у еврима са 45 на 191, а реални раст био је 87 %. Док је за минималну потрошачку корпу 2000. године требало издвојити 2,36 просечних зарада, већ средином 2003. једна просечна зарада је била довољна за једну минималну потрошачку корпу, а касније је незнатно премашује;
3. С друге стране, за исто време повећала се незапосленост. Број запослених је средином 2005. пао испод 2 милиона, а број незапослених се попео на близу милион (984.000), што одговара стопи незапослености од око 28 %;
4. Нарочито забрињава вртоглави раст трговинског дефицита са иностранством, који је у Србији повећан за четири пута (са 1,8 на 7,4 милијарде долара) или кумулативно у периоду 2000.—2004. око 18 милијарди евра — што је по вредности приближно једнако једном годишњем бруто производу. Ово показује да се у Србији и даље много више троши него што се производи, што је дугорочно веома опасна тенденција;
5. Предстојећа реформа јавног сектора знатно ће увећати број незапослених. Она ће сигурно представљати велики егзистенцијални проблем за оне који остају без посла, а могла би да буде и ново велико политичко искушење за реформисте (уколико се не би обезбедиле инвестиције које би биле довољне да колико – толико апсорбују вишкове радне снаге, што је, иначе, у постојећим условима мало вероватно);
6. Процењује се да је у Србији крајем 2004. око 4 милиона људи било на неки начин егзистенцијално угрожено, мада су и међу њима велике разлике: око милион људи је на граници сиромаштва; око 800 хиљада је испод те линије (преживљава са мање од 5 хиљада динара месечно) и у том погледу стање је слично са оним у Румунији, лошије него у Бугарској, а боље само од Албаније; око милион лица је незапослено, око милион ради у “сивој економији“, око 120.000 прима социјалну помоћ, око 300.000 ради у фирмама и не прима плату, око 100.000 је на тржишту рада, а били су у радном односу. У односу на претходно стање у просеку је стандард домаћинстава у Србији бољи (просечан породични буџет је нешто преко 300 евра, па се као једна од ставки у породичном буџету појављује и мала штедња, али она ни приближно није толика да би “покрила“ код многих врло неопрезно узимање потрошачких кредита).

Међутим, заустављање негативних трендова, консолидовање глобалног система, па ни покретање неких развојних процеса, сами по себи не пресецају канале криминалитета који је настао у условима ратних сукоба, системске дезорганизације и тако створене друштвене аномије. У суровој међународној блокади и прљавом рату посејано “семе зла“ даје плодове који дугорочно трују неотпоран организам новоствореног послератног и постсоцијалистичког српског друштва. У том погледу посебно је штетно дејство корупције као системске девијације која је кичма организованог криминалитета у Србији.

Секретаријати МУП-а Републике Србије су евидентирали 118 организованих криминалних група, са укупно 541 чланом и 205 самосталних извршилаца, који се баве вршењем најтежих кривичних дела, а који по степену организованости и међусобној повезаности представљају највећу друштвену опасност по безбедност грађана Републике Србије. Организоване криминалне групе и самостални извршиоци приказани су по врстама криминалне делатности. Секретаријат у Београду је евидентирао 13 организованих криминалних група, са укупно 76 чланова извршилаца кривичних дела по општем криминалитету.

Криминалци који се баве свим врстама криминалних делатности:

“КЕКИНА ГРУПА“

Вођа групе је Стојановић Дејан, звани Кека (Стојановић је извршилац кривичног дела убиства Сибиновић Горана), а чланови групе су:

1. Шесто Никола звани Пика (извршилац убиства Мићић Синише),
2. Боровчанин Иван (заједно са Пејановић Војканом извршио убиство Вукмановић Милана),
3. Микетић Владан (сумњичи се за више убистава међу којима Банда Николе и Петровић Николе, због чега је у бекству у иностранству),
4. Спасојевић Небојша зв. Спале (покушао убиство Ергић Ненада),
5. Грујовић Ненад зв. Груја (заједно са другим члановима групе учествовао у убиству Петровић Николе),
6. Арсенијевић Немања зв. Мутавац (заједно са члановима групе покушао убиство Бандић Борислава и Бандић Жељка),
7. Милановић Небојша зв. Милано,
8. Дабић Александар зв. Даба (извршилац покушаја убиства Вујановић Милана и покушај убиства Лазаревић Зорана),
9. Милинковић Владимир зв. Милинко (извршио силовање Несторовић Гордане и Јовановић Наташе),
10. Влаховић Александар зв. Рамбо (покушао убиство Илић Саше),
11. Милосављевић Марио (покушао убиство Стојановић Саше и Бујагић Небојше).

Групу је формирао Стојановић Дејан, а услов уласка у групу био је да су чланови до сада већ извршили неко убиство или покушали неког да убију. Група је више година била у сукобу (“рату“) са групом покојног Јездимировић Стевана зв. Језда, а због примата за територију Новог Београда. У том сукобу који је дуго трајао било је на обе стране више мртвих и рањених. Криминална делатност групе је вршење свих тежих кривичних дела: убиства, покушаји убиства, силовања, разбојништва, изнуде, уцене, насилничко понашање, одузимање моторних возила, враћање украдених возила уз откуп, кријумчарење опојне дроге и др. Чланови групе се доводе у везу са извршењем више кривичних дела убистава и покушаја убиства у Београду. За већину тих кривичних дела подношене су пријаве које нису окончане пресудама, а извршиоци су на слободи.

“БЕЖАНИЈСКИ КЛАН“

Група је позната под именом “Бежанијци“ чији је вођа Мијатовић Горан звани Мита (извршилац убиства Рамаданов Адиља), а чланови групе су:

1. Николић Данко (пуцањем из ватреног оружја покушао убиство Кормазовић Момчила, покушај убиства Катић Слободана, покушај убиства Стошић Милана и покушај убиства Обрадовић Бојана),
2. Јелић Славен,
3. Русић Јован (покушај убиства полицајца ОУП Стари град, као и покушај убиства Ђанија Рамадановића),
4. Стаматовић Немања зв. Жабац и
5. Голубовић Миодраг зв. Митак (извршилац је кривичног дела силовања).

Групу је организовао покојни Петар Милошевић зв. Пера, а окупљали су се око ФК “Бежанија“, отуда и назив “Бежанијци“. У сукобима су са другим бандама. Петар Милошевић је убијен 1999. године и тада вођство над групом преузима покојни Трлајић Радослав зв. Бата Трлаја. Именовани је убијен исте године, а групу преузима Мијатовић Горан зв. Мита (који се за разлику од претходника – мање се појављује на јавним местима и изузетно се чува). Криминална делатност групе је извршење свих најтежих кривичних дела као што су: убиства, покушај убиства, разбојништва, изнуде, одузимање моторних возила, а најактивнији су у кријумчарењу опојних дрога. Вођа групе Мијатовић заједно са Трлајићем и другим члановима групе лишени су слободе због кријумчарења четири килограма кокаина и убрзо пуштени због “недостатка доказа“. Кривична дела врше на подручју целог Београда. Реч је о веома организованој и наоружаној групи која је повезана са бившим и садашњим криминогеним групама у Београду, као што је била група покојног Сколета, са групом “Вождовачког клана“, а тренутно су блиски са Недовић Зораном званим Шок.

“ШОКОВА ГРУПА“

Вођа групе је Недовић Зоран звани Шок, а стални члан групе је Јевтовић Бранко звани Јорга. За вршење криминалних послова Недовић нема сталну групу али често ангажује припаднике из других криминалних група. Недовић има дугу криминалну прошлост и један је од ретких који још увек “опстаје“ и има ауторитет у свим криминалним срединама. Водио је и организовао групу Ускоковић Зорана зв. Сколе, а близак је и са Андријом Драшковићем и Мијатовић Гораном зв. Мита. Довођен је у везу са организовањем убиства Аркана. Недовић и Јевтовић се налазе у бекству и “склонили“ су се у иностранству. Основна криминална делатност његове групе је кријумчарење опојних дрога, у последње време недозвољена трговина нафтом, цигаретама, краденим возилима, као и враћање крадених возила за новац – “откуп“. Кривична дела најчешће врше на простору Београда, повремено и на територији Србије и Црне Горе, а са својим члановима групе активан је у извршењу кривичних дела у иностранству нарочито у кријумчарењу опојних дрога. Као организатор и саветодавац учествовао је у групи Ускоковић Зорана зв. “Сколе“ у извршењу више ликвидација. Недовић је особа врло неповерљива, конспиративна и приликом избора чланова група води рачуна кога ће да ангажује за извршење криминалних делатности.

“СУРЧИНСКИ КЛАН“

Група је у криминалним срединама позната као “Сурчинска група“, чији је вођа Буха Љубиша зв. Чуме, а стални чланови групе су:

1. Миленковић Дејан зв. Багзи (Чуметов дугогодишњи нераздвојни пратилац),
2. Наранџић Милан зв. Лимун,
3. Јовановић Љубомир зв. Стаклени,
4. истакнути чланови групе били су и покојни Шијан Зоран и Плећић Звонко.

У извршењу свих тежих кривичних дела повезани су са Спасојевић Душаном и његовом групом, а у трговини наркотицима са Космајцем Драгославом. У периоду од 1990. године, Буха и његова група бавила се одузимањем моторних возила и враћањем крадених аутомобила за новац. Чинили су организовану групу са Селенком Главуџаном из Батајнице. Кријумчарењем опојних дрога почели су да се баве нешто касније. Кријумчарење су вршили у већим количинама како за тржиште СРЈ. тако и за тржиште земаља западне Европе. Велику материјалну добит стекли су недозвољеном трговином нафтом и нафтиним дериватима и цигаретама. Нелегално стечени новац пласирали су у легалне токове кроз разне инвестиције, као што су трговина нафтом, набавка и куповина машина за асфалтирање путева и др. У трансформацији новца у легалне токове директно је учествовао Ранковић Предраг звани Пецони. Према оперативним сазнањима, заједно са групом Душана Спасојевића, учествовали су у многим оружаним обрачунима и ликвидацијама у подземљу. Најжешћи обрачун био је са криминалном бандом Ускоковић Зорана званог Сколе, где је обострано било више мртвих и рањених. “Сурчинска група“, заједно са Космајцем Драгославом и групом Душана Спасојевића представља најорганизованију међународну кријумчарску групу кокаина и хероина у овом делу Европе.

“ЗЕМУНСКИ КЛАН“

Најмасовнија криминална група коју је организовао Спасојевић Душан звани Дуле и Кум (од стране МУП-а поднесено му је 27 кривичних пријава за разна кривична дела од чега је само 4 пута осуђиван на мање временске казне), чланови групе су:

1. Луковић Миле звани Кум (поднесено му је 28 кривичних пријава за извршење разних кривичних дела у кривичним евиденцијама води се као неосуђивано лице),
2. Милосављевић Владимир звани Влада Будала (поднесено му је 22 кривичне пријаве за разна кривична дела, у кривичним евиденцијама води се као неосуђивано лице),
3. Симовић Александар зв. Аца (поднесено му је 30 кривичних пријава за разна кривична дела, у кривичним евиденцијама води се као неосуђиван),
4. Симовић Милош зв. Миша (поднето му је 37 кривичних пријава за разна кривична дела, по кривичним евиденцијама једанпут осуђиван као малолетно лице),
5. Стевановић Славко, зв. Шумски,
6. Бајић Никола зв. Баја,
7. Милић Лоран звани Лоцко,
8. Крсмановић Ђорђе,
9. Крсмановић Душан,
10. Константиновић Нинослав, зв. Нино,
11. Јуришић Милан звани Јуре,
12. Јовановић Владимир звани Јапанац,
13. Нешковић Слободан звани Кобац и
14. Миладиновић Драган звани Гагец.

У извршењу кривичних дела укључују и велики број других лица из криминогених средина како из Београда и других градова Србије тако и Републике Црне Горе. Криминална делатност групе је извршење најтежих кривичних дела и то: убистава, покушаји убистава, отмице, разбојништава, изнуда – рекетирање, одузимање моторних возила и враћање оштећеним уз надокнаду, тешких крађа, насилничко понашање, недозвољено држање и ношење оружја и других дела.

Једна од главних криминалних делатности групе Спасојевића је кријумчарење опојних дрога. У кријумчарењу дрога и илегалној препродаји исте повезани су са Космајац Драгославом и “Сурчинском групом“. Заједно чине једну од најјачих међународних кријумчарских група за овај део Европе. Хероин најчешће кријумчаре из Турске, Бугарске и Косова, према земљама западне Европе, а организују набавку и транспорт кокаина из Јужне Америке, такође према земљама Европе. Оперативна сазнања указују да су у Београду, Новом Саду и Зрењанину као и другим већим градовима у Србији организовали “ланац“ уличне препродаје опојне дроге хероин на “ситно“.

Спасојевићева група се у последњих неколико година сукобљавала и обрачунавала са многим криминалним групама и појединцима, а организовали су и извршили више ликвидација. Главни разлог обрачуна био је борба за примат и територију за извођење криминалних послова (обрачун са Сколетовом групом, Фишкалима из Пожаревца и др.).

Једна од криминалних делатности групе је и одузимање моторних возила и враћање возила за новац. Крајем 2000. године и почетком 2001. делатност групе прерасла је у отмице људи и пуштање за милионе немачких марака. У извршењу кривичних дела група испољава дрскост, насиље и суровост и то чини уз употребу ватреног оружја. Отета лица и лица над којима су вршили изнуде и рекетирање, често држе у својим “приватним затворима“. Од вршења наведених кривичних дела стекли су велики капитал, који покушавају да легализују кроз куповину некретнина, правећи тржне центре, локале, станове, као и куповину хотела и других објеката у иностранству (Спасојевић и Луковић као кумови у Земуну су направили огромне куће са базенима и великим тржним центром).

---

[1] Наведено према изјави румунског стручњака за организовани криминал др. Ливиу Мурешануа, у интервјуу у тексту под насловом “Криминал све више осваја свет“, Политика, 1. август 2005, стр 2.

[2] Више о томе, видети – Јован Ћирић: “Људска права у сенци организованог криминала“, Београд 2004, стр. 42 – 43.

[3] Није довољно познато да је једино у време фашизма и Бенита Мусолинија, мафија била заустављена на један крајње бруталан начин, тако што је Чезаре Мори, постављен тада за префекта Палерма, увео драстичне мере тортуре, на којима би му, тврдили су тада притајени мафијаши, позавидео и сам велики инквизитор Торквемада. Либерализам дакле, па и либерализам у општим друштвеним односима, представља идеално тло за успешно деловање организованог криминала. Организујући своје унутрашње друштвене односе на принципима “морално – политичке подобности“, а не на принципима слободне економије и економске моћи, држава тада у виду комунистичке, фашистичке, или било које друге политичке партије, инаугурише једну мафију (структуру моћи) која је изнад свих осталих мафија (а то је наравно владајућа политичка партија – комунистичка или фашистичка сасвим свеједно) те се и не може догодити, или се бар тешко може догодити да ту и такву политичку мафију, нека друга мафија заснована на принципима слободног тржишта, скине с пиједестала апсолутне друштвене моћи.

[4] Више о томе, видети – “Monitoring the EU Accession Process: Corruption and Anti – corruption Policy“, Open society Institute, Budapest, 2002, pp. 302 – 304.

[5] Више о томе, видети – Francisco Leal Buitrago, “Estado y politica en Colombia“, Bogota, 1984, pp. 46 – 49.

[6] Више о томе, видети – Наташа Мрвић – Петровић, Јован Ћирић: “Сукоб јавног и приватниг интереса у троглу моћи, новца и политике“, Београд 2004, стр. 173 – 175.

[7] Више о томе, видети – “Freedom, the Agency reasoned, does not come without a price“ Слобода, (у борби против комунизма – примедба аутора) сматрала је Агенција (мисли се на ЦИА), се не може постићи без одговарајуће цене. Цитирано према књизи Mick Farren, “The CIA Files, Secrets of the Company“, consultant Michael Simmons, Quadrillion Publishing Limited Godalming Business Centre Woolsack Way, Godalming 1999, pp. 20.

[8] Више о томе, видети у књизи: Pino Arlacchia: “Mafia Business: The Mafia Ethic and the Spirit of Capitalism“; – London 1986, (цитирано према чланку Annelise Anderson, “The Red Mafia: A Legacy of Communism“, доступно на интернет – http://members.tripod.com/-orgcrime/ruslegacy. htm); приступљено 18. јануара 2011. године.

[9] Више о томе, видети – Драган Џамић: “ЦИА изнутра“, Београд 2004, стр. 22 – 30.

[10] “Патриотске игре“ и патриотска реторика о којима смо говорили (Ђ. Игњатовић, оp. cit, стр. 13) овде су долазили до врло великог изражаја. Ту реторику је употребио и Милорад Улемек, када је у својој изјави на суђењу за убиство премијера Ђинђића, описивао како је једна група људи из криминалне зоне, повезана са државним структурама власти, шверцовала огромну количину дроге на Запад (око 600 килограма хероина). Улемек је тобоже одбијао да у томе учествује, а онда му је неко рекао: “То ће бити наша мала освета Западу. Они су нас тровали бомбама с осиромашеним уранијумом, а ми ћемо њихову омладину тровати хероином.“ Када је то чуо, Улемек се сложио да у томе учествује. Уопште није важно да ли је и колико тачно то што Улемек тврди, битно је овде то да се макар на једном чисто теоријском нивоу, његова прича о патриотским играма и коришћењу људи из света илегалног организованог криминала, може појавити не као теоријска могућност и празна апстрактна конструкција, већ као “државни посао“.

[11] Држава обично располаже јачим и ефикаснијим инструментима силе, односно бројнијом војском и убитачнијим оружјем, те је у стању да буде убилачкија и бескрупулознија у својим “злочиначким“ ратовима, убитачнија, бескрупулознија и злочиначкија и од најгоре мафије.

[12] Видети у том смислу на пример и књигу Ноама Чомског: “Нови милитаристички хуманизам – лекције Косова“, Београд, 2000.

[13] Више о томе, видети – Edwin Sutherland, Donald Cressey: “Criminology, eight edition“, Lippincott Comp. Philadelphia/ New York/Toronto, 1970. pp. 223.

[14] О томе на пример пише и Robert Ritchie, “Captain Kidd and the War Against the Pirates“, Cambridge, Mass: Harvard University Press, 1986, pp. 42 – 45.

[15] И један и други организатор ових гусарских пљачки шпанско – португалских конвоја добили су накнадно титулу “сер“, те данас њихови могући потомци, сигурно уживају углед старих и надасве поштованих аристократских породица. У том смислу се ми морамо позвати и на речи једног америчког истраживача друштвених појава, по вокацији психијатра, Томаса Саса, који је говорио да ако човек украде 5 долара, бива проглашен за лопова и највероватније ће завршити у затвору, док ако украде милион долара, уживаћe сав могући друштвени углед цењеног бизнисмена и успешног финансијера. (Видети у книзи: Thomas Szasz, “Ideologija i ludilo – članci o psihijatrijskoј dehumanizaciji čoveka“, Загреб 1980, стр. 101 – 102). Остаје само једно крајње цинично питање: да ли можда неко од тих тако угледних и поштованих Хокинсових и Дрејкових могућих потомака данас има неког и коликог утицаја има на политичка догађања у савременом свету, политичка догађања у чијој позадини се, као и тада, тако и данас налазе исте или сасвим сличне методе организованог криминала, методе уцена, претњи, рекета и сл. Не без разлога, Чомски зато и истиче да “су методи америчког империјализма, методи претњи, одмазде и агресије према нарочито малим државама и народима, у основи методи једног мафијашког боса, који, подмећући на пример бомбу у радњу једног непослушног ситног привредника – занатлије који се налази у рејону под његовом контролом, у ствари свима другима мора показати и доказати да се право и закон јачега морају беспоговорно поштовати.“ (Ноам Чомски, “Шта то у ствари хоће Америка“, Београд 1995, стр. 28 – 29.).

[16] О томе видети у једном тексту Вилијема Чемблиса (William Chambliss, “State – Organized Crime“, доступно на интернет адреси www.memresearch.org/econ/state-organizedcrime). С друге стране треба рећи и то да ни шпански и португалски конквистадори, освајачи латино – америчких простора, нису ни у ком случају били милосрдни и невини, односно “имуни“ од коришћења (организовано) криминалних метода за остварење својих основних империјалних циљева. Погром, пљачка и невиђени геноцид над староседеоцима Латинске Америке, био је нешто што је карактерисало шпанско – португалско освајање ових “новооткривених“ простора. (Видети о томе код Љубомира Палигорића: “Историја Латинске Америке“, Београд, 2003). У основи би се заиста могло рећи да сваки државни империјализам који осваја и колонизује друге земље, територије и народе и није битно различит од основних метода којима се служи организовани криминал, те ово гусарско пљачкање шпанско – португалских коновоја организовано од стране Енглеза, Холанђана и Француза и није ништа другачије од онога што данас називамо унутар, или међу – мафијашки обрачун у борби за територију на којој ће се бити апсолутни господар и врховни (мафијашки) “бос“.

[17] О томе видети у: Зорица Мршевић: “Ембарго као фактор организованог криминалитета“, реферат на Саветовању Српског удружења за кривично право: “Организовани криминал и корупција“, Копаоник 1996, стр. 85 – 86.

[18] И некадашњи наши хајдуци, радили су исто, или сасвим слично што и “данашњи хајдуци“. У основи слично – борећи се за општу ствар, остваривали су, наплаћивали и свој лични, приватни интерес. Једни су се борили против “блокаде“ – окупације од стране отоманске империје, а други, ови данашњи, против блокаде садашње међународне заједнице. Исто се може рећи и за Енглезе сер Хокинса и сер Дрејка. О Францискy Пизару и Хернану Кортесу освајачима Перуа и Мексика који имају и своје споменике у дотичним земљама, да и не говоримо.

[19] Овде првенствено мислимо на тзв. посматраче УН на границама СР Југославије, који су за одговарајућу надокнаду, увек били спремни да затворе очи, када се догађао транспорт – шверц одређених роба. Сви су у том послу били задовољни – људи из света организованог криминала, јер су остваривали велике зараде, држава и грађани, јер су како – тако успевали да преживе, посматрачи УН, јер су долазили до неочекиваних, а позамашних зарада у виду “рекета“, тзв. међународна заједница, јер је доприносила девастирању југословенског друштва и привреде. На дуге стазе, знамо какав је био резултат и ко је платио највећи цех – били су то држава (Југославија) која је ушла у све већу само – криминализацију и грађани те државе наравно, чија се свеукупна економска и привредна структура, свакодневно тањила, jедним делом управо и због санкција и блокаде УН. Све у свему, санкције наметнуте Југославији су готово уништиле економију земље, а с друге стране омогућиле вршиоцима власти да нелегално послују ради набавке робе која је недостајала грађанима и привреди. То их је у великој мери ослободило од моралних осуда грађана. На тај начин се ушло у спиралу криминализације друштва. (Видети о томе у: Слободан Вуковић: “Право, морал и корупција“, Београд, 2005, стр. 64.).

[20] Видети о томе на пример у: “A Short History of the Opium War“, на интернет адреси: www. druglibrary.org/shaffer /heroin/opiwar1.htm.

[21] О томе видети: Радомир Милашиновић, “Амерички поход на свет“, Београд, 1996.

[22] Изузетак, на одређени начин опет може бити већ помињана Колумбија. Приходи остварени на производњи и дистрибуцији кокаина, толико су били (а и још увек су) велики, да је, гледајући са чисто економског аспекта, свакој власти у Колумбији било неприхватљиво да у потпуности пресече ланац производње и шверца кокаина и тако се одрекне великих зарада од неколико милијарди долара чистог прихода годишње; прихода који се реинвестирао у сасвим легалне привредне токове у којима су се захваљујући том новцу подизале нове школе, болнице, путеви, станови, отварала нова радна места. За једну релативно сиромашну земљу, то је изузетно значајно! Амерички покушаји да сиромашно сељаштво Колумбије и других латино – америчких земаља, преоријентишу са узгајања коке на узгајање кромпира, једноставно су морали бити осуђени на неуспех, јер приходи од кромпира ни близу нису исти, као приходи од коке. Једноставно речено и држава (колумбијска) је имала свог врло јасног и врло изразитог економског интереса да толерише, ако не баш подстиче бизнис у вези са дрогом, због чега је у свим (сиромашним) земљама Латинске Америке, које готово да и немају шта друго да извозе у САД, проблем у вези са борбом против нарко мафије готово нерешив. (видети Љубомир Палигорић: “Историја Латинске Америке“, Београд, 2003, стр. 296 – 308).

[23] Лучано је имао и других ратних заслуга, јер су његови момци обезбеђивали Њујоршке докове од делатности немачких агената (Carl Sifakis, “The Mafia Encyclopedia“, third edition, Checkmark Books, New York, 2005, pp. 280 – 281).

[24] Треба имати у виду да у време II светског рата, ЦИА као таква није постојала, већ да је она успостављена тек 1947. године, када је амерички Конгрес усвојио посебан Закон о националној безбедности. То наравно не значи да пре тога Американци нису имали одговарајућу обавештајну службу (она се тада звала ОСС) која је имала значајног удела у организовању мафијашке помоћи приликом искрцавања Американаца на Сицилију. Делатност дотичне организације обухватала је такође и неколико других активности на сакривању и пружању уточишта нацистичким злочинцима и шпијунима после II светског рата, а посебно је занимљива и обавијена велом тајне и погибија америчког генерала Патона у ослобођеном Берлину након завршетка рата. По многима, радило се о инсценираној саобраћајној несрећи, како би се уклонио човек који је у војним круговима уживао неподељене симпатије, али који је инсистирао на наставку рата против СССР – а и комуниста, што је наравно у том тренутку у политичким круговима САД било схваћено као веома опасно и неозбиљно играње оружјем (видети: М. Farren, “Тhe CIA Files. Secrets оf `Тhe Company`“, оp. cit., рp. 16 – 17).

[25] О томе видети: Rodney Stich, “Defrauding America“, доступно на интернет адреси: www.serendipity.li/ cia/stich1.html

[26] ЦИА је иначе основана 1947. године.

[27] Farren, op. cit. pp. 20.

[28] Сетимо се само филма “Француска веза“, с Џином Хекманом у главној улози храброг полицајца, који се бори против француске – корзиканске мафије.

[29] Да подсетимо још једанпут на крилатицу коју је управо ЦИА лансирала да се слобода не може остварити без плаћања одговарајуће цене “Freedom, the Agency reasoned, does not come without a price“ (Mick Farren, op.cit., pp. 20).

[30] Alfred W. McCoy, “The Politics of Heroin in Sotheast Asia“, New York: Harper&Row, – 1973, pp. 107.

[31] William J.Chambliss, “State Organized Crime“ – чланак објављен у часопису: “Criminology“, 27: 183 – 208 (1989), скинут са интернет адресе www.memresearch.org/econ/stateorganized_crime.htm.

[32] Све је преузето из већ цитираног чланка Williama Chamblissa.

[33] Видети у цитираном чланку W.Chambliss-a.

[34] Видети: John Owen, “Sleight of Hand: The $25 Million Nugan Hand Bank“, Scanda, Sydney: Calporteur Press, 1983; Henrik Kruger, “The Great Heroin Coup“, Boston: South End Press, 1980; Jim Hougan, “Spooks: The Haunting of America – The Private Use of Secret Agents“, New York: William Morrow, 1978 (цитирано према тексту Williama Chamblissa).

[35] Вид. у чланку “Organized Crime, The CIA and the Savings and Loan Scandal“, доступном на интернет адреси: www.thirdworldtraveler.com/CIA/S&L_Scandal_CIA.html

[36] ДЕА је одељење за борбу против дроге у америчким оружаним снагама.

[37] Видети у чланку Williama Chamblissa.

[38] О свему томе у вези са ратом против Ескобара, у: Марк Бауден, “Лов на Ескобара – Како је ухваћен и убијен краљ кокаина, који је могао да завлада светом“, (превод ) – Београд 2004.

[39] Председник Панаме Торихос је 1981. погинуо у авионској несрећи, а већ 1983. у Панами је на власт дошао Норијега, као човек који је пре тога радио за ЦИА. Америчка влада је знала да је још од 1972. године Норијега умешан у трговину дрогом. Ипак, маја 1986. директор америчке агенције за борбу против наркотика је похвалио Норијегу и његову одлучну политику борбе против дроге, да би недуго затим, већ 1988. у Мајамију била подигнута оптужница против Норијеге за трговину дрогом. Док је био “наш човек“, који нам је помагао у проблемима у региону, он је био “добар момак“, а што се тиче оптужбе да је Норијега гангстер и трговац дрогом – то је било одувек познато, каже Ноам Чомски у књизи: “Шта то у ствари хоће Америка“, Београд, 1995, стр. 52 – 53.

[40] Први планови ЦИА о ликвидацији Кастра, којем су били наденули име “the beard“ (брада) укључивали су ангажовање управо мафије, са циљем да убиство изгледа као директан обрачун мафијаша кубанских избеглица у САД (Fаrren, “The CIA Files – Secrets of `The Company`“, op. cit. pp. 26).

[41] На постојање (теорије) завере од стране државних ЦИА и парадржавних, мафијашких структура моћи, сасвим изричито указује и Кевин Костнер у свом познатом филму “JFK“.

[42] Подужи списак свих тих радова, књига, чланака, изјава, интетвјуа, сведочења, с кратким описом њихових садржаја, сажетком тих радова, може се пронаћи, између осталог и на интернет адреси: www.spartacus.schoolnet.co.uk /JFKSinvestigation.htm.

[43] Подсећамо да је ЦИА још 1949. године с корзиканском мафијом под вођством браће Гверини била склопила договор о сарадњи која је подразумевала мафијину помоћ у заустављању комунистичке опасности у Француској, а да су браћа Гверини за узврат добила одрешене руке да из Вијетнама и целокупне Индокине испоручују дрогу у САД и друге западне земље (о томе у већ цитираној Фареновој књизи, “Farren“, op. cit., p. 20) Стефан Ривел у овом тв – документарцу имплицира да је Кенеди једноставно покушао да раскине тај договор, који је 11 – 12 година пре њега била склопила ЦИА.

[44] Неки извори, говорећи о вези и пријатељству Ђанкане и Кенедија, говоре и о њиховој заједничкој љубавници и вези са познатом холивудском глумицом Мерлин Монро, која је такође страдала под никад сасвим расветљеним околностима. Према тим изворима, осим са Џоном Кенедијем и Ђанканом, Мерилин Монро је била у истовременој вези и са Џоновим братом Робертом Кенедијем. Ти извори такође говоре и о томе да је стан Мерилин Монро био озвучен, те да је дугогодишњи шеф ФБИ, Џон Едгар Хувер, поседовао магнетофонске траке на којима су били снимљени детаљи са састанака ове тројице са легендарном холивудском глумицом. (о свему томе видети на интернет адреси www.carpenoctem.tv/cons/monroe.html).

