ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА

У овом тренутку, када се политика Сједињених Америчких Држава на Балкану поново враћа на позиције Клинтонове администрације из деведесетих година ХХ века, поново је у Вашингтону актуелна и стара опседнутост придобијањем наклоности исламског света, преко америчке подршке муслиманима на просторима бивше Југославије. Таква америчка политика директно погодује јачању, већ увелико поодмаклог, пројекта успостављања исламске “зелене трансверзале” од Турске до срца средње Европе. На први поглед нема логике да у време “рата против терора“, који Сједињене Америчке Државе и НАТО воде на Блиском Истоку, истовремено раде иза леђа својих савезника на “зеленом коридору“... али само на први поглед.

Сједињене Америчке Државе не ратују против Ислама (али их Муслимани виде као крсташе новог доба), ни терориста (јер управо својим терором регрутују све већу армију побуњеника), већ ратују због природних ресурса за које верују да ће им донети профит и моћ у наредних педесет или сто година. Али док Вашингтон планира педесет или сто, Исламски свет размишља хиљаду година унапред. Сједињене Америчке Државе у Европској Унији не виде савезника, већ раде против њених интереса и покушавају да преусмере бес муслиманског света на циљеве по Европи, која им је ионако много ближа. Сједињене Америчке Државе упоредо са огољеним ратом за нафту и гас, употребом сурове силе, воде много софистициранији рат против Европе. У том рату, Турска је очигледни савезник Сједињених Америчких Држава. 

Аустроугарска монархија се штитила од продора ислама у Европу тиме што је на јужним рубовима своје империје Србима дала улогу чувара. Данас су Срби са тих простора етнички очишћени. Створена је муслиманска држава у Босни и Херцеговини, а Косово и Метохија је отето и ван је ингеренције Срба. Припрема се и терен за отцепљење Рашке области. Разбијањем Југославије и стварањем нових “банана државица“ које нису у стању да саме себе сервисирају и контролишу свој државни простор створено је погодно тло за развој разних криминалних група, свих облика шверца, па на крају и продора тероризма. Стварањем муслиманске Босне и насилним одвајањем Косова и Метохије од Србије створени су сви потребни услови за продор екстремног исламског тероризма у Европу. Тако су данас Босна и Херцеговина и Косово и Метохија постали центри за окупљање, увежбавање и боравак исламских терориста, који крећу ка циљевима у европским метрополама. На тим просторима се интензивно ствара “Бела Ал–Каида“ која треба да буде главна логистичка подршка будућим терористичким акцијама. Путеви дроге иду из Афганистана преко Косова и Метохије до Швајцарске где је албанска мафија дубоко пустила корење. 

Оснивање независне исламске територије, укључујући Босну и Херцеговину, Косово и Метохију и Албанију, један је од највећих успеха ислама после опсаде Беча 1683. године. Исламски продор у Европу преко Балкана, један је од највећих успеха Ислама у XX веку. Зелени коридор или трансверзала је пут од Турске до централне Босне и Херцеговине. То је вло важна копнена веза коју муслимани вековима покушавају да населе како би је учинили потпуно проходном за продор ка Европи. Зато је Шиптарима било јако важно да овладају Кумановском регијом и Прешевском долином, а муслиманима Рашком облашћу (Санџак) до границе Босне и Херцеговине и да сачувају енклаву Горажде. Критична тачка на овом правцу је и северни део Косова и Метохије (Косовска Митровица) па у том светлу треба посматрати сталне шиптарсе нападе на Митровицу и њихово упорно инсистирање да од Срба етнички очисте и тај део Косова и Метохије. За продор исламског фундаментализма ка Европи, Косово и Метохија су од посебног значаја.

Зелена трансверзала

ТУРСКО НАСЛЕЂЕ 

За разлику од других европских полуострвских подручја, северна граница Балкана није заштићена планинским ланцима. Та граница је отворена и испресецана са неколико кључних транзитних коридора који повезују централну и западну Европу са Блиским истоком и источним Медитераном. Ово је представљало узрок пропасти кроз историју, просто мамећи освајаче и претварајући Балкан у предмет надметања и сударања планова и интереса великих сила. 

Турско освајање и окупација оставили су неизбрисив траг. Када су Османлије прешли Дарданеле и створили упориште на северној, европској обали, престали су да буду само још једни у низу азијских освајача и претили да постану суперсила. Линија напада ишла је од Тракије преко Македоније и Косова, затим преко Рашке у Босну и Херцеговину, све до реке Уне. Пада у очи да се шпиц турског напада и касније колонизације муслимана на Балкану поклапао тачно са “зеленим коридором“.

Турски напори на исламизацији локалног становништва били су далеко тврђи, одлучнији и успешнији дуж осе коридора од нпр. копненог дела Грчке, централне Србије, северне Бугарске или Влашке. Проблем настао након освајања нових територија био је тај што Турака једноставно није било довољно да их населе на место локалног становништва. Да би искористили природна богатства новоосвојених земаља или чак да их контролишу, морали су да интегришу локално становништво у Империју, како би те земље учинили профитабилним. Убрзо су схватили да брутална сила ту не помаже и да немају довољно људства чак ни да управљају својим армијама. Морали су натерати окупирано становништво да се осећа Турцима и интегрисаним делом једне огромне мултиетничке Империје. Током пет или шест векова успевали су да “потурче“ и помуслимане многе народе и да их држе у покорности политиком штапа и шаргарепе. Неки су чак и заборавили шта су били пре доласка Турака. 

Након пропасти Отоманске Империје и повратка отписаних народа и држава на Балкану (пре свега Србије), Првог, а затим и Другог светског рата, Турска се самоизолује, а утицај Совјетског Савеза на Балкану и Блиском истоку остаје препрека њеном ширењу све до деведесетих година прошлог века. Совјети су нестали са турских граница, а у међувремену избијају локални сукоби широм Балкана и Кавказа, док Американци лансирају операцију Пустињска Олуја против Ирака. Сви су заборавили на Турску која се данас сматра модерном, проевропском и мирољубивом али помало заосталом, Исламском НАТО државом. Једино Сједињене Америчке Државе виде улогу Турске ван њених садашњих граница, у Ираку, на Балкану и другде, наравно ако то иде под руку са америчким глобалним интересима. Сједињене Америчке Државе већ годинама стварају услове који погодују ширењу турског утицаја на север и југ и буђењу успаваног џина. 

Турска се полако буди из столетног сна, помало збуњена новонасталом ситуацијом и несигурна којим путем би требала да крене, путем Ататурка и европске интеграције или путем радикалног Исламизма. Европљани их се плаше и упркос америчком притиску, нису пресрећни идејом да их приме под окриље Европске Уније, што Турску гура у екстремизам. Без ширења ван Анадолије која не обезбеђује економски просперитет, Турска неће моћи да напредује. Турска више није земља богатих светских трговаца и нема онај космополитски дух који је постојао у време Царства и дубоко је подељена, не само етнички већ и између секуларних и религијских фракција. Историјске зоне турског верског, геополитичког и другог утицаја остају Балкан, Крим, Кавказ и Левант. 

Након насилног распада Југославије у којем су кључну улогу имале земље “Квинте“, пре свих Сједињене Америчке Државе, Немачка и Велика Британија, рађа се нова, муслиманска држава на Балкану, Босна и Херцеговина. Сједињене Америчке Државе су активно учествовале у босанском грађанском рату 90–тих година ХХ века, наоружавајући муслимане и Хрвате и бомбардујући Србе иако су званично били неутрална страна у сукобу. Обуку муџахедина су вршиле приватне компаније пензионисаних америчких генерала, а рачуне за наоружавање (према изјавама сенатора Џозефа Бидена) су плаћале Пакистан, Египат и Турска. Ратни сукоби су окончани Дејтонским мировним споразумом из 1995. године и поделом земље на два ентитета – Федерацију Босне и Херцеговине и Републику Српску. Оно што није постигнуто у рату (брисање српског ентитета), сада се спроводи у миру кроз диктатуру “краља србљем и целе Босне“, (британског лорда Педија Ешдауна) и критиковањем мировног споразума, као препреке за европску интеграцију Босне и Херцеговине. 

Другде у региону, сасвим је одговарајуће цепање једне државе (нпр. Србије) на мање делове управо као предуслов ка путу у Европску Унију, док је постојање српске аутономије у Босни и Херцеговини, потпуно неприхватљиво. Републику Српску називају и “геноцидном творевином“ која као таква не заслужује да постоји. Ако је то тачно за Републику Српску, поставља се питање шта је онда независна држава Хрватска ако не геноцидна творевина, шта је “независна држава Косово“ али пре свега шта су Сједињене Америчке Државе, настале на преораним гробовима америчких индијанаца? 

Још једна нова чаробна реч у међународној каубојској дипломатији је “нова реалност на терену“ коју су и домаћи политичари научