ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА – ПРОБЛЕМ РЕГИОНАЛИЗАЦИЈЕ СРБИЈЕ У АКТУЕЛНОМ ГЕОПОЛИТИЧКОМ КОНТЕКСТУ

Расправа о регионализацији захтева контекстуа­лизацију узимањем у обзир токове актуелне геополитике (с једне стране) и ширег процеса глобализације и унификације (с друге). С тим у складу, упрвом делу се разматрају интегративни процеси глобализације у односу према националној држа­ви и разматра питање њеног одумирања. Поента анализе је у амби­валенцији суверенитета која је јасна из основне тезе овог рада, и гласи: концепт застарева на локалном нивоу, а у макси­малној мери се афир­мише на глобалном.

Проблем регионализације се у другом делу рада разматра као појава која се збива у прос­тору између скицираних процеса. У складу с основном тезом, планови регионализације спадају под надлежност глобалне суперсиле, тако да далеко више зависе од њених политичких захтева, а не од локалних "специфичности" или живот­не "потребе за децентрализовањем". У том контексту, може се претпоставити да се ми у Србији суочавамо са "светлом перспективом демократије" по цену "неста­јања" државе као њеног првог гаранта. Као прилог тој тези, реконструишу се разлози за регионализацију и њено политичко инструмен­тализовање у оквиру теж­њи чланица ДОС да осигурају своје политичке перспек­тиве и компензују одсуство демократских реформи.

Проблем глобализације и регионализације данас је теоријска хит–тема. У исти мах, у Србији је то искључиво практично питање. Од рас­праве, дакле, може да буде неке користи уколико само спојимо ова два нивоа.

Термин “глобализација“ (енгл. “globalization“; нем. "globalisie­rung"; франц. “mondialization“) синоним је ранијих термина као што су били “коло­низација“, “вестер­низација“ (“позападњачење“) или уже, “американизација“; коначно “импери­јализам“. Глобализација је прва и најзвучнија реч деведе­сетих година ХХ века. Полити­чари, нови­нари, пословни људи, аналитичари њеном употребом настоје да укажу да се у свету догађа нешто од изузетног значаја, да се свет мења на одре­ђен начин, јер настају нова светска економија, култура и политика. Према раширеним мишљењима у литератури гло­бализација је планетаран процес који води преструктурацији светске еконо­мије у правцу успостављања јединственог система; новој прерасподели светског богатства; губитку културних иден­ти­тета и хомогени­зацији култура.

Оптимистичке визије говоре о томе да ћемо сутра живети у јединст­ве­ном и отво­реном свету, с великим шансама у погледу профита и личне про­мо­ције. Критичари, са своје стране, да је прерасподела светског богатства на­равно “неправедна“ (сиромашни постају још сиромашнији да би богати били још богатији); указују да се постепено уништавање разлика, културне ауто­номије и националне стабилности спроводи у интересу крупног профита; о мар­гинали­зацији грађанског друштва и супрематији мултинационалних кор­по­­рација. Уз то, да се иза свега крије американизација света, која укљу­чу­је мекдоналдизацију живота и “кокаколи­зацију“ културе.

ВИРТУАЛНИ ИСХОД ОСНОВНОГ ПРОЦЕСА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Када се говори о глобализацији мисли се на укидање територијалних и културних граница, у оквиру будућег света (“без граница“), на основу проце­са који воде интеграцији или уједињавању света, људи, идеја, и еко­номија. Пре­ма том очекивању глобус постаје јединствено место глобалног друшт­ве­ног система. Ако то прихватимо у сврху расправе, закључићемо да глоба­ли­зација води ства­рању јединственог светског тржишта, нових транснацио­нал­них политич­ких организација и нове глобалне културе, онда је крајњи циљ тих процеса успо­стављање једин­ствене, светске државе. Питање је какве би биле последице довршења таквог процеса.

НЕСКЛАД ИЗМЕЂУ ГЛОБАЛНОГ И ЛОКАЛНОГ

За време социјализма марксисти на Истоку и Западу су испредали бес­мислену причу о одумирању државе. Слично је и било и крајем ХХ века, апологете глобализације (током де­ве­десетих година) говоре да се то одумирање тек сада догађа. Држава, по њи­ховим причама нестаје тако што губи “монопол над унутраш­њим сувере­ни­тетом“. Да бисмо припремили основу за разматрање проблема суве­ре­ни­тета морамо укратко да размотримо питање националне државе, а то питање гласи – Да ли ће бити раз­лога за њено трајање или не?

Интегративни про­цеси глобализације, каже “main stream“ прича, двос­труки су и дивергентни. С једне стране, они воде томе да држава мора неке функције да пренесе на наднационалне орга­низације и институције (нпр. чланство у ЕУ, ММФ, ОЕЦД, итд)[1]; Други процеси воде трансферу државних функција на ниже инстанце, на ниво локалних заједница, НВО и нефор­мал­них организација (де­централизација, регионализација). На овом нивоу очеку­је се развој транс­на­ционалне политике путем хоризонталне кооперације ло­калних орга­низа­ци­ја. 

Између ова два млинска камена (од којих глобални убрзава локални) нацио­нална држава као да има судбину зрна жита. У догледно време она мора да буде “самлевена“: на локалном нивоу – у име индивидуалних слобода и децентрализованих заједница, а на глобалном – у име “међународне заједнице“[2] или глобалног “друштва грађана света“[3]. Био би то коначан, светски тријумф космополитизма. Ова два поменута процеса обезбеђују основе за два одговарајућа мита:

1. Први је – Мит о одумирању националне државе у опш­тем трен­ду глобалне ин­теграције. Значајан аспект у том смислу је губитак “de iure“ су­веренитета држа­ве. Овлашћења се преносе на наднацио­налне инст­и­ту­ције, а донете од­луке и правила обавезују националне државе. Тај тренд је (по општем месту) највид­љивији у Европској Унији. 
2. Други (у складу с преносом државних функција на ниже или локал­не инстанце) је Мит о деетатизацији политичког система. Ово би требало да се огледа у померању од централне владе ка мноштву центара управљања на различитим терито­ри­јалним нивоима – до пуне децентрализације. У новој си­туацији реч би била о парт­нерским односима између владе, паравладиних и невладиних организација (НВО) где би државни апарат био само “један међу једна­кима“.

Тешко је ове идеје читати без сећања на марксистичке бајке о будућем друштву правде без државе. У садашњој причи о учинцима глобализације, која је очито неодо­љива за бивше марксисте, запажамо “mutatis mutandis“ иде­ју о одумирању државе, нација и посебности. Мит о нестанку држа­ве данас промовише либерална идео­ло­гија која хипоста­зира апст­рактног појединца и брише заједницу као неоп­хо­дан (посебан) меди­јум између поједи­начног и општег. Актуелна прича у знатној мери представља обнову либералних идеја “lai­ssez–faire“ ка­пи­тализма, укључујући елиминацију државе као “нужног зла“ силама светског тржишта и “невидљиве руке“[4].

Идеја одумирања државе је мртва откако су пали марксизам и кому­ни­зам. Нема разлога да се, путем либералних средстава, од ње прави идеолошки зомби. Томе у прилог изложио бих две групе аргумената. У првој групи, размо­т­рићу проблем националне државе, а у другој проблем сувере­ни­тета. У оба случаја заступаћу тезу у прилог опстанка националне државе.

Аргументе у прилог опстанку националне државе у процесима глоба­ли­зације, дајем на три нивоа: економском, политичком и културном:

1. Мада политика постаје глобална, економија упркос свему остаје ло­кална. Наиме, не само што већина земаља главнину економских послова оба­вља код куће, него је реч о томе да капитал кружи светом, али не забо­равља одакле полази и где се враћа. (Од стотину највећих светских кор­по­ра­ција ни за једну није утврђено да је заиста глобална.);
2. Данас владе интервенишу на међународном тржишту у много већој мери него што је то био случај у ранијим деценијама. Национална држава јесте и задуго ће остати главни актер на глобалној економској сцени. (Штави­ше, политика и економија су толико испреплетене, да ни једна национална економија више не може да функционише без државе.)[5] Она неће нестати или одум­ре­ти у прилог некакве супердржаве или у прилог света без граница. Напротив, њена улога на међу­народном тржишту је све већа[6]. С обзиром на значај држа­ве у том погледу, чист еко­номски либерализам[7] би у савреме­ним условима могао да значи једино економско само­уби­ство земље;
3. Државе одређују и одржавају идентитет и интегритет. Грађанство садржи при­падност заједници док идентитет подразумева признање заједнич­ких веза. Осећај при­падности конститутиван је елемент осећаја безбедности. Зато не чуди што су мале земље с високим степеном интеграције успешне у светској економији. Националне заједнице задржавају свој значај зато што се односи које оне подра­зумевају не своде на економске везе. Нација (група с традицијом, културом, језиком) задржава свој специфичан идентитет. Ваљани интерна­ци­онални односи могу да буду само односи међу нацијама, никад међу поједин­цима. 
4. Друштвене институције и закони државе обезбеђују стабилност и предвидљи­вост као услове доброг живота на основу поверења и одговара­ју­ћег степена институционалног “растере­ћења“. У одржању те стабилности држа­ва има основну улогу. Јавна демократска расправа држави као актеру у про­цесу глобалне динамике може само да помогне, али не може да је замени. 
5. Нације обезбеђују оквире изражавања не само идентитета него и по­литичке воље. Држава остаје први гарант наше слободе. Ако смо с њом не­за­довољни, то је само разлог више да је поправљамо, а не уништавамо[8].

Држава дакле врши битне политичке, друштвене, економске функције и у том погледу ни једна организација не може да јој конкурише. Ако је држава не­ор­ганизована и некомпетентна већа је вероватноћа да дато друштво неће успети да се прилагоди процесима глобализације. Изазови овог процеса пред­став­ља­ју само низ тестова за способност држава а не разлоге за њихов неста­нак. Напротив, користи од међу­на­родне интеграције имаће само они народи који располажу солидним држа­ва­ма[9].

Глобализација са своје стране државе, дакле, суочава с неизбежношћу брзог прилагођавања процесима које нико појединачно не може да обустави. А са становишта добро прилагођене државе, глобали­за­ција се не одвија на ра­чун државе него пре као процес њеног самопот­вр­ђи­вања[10].

До сада изложени аргументи указују на реалнију перспективу у погледу учинака глобализације. Државе су главни играчи на међународној сцени. У против­ном, процес интеграције би окончао, не све­тским тржиштем и поретком који би државу чинио излишном, како то каже либерална бајка, него јединственом “светском државом“.

Тренутно Сједињене Америчке Државе, као преостала светска сила, доминирају економски, по­ли­тички и војно. Међународни односи су, дакле, оптере­ће­ни тежњом ка хе­ге­монији једне националне државе која настоји да се успостави као глобални систем кроз различите форме при­нуде од економ­ских, до културних. Ништа ново, пошто је универзализам у свакој епохи само наци­о­на­лизам најмоћнијег. Сам тај про­цес, на дужи рок, услед про­тивреак­ција, води обесмишљавању идеје “светске државе“ уколико тежње ка њеној успо­стави прети опасним последи­цама на глобалном плану.

ДВОВАЛНТНОСТ СУВЕРЕНИТЕТА – ЗАСТАРИВАЊЕ И ОБНАВЉАЊЕ

Аргументима друге групе, који следе, проблем национале државе раз­мотрићемо из перспективе проблема суверенитета на глобалном и локалном нивоу.

Појам “суверенитета“ има унутрашње и спољашње димензије. Унутра­шње компоненте би биле: трајност, апсолутност, неотуђувост, недељивост, законодавна моћ[11]. Спољашње компоненте односе се на ауторитет и аутоно­ми­ју државе међу државама. Ту спада и право во­ђења рата и закључивања мира (de iure belli et pacis), и потписивања основних доку­ме­ната међународног права.

Заговорници “новог светског поретка“ говоре о застаревању на­цио­нал­ног суверенитета. Ако се суверенитет стално умањује, онда се може оче­ки­ва­ти да држава више не буде основна форма политичког организовања зајед­нице. С тим у вези, на делу је ново “опште место“ – да је суверенитет у форми знаној у Европи од Вестфалског мира (1648. године) неупотребљив кад је у питању “нови светски поредак“. То изгледа уверљи­во нарочито ако се односи на ком­поненте неограничености и недељивости.

КРУЊЕЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА – ПОСТЕПЕНО И ТРЕНУТНО

У савременом свету суверенитет је повезан с идејом аутономије и међу­собне независности држава. Свака је аутономна у својим границама, а при­пад­ници државе су слободни да изаберу облик владавине који желе. С тим је повезан принцип забране спољне интервенције: ни једна држава нема право да интервенише у ствари друге државе. Ово је падом биполарног света пре­стало да важи.

Поменутим преносом елемената суверенитета, с једне стране, на гло­бал­­­ни, а с друге, на локални ниво (до нивоа аутономије појединца), долази до две нове последице:

1. Стиче се основа за оправдање “хуманитарне интер­венције“ до мешања у унутра­шња питања суверене државе, “за добро њених грађана“; а с друге стране; 
2. Између државе и грађана произ­води се стање рата које води – даљем дроб­љењу суверенитета. Обоје је подржано с две додатне активности:

- У првом случају, војна интервенција се оправдава кримина­лизо­ва­њем државе, оптужбом да с побуњеним грађанима поступа “терористички“. (Кон­грес Сједињених Америчких Држава је уочи НАТО агресије разматрао предлог закона по коме је Србију требало да прогласи за “терористичку државу“). Побуњеници, у истој логици, не могу да буду терористи чак и ако уставни поредак нападају ору­ж­јем. У овом случају кру­ње­ње суверенитета оправдава сe дис­курсом о “људским пра­вима“ и њиховој заш­тити. Притом се под њиховом етикетом подразу­мевају овлашћења нацио­налних мањина (по правилу) да праве нове државе и да це­пају државу која је “сувише репресивна“, или “недемо­крат­ска“[12].  У исти мах, рат терористичке и заштитничке државе не може да буде признат јер се не признаје сама држава; наиме, као што се признаје кон­тин­гентна мањинска “група“ у смислу државотворног субјекта (кад полаже ексклузивно право на територију), тако се из истог прин­ципа не приз­наје “група на власти”[13]. У овом случају “људска права“ морају да имају интринзичну вредност, вредну крсташког понашања и делања, ма и по цену стварања нове државе од стране националне мањине (случај Косова) и дробљења државе зато што је “сувише репресивна“ или што у њој “нема демократије“. Интринзичан статус “људских права“ нужан је да би она обавила инструменталну улогу у оквиру политичке технологије Запада усмерене према Истоку.

- У другом случају, грађани се криминализују у истом пакету са сво­јом државом, ако су уз њу док се обрачунава с те­ро­ристима, или пак ако је подржавају када се ова супротстави арбитрарној вољи глобалне силе и њеном светском теро­ризму. На овом нивоу непосредно поништење сувере­ни­тета на­ционалне државе оправ­дава се причом о застарелости самог концеп­та су­ве­ренитета! На овом нивоу долази до непосредног дробљења сувере­ни­те­та, а тај акт је леги­тимационо “покривен“ причом о застарелости национал­ног суверени­те­та.

Обе доктрине, у ствари, су у функцији његове консолидације: нара­ци­ја о “људским правима“ и њиховој заштити на локалном нивоу, оправдава мо­ралну нужност интервенције; док прича о застарелости националног суве­ре­нитета обезбеђује легитимитет (и легалитет) кажњавања локалне власти због “теро­ристичких аката“ против грађана – побуњеника, што ће рећи због “теро­ристич­ких аката побуне“ дате државе против праксе и надсуверене воље суперсиле, довољно моћне да је на глобалном плану узурпира законо­давне, извршне и судске функције власти.

ПАРАДОКС СУВЕРЕНИТЕТА

Чак и ако се сложимо да концепт суверенитета заста­ре­ва на локалном плану, то не значи да он губи важење. Напротив, мотрећи процес на локал­ном и глобалном нивоу, принуђени смо да признамо супро­т­но: ако на локалном нивоу коцепт застарева, на глобалном се реафирмише, и обрнуто! У кoнтра­пункту с причом о застарелости на локалном ни­воу, на гло­балном нивоу имамо успостављање суверенитета јед­не државе, у смислу изнена­ђујуће реак­туализације концепта државе према XVII веков­ном учењу Жана Бодена (Јеаn Bodin). О напуштању кон­цепта, дакле, нема говора! О истовременом једноз­нач­ном важењу такође. Уместо о застаревању може бити речи о привилегији његове упо­требе, зависно, у првом реду, од моћи дате државе. Ко је најмоћ­нији, нај­више је суверен, и обрнуто.

Застарелост суверенитета на локалном нивоу последица је најпре про­ме­не односа моћи и карактера међународног поретка после нестанка бипо­ларног света. Једну од новина новог стања представља обнова класичног кон­цепта суверенитета на глобалном нивоу, што ће рећи, услучају суперсиле до­вољ­но моћне да наметне своју вољу и тако буде креатор новог светског по­ретка (економског, поли­тичког, културног).

Због ова два процеса не може се говорити о застаревању “in totto“, него једино о томе да ће сам концепт може да буде девалвиран услед преопте­реће­ња. Наиме, поменута реафирмација би највероватније води­ла у “самооповр­гавање“ суверенитета услед њего­ве сингуларизације на глобалном нивоу.

Сврха ове прве групе аргумената је у томе да укаже да комплет људ­ских права чини осу на којој се држе оба дивергентна процеса. (глобално versus локално) глобализације. Тиме долазимо до прве поенте ове аргумен­тације. Док је власт унутар западних држава подељена и конт­ролисана инсти­туцијама, на глобалном ни­воу Сједињене Америчке Државе воде игру као неограничен владар, вођен својим интересима и контингентном вољом (“од случаја до случаја“). Из тог разлога, ако рачу­намо на дужи тренд у том правцу, долазимо до идеје реализације “светске државе“, али истовремено с тим и до формулације пара­докса сувере­ни­тета. Наиме, ако би апсолутан суверенитет био достигнут од стране светске државе, не би било Другог неопходног за њено признање. То ће рећи да би класичан кон­цепт на врхунцу своје реактуализације на гло­балном нивоу био самоо­повр­гавајући!

У тежњи за признањем апсолутна моћ би морала да про­изводи усло­ве које је укинула, и да одржава перма­нен­тно стање рата. Парадокс је у томе што не би било могу­ће при­знање, услед одсуства неопходног Другог (у виду суверене државе). Сви с којима би та држава билау сукобу, не би имали статус противника у рату (пошто ратове воде само државе) него криминалних група за прогон и хап­шење. Из истог разлога војна сила те државе (нпр. НАТО) не би више била војна, него полицијска сила.

Узмимо реалнију перспективу да би свет­ска држава могла да постоји без ичијег признања. У том случају она би била мани­фест­но груба арогантна сила која отворено зане­марује своју “политичку око­лину“. Али, у овом слу­чају били би јој неопходни докази апсолутне моћи. Описан парадокс показује да “вечни мир“, као вечни циљ крс­ташког, раније комунистичког данас нео­ли­бералистичког, фундамен­тализма не би био могућ, из самих услова посто­јања светске државе. Она би опстајала у сле­пом кругу: у интересу осведочења апсолутне моћи била би принуђена да произ­води и решава конф­ликте широм гло­буса (што Сједињене Америчке Државе и данас чине, између оста­лог, да би одржа­вале пригушене своје унутра­ш­ње конфликте).

Како год било, у закључку можемо рећи: због дуал­ног процеса дроб­ље­ња и обнове суверенитета, у постмодерну еру трећег ми­ле­ни­јума, на глобал­ној или свет­с­кој сцени, улазимо под окриљем влада­вине сличне епохи европ­ског апсо­лу­тизма од XVII до XVIII века[14]!

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА КАО ДВА ВИДА РЕФЕУДАЛИЗАЦИЈЕ

Пређимо сада на конкретнији ниво, како наша прича не би остала у стра­тосферским висинама необавезујуће општости. Другим речима, каква је веза поменутих епохалних збивања с нашим у Србији? Везу је, наравно, мо­гуће успоставити тек посредо­ва­њем по­себне ситуације српске политичке кон­фигурације током последњих десет годи­на. Погледајмо...

Оба размотрена процеса, застаревања суве­ренитета и ње­го­ве афирма­ције обједи­ња­вају се у појму рефеудализације! Као што смо видели:

1. На макро или глобалном нивоу круњење суверенитета националних држава има за привидан исход кумулацију суверенитета од стране глобалне силе. Њен суверенитет у све већој мери одговара случају ап­солути­сти­ч­ке државе од XVII до XVIII века. То је гротескан исход описаног про­цеса, који се зак­лања идеолошким причама о застарелости националног суве­ренитета. 
2. На микронивоу, разарање националне државе, осамостаљивањем ре­гио­на и локалних идентитета и специфичности, значио би рефеудализацију “пов­рат­ком” на територијално–конфигуративна стања пре формирања модер­них националних држава.

Ови ретроградни процеси најчешће се подстичу и убрза­вају с оправдањем “уласка у уједињену Европу”. А највидљивији су у случају Србије.

СРБИЈА У СЕНДВИЧУ ИЗМЕЂУ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ И ФЕУДАЛИЗАЦИЈЕ

Док је рефеудализација глобалне светске силе последица уки­дања бло­ковске конфронтације и иманентног империјалног ширења услед одсу­ства препреке, рефеудализација на локалном нивоу (нарочито у случају Србије) као исход регионали­зације може само да буде анахрона, ло­кална ка­рикатура. У нашим усло­ви­ма та карикатура је могућа најпре захваљу­јући традицији социјализма, која има два дела:

1. Реч је о традицији ауто­номије на начин владавине локалних сатрапа који су били копије комунистич­ких сатрапа на савезном нивоу. Као што се ова друга сатрапија оправдавала самосталном изградњом соција­ли­з­ма, услед историјских и осталих специфич­ности (“самосталан пут у соција­лизам“, итд), тако се локално–ауто­но­машка сатрапија оправдава(ла) “мулти­кул­ти специфичностима, итд.“; 
2. Други део поменуте традиције је садржан у комунистичкој идео­ло­гији који је раније важио као марксистичка наука. Реч је, наиме, о поимању државе као оруђа (класног) тлачења. Пошто је “нестао“ пролетаријат као вла­дајућа класа, преостала је држава као органон тлачења, што ће рећи да држа­ва и демо­кратија “не могу да иду заједно“[15] (Ово гени­јално откриће Маркса, а потом Лењина, и даље важи у главама наших монди­јали­ста, либерала, листом дојучерашњих комуниста). Услед “неспојивости“ држа­ве и демократије, с једне стране, и доминације либералне нара­ције, с друге, имамо вербално залагање за правну и демократску државу, а прак­ти­ч­но осве­дочење неспособности да се иста институционално утемељи[16].

РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА КАО “РЕШЕЊЕ“ АПОРИЈА “ДЕМОКРАТСКЕ“ ВЛАСТИ

Проблем Србије није проблем демократије, него државе[17]. Регио­на­ли­зација Србије нема ништа с демократијом него с рационализацијом. Постоје два основна разлога зашто у Србији проблем регио­нали­зације не може да буде у вези с рационализацијом, него је, силом при­лика, у вези с де­компо­новањем државе, а декларативно с “демо­кра­тијом“.

Први разлог је у неспособности или блокади владајуће коалиције за ин­сти­туционалне реформе у правцу успоставе правне, демократске државе. Конгломерат ДОС сачињен махом од бивших професора марк­сизма и бивших партиј­ских функцио­нера, који су на сцени захваљујући томе што их је Мило­ше­вић пре 20 година избацио из игре и тиме сачувао за буду­ћ­ност[18]. Вла­да­јући естаблишмент таквог карактера диктира знатно “помера­ње“ у оце­ни сми­сла регионали­за­ције. Неопходна институцио­нал­на реформа, дакле, бло­ки­рана: прво, идеолошким блокадама у неокомунистичкој или крипто­марк­­си­сти­чкој свести владајућег естаблишмента; друго, у консензуално подр­жаној спремности да се “у име демокра­тије” правна држава одлаже заме­њу­јући је олигар­хиј­с­ком самовољом и сат­ра­пијом; треће, отварањем простора за на­језду НВО - бројних “самозваних алтруиста“ које само увећавају институ­цио­нал­ни хаос и преоптерећивање. Рад ових других режиму је фунционалан јер заклања нерад званичних институција власти.

Док официјелна власт ради на економској приватизацији, сумњивој у сваком погледу, а најлакшој за спрово­ђење, како би имала алиби да ипак ради на “реформама“[19], инсти­туцио­налним и политич­ким реформама баве се “екс­перти“ и експериментатори из невла­ди­них орга­низација. Штавише, отворено се влади уплићу у домен, а пошто једне и друге чине углавном бивши леви­чари у том уплитању у надлежности не виде про­блем. А проблем који нико не види, због свеопште интелек­туалне ко­рупције, је јасан – кога представљају невладине организације и где је то вери­фикован њихов политички значај?

Ово друго једино у политичкој про­из­вољ­ности или милости официјелне власти, а што се првог тиче, не пред­став­љају никог изузев себе и својих иностраних финансијера. У исти мах, они се без зазора уплићу у животе свих нас, не усте­жући се да праве свакојаке пла­нове политичких реформи државе укључујући планове регионализација и аутономија. Нову власт Срби­­ја је сама би­рала, па сад плаћа високу цену, бројне НВО које делују као да су власт, није бирао нико, али се оне понашају као да их је бирао свако[20].

Услед неспособ­но­сти нове власти за ваљане институ­цио­налне реформе, уместо реор­га­ни­за­ци­је у правцу демократске државе, у естаблишменту преов­лађује “де­мо­кратска добра воља“ у прилог ре­гио­нализацији. При том, уз по­моћ огром­ног дела универзитетског естаблиш­мента, који је корум­пи­ран већ са­мим си­мулакрумом 5. октобра и очекивањем личне добити[21], власт шири фантазму о региона­лиза­цији као услову “даље демократизације“.

Други разлог за скициран однос према регионализацији је у прераспо­дели друштвене моћи. На овом нивоу, компензација за изо­ста­ле реформе проистиче из спремности коалиције да спроведе региона­лизацију у смислу “рефеудализације“ и да то покрије причом о “нео­п­ход­ности веће демокра­тије“, што ће рећи тзв. “самоу­прав­не демократије“ на ра­чун др­жаве.

Од дис­по­зиције (или распореда и поделе) моћи првен­ст­вено зависи бу­дућа политичка судбина политичких актера. Под диктатом питања осигу­рања власти, које се непланирано намеће као примарно[22] акте­ри морају да буду потпуно обузети собом. Своја места у неформал­ној хије­рар­­хији моћи, да решавају пози­ва­њем на интересе “демо­кра­тије“. У томе је разлог да “dе factо“ нико не води рачуна о институционалној ре­фор­ми државе. Уместо о институ­цио­налној ста­билиза­цији демократске држа­ве, свако из некадашњег ДОС је обузет пи­тањем о осигу­ра­њу своје политичке перспек­тиве.

Већ овим прекомпоновањем кон­фи­гура­ције моћи у земљи, странке у Србији су постале антирефор­м­ске (и конзервативне) у насто­јању да, према Михелсовом правилу[23], одговарајући диспо­зи­тив моћи ове­ко­ве­чи на што је могуће ду­жи рок.

У базичном смислу реч је о одсуству друштвеног и економског утеме­љења партијских олигар­хија у друштвено–економској структури. У том погледу странке у Србији у многоме, налик власти комунистичке клике, “лебде изнад зем­ље“ у том смислу што моћ његових странака, није укорењена у инте­ре­сима основних друштвених група (или класа). Ово је логично, с обзиром да је класна структура уништавана сво време владавине комунизма, а да је земља у последњих 20 година срозана на ниво "опросјачене" масе и просјачке демо­кра­тије[24].

Траженог утеме­љења неће ни бити док се не обнови класна струк­тура и не дође до јасне и манифестне профилације друштвених интереса. У акту­ел­ној друштвеној ситуацији, подр­ш­ка сваке странке зависи од лелујавог распо­ложења бирачког тела (које се понаша готово као спортска пуб­лика), осиро­ма­шеног и жељног при­стојног живота и хлеба, уместо (ког му сви непрекидно и вели­кодушно баца­ју) колача “уједињене Европе“[25].

Када спојимо ова два момента, проблем регионализације у Србији се пока­зује у новом светлу. Наиме, одсуство институционалних реформи на основу којих би се Србија, коначно, успоставила као демократска држава, као и ле­лујава диспозиција моћи владајућег конгломерата, има за неизбежну по­сле­дицу да сам проблем регионализације упада у тај про­стор “неодређе­но­сти“ и буде двоструко инструментализован:

1. У првом смислу, биће инструментализован у циљу осигурања неопход­ног пропа­ганд­но-политичког симулакрума: ако већ нема озбиљних поли­тич­ких рефор­ми, добро дође регионализација као знак даљег корака ка успо­стави демократске државе, па чак и као синоним за демокра­тију. (Оправ­дање ће се наћи у “регионалним и културним специфичностима“. Овде се јавља феномен рајфершлуса: ако је тако, где је тачка на којој с регио­на­ли­за­цијом треба стати?) На тај начин се под паролом де­мо­кра­тије зачиње про­цес уситњавања државе до њене дезинтеграције. У овом смислу, регионализација, као политички симулакрум с врло опи­пљивим последицама, интересно одговара комплетном конгломерату некадашњег ДОС, у сврху прикривања колективне неспо­собности за политичке реформе. 
2. У другом смислу, регионализација као инструмент у борби за моћ, насупрот претходном, узета синонимно с демократијом, интересно одговара искључиво малим или безна­чајним политичким странкама које су, са своје стране, у прилици да регио­на­лизацију заступају ради “општег добра“.

Имамо ли у виду колико у том конгло­мерату има странака, као и сли­ч­ност са структуром ста­рог СКЈ (као бившег конгломерата републичких пар­тија), вред­­но је уви­дети да су процеси под фирмом регионализације у Србији, слич­ни процесима конфедерализације у СФРЈ од 1962. до 1991. Ондашња аутоно­мија је уведена, у првом реду, у оквиру антиср­п­ске стратегије од стра­не Тита, и хрватских и сло­веначких кому­ниста посебно (за успоставу поли­тичког баланса, кад вође не буде било на сцени), уз неспособност тадаш­њег срп­ског руко­вод­ства да се томе суп­рот­стави[26]. У том погледу фор­мирање аутоно­мија Вој­во­дине и Косова, значило је да се Србији обе­се два тега, што би знатно олак­шало политичку трго­вине с њом у бу­дућ­ности. Та борба је локал­ним кликама – косов­ској и вој­вођанској, кола­терално обезбедила базу несраз­мерно велике моћи.

Основни проблем феномена регионализације и аутономије у Србији данас, није “у културно–етничким специфич­но­сти­ма, демократији и њиховом очувању“. Проблем је – и у томе је но­вина у односу на пређашњи пе­риод – у политичкој консте­лацији странака које су чиниле некадашњи ДОС, која за своју основу има контин­гентну (и краткотрајну) вољу бирачког тела, спо­љашњу подршку Сједињених Америчких Држава и Европске Уније, а не у дис­позитиву друштвено–економске моћи унутар саме земље.

После ухлебљења странака из ДОС на власти, ситуација је наизглед иста. Најпре, мо­рамо увидети да је ДОС обавио функцију “Тројанског коња“ у промоцији поли­тички безначајних станака, недефинисаних НВО који су томе захва­љу­јући запосели стратешке позиције у држави и коначно институционалног нереда који је отуда проистекао. База стабилне моћи тек треба да се успо­стави и да се само­сталност политичких суб­јеката обезбеди за време:

1. кад спољашња подршка престане (што је природно за очекивати); 
2. када конфликти у актуелној констелацији буду потиснули компро­мисе, па поч­не “отворена“ политичка трговина.

Друго, с обзиром на то како је конгломерат добио власт, ни једна стран­ка члани­ца не зна колико има поверење бирачког тела, а за већину њих био би велики ризик да то практично проверава. Како је у томе основни раз­лог уну­трашњег консензуса да су нови избори “зло које треба избећи по сваку цену“, власт неизбежно мора да се темељи на непрекидној демагогији и мани­пу­лацији. Део те манипулације је прича о регионализацији као услову демо­кратизације државе.

Према томе, као што је у Титово време преко­м­позиција моћи, пре свега у оквиру стратегије тихог рата против Србије, аутоно­мија Војводине и Ко­сова доведена до нивоа републике (како би се Србија спутала изнутра), сада би било мање више исто: прво, зато што свака странка ДОС мора да мисли на обезбеђење базе своје моћи. Друго, у случају минорних чла­ница ДОС (посебно војво­ђанских сепара­ти­ста), заокру­жење аутоно­мије (Војводине) до статуса ре­пуб­лике (устав, посебан буџет, државни симбо­ли) био би пожељан исход прерасподеле моћи, пошто би им решио:

1. проблем еко­номске и политичке основе аутономне моћи; тиме би био решен; 
2. проблем услед за­висности унутар политичке кон­стелације на српској политичкој сцени, како због ми­лости намоћнијих у ДОС тако и због подр­шке споља “у интересу демократије и мултикултура­лиз­ма“. Решење овог про­блема највероватније би ишло до отвореног сепаратизма. Уз то би на основу “аутономије“; 
3. локалне странке увећале манипулативне капацитете у правцу пре­па­рирања локалног јавног мнења (путем контроле медија) у циљу стицања ши­ре подршке.

Ту је кључ разумевања зашто се тражи “пов­ратак аутономије према Уставу из 1974“. У том циљу минорне странке постају главни индуктори сва­ко­јаких локалпат­риотизама, и феудалних јачања локалних идентитета (Вој­вођанин, Шума­динац, Ужичанин, итд) или пак формирања нових нација на основу њих. У оба случаја долази до даљег разарања нацио­нал­ног иден­ти­те­та, што их чини промоторима рефеудализације државе до њене де­зинтегра­ције!

Поред симулакрум – компензације изосталих институцио­нал­них рефор­ми и прекомпозиције друштвене моћи, за инструментализацију проблема ре­ги­о­нализације постоји и трећи разлог који их спаја. Тај трећи чинилац садр­­жан је у карактеру нове власти према међу­на­род­ном чиниоцу, а то значи у првом реду према Сједињеним Америчким Државама. Просто речено, власт странака некадашњег ДОС је типично феудално–ва­зална власт. Због тога оне, не само што нису у стању да се понашају државо­тво­рно и државно одговорно, него морају, кад год је то пот­ребно, да буду сау­че­с­ник велике силе у ерозији суве­ренитета Србије као државе, било приста­јањем на одсецање дела тери­торије (случај Косова), или парчања земље на регионе у циљу одржања већ успостављену “дик­та­туре без пролетаријата“.

Имамо ли у виду да је комбинација “људских права“ и регио­на­лизације инструмент нару­шавања суве­рени­тета искључиво источноев­роп­ских држава, и да је Србија на удару већ 20 година, власт странака које су чиниле ДОС је била добро проце­ње­на као нај­сигурнији партнер за спро­вођење ре­ги­о­на­лиза­ције до степена кона­ч­ног дробљења суверени­тета. У том циљу користе се ло­калне поли­тичке и интелектуалне клике, мам­цима демократије, “људских права“ и наро­чи­то прив­лач­­них донација. Чиње­ница је да је Срби­ја на мети оваквог уситњавања, што ће рећи да јој је на­метнут концепт регио­нали­за­ције преко кога, у запа­њујућем складу с ауто­но­ми­јом из 1974., спроводи те­ри­торијал­но сужа­ва­ње Србије до раз­мера негдашњег Бео­град­с­ког паша­лука. Циљ такве региона­лиза­ције је, без сум­ње, смањење Србије док не постане безна­чајна и бес­перспективна држа­вица у Балканском региону. Ве­ро­вање да би све изгуб­љено било надок­нађено сутра, по уласку у Европску Унију, само је опас­на и неодговорна илу­зија[27].

То значи да су странке које су чиниле некадашњи ДОС највише дезин­тег­ра­тиван фактор по земљу (што је иначе било познато људима које није заслепила гужва 5. октобра 2000). Већ је јавна тајна да те странке растурају Србију и њену територију, под алибијем “веће демократије“. Унутар политичке елите у Србији, највише дезинтегративне су минорне стран­ке (како им власт, пошто је окусе, постаје дража од земље и од мајке). Велике странке, са своје стране, иначе најзаслужније за постојање тог конг­ломе­ра­та, мо­рају да делују амбивалентно: испрва су морале (у циљу освајања власти) да асисти­рају у успону минор­них странака, а потом морају да бло­кирају њихове дезин­тегра­тивне учинке (како би очувале већ стечену власт).

ЗАКЉУЧАК

Декларативни заступници прогреса, XXI века, “уласка у Европу“ и “ком­п­јутерске ере“, практичним исходима свог делања враћају нас у Средњи век, више него што је то радила бивша комунистичка клика. Није ни чудо, кому­ни­стичке клике под Титом, временом су (већ од почетка 60–их година), у ин­те­ресу свог опстанка, морале да постану националне олигархије, да раде на зао­кружењу нација–република, па чак и да буду “агенси модернизације“ у циљу припреме за будуће политичке трго­вине, кад Тита не буде више било. И оне су то пос­та­ле већ од раних шезде­се­тих (несрећа Србије је у томе што њено руко­вод­ство то није схватило), а не почет­ком деве­десетих, када се само оди­грало фи­нале у рашчишћавању рачуна. У том смислу, националне оли­гар­хије су завр­шиле посао онако како се једино могао завршити – што ће рећи заокру­жењем националних држава. Наиме, све приче о “само­во­љном прелaзу републичких оли­гар­хија на национализам уместо у демокра­тију“, и да се СФРЈ распа­ла јер олигархије “нису хтеле демократске изборе на савезном нивоу“, само су бајке за утеху југоносталгичара и педагошких жрта­ва идеоло­гије братства и једин­ства[28].

За разлику од комунистичких клика које су императивима политичке констелације постајале националистичке, у Србији, после 2000. године, види се друга опција, такође поникла из комунистичог шињела. То је интерна­цио­на­лис­ти­чка опција (сада мондијалистичка), и антинационална до нивоа увре­де националног достојанства. Док су претходне клике бар учиниле нешто пози­тивно за своје нације (нико не може да спори да је Хрватска и Словенија зао­кружене као државе), “де­мократске” клике ДОС су, као доследно мон­ди­јали­стичке, у стању да раде једино за туђ рачун[29]. Будући да су оперисане од нацио­нал­ног осећања, тако да одав­но свој рачун виде као нешто туђе, то онда само нечији туђ рачун могу да виде као свој. То их чини изу­зе­тно погодним да раде за свакога, изузев за себе[30].  И радећи за туђе рачуне, за које нам непрекидно при­чају да су наши, под паро­лама “ула­ска у Европу“ и тзв. “ме­ђу­на­родну заједницу“, спроводе феудали­зацију, мар­ги­­на­ли­зо­вање или обез­на­чавање земље. Другим речима, док је стари режим за земљу био опасан јер смо остајали “сами у свету“ – без при­ја­теља у околини због све веће изола­ције, нови режим је опасан јер у окружењу свеопштег “прија­те­љства“ под њим остајемо “без самих себе“, односно, без националног инте­гритета и достојан­ства и ко­начно – без државе. Све ћемо схватити кад пред­става прође и кад останемо само с демо­кратијом у устима[31]!

Дакле, док су Титове партијске клике из интереса самоодржања биле национално конститутивне (с јединим изузетком српског руководства), Странке некадашњег ДОС су национално дезинтегративне; оне, из идентичног разлога, разарају нацију и државу.

Посматрањем политичке делатности досовске инте­лектуално–политич­ке елите, тешко је не сетити се изјаве Фрид­риха Великог када је у пи­тању политички учинак интелектуалаца: “Vier­zehn professoren, Vaterland ver­loren!” Уосталом, једино у Србији, од европских зе­маља, под нео­комуни­сти­ч­ком влашћу постоји буквар за децу на чијим корицама пише: “Европа – моја отаџбина!“. У земљи која нема шансе да постане чланица Европске Уније у току сле­дећих двадесет година, децу уче да отаџбина није Србија, него Европа. Поли­тич­ка атмо­сфера томе у прилог такође иде на руку у одсуству бриге за региона­лизацију с дезинтегративним исходима. А што се тиче близине ре­гио­нали­за­ције и сепара­тизма, она је у слу­чају нове власти готово иста као у слу­чају распоја­сано–уско­грудих при­пад­ника раније социјалистичке номенк­ла­туре.

Пошто су први људи поли­ти­ке доктори из разних области маркс­из­ма – што у званич­ним биографијама на све начине крију – не пред­ставља им проблем да, у име ху­ма­нистичких вред­ности, тргују државном терито­ријом али тако да, по пра­вилу, “великодушно“ дају онолико колико сви окол­ни претен­денти траже. Тако кукавном понашању “европејство“ (“за Евро­пу“; “у духу Европе“) дође као добро уточиште[32].

Описано политичко збивање у Србији, узето у глобалу, зове се слуђи­ва­ње и уништавање на­ције[33]. Анационално темпе­ро­вана клика несме­тано на­ставља коминтерновско–комунистичку праксу против српске наци­је, укљу­чу­јући и миними­зовање српског националног корпуса у Војводини (о чему све­дочи званично прећуткивање националног састава покрајине по пос­лед­њем попи­су), а у име нагла­ша­вања “специфичности свих врста“.

Ту је одговор на питање: ако је потезање специфичности као расфер­шлус, зашто овај стаје на причи о вој­во­ђанском идентитету – а не наставља се у причу о сремском, банатском и бач­ком иденти­тету, и одатле, надаље о раз­личитим микроидентитетима (што ће рећи до истицања спе­цифичности сва­ког села). Одговор би био: зато што питање спе­цифичности и иден­титета није прво, него је секундарно и изведено из пи­та­ња осигурања моћи. Оно својом поставком јасно оцртава контуре феу­далних претензија које се промовишу ослонцем на “историјско право из 1974. годи­не“. Реч је о покушају друшт­веног и економског утеме­љења нове “демо­крат­ске“ олигархије. Она је зарад свог одржања видљиво лењинистички спремна да жртву­је државу (Срби­ју), како би се ста­би­лизовала на неодређен рок. Мање странке, њене припаднице, спремне су, поврх тога, да у томе учест­вују по цену мани­пула­тив­ног си­му­ла­крум–произ­во­ђења неопходног иденти­тета, дири­говане историје, па и “нове нације“ (Војвођана и Црногороца), ако је то потре­б­но, до феудалног кари­ка­туралног затва­рања у атар но­вог мрака[34].  Коначно, по­менута пре­рас­по­дела моћи “више одго­вара врeме­нима пропалог ко­му­низма, него демо­кратске Европе“[35].

Теза о одсуству саморазумљиве везе регионализације и демократије у на­шим условима, према изложеном би, дакле, била исувише скупа за прак­ти­чну проверу. За сада, у “расправама“ о тим питањима једино још недостају домаћице и мала деца...

---

[1] За одржање националног идентитета, укључивање земље у међународне економске организације уопште није толико значајно као укључење у Европску заједницу, будућу јединствену државу упоредиву са Сједињеним Америчким Државама. Више о томе, видети – Rex J.: “National Identity in the Democratic Multi-Cultural State“, Sociological Research On­line, vol. 1, no. 2; 1996.

[2] Више о томе, видети – Delanty Gerard: “The Limits and Possiblity of a European Identity: A Critique of Cultural Essen­tialism“, Philosophy and Social Criticism; 1996, vol. 21, no. 4, стр. 15–36.

[3] Више о томе, видети – Habermas Jurgen: “Грађанство и национални идентитет: нека размишљања о буду­ћ­ности Европе”; “Нација, култура и грађанство“, Слободан Дивјак (прир.), Сужбени лист СРЈ, Бео­град, 2002, стр. 35–45.

[4] Сличност става према држави у марксизму (“историјски привремено оруђе класне ти­раније“), либерализму (историјски “нужно зло“) и конзервативизму (“машина отуђења“) не треба да нас чуди, пошто ове три идеологије имају типски идентичан, негативан став према модерној држави (Више о томе, видети – Брдар Милан: “Vindicae Contra Tirranos или одбрана државе од тирана – Појединац и држава: утемељење и расположиве варијанте)“, Појединац и држава, Сремски Карловци; 2002., стр. 13–15), што се наставља у негативан став према политици и тупи мо­дерно политичко чуло (Више о томе, видети – Wolin S.S.: “Politics and Vision: Continuity and Innovation in Western Political Thought“, George Allen & Unwin, London; 1961., стр 313–314).

[5] Својевремено је Томас Фридман (Friedman) у листу “New York Times“, под насловом “What the World Needs Now“, отворено написао и следеће: “Што се тиче глобализма на делу, Америка не сме да се устеже да делује као свемоћна суперсила... Невидљива рука тржишта ни­кад не би могла да делује без скривене песнице – Mek Donald не може да цвета без Mek Do­nald–Daglasa који је пројектовао Ф–15. А скривена песница која свет држи на располагању Силиконској до­лини, зове се US Army, Air Force, Navy and Marine Corps.“ Цини­зам овог дискурса је у њего­вој нескривености, док исфрустрирана источно–европска интелигенција све пакује у фолије “демократије“ и “људских права“.

[6] Више о томе, видети – Wolf Martin: “Will the Nation–State Survive Globalization?“, Foreign Affairs, Vol. 80 (2001. Jan/Feb), Issue 1.

[7] Више о томе, видети – Friedman Thomas: “The Lexus And The Olive Tree“, New York: Farrar, Strous and Giroux, 1999.

[8] Изгледа да до данас ово српска екс–марксистичка (данас мондијалистичка) интели­генција није схватила. У време када су се свуда около правиле националне државе, она је тражила демократију – ма и по цену уништења државе.

[9] Више о томе, видети – Wolf Martin: “Will the Nation–State Survive Globalization?“, Foreign Affairs, Vol. 80 (2001. Jan/Feb), Issue 1.

[10] За тематизовање разлога глобализације хеуристичку вредност још увек имају Пулан­цасове тезе о развоју модерног капитализма. Више о томе, видети – Pulancas Nikos: “Класе у савременом капитализму“, Nolit, Beograd, 1978.; Као и – Jessop Bob: “Globalization and the National State“, Stanley Aaronowitz and Peter Bratsis, eds, “Rethinking the State: Miliband, Poulantzas and State Theory“, Minnea­po­lis: University of Minnesota Press, 1999.

[11] Више о томе, видети – Bodin Jean: “Six Books of the Commonwealth“, Basil Blackwell, Oxford, 1955; стр. 43–49.

[12] Беневоленција и пермисивизам, када је реч о правима мањина, долазе до израза и у тексту Џуди Бат (Више о томе, видети – Бат Џуди: “Порозна државност – versus тврде границе: утицај источно–европ­ског проширења ЕУ на Румунију и Југославију“, Социолошки преглед, vol. 36, 2002;, no. 1–2, стр. 19–45). Текст је на граници науке због чиње­ничних нетачности и тенденциозности. Став бриге за одржање једин­ственe државе про­глашава за “параноичан”, док с друге стране, отворено подржава иначе у теорији нео­држи­ве државотворне потезе национал­них мањина као и њихов национа­ли­зам. У Западној Европи је, ина­че, позната болећивост према нацио­на­лизму малих наро­да, само кад је овај ограничен на подру­чје Источне Европе.

[13] У “Универзалној декларацији о људским правима“ нема говора о правима појединаца да праве нову државу на територији оне чијим поретком су незадовољни. Ту је реч о њиховој политичкој инстру­мен­та­лизацији (хуманисти би рекли “злоупотреби“) и идеолошкој функцио­нали­зацији искоришћењем њиховог универзалног карактера (vs. кул­турног рела­ти­виз­ма). После пада комунизма “људска права“ видљиво мењају функ­цију путем нормативног “преоптерећења“. Наиме, у рукама Сједињених Америчких Држава, као преостале светске силе, дотич­на права постају моћан инструмент за круњење суверенитета малих и слабих држава, искљу­чиво на геопо­ли­тич­ком простору Источне Европе. Опет, за дисидентску интелигенцију бив­ших соци­јалистичких земаља “људска права“ су представљала интринзичну идеју на ни­воу осав­ремењене и замењене егалитарне уто­пије “међународне заједни­це“. Из тих разлога, као уоста­лом и с пропалом комунистичком иде­ологијом, за хуманистичку интелигенцију је увек била важнија садржина него функ­ци­ја. Тим пре што је сама идеја за источноевропску интели­генцију имала функ­цију срества за пре­жив­љавање левог интернационализма преоб­ражајем у јед­нако милитантан или фундамен­та­лис­тички либерални монди­ја­лизам. Друго, про­мови­сање “људских права“ постало је улазница за западно дру­штво, односно нај­поузданији начин да интелигенција, спала с јасала про­па­ле со­ција­лис­тичке државе обезбеди нове синекуре и продужи своју лумпен­ег­зи­стенцију. Изг­радња социјализма замењена је “изградњом грађан­ског дру­штва“ утеме­љеног на “људским правима“ у глобалним размерама (као што је глобалан био кому­низам између два рата или после Другог светског рата), што ће рећи будућег “светског друштва грађана света“ (Више о томе, видети – Habermas Jurgen: “Грађанство и национални идентитет: нека размишљања о буду­ћ­ности Европе”, 1992; у “Нација, култура и грађанство“, Слободан Дивјак (прир.), Сужбени лист СРЈ, Бео­град, 2002, стр. 35–45), у коме и последњи поје­динац ужива сва “људска права“, без иједне сузе у оку.

[14] Главни парадокс везан за идеологију људских права везан је за спољну политику моћ­них западних држава: чак и када су захтеви за поштовањем права на терену оправ­да­ни, идео­лопким пакетом људских права може нешто рацио­нално да се обави једино ако исти исто­вре­мено обави метафункцију "Тројанског коња" - то ће рећи да нешто у интересу локал­ног, регио­налног ста­новништва, што су желели сви, може да се деси једино по цену оства­рења нечега што нико у том региону није желео, а што је, по правилу, у интересу доми­нан­тне светске силе.

[15] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Vindicae Contra Tirranos или одбрана државе од тирана – Појединац и држава: утемељење и расположиве варијанте“, Појединац и држава, Сремски Карловци, 2002.

[16] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Хуманитарна интервенција и теза о (де)нацификацији као функцио­нал­ни симулакрум“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 108, Нови Сад, 2000.; стр. 155–157.

[17] Што је очигледно већ данас. Упражњавање класичног (апсолутног) суверенитета јасно се види у случају Сједињених Америчких Држава: иако су при­х­ватиле Северноамерички трго­вински споразум и учешће у Светској трго­винској органи­зацији, одбациле су важне мулти­латералне режиме конт­оле наору­жања, животне средине, ратних злочина и осталих глобалних питања. Та врста антиинтернационализма за време Хладног рата је изједначавана с теоријама завере. Сада се на исто гледа друкчије: антиинтернационализам захтева бројне следбенике међу инте­лек­туалцима Сједињених Америчких Држава и Европе, који, иначе важе за мондијалисте. Група интелектуалаца – из које су многи високо цењени и чланови су “think thank“ група конзервативног Вашингтона – израдила је кохерентну причу одбране америчких инс­титу­ција од утицаја из иностранства. Pента је да Сједињене Америчке Државе могу да бирају које међународне уговоре ће поштовати а које не, у зависности од интереса и актуел­них поли­ти­чких циљева. То се зове међународно право “a la carte“. У основи њиховог оправдања налази се концепт суверенитета по којој је Америка позвана да се супротстави примени међународних норми под начелом одржања уставне легитимности. “Пошто су Сједињене државе у пуној мери суверене” тврди Џереми Баркин, професор поли­тичких наука на Корнел Универзитету, “оне могу да одреде шта ће бити нало­жено уставом. А устав нужно налаже да суверенитет буде заштићен да би и сам устав био заштићен”. То се зове дословно доктрина “новог суверенитета” (иако је реч о древној и грубој демонстрацији њего­вог класичног значења из времена када Сједињене Америчке Државе још нису ни постојале) и објашњава америчко одбијање да учествују у широкој лепези међународних уговора, од којих су неке прихватиле све земље света. Ту спадају, на пример, одбацивање од стране Сената свеобух­ват­ног уговора о забрани нуклеарних проба, одбијање Клинтонове администрације да потпише “Конвенцију о нагазним минама“ и “Римски уговор“ којим се успоставља Међународни кривични суд, као и одбијање Сједињених Америчких Држава да “Протокол о глобалном загревању“ из Кјота поднесу Сенату на ратификацију. Исти концепт такође објашњава непрекидно одбијање Вашингтона да прихвати међународни режим који се тиче “људских права“. Уз то, Сједињене Америчке Државе су, поред Сомалије, једина земља на свету која није прихватила “Конвенцију о правима детета“! Једино споразуми о сло­бод­ној трго­вини – под усло­вом да су ограничени на трговину, а да не укључују питања животне средине, запошљавања или “људских права“ – могу да буду усвојени и признати под окриљем новог суве­рентизма, и то искљу­чиво ако служе америчким интересима. Сједињене Америчке Државе су вољне да преуређују међународни поредак, под условом да у њему учествују само као отворена сила која често показује ароганцију према остатку света. Одлучне да делују ван норми међународног права, Сједињене Америчке Државе делују у пуној сагласности с чувеном дефиницијом Карла Шмита (Schmitt): “'Суверен' је онај ко одлучује о изузет­ку” (Више о томе, видети – Kalyvas Andreas: “Hegemonic Sovereignty: Carl Schmitt, Antonio Gramsci and the Cons­ti­tuent Prince“, Journal of Political Ideologies, 2000., Oct, Vol. 5 Issue 3, стр. 345). Већ по овој дефиницији одлику америчког суверенитета чини и дис­кре­­циона моћ неогра­ниче­ног вр­хов­ног ауторитета који делује изнад и изван свих ограничења постојећег међу­на­род­ног права. На крају крајева, ту је морални терен за оправ­дање не само волун­тарне арбит­рар­ности него и пос­ледњег акта воље, као што је то било у слу­чају агресије на СР. Југосла­вију. Та агре­сија је у про­це­дури оправдања приказана као “заштита људских права“ станов­ника једног дела државне тери­торије бомбардовањем становника на остатку територије, у току 76 дана по цени од 560 милио­на долара на дан. Ко уопште од озбиљ­них људи може толики новц да дове­де у везу са сентиментима америчке администрације и њеном бри­гом за стање “људских права“ на некој тач­ки земљиног глобуса? И ко ће натерати Сједињене Америчке Државе да потпишу и поштују било који спо­разум у вези екологије или поштовања “људских права“ код сопствене куће? Апсолутизам Сједињених Америчких Држава се види и из понашања према источно–европским земљама које свим силама хоће у тзв. “међународну заједницу“. Кад америч­ки председник обележава нацио­нал­ни празник, сви из Европе одлазе на поклоњење, као што су феудалци одла­зили у походе краљу, а овај за верност и послушност дарује: најпре тиме што их оставља на власти (што је еквивалент добијању на поклон територије или региона од стране краља), што ће рећи да у Вашој земљи (више) не откри­ва “проблем људских права” и “одсуства демократије“ (а ако сте у пе­риоду транзиције, бићете оцењи­вани као углавном “успешни“); затим, одоб­рава Вам статус трговин­ски нај­пов­лашћеније нације (што је исто као да краљ феудалца ослобађа пореза); ко­начно, отвара вам “светлу перспективу“ кре­дита, што је посебан вид априор­не корупције на нај­вишем нивоу. Учла­њи­ва­ње у НАТО има исти ста­тус као и однос власте­лина према краљу: кад овај позове, властелин има да пошаље одређен број вој­ни­ка у рат. А сам рат води се за краља и у његово име, што ће рећи: за Сједињене Америчке Државе и њихов доми­нан­т­ни статус у свету.

[18] Логично, јер је то (питање националне државе), у Источној Европи, после пада СССР, дакле у последњих 20 година, основно питање. Томе насупрот, српска интелигенција мондијалистичко–европске провенијенције двадесет година “тражи демократију“, док на државу уопште није мислила. Ако је то чинила из незнања, онда није достојна свог звања и друшт­ве­ног положаја. Ако то није било питање незнања, у питању је врло одређен морални профил.

[19] Тиме што је “стављањем на лед“ конзервирао кому­нистичку екипу до 1987. године, Слобо­дан Милошевић је најодговорнији за оволико присуство социјализма и левице под сно­бовским плаштом либерализма. Маркси­стичко–лењи­нистичка интелигенција, која је с почет­ком плура­лизма деведесетих научну каријеру заменила политиком и улази у спрегу с “залеђе­ном“ кому­нистичком номекла­туром. Пошто 2000. године долази на власт, логичан је закључак, да та номен­клатура треба Милошевићу да буде захвална што није отишла из историје још 1989. године. Она му и јесте захвална, што се огледа у загриженом, осветничком дискурсу против њега. Колико су њему дуго­вале аноним­ност током деведесетих година, толико му дугују свој сада­ш­њи зна­чај. И то је двострука опасност, прво, што Милошевић није био нацио­на­листа, него је то симу­лирао и за то био оптуживан; друго, што је посредно одржао антинационалну опцију, која је сад на делу, која ради директно против српске нације, под алибијем “погубних последица Милошевићевог национализма“.

[20] И економске реформе својом природом само потврђују комунистички “back­ground“ главних актера садашње власти. (Више о томе, видети – Прокопијевић Мирослав (ред.): “Две године реформе у Србији: пропуштена прилика“, Центар за слободно тржиште, 2002., Београд).

[21] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Хуманитарна интервенција и теза о (де)нацификацији као функцио­нал­ни симулакрум“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 108, Нови Сад, 2002.; стр. 151–152.

[22] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Praxis одисеја: студија настанка бољевичког тоталитаризма“. Први том: 1917–1923, Службени лист, Београд, 2000., стр. 451.

[23] Више о томе, видети текст – Брдар Милан: “Перспективе институционалних реформи у Србији“, у: “Рекон­ст­рук­ција инсти­ту­ција. Годину дана транзиције у Србији“, В. Цветковић (прир.), Инс­ти­тут за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2002.; стр. 176.

[24] Чињеница да је Србија под “тихом диктатуром” и уценом, што је подр­жано општим консензусом медија и НВО, утолико је тежа уколико увидимо другу чињеницу елиминације тзв. "гра­ђанског друштва“. Грађанско друштво је посто­јало пре свега као симулакрум, у виду мреже невладиних организација, које у већини ионако симулирају “спонтани глас грађана“. Форми­ране на основу западне финансијске подршке и организоване искључиво у сврху руше­ња соци­јалистичког режима, невладине организа­ције су се представљале искљу­чиво као носио­ци грађанског друштва и његових “спонтаних иницијатива“. У тој функцији де­ловале су током 2000. године као непосредни савезници ДОС. Представљање је било успешно јер је чиње­ница одвоје­но­сти од власти одговарала подели/раздвојености државе од друштва, тако да су НВО биле “енклаве друштва где су се формирале алтернативе“. Међутим, после освајања вла­сти ДОС, ситу­а­ција се потпуно променила, пошто су НВО као њени савезници постали вла­дине орга­ни­зације у функцији директне аполо­гије. С тим у вези следе два закључка: 1) под новим режимом дошло је до потпуне колонизације грађанског друштва. Коло­низацију власт спроводи путем контролисаних медија (по чему је иста са старим режимом) и преко мреже тзв. “невладиних“ организација (што је новина). 2) Практично је нестала линија разграничења између грађанског друштва и државе. У старом режиму она се осликавала у конфронтацији невладиних организација и режима. У “но­вој демократској Србији“ управо однос НВО и власти потврђује поменуто укидање, што ће речи да је нова ситуација типски истоветна с оном из времена социјализма. Према томе, гледано споља, “грађанско друштво“ је одиграло своју улогу и (новој) вла­сти више није потребно. Гледано изнутра “грађанско друштво“ више није подручје алтер­на­тиве, а у јачој варијанти не постоји више ни у симулацији. Прво зато што, сведено на невла­дине организације, које су и финансијски постале вла­дине, тако да су постале заштитни омотач власти (као негдашње социјали­стичке организације); поврх тога, грађанско друштво у озбиљ­ном смислу не постоји из два основна разлога: прво, што нема финансијера који би подржао и издрж­авао “спонтане орга­ни­зације“ и тиме успоставио противтежу финан­сирању официјелних НВО од стране Запада и новог режима; друго, зато што је грађане ухватила дубока апатија на основу јаловог искуства с новом влашћу. Дакле, тзв. “невладин“ сектор који с режимом не би био повезан идеоло­шки, политички и финансијски, данас у Србији није могућ. Из тог разлога, проблем алтернативе у Србији није само ко би то могао бити, него и ко би тог неког маркетиншки уздигао. Грађанско друштво у Србији “уништено” је од стране “демократских снага“. Остатак грађанског друштва је сведен на при­ват­ну сферу породице. А што се алтернативе тиче, она је могућа само распадом постојећих политичких партија (прецизније, нестанка са политичке сцене њихових актера из 80 – их, 90 – их и прве деценије 2000 – их) или стварањен нових партија – у оба случаја из сфере обичног народа. Међутим, како оснивање партије кошта јако много, а како је народ доведен до просјачког штапа, чини се да је ово готово немогуће...

[25] Ова ситуација отвара питање не само за политичке партије у Србији него и за бројне НВО којима су чланице некадашњег ДОС широм отвориле врата и намакле их на нашу грбачу односно финансирање из буџета: кога они уопште представљају? За чланице некадашњег ДОС важи да представљају мање гласачко тело него што би следило по броју добијених гласова. (Довољно је сетити се констатације да ДОС није добио зато што је народ гласао за њих него зато што је гласао про­тив бившег режима). Ово се уопште не може рећи за НВО, које су дословно упале у про­стор који им је отворио ДОС. Ово нарочито важи за мистериозну групу Г 17+ и политичку секту у црном звану “Отпор“ (која је “сту­ден­тска и на­родна” иако нема везе ни са студентима ни с на­ро­дом). Зато се с правом може рећи да стран­ке које су чиниле ДОС, а поготово НВО, не представљају гра­ђане, ни народ, него да књишко–апстрактне идеје својих шефова (по правилу неоства­рених марксиста–лењи­ни­ста).

[26] Ова чињеница да готово све странке теже да се усидре у некој бази респектабилне друштвене моћи, како би осигурале трајнији политички значај, чини их начелно отвореним за нелегалне споразуме, укључујући и оне с мафијом и корупцију. Имамо ли то у виду, неће нас чудити новинске вести које, помињањем сличних ствари, кваре имиџ демократских странака. Склоност коруп­цији није питање морала појединаца она у овом слу­чају проистиче из социјалне неутемеље­но­сти политичких странака.

[27] Ко сумња у ову тезу нека се потруди да одговори зашто од 1945. није било покушаја да се аутономија уз Војводину и Космет обезбеди, на пример и Славонији, Истри и Далмацији у Хрватској. Само да се не залуђујемо као до сада.

[28] У том погледу непрекидно позивање на Европу и подгревање свакојаких оче­кивања и нада, посредно делује опасно јер политички успављује и функционише као симулакрум којим се скреће пажња од озбиљних и по последицама судбоносних збивања по земљу, а с илузијом да ће једног дана Европа све то надокнадити. Под таквом политичком магијом могуће је “про­гутати“ причу како “границе нису важне“, па чак и чињеницу да их сви око нас праве, оду­зимањем наших територија, јер ћемо сутра бити у “Европи без граница“. Дискурс о уједи­њеној Европи у Србији делује контрапродуктивно и антидржавно из најмање два разлога: прво, тај дискурс служи изванредно као маска за прикривање незнања власти (шта би, на пример, они при­чали када би им се на 72 сата забранило да помену Европу); друго, што под дејством сва­којаких бајки пролази као допустиво.

[29] Код југоносталгичара је запањујућа упорност којом бране “пројект Југо­славије” као и степен неразумевања реалних процеса, што за резултат даје поли­тич­ки садо­мазохизам још увек видљив само у случају српске интелигенције, нарочито мондијалистичког опредељења.

[30] Међутим, хрватска демократска политичка генерација може да ради за туђ рачун, када им је Туђманова екипа обезбедила државу и завршила национални посао. Апсурд се види тек у случају српске исполитизоване интелигенције. Она ради за туђе интересе иако ни стари режим није радио за националне интересе. Супротно тврђење је лаж којом се олакшава прет­ходни посао.

[31] Ово је хронична црта највећег дела српске хуманистичке интелигенције (што ће рећи образоване на марксизму и пролетерском интернационализму). У својој изврнутој перцепцији као учинку накарадне педагогије, они сам помен “српског на­цио­налног интереса” или “српског народа” доживљавају као непристојност и увреду.

[32] Политичка “елита“ Србије ће као трајне резултате за собом оставити искључиво негативне по­следице. Паролу: “Демократија за све“, разумећемо тек пошто тај конгломе­рат постане ствар прошло­сти. Схватићемо да демократија ниј била “за све људе“, него да је била харизматска реч за чије прежвакавање смо дали све што смо имали: достојан­ство и државу – а да нисмо запажали на време да за узврат не доби­јамо ништа. У томе је, уосталом, транзитивна функција (речи) “де­мо­кратије“ у Србији у првој деценији ХХI века, а и шире – што ће рећи, у Источној Европи, од пада Бер­лин­ског зида, 1989. године наовамо.

[33] Од три саставна дела суверенитета: људи, територија, власт – бивша и ова власт успешно тргују само с прва два, а заједничко им је да то не чине с трећим. Напротив, прва два улажу да би по сваку цену очували своју власт. У томе је илустрација катастрофичности оба режима по Србију.

[34] Пракса сламања српског националног корпуса као најважнијег у Краљевини Југо­сла­вији, путем искоришћавања свих могућих националних трзавица у земљи, нарочито незадо­вољства националних мањина, званично је зацртана на конгресу КПЈ 1928. у Дрездену, нарав­но, под директивама из тадашње Москве, а у духу одлука VI Конгреса Коминтерне од лета исте године.

[35] Да тежње ка аутономији до заокружене државности имају везе са жељом за моћи а много мање са “специфичностима националних мањина“ и “историјским специфичностима покрајине“, види се кад се погледа нацио­нална припадност најутицајнијих војвођанских сепа­ратиста. У ве­ћини су то Срби (на страну то што, по правилу, они то неће да буду) па би испало да се залажу за одбрану српско-пречанске специфичности – од Србије, или, у другој ва­ри­јанти, да великодушно “туђу воду носе“, јер се за “специфичности ма­њина“ наводно залажу више од њих самих.