[45] Ђанкана је убијен под мистериозним околностима у својој кући 1975. године, а поводом тога се огласио и тадашњи директор ЦИА, Вилијем Колби, тврдећи да ЦИА са тиме нема никакве везе. Остало је забележено да је Ђанканина ћерка изјавила да су сви били нефер према њеном оцу који је толико тога учинио за државу и владу (Carl Sifakis, “The Mafia Encyclopedia“, op.cit. pp. 190 – 192).

[46] У том контексту никако не треба сметнути са ума чињеницу да је брат Џона Кенедија, Роберт, који је касније и сам био убијен, претходно био веома много ангажован у борби против организованог криминала, најпре као Председник Сенатске комисије за борбу против организованог криминала, а касније и као државни тужилац САД.

[47] Једна од таквих, можда само на први поглед невероватних прича, јесте и прича харвардског професора психологије Тимотија Лирија, који у својој књизи “Сећања“, објављеној 1996. године износи да је он за потребе ЦИА радио на експериментима са дрогом ЛСД, како би се она користила за “прање мозгова“ и за психолошко репрограмирање свих непоћудних грађана САД и политичких противника. Према тврдњи Лирија, ЦИА је 1965. године одустала од даљих експеримената с ЛСД. (Цитирано према књизи Д. Џамића, “ЦИА изнутра“, оп. цит. стр. 245 – 247).

[48] Тодор Мирковић, “Специјалне акције и операције обавештајних служби САД“, Војно дело бр. 3 – 4/1999.

[49] КГБ, ни у ком случају, не треба третирати као наивне и невине. У причи о односу државе и организованог криминала, на Западу се много шпекулисало са тим да је КГБ био директан управљач и финансијер терористичких организација на Западу, те да су Москва и Праг били главни центри из којих се руководило терористичким акцијама. (Claire Sterling, “Мрежа терора: тајни рат помоћу међународног тероризма“, Гледишта, 11 – 12/1982, стр. 41.) Овде (код КГБ) држава је била та која је финансирала, имала издатака у вези са тајним акцијама, док на другој страни, држава (тј. ЦИА) није финансирала, имала издатака, већ је путем шверца дроге и осталим сличним акцијама, само зарађивала, што је уосталом једна од општих разлика између свеукупног империјалистичког положаја и стратегије СССР и САД, – СССР је у главном имао издататака – финансијских трошкова у одржавању своје скупе и нерационалне империје, за разлику од САД.

[50] Видети: Станислав Говорухин, “Велика криминална револуција – има ли Русија будућности“, Београд, 1995.

[51] Annelise Anderson, “The Red Mafia: A Legacy of Communism“, већ цитирани чланак доступан, на интернет адреси: http://members.tripodcom/-orgcrime/ruslegacy.htm.

[52] Та логика прагматизма, да је понекад нешто потребно жртвовати пред организованим криминалом, да би се на другој страни остварили неки други већи политички циљеви и интереси, (макар и у борби против самог тог криминала) на свој начин долази до изражаја и код нас у новоуспостављеном правном институту сведока – сарадника, када држава свесно даје аболицију неким “ситнијим“, а у ствари често и најтежим и најокорелијим криминалцима (чак и убицама), не би ли ови пристали да сведоче против својих “босова“. Другим речима, држава даје “опрост“ једном убици и слободу да он може да иде и да чини још по неко дело, да би се осудио један, или група других мафијаша, који су по становишту државног тужиоца опаснији. Не мора се овде радити само о потенцијално парадоскалној ситуацији да у једном случају, од десет оптужених, на пример чак осам мафијаша буде аболирано, да би само двојица били осуђени (шта смо онда добили? – то се питање може поставити и у вези са актуелним суђењем за убиство З.Ђинђића), ради се о једној крајње опасној пракси трговине и нагодбе с организованим криминалом. Трговини, из које држава тешко може изаћи не само морално чиста, већ и уопште као победник над светом тзв. организованог криминала, који по природи ствари у својој аутичној прагматичности увек бар за нијансу може бити бескрупулознији. (О свим парадоксима нашег новог кривичноправног института сведок – сарадник, види код Јована Ћирића, “Сведок сарадник“, Ревија за криминологију и кривично право, 1/2004.).

[53] Више о томе, видети у: “Планови за алтернативну одбрану“, Интернет – сепарат “Transnational Fondation for Peace and Future Research“, Lund (Sweden), 15. мај 2000, ц. 1