Укупно приказа странице

Претражи овај блог

уторак, 28. јун 2011.

МЕДИЈСКЕ ПРЕВАРЕ (Информационе операције)





СЛУЧАЈ ТРНОПОЉЕ


Одавно се против српског народа води општи психолошки рат. На просторима бивше Босне и Херцеговине у периоду од 1992. до 1996. године, тај вид рата је био посебно интензиван (лажи о Србима су и даље присутне у разним медијима). Срби су тај рат изгубили. У суштини они га нису ни водили.


На другој страни потурице и њихови савезници су непрестано затрпавали домаћу и свјетску јавност великим бројем дезинформација и неистина. Тако су ишле у јавност неистините приче о Србима злочинцима који су вршили масовна силовања и убијања цивилног становништва несрпске националности. Један од водећих политичара потурица у рату од 1992. до 1996. године на простору Босне и Херцеговине, Харис Силајџић је тврдио да су Срби вршили масовна силовања. Бројке које је износио везане за силовање биле су веће него што је Војска Републике Српске имала војника. Међутим, шта један просечан Американац, Енглез, Француз... зна колико Република Српска има војника? Колики број је жена несрпске националности на српској територији... Да ли је то истина што медији објављују?

Било је сличајева да се прикажу ТВ снимци сахране српских цивила побијених од стране потурица, а читав погреб се представи као сахрана недужних муслимана које су побили српски четници. Занимљив је и случај слике објављене 1993. године у једним немачким новинама на којој је представљена старица која ставља цвеће на гроб (у низу) свог сина погинулог, наводно, од српске руке. Једина појединост која се није уклапала је православни крст.

Да би Српску војску представили као злочиначку, руководство потурица није штедило ни властиту нацију. Познат је случај “Маркале“ у коме је по извјештајима информативних медија потурица србочетничка војска са брда извршила прави масакр на сарајевској пијаци Маркале. Ко зна где су били српски положаји, а где пијаца и ко се имало разуме у балистику и артиљерију томе је јасно да граната која је усмртила и порањавала десетине људи никако, ни по никаквим законима није могла доћи са српских положаја. Занимљив је детаљ да се одмах по активирању експлозивне направе на лицу места нашле и ТВ екипе, и екипе медицинских радника.

Овај догађај послужио је за почетак операције “Одлучан одговор“, чије последице се и данас у многим крајевима осете. Недуго после тога званичници из УН и других организација су доказали да та граната није могла доћи са српских положаја, а видео материјал у вези са тим налази се затурен (надамо се да није уништен) у фиокама Радио Телевизије РС (некада Српске Радио Телевизије).

Још једна од манипулација медијима је садржана о лажима изнесеним за Сребреницу и броју погинулих за исламску Босну. Дешавају се и такве ствари да се иста имена људи налазе и на списковима несталих и погинулих и на бирачким списковима.

Године 1992. свет су шокирале слике наводног логора смрти под контролом Срба. Слику је дистрибуирала британска Независна ТВ мрежа–ITN (Independent Television Network–ITN) и британски Гердијан (енг. Guardian). Најгора од тих слика[1] (избледела црно – бела фотографија до коже мршавог човека без кошуље, који наизглед стоји иза бодљикаве жице) је остала у памћењу јавности. Ове слике су убедиле милионе људи да су Срби нови Нацисти. Слике су биле монтиране – сцена је организована, а саме фотографије су ретуширане како би се објавила лаж. Ти лажно представљени снимци су били једaн од главних разлога што се и јеврејски лоби усмерио против Срба.

Слика наводног "концентрационог" логора у Трнопољу.

Пресуда“, документарни филм Царевог Новог Одела, износи доказе за ову тврдњу[2]. Филм се заснива на снимцима које је у исто време кад и ITN снимио “логор смрти“ направила друга ТВ екипа. Нема много приче. Сам филм приказује шта ITN није желио да прикаже свету. Корак по корак, илуструје како су лажне слике направљене. Овај филм би требало да види јавност на Западу. Није му потребан увод. “Пресуда“ представља снажан аргумент, а против њених доказа нема одбране. Овј филм би трбало да оживи свест обамрлу лажима и подстакне људе да сумњају, размишљају и живе.  



КОСТУР И ЖИЦА  

Систематски геноцид“ над муслиманским становништвом је крунска оптужба Хашког суда против Радована Караџића и Ратка Младића. Материјални доказ за ове оптужбе није до сада прикупљен и поред помног ангажовања америчких (и исламских) пара и хашких истражитеља. Оптужба пропушта воду на све стране, јер јој је дно, уместо материјалних чињеница које би биле “с оне стране разложне сумње“, политичка манипулација. Прикупљање “кључних доказа“ за овај део оптужнице још једном је “препуштено“ медијским извођачима прљавих радова. Да би у свету приказао геноцид босанских срба, наручилац је захтевао “доказе“ који ће ганути и ужаснути европску публику и политички неписмену америчку ТВ унутрашњост.

Ништа не би било пригодније него два, три добра концлогора чиме би се, комбинацијом медијских канонада и сећања на слике жалосних догађаја из нацистичке Немачке, ствар повезала са гасним коморама. У суштини, није се тражило много: који метар бодљикаве жице и иза неки живи костур, обавезно исламске вероисповести. Тако смо добили Трнопоље. У Трнопољу је, у једном ограђеном пољопривредном добру био комад бодљикаве жице. Нашао се истина, само један костур, али и он један ће вршити посао.

Петог августа 1992. године, екипа британске телевизије на челу са новинарком Пени Маршал (енг. Penny Marshall), а у пратњи “Гардијановог“ репортера Ед Вулијамија (енг. Ed Vulliamy), обрела се у Трнопољу. Дошли су из сабирног центра у Омарској, а испоставиће се да је потрага за концлогорима дала мршаве резултате, логора у Омарској није било бодљикаве жице и костура, а друштво је већ почела да хвата паника да неће обавити задати задатак.

Сабирни центар у Трнопољу остао је као послеледња сламчица. Пени Маршал је дошла у име телевизијске компаније ITN, али је обавила изванрелан посао за Стејт Департмент. Управо у то време из југословенског деска у белој згради у вашингтонском кварту Фоги Ботом (као занимљив сусерт симбола), била је пуштена гласина о српским концлогорима. Инструкција је била да се искључиво употребљава термин коицлогор како би се цела ствар сретно повезала са нацизмом, а придобила снажна јеврејска пропаганда и финансијска машинерија. Стејт Департмент има опробану, успешну праксу АВ за своје акције ангажује “независне изворе“. У Британији то је по правилу, “Гардијан“, а повремено и други хонорарци. Пени Маршал и “Гардијенов“, Ед Вулијами, дошли су дакле да практично изврше задатак за наручиоце из Магленог Ана.

На њихову срећу, у Трнопољу се задесио Фикрет Алић. Као да га је сам Бог послао. Свучен је до појаса, ребра му штрче испод коже, јагодице на лицу су му избочене.


На филмској репортажи који је снимала телевизија Српске Републике истог момента када је и Пени Маршал, један од муслиманских избеглица, упитан зашто је Фикрет тако мршав, одговара:
Не знам. Ја сам овакав (буцмаст), а он је такав по природи“.

Око Фикрета је овећа група “логораша“, уосталом већина очиглелно добро ухрањених. Пени Маршал се обрушава на Фикрета. Рукује се. Добила је свој костур, а ту је и бодљикава жицв која је у мирно време чувала складиште од лопова. Камера снима снимке који ће касније обиграти свет и дефинитивно окренути америчку политику и председника Џорџа Буша (енг. George Herbert Walker Bush) против Срба. Сви присутни извођачи прљавих радова биће крунисани вишеструким новинврским наградама.

Екипа је дошла у Омарску и Трнопоље на изричит звхтев и одобрење Радована Караџића. Пошто је инструкција Стејт Департмента о потреби проналажења српских концлогора увелико већ била пуштена у свет, Караџић је (наивно) мислио да ће потући лаж стављањем истине на увид Пени Маршал и друштву. Не слутећи да друштво није дошло да види истину, а камоли да је објави. “Гардијенов“ извештач, Вилијамс, у тренутку када је послао први извештај, није имао, пак, образа да напише како је видео концентрациони логор. Тек касније, када је стигла строга инструкција, Вулијами ће Трнопоље унапредити у “српски Белсен“. Ни Пени Маршал се није снашла у првом тренутку мислећи да снимљен материјал неће ипак задовољити захтеве (један костур и мало жице уз остатак ухрањених заточеника). Свој материјал снимила је петог августа. Деветог је наступала уживо у емисији ITN. Нападно је избегавала да каже како је у Трнопољу затекла логор смрти. Рекла је да је цели снимљени материјал предала Међународном Црвеном крсту, и да су јој отуда одговорили да је “иста ситуација“ и у другим сабирним центрима (муслимвнским и хрватским у Босни). Ова “иста ситуација“ у муслиманским и хрватским логорима није још увек предмет озбиљнијег хашког занимвња, мада су тужиоци Ручард Голдстон (енг. Richard Goldston) и, доцније госпођа Луиз Арбур (енг. Louise Arbour), детаљно обавештени о њима.

За муслиманске логоре у Тарчину и Челебићима преживели, међутим, кажу да им је недостајао само гас. Ствар са Трнопољем тек касније ће да добије своје монструозне конотације. Показаће се да је цела прича била монтирана. Радован Караџић ће бити оптужен за ратни злочин и геноцид. Трнопоље у које је упутио извођаче радова биће једна од подлога хашке оптужбе. Караџић је позвао Пени Маршал да поново дође на место свог злочина, да још једном баци поглед на чињенице, да разговара са сведоцима, да како је рекао – “очисти савест“. Али, госпођици Пени Маршал је у Лондону забрањено да разговара са било ким на тему Трнопоља. 



ЗАВЕРА ЋУТАЊА 

Трнопоље ће бити крунски доказ српског фашизма, нацизма и етничког чишћења. Египћанин Шериф Басјуни (енг. Cherif Bassiouni), прикупљајући материјала за Трибунал ће по налогу из Вашингтона, преузети Трнопоље (Мањачу, Омарску и Керотерм) као богом дани материјал за Хашки суд. Хашки суд ће Трнопоље узети (између осталог) као подлогу оптужнице против Караџића и Младића. А све то на основу медијског фалсификата.

Међутим, превару екипе ITN, четвртог канала британске ТВ (Маршал, Вилијамс) и “Гардијана“ (Ед Вулијами) усудио се да тера на чистину немачки новинар Томас Дајхман (енг. Thomas Deichmann). Дајхманова почетна сумња је било оно што је до тада измакло милионима очију: бодљикава жица у Трнопољу на снимку Пени Маршал причвршћена са унутрашње стране ограде. Као грађевински инжењер по струци, Дајхман је знао да се бодљикава жица причвршћује са спољне стране и кренуо је у истрагу.

Пени Маршал је свој снимљени материјал намонтирала онако каквог га је свет видео. Дајхман је, међутим, хтео да види “отпатке“ снимљеног материјала и видео их је! Кључ Дајхманове сторије представљају три нова снимка извађена са необјављеног дела филма ITN, три нове слике које су за монтажним столом намерно уклоњене. А уклоњено је како репортерка улази у уски простор пољоприврелног стоваришта ограђеног бодљикавом жицом. Затвореници, дакле, нису унутар жице, јер се лепо види како Пени (окренута леђима према излазу) улази у “концлогор“. Да су затвореници унугра, екипа их не би могла снимити кроз бодљикаву жицу, будући да би и новинари и “логораши“ били на истој страни.

Дајхман нам, затим, показује снимак како се маса, привучена присуством екипе новинара, приближава бодљикавој жици и како се сада већ чувени костур од човека, Фикрет Алић, рукује и слободно разговара са Пени Маршал. Било би лепо видети неки снимак који показује како се затвореници нацистичког логора “Белсен“, каквим је у британској штампи проглашено Трнопоље, рукују и ћаскају са новинарима. И то још са спољне, слободне стране концентрационог логора. Све је то у Дајхмановом материјалу транспарентно. Ребра Фикрета Алића снимљена су кроз жицу са унутрашње стране “логора“. Затвореници концлогора слоболно се крећу са спољне стране, по околној ледини.  

Дајхман је проучио сав расположив материјал о Трнопољу: филмски материјал ITN, извештаје у штампи, изјаве очевидаца, документа Међународног Црвеног крста, Уједињених нација, Хашког трибунала и америчког Стејт Департмента. Ишао је, затим у Босну и Херцеговину, да интервјуише сведоке... Своје истрвживање успео је да пласира у Холандији, Немачкој, Шведској и Британији, али углавном у маргиналним и нискотиражним листовима. Медијска блокада великих гласила била је херметичка. Како се то изводило показао је Дајхманов покушај да прикаже своје налазе које је у Британији једино часопис ЛМ (Living Marksizam) пристао да штампа[3].

Чим се чланак појавио у “ЛМ“, на сцену је ступила моћна звер ITN. Најпре је новинарима Пени Маршал и Иану Вилијамсу (енг. Ian Williams) забрањено да зуцну било шта и било коме. Ево шта о томе каже господин Дајхман:
Пени Мвршал сам, ипак, успео, преко њених пријатеља, да добијем телефоном. Конверзвција је била кратка и Пени је обећала да ћемо се сутрадан чути и састати. Није се јавила, на телефону је више није било, побегла је као ђаво од крста. Ако би се открило да смо се видели изгубила би посао. Тако су ми дојавили извори из ITN...“.

Дајхманово истрвживање појавило се 22. фебруара 1997. године у једном немачком и четири друга европскв листа. Појава написа у Британији била је шок за ITN. Компанија је одмах упутила захтев да се сав тираж “ЛМ“ исецка на комаде и уништи! Да се, затим, часопис извини и плати оштету.

Поред тога што је Пени Маршал и Јану Вилијамсу било забрањно да говоре, ТВ клијентима ITN запрећено је да ће морати да плате оштету и да ће са њима бити прекинути уговори о сарадњи ако било шта објаве о Трнопољу, проузрокују или пак покрену дебату о забрањеној теми! Адвокати ITN су запретили свим британским новинама да се не оглашавају о овој теми док се ствар не рашчисти на суду. Британским новинарима који су стали уз Дајхманов налаз забрањено је да пишу. Уредници ББЦ са којим је Дајхман комуницирао прихватили су његов налаз као убедљив, али су одбили да га објаве из страха од скупе афере пред судом. Процес на суду у Британији представља скупу забаву коју могу да издрже само богати. У оваквим процесима који могу да трају месецима, ниједна страна не улази у парницу без десетина хиљада фунти, без обзира колико је истине на њеној страни. ITN, иако зна да је лансирао светску подвалу, спреман да убацује колико је потребно пара док друга страна не банкротира и одустане. “ЛМ“ се међутим, није предао, остао је иза Дајхманове сторије. Али више није могао да нађе издавача у Британији, па је побегао у Немачку!



ЗЕМЉОТРЕС У ВАШИНГТОНУ

Откриће “концентрационог логора“ у Трнопољу било је један од преломних догађаја у политици Запада према сукобу у Југославији. Репортажа британског ТВ тима и новинара “ГардијанаЕда Вулијамија обиграла је свет, изазвала шок у Стејт Департменту и Белој кући, узбудила владу...

Филмски материјал о Трнопољу снимљен је петог августа 1992. године, а емитован дан после, шестог августа. Већ следећег дана британски премијер Џон Мејџор (енг. John Major) тражи да се чланови владе врате са распуста на хитну ванредну седницу. Ускоро после тога британска влада објављује да ће њене трупе бити послате у Босну и Херцеговину. У Вашингтону, такође, земљотрес. Бивши дипломата у Одељењу за Југославију у Стејт Департменту, Џорџ Кени (енг. George Kenney) испричаће у Лондону, у каквој се агонији налазио Стејт Департмент после емитовања лажне сторије ITN. Кени је у то време био заражен пропагандом о српском терору над муслиманским становништвом, толико да је било просто непријатно слушати га на јавним наступима. Заједно са бившим командантом америчких ваздухопловних снага у Заливу, генералом Мајклом Дуганом (енг. Michael J. Dugan), разрађивао је у “Њујорк Тајмсу“ предлог како би се Срби могли бомбардовати[4]. Кени ће, убрзо после инцидента са Трнопољем, дати оставку[5] у знак протеста против попустљиве политике председника Буша према балканском сукобу. Биће, затим, миљеник муслиманских лобиста у Влади и Конгресу. Харис Силајџић ће Кенија одводити у Босну, муслиманска влада ће му организовати путовања и угошћавати га. На своју невољу, доведен на “лице места“, Кени ће открити коликом је гомилом лажи окружена пропаганда и колико је изврнута истина о стварним збивањима у босанском грађанском рату... Џорџ Кени ће у једном тренугку одбити да даље буде део светске лажи, биће одмах проглашен просрпским лобистом и проскрибован у Вашингтону.  

У моменту емитовања лажне историје из Трнопоља, у Стејт Департменту се водила битка, прича сада Кени, око тога да ли званично и јавно усвојити већ у свет одаслату причу о постојању српских “логора смрти“ у Керотерму, Омарској, Мањачи и Трнопољу. Кени прича да Стејт Департмент, преко својих редовних дипломатских извора није могао да потврди да такви логори постоје и (мањи) део југословенског деска опирао се (опрезно) причи да они уистину постоје. Репортажа Пени Маршал (ITN) из Трнопоља преломила је дилему, Портпарол Стејт департмента, Маргарет Татвајлер (енг. Margaret D. Tutwiler), иначе веома блиска сарадница државног секретара Џејмса Бејкера (енг. James Addison Baker III), преломила је ствар. Срби су добили свој концлогор.

У том моменту америчка председничка кампања била је у пуном замаху. Демокартски кандидат за прелседника, Бил Клинтон (енг. William Jefferson “Bill“ Clinton) тражи од председника Буша војну акцију против босанских Срба. Паралелно, у Бриселу, НАТО је на причу одговорио планирањем интервенције на Балкану.

Намонтиране сцене са мршавим Фикретом Алићем како гледа кроз бодљикаву жицу, дошле су као наручене Комисији за истраживање ратних злочина Међународног суда у Хагу. Оптужница која ће бити подигнута против Радована Караџића, Ратка Младића и других Срба имаће богато налазиште у лажи из Трнопоља. “Слика која је обманула свет“, како ће касније бити названо “откриће“ Пени Маршал, добила је важно место у Комисији за ратне злочине, коју је предводио најпре, Фриц Карлсховен (енг. Fritz Karlshoven), да би га доцније на том месту заменио амерички муслиман, Египћанин Шериф Басјуни (енг. Mahmoud Cherif Bassiouni).

Извештај Басјунија објављен у лето 1994. године помиње на неколико места “бодљикаву жицу“ око комплекса у Трнопољу. У анексу број 5, под насловом “Рапорт о Приједору“, извештај каже да је камп био опкољен бодљикавом жицом на чије је затворенике мотрило неколико (српских) чувара. Трнопоље се описује као “српски концентрациони логор“ и затим се каже:
Премда логор Трнопоље није био логор смрти какви су логор Омарска и логор Каратерм, термин концентрациони логор није ништа мање оправдан ако се имау виду режим који влада у логору[6].

У фуснотама овог дела извештаја наводи се као референца књига “Сезона пакла“ (Seasons in Hell), Еда Вулијамија, Гардијановог извештача који је заједно са Пени Маршал и Јаном Вилијамсомоткрио“ непостојећи концлогор и раширио лаж о бодљикавој жици у којој су се, као што смо већ навели, налазили репортери док су се избеглице налазиле са слободне стране логора. Прича из Трнопоља заузела је велики део процеса Душку Тадићу, оптуженом за злочине у сабирном центру.

Ед Вулијами, такође је отишао у Хаг, као сведок оптужбе. Вулијами је Трнопоље описао као “избеглички транзитни логор“. Али када је дошао до снимка на коме се Фикрет Алић види кроз бодљикаву жицу, “Гардијанов“ репортер и добитник серије новинарских награда за лаж о бодљикавој жици, затражио је од судија да искључе траку док буде сведочио о томе како се новинарска екипа срела са избеглицама у логору. Објаснио је да ће то лакше и боље описати ако трака не буде укључена!

Јасно је и зашто: слика ће лагати. Она ће показати да је Трнопоље заиста било избеглички и транзитни логор (а не нацистички концлогор). Али слика ће показати, такође, да је новинарско друштво снимало Фикрета Алића са унутрашње стране комплекса, док је њихов “манекен Холокауста“ био на слободи, са спољашњ стране жице.  



ДВА СИМБОЛА

Објављивање репортаже са ребрима Фикрета Алића у првом плану, одиграло се (лето 1992. године) у атмосфери опште хистерије и лансирања прича на Западу о српским логорима смрти. Само петнаест дана пре него што ће Пени Маршал, Јан Вилијамс и Ед Вулијами одаслати “Слику која је обманула свет“, амерички новинар Рој Гатман (енг. Roy Gutman) шаље своју репортажу за коју ће добити Пулицерову награду.

Рој Гатман пише о сабирном центру у Мањачи, призивајући слике нацистичког прогона над Јеврејима. Његов колега, Андре Кајзер (енг. Kajzer Andrew) снима искључиво затворенике обријаних глава – додатно ниско подилажење сећању света на Хитлерове концлогоре. Десет дана после Гатмана, Меги О'Кејн (енг. Maggie O'Kane) пише у “Гардијану“, ослањајући се на “очевице“ како су муслимани набацани у “камионе за стоку“, и одвелени негде са станице Трнопоље. Другог августа, три дана пред Трнопоље, Рој Гатман објављује свој други извештај о логорима. Овога пута реч је о већ класичним “логорима смрти“. Извештаји Гатмана и О'Кејн, изазвали су, такође, светску сензацију: “педесет година после Холокауста српски нацисти, усред Европе, море муслимане у логорима смрти“. Ед Вулијами сетиће се немачког “муслим фрај“ (без муслимана) по узору и сећању на Хитлеров термин “Јуден фрај“ (Немачка без Јевреја).

Случај Роја Гатмана је прича за историју. Гатман је почетком августа 1992. боравио у Загребу. Одатле, из хотелске собе, извештава о збивањима у Босни. Његов главни извор информација из Босне је енглески плаћеник и пробисвет, извесни Роберт Лофтхауз (енг. Robert Lofthouse). Причу о Гатману и Лофтхаузу детаљно је описао дописник француске телевизије, Жак Мерлино (фра. Jacques Merlino) у књизи “Све Југословенске истине нису за причу“ (ориганилни назив дела: “Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a' dire“).

У тренутку када Мерино почиње своју истрагу о феномену Гатман, Лофтхауз се налази у српским рукама, у затворској болници у Бањој Луци. Француски репортер одлази у Бања Луку. Извесни пуковник Милутиновић га дочекује у тамошњем Прес–центру и уручује му досије пун докумената о Лофтхаузу. Пре тога, обавештава га да је Лофтхауз ухапшен на Мајевици током једне битке у новембру 1991. Рањен је у плућа и ноге, а био је физички злостављен пре него што је признао да се бавио шпијунажом. Тренутно је на лечењу, лекари не дозвољавају посете и Мерлино не може да га види. Приликом хапшења, Лофтхауз је имао на себи униформу без ознака и југословенску пушку АП М–72. Током саслушања признао је да је са Гатманом у Загребу саобраћао путем обичног или сателитског телефона достављајући му информације. Гатманово кодирано име је 2 ИЦ. Лофтхауз обавештава 2 ИЦ у Загребу о постојању концентрационих логора у Босни. О томе је, наводно, чуо од преживелих затвореника.

Гатман 17. јула 1992. године одлази у Бања Луку и тражи да обиђе логоре. Радован Караџић је у то време био већ издао наредбу да сви затвори и сабирни центри буду отворени за међународни увид. Представници српске војске одводе Гатмана у Мањачу. Он слободно обилази логор, разговара са муслиманским заробљеницима, констатује да се већина жали на слабу храну, али не помињу никаква физичка злостављања. Мерлино, затим, наводи да Гатман, по изласку, изјављује да српска војска у потпуности поштује Женевске конвенције. О овој његовој изјави постоји документ:

Један је српски камерман све време пратио и снимао Гатмана. Рој Гатман свој први текст о српским концлогорима објављује другог августа 1992. Наслов на првој страни “Њујорк 1–Буздеја“ гласи: “Логори смрти у Босни“. Испод тог наслова, Гатман пише:
Српски освајачи северне Босне отворили су два концентрациона логора у којима је више од хиљаду цивила ликвидирано или је умрло од глади и где још десетине хиљада недужних цивила чека сигурна смрт, тврде два недавно ослобођена заробљеника. Сведочење ова два преживела заточеника је први доказ једног монструозног масакра. У једном од тих логора више од хиљаду заробљеника затворено је у металним кавезима, тврди један бивши заробљеник“.

У наставку текста, и налазу базираном на изјавама два заробљеника стоји читава серија оптужби:
Наоружани српски стражари ликвидирају по групама од десет до петнаест заробљеника дневно (...) Близу Брчког, између 15. маја и половине јула, 1350 лица је измасакрирано. Већина је била заклана (...) Тела су спаљивана у крематоријумима, а неки лешеви транспортовани као храна за стоку. Појединих дана смрад је био такав да се није могло дисати (...) Једном сам видео десет тела како леже у рову. Вратови су им били пререзани, носеви одсечени, а полни органи отргнути.“.

Рој Гатман, ову монструозну сторију базира на “сведочењу“ два муслиманска затвореника, а не верује ономе што је својим очима видео у Мањачи. Гатман има и други јак “извор“ – Званичну комисију за ратне злочине формирану од стране муслиманске владе у Сарајеву:
У Омарској се тренутно налази 11 хиљада затвореника (!), што је до сада највећи установљени број у 94 (!) логора позната овој комисији.“.

Сутрадан, 3. августа 1992. године, Гатман наставља репортажу у истом стилу и на основу истих извора – двојице “`побеглих` заточеника“.

Жак Мерлино записује у књизи:
Следећих дана смењују се агенцијске вести и прештампавају исти текстови базирани само на два сведочења. Али сада је већ цео свет убеђен у постојање нових Аушвица у Босни. ТВ станице, вечито незасићене вестима, хитају у Бања Луку. Прва екипа која стиже на лице места је ITN... Коцка је већ бачена, јавност је узбуђена до максимума... Пренет сателитом, снимак ITN је обишао целу Планету, пре него што је ико имао времена да размисли. Потражња за новим Аушвицом била је огромна... Сцене измршавелих заробљеника, затворених иза болљикаве жице, изазвале су ефекат медијске атомске бомбе. `Њујорк Тајмс` се следећих дана просто такмичио у поређењу са нацистичким кониентрационим логорима. А све је почело на основу два сумњива сведочења дата једном британском плаћенику који их је пренео америчком новинару који је седео у својој хотелској соби у Загребу[7].

Када су Маршал и Вилијамс стигли у Босну крајем јула 1992. године, обоје су били под снажним притиском да се не враћају без приче о логорима. Рој Гатманов чланак о логору смрти у Мањачи “пробудио је наде“ лондонским редакцијама, записује Томас Аајхман (ЛМ) спомињући да је Пени Маршал, када се вратила у Лондон, причала како су она и Вилијамс добили из Лондона наредбе од колегијума ITN и Четвртог канала да оставе све друго и да се не враћају без приче о логорима. “Остављен нам је отворен простор и време да пронађемо концентрационе логоре уз наређење да ништа не извештавамо док не пронађемо причу о логорима“, изјавиће Пени МаршалСиднеј тајмсу“ 16. августа 1992. године.

Крај боравка у Босни се, међутим, приближавао, а екипа још увек није “нашла причу“. Последња шанса остао је сабирни центар у Трнопољу. Прича у Трнопољу снимљена је петог августа (1992. године), монтирана следећег дана у Будимпешти и исте вечери послата – и објављена у Лонлону. Центар приче био је Фикрет Алић и група босанских потурица виђена кроз бодљикаву жицу.

Сад нам Томас Аајхман, откривајући обману, приказује истиниту причу о Трнопољу. А истинита верзија се налази у кадровима које је Пени Маршал исекла и одстранила у Будимпешти. До тих кадрова дошао је Дајхман.
Видео сам његов филм. На њему је све јасно, лаж је огољена до кости. Пени Маршал се види како у панцирном прслуку улази у комплекс, заједно са Вилијамсом и Вулијамијем. Не улазе кроз отворену капију него кроз велику рупу на бодљикавој жици! Бодљикава жица не ограђује цели `концлогор` него само мањи део око бившег складишта материјала, гараже и трафостанице. Из тог простора – унутар логора екипа се приближава бодљикавој жици. Са друге, слободне стране, наилазе избеглице привучене доласком страних новинара. Виде се чак `затвореници` концлогора како, тамо амо, прекорачујући жицу или се провлаче кроз рупе на огради. Унутар простора на коме се налазе новинари седи петнаестак избеглица. То су жене, деца и рођаци мушкараца побеглих од сукоба да би се склонили у Трнопоље. Идући за Трнопоље, да се придруже својим очевима и браћи, њих је покупила колона репортера (ITV и Српске телевизије) коју су обезбеђивали наоружани српски војници. Ево их сада, седе на трави и сви заједно обедују у `концлогору` Радована Караџића. Међу онима који се приближавају са спољне слободне стране, налази се и Фикрет Алић. Када га угледа онако мршавог са испалим ребрима, Пени Маршал се устремила на `слику свог живота`. А међу осталима, око Алића, налазе се и гојазни `сужњи`, понеки са обилатим `кобасицама` на стомаку“.

Шпијуни “Гардијана“ видели су, свакако Дајхманов филм и кренула је бујица пљувања из Редакције. Јавио се, обавезно и Ед Вулијами у “Обсерверу“. И он као заливен ћути о томе са које је стране снимљена слика о Фикрету Алићу. Ако каже истину, пада и он и тужба ITN. А и награде би ваљало враћати. Његов адут против Дајхмана је да Дајхман није био у Трнопољу: “Ја сам био тамо“. Вулијамовоправдање“, уосталом срочено агресивним језиком, изазвало је занимљиво реаговање. Из “Гардијана“ су ми рекли да је у Редакцију стигло око седамдесет протестних писама. Да би одиграла демократску игру Редакција је у једном од бројева пустила неколико скраћених верзија тих протеста. Господин Филип Најтл из Лондона пише Редакцији:
Без обзира какви су мотиви чланка Томаса Дајхмана о фамозном филму ITN о Трнопољу, реаговање ваше редакције покреће питање о рапортирању из модерних ратова, посебно телевизијском извештавању“.

Захтев за кадровима који ће погађати у срце, са јасно разликованим херојима и сатанама, тера камермана да тражи снажне симболе. У случају филма о Трнопољу, бодљикава жица представља присилно заточеништво, а омршавели Фикрет Алић – изгладњавање. Ово двоје заједно дају – концентрациони логор! Међутим, ниједан од ова два симбола није истинит.

Фикрет Алић и они око њега нису били заточени бодљикавом жицом него чувани од стране стражара. Чак и ITN филм показује да ниска жица не би била никаква препрека за бежање. Костур Фикрета Алића био је, затим изузетак од осталих – симболичност није одавала реалност. Филм постаје још мање веродостојан када се из контекста изузме једна слика како су то учинили британски таблоиди, да би Трнопоље прогласили ХитлеровимБелсеном“. Ово су везане тачке о којима би требало дебатовати. Нажалост, ITN је, уместо тога, узео адвокате.



[1] Више о томе, видети – Ed Vulliamy: “We can't forget“, Guardian, Извор, интернет – http://www.guardian.co.uk/world/2004/sep/01/warcrimes.balkans; приступљено 28. јуна 2011. године.
[2] Више о томе, видети – Царево ново одело, разоткривање лажи; Извор, интернет - http://emperors-clothes.com/serbo-croatian/indexsc.htm; приступљено 28. јуна 2011. гофине.
[3] Више о томе, видети – THOMAS DEICHMANN: “Зашзо је лист `ЛМ` изгубио парницу у којој је оптужен за клевету“, НОВО – Магазин.де, 22. март 2000.; Извор, интернет - http://news.beograd.com/srpski/clanci_i_misljenja/novo_magazin/000322_zasto_je_list_lm_izgubio_parnicu_u_kojoj_je_optuzen_za_klevetu.html; приступљено 28. јуна 2011. године.
[4] Више о томе, видети – George Kenney and Michael J. Dugan: “Operation Balkan Storm: Here's a Plan“; The New York Times, November 29, 1992.; Извор, интернет – http://www.nytimes.com/1992/11/29/opinion/operation-balkan-storm-here-s-a-plan.html?scp=1&sq=George%20Kenney%20and%20Gen.%20Michael%20J.%20Dugan&st=cse; Приступљено 28. јуна 2011. године.
[5] Више о томе, видети – “George Kenney's Message“; The New York Times, August 27, 1992; Извор, интернет – http://www.nytimes.com/1992/08/27/opinion/george-kenney-s-message.html; Приступљено 28. јуна 2011. године
[6] Више о томе, видети – “The Prijedor report“, Annex V, Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780 (1992.), 28 December 1994; Извор, интернет – http://www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/anx/V.htm; Приступљено 28. јуна 2011. године.
[7] Више о томе, видети – Jacques Merlino: “Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire“, Albin Michel, Paris, 1993., стр. 127–129.



ПРАВДА СИЛЕ ИЛИ СИЛА ПРАВДЕ





За Запад, “правда“ је победа, “победа“ је сила, а “сила“ је моћ која се не може доказати без потчињавања (сврха воље је у моћи). За Србе, питање правде је морално питање, морал се задобија истином (правда није могућа без божанског у себи).



Све се зна! Зна се да су на тлу Косова и Метохије и Дечани и Грачаница и Пећка патријаршија и мноштво старих српских цркви који на својим зидовима, већ стотинама година, чувају ликове старих српских владара и српско припадање хришћанским народима. Зна се да су остаци најстаријих српских градова и почеци српске урбане културе управо на Косову. Зна се да је хришћанска част Европе одбрањена, не код Лепанта, него на пољу Косову, под српским барјацима. Исто тако, зна се за ону повелику шупљину у теорији германске историографије о илирском пореклу Арнауата, као што јавном знању није ускраћено ни то да је на почетку Другог светског рата с Косова и Метохије, арнаутским терором, било отерано преко 120.000 Срба, а истом приликом из Албаније насељено преко 70.000 арнаута. Такође није непознат ни закон младе комунистичке Југославије који је прогнаним Србима забранио повратак на Косово и Метохију. Исто тако нису у сферама функције ни притисци за исељавање Срба у периоду после Другог светског рата, до дана данашњег, а чиме се само потврдила опробана арнаутска пракса из претходних векова, како је то сведочио Димитрије Богдановић.

Ко још од Срба не зна за несрећног Мартиновића, ритуално кажњеног арнаутском руком (зато што је живео на својој земљи), а Словенац, Стане Доланц, га је, као високи функционер словеначко-хрватске Југославије, због тога изложио шиканирању, понижавању, блаћењу, да би данас, од све те симболике страдања Срба на Косову и Метохији имали једино слику Миће Поповића.

Ђорђе Мартиновић (рођен 1928. године, умро 6. септембра 2000. године, у Читлуку код Крушевца) је био Србин са Косова и Метохије, који је 1985. године мучен набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска стаклена флаша[1]. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање у покушају прикривања етничких тензија у тадашњој САП Косово. Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990. године, која никада није спроведена. Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији, постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, а галванизовао је и будућа догађања на Косову и у Југославији.




СЛУЧАЈ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА


1. маја 1985. године, у 13 часова, Ђорђе Мартиновић је пресретнут на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво је била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и, поломљена, остала у утроби жртве[2].

Мартиновић је смогао снаге да дође до пута, одакле је пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били етнички Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др. Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био “језив“.

Прва вест о догађају објављена је три дана касније, 4. маја 1985. године, у београдској Политици, и гласила је: “Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.“ (“Политика“). Да је над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста. О злочину је писала цела домаћа и страна штампа.

Како је прича доспела у медије, јавност се узнемирила, а случај је почео постајати симболом насиља над Србима на Косову и српског незадовољства и осећаја виктимизованости. Суочено са причом у гротескном несугласју са званичном мантром о братству и јединству, бојећи се да би признање да је косовски Србин содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње ојачало српски национализам у СФРЈ или чак довело до побуне Срба, комунистичко руководство одлучило је да учини све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добије другачију представу у јавности, како би изгледала потпуно исконструисаном. Према писању “Гласа јавности“ из 2000. године, случај је “водио“ моћни Словенац, Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ.

У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану, и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротском акту. Ивановић је годину дана касније у исповести за часопис “Интервју“ навео да га је на ово натерао извесни генерал Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.

Мартиновић је затим из Приштине превежен на Војно–медицинску академију у Београду, где је поново оперисан. Тим од пет лекара који је предводио др. Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Тражи се супервештачење, у којем медицински стручњаци потврђују налазе вештака. Онда је тражено супер–супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима, и оцене да није могуће). За све то време, док је тешко болесни Мартиновић лежао на ВМА, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа, и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.

Ђорђа Мартиновића потом пребацују у Лондон, где га у болници “Сент Џорџ“ два пута оперише проктолог др. Питер Холи. Др. Холи је после операције изјавио: “Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су извршиле најмање три особе.. Др Питер Холи је након овога, од Јанеза Малчинског, добио писмо претеће садржине “зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.

За званичну Југославију, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о “самоповређивању“, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића. 56–годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је кренуо наопачке. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искорштавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава. Сам Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. године на Телевизији Љубљана: “Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса... Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.“ (Стане Доланц).

Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом. Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом “Истина набијена на колац“. Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, без одговора.

Скупштина СФР Југославије расправљала је о “случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да, према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта. Генерал Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану, тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи. Према писању “Гласа јавности“ из 2000. године, савезни јавни тужилац Милош Бакић, одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.

Њујорк тајмс“ је 1986. године писао како је случај 56–годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве др. Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.

Мартиновић је после пет операција коначно под присилом продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године.

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985. године (Распеће Ђорђа Мартиновића), која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком полиције.

О злочину су снимљена и два документарна филма, “Страх од истине“ и “Оптужујемо“, режисера Милорада Бајића, који су снимани свугде где се кретао повређени Мартиновић. Филмови су приказани, једини пут за дуго времена, 1986. године на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду. Емитовање ових филмова на Радио–телевизији Србије одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић. Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић. Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час. Ово нису једини филмови овог аутора које РТС не жели да емитује. Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. године у отвореном писму председнику Тадићу и председнику Владе др. Коштуници, 350 студената – чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др. Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Бајић, те проф. др. Светислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА. Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном УДБ.

Глас јавности je оценио да је вест о догађају била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касније. Случај је, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.

Књижевница Светлана Велмар–Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку у “Вечерњим новостима“ поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. године. Према њеној оцени је “случајМартиновића, “како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања“. И владика Атанасије Јефтић писао је како је “овај напаћени човек... живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. године, до ове нове окупације око Савиндана 1990. године“.

Ту је истина, ето, гола, једноставна, непосредна, проста ко пасуљ. А за правду ћемо видети.

Ми смо Срби, по традицији, по историји, па и по савременом васпитању и образовању, подизани тако да је наш мисаони апарат, наша осећајност, наша свест о нама самима и о свету заснована на блиској, чак сродној и међусобно условљеној вези између истине и правде. И када установљавамо право на живот, или какву вредност, онда посежемо за тим адутима, пред собом и пред другима.

Међутим, истина и правда били су на српској страни и у Далмацији и у Лици, Банији и Кордуну, у Славонији и Барањи - а данас тамо Србима нема живота. После великог изгона Срба августа 1995. године она шака Срба што је, после систематског вређања и малтретирања, могла да се врати, вратила се на своју земљу, као старци, да оствари право на смрт, у истини и правди. А није да се није знало да су српско-хрватски односи под хипотеком прве Независне Државе Хрватске, или под сенком великог хрватског злочина над Србима у Другом светском рату; није да се није знало да су те земље историјски и етнички управо српске земље и знало се да Срби нису окупатори, понајмање агресори са империјалним циљевима. Али када је амерички амбасадор у другој Независној Држави Хрватској, Питер Галбрајт, августа 1995. године сео на чеони хрватски тенк, све то знање, у истини и правди, постало је тричава ствар.

И ако се тада нисмо опаметили, после те велике наше несреће, ево нам сада прилике, пред Косовом и Метохијом, док осовина Берлин–Вашингтон поново захуктава, покреће, убрзава замајце против Срба. Или ћемо схватити, или ће то неко други за нас разумевати, да се управо на нашем српском тлу, на српској земљи одиграва чеони судар два различита, штавише два дијаметрално супротна схватања истине и правде. Онај што нам, поткрепљен плутократским поимањем света, долази са Запада, један је начин, а онај други, можда нигде другде тако јасно није речен као у српској јуначкој песми “Урош и Мрњавчевићи“. Као чисто хришћански налог пред образлагањем правде, пред нас се оно поставља искључиво у страху пред грехом, док вашингтонска плутократија, за ствар правде, као врховни критеријум има искључиво силу. Односно, на праву силе гради исте оне темељне вредности које, у нашем српском случају, происходе из правде. Стога толика западна галама око “људских права“, посебних статуса, око специјалне аутономије за Арнауте – јер сила још ту није спроведена, на начин као што је то учињено над Србима у другој “Независној Држави Хрватској“, па више нема потребе за изазивањем силе.

За Србе јемство правде је у истини, што је одраз чисто религиозног духа, онако као што је и тражење истине равно путу вере. Док Запад, на осовини Берлин - Вашингтон, правду установљава само и само победом, као у инстанцији воље која се, са своје стране, огледа пред самом собом, а као што смо упозорени, сврха воље је у моћи. И моћ се не може доказати без потчињавања, ваљда је јасно и врапцима на грани.

Колико је западно схватање правде застранило у односу на своје стварне изворе, по духу старогрчке, можемо видети на примеру правде за Ореста. Наиме, када су Атињани одлучивали о његовој судбини, пресудан глас, као мера истине, био је глас богиње Атене. Дакле, по духу, правда није могућа без божанског у себи, на сасвим истоветан начин као што Јевросима мајка моли свог сина Марка да не говори криво, “ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога.“. Уз сасвим недвосмислено упозорење: “Немој, сине, изгубити душе!“.

За Марка Краљевића и нас, данашње Србе, питање правде је морално питање, док осовина Берлин–Вашингтон каже да је то питање силе и “нове реалности на терену“. Морал се задобија истином, а сили, једино што се може супротставити је гола сила. Без обзира на исход, будућност је на страни оног ко заступа истину.





ГЕНОЦИД И ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА


Својим географским положајем, српске државе деле исламски од католичког света. Народ српски налази се између две ватре (исламског југа и католичког запада). Срби су били ти који су успоравали и заустављали ширење ислама на запад и покушаје запада да се прошири на југ и исток и да загосподари балканским полуострвом.

Због свега тога су вековима били изложени разним врстама напада, а често и покушајима најстравичнијег уништења од стране и једних и других. Бројне су методе и начини на које су покушавали српски народ уплашити и уништити. Освајачи су масакрирали и најсвирепије начине убијали. Прогонили, застрашивали, хапсили, премлаћивали, мучили, прогањали, расељавали...

Велики број ратних злочина и геноцидних радњи је извршен над православним Србима. Поред тога над нама су извршена у Европи можда и највећа етничка чишћења. Бројна су стратишта, јаме, логори, затвори, принудна расељавања, покатоличавања, исламизација, узимање талаца, принудни рад, пљачке и одузмање имовине, уништење културно – историјских и верских споменика, употреба недозвољених средстава у борби...

Поред свега тога српски народ је опстао, живи и живиће. Он нема неког другог решења него да брани српску државу која представља једини истински вид заштите његовог права на живот и слободу.

Српски народ страдао је само зато што је бранио своје право на живот и слободу. Нигде кроз целу српску историју нећете наћи случај да је српска војска ишла у освајачке ратове. Нису српски синови страдали на зидинама Берлина, Лондона, Њујорка, Истамбула..., него бранећи своја вјековна огњишта од освајача разних боја, религија и нација.

У периодима између ратова рађено је на српском расељавању, и уништавању српске националне свијести. Међународна заједница (НАТО) је мирно посматрала прогон и страдање народа српског са простора Републике Српске Крајине. Србију је за покушај увођења реда на својој територији (Косову и Метохији) казнила стравичним разарањем уз помоћ радиоактивних бомби и ракета. У току агресије исламских снага и хрватске војске на вековне српске просторе (Дрвар, Гламоч, Сански Мост...) НАТО не само да није осудио те злочиначке акције него се директно придружио крволоцима, давајући им подршку из ваздуха, бомбардујући Српске одбрамбене положаје и цивилне објекте и становништво. Републику Српску настоје да утопе у исламску Босну, а Црну Гору су издвојили из Југославије. Да ли након изнесених само пар ових чињеница треба веровати садашњим вођама запада, очекивати њихову заштиту и помоћ?

Овде ћу дати кратак преглед само неких од злочина који су извршени над народом српским. Да би схватили суштину разарања и стварног организованог злочиначког подухвата, хронолошки ће мо побројати стравичну судбину која нас је задесила. Али да би се она разумела, мора бити сагледана кроз простор и кроз време. У том смислу, посматраћемо три велике кланице у којима су Срби систематски уништавани...



ТУРСКО ДОБА

Сурова и дуготрајна (500 – годишња) владавина Турака српским државним простором оставила је веома дубоке негативне последице на српску нацију у културном, научном, економском и сваком другом смислу. Једна од најтрагичнији последица те непдношљиве владавине над не исламским становништвом је потурчавање. За оне који нису хтели прихватити веру Мухамеда често је била предвиђена смрт набијањем на колац... 


ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ (1941. - 1945.)

Можда je још једино народ Јеврејски и Руски, у Другом светском рату, доживио страдања и мучења каква је прошао народ српски. У злочинима су се посебно истицали усташке јединице сачињене од Хрвата и потурица. За систематско мучење и убијање Срба, Јевреја, Рома и других неподобних, усташе су изградиле мноштво логора у којима су на најмонструозније начине мучили и убијали своје жртве. Поред логора и јаме су претворене у масовне српске гробнице. У злочинима су учестовали и немачки фашисти - поменимо судбину крагујевачких ученика... 


ОДБРАМБЕНИ РАТ (1991. - 1999.)

Део страхота које је српски народ преживио у периоду од 1991. до 1999. на простору бивших република СФРЈ (Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије), разарања сакралних објеката, масовна убиства, силовања, логори, затвори,...као и подаци о мањем броју извршилаца злочина...



За сваког ко се сматра или изјашњава као Србин са минимумом националног идентитета отворено је много питања без одговора...
  1. Зашто и како је наша стварност, наше објективно окружење постало корумпирано у односу на појмове правда и истина? 
  2. Дали смо спавали док се мењао свет и преко ноћи постао нама страно место? 
  3. Можда је увек био такав али како је онда могуће да народ са толиким историјским континуитетом не разуме свет у коме ствара сопствену историју? 
  4. Да ли је тачна хипотеза да смо у ствари деца болесних родитеља који су интоксицирани псеудо представама истине и правде стасали на миту о Српству, а калемљени на Титоистичким потемкиновим селима у кавезу са златним решеткама СФРЈ?
  5. Може ли то бити наследно, колико генерација ће трајати, оћемо ли за то време нестати,  колико ће мо се променити?
  6. Или смо можда у праву што на овај начин промишљамо свет и историју, или свет јесте постао не свет и од краја историје иде у духовном контра правцу дееволутивно, је ли претстојећи пут пут у ропство или ослобођење од заблуда, је ли сам феномен живота без духовног укуса из обзира према каузалним питањима о; смрти, правди, истини могућ?
  7. Шта је смисао борбе и смрти у тој борби, зашто свака српска војничка заклетва од Душана до данас завршава речима: "... у тој борби, дати и свој живот"?
  8. Није ли следствено доктрини савременог владара света о којој овде дискутујемо и улажемо огроман  напор у циљу њеног разумевања, потребно да стоји: "... и у тој борби, узети туђи живот"?





[2] Више о томе, видети – Глас јавности: “Srpski političari ubijali istinu o Đorđu Martinoviću“, 22. августа 2005. године; Извор – http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/08/22/srpski/D05082101.shtml; приступљено 28. јуна 2011. године.; као и – Henry Kamm: “In one Yugoslav province, Serbs fear the ethnic Albanians“, The New York Times Company, April 28. 1986.; Извор – интернет – http://members.tripod.com/~sarant_2/ksm86-5.html; приступљено 28. јуна 2011. године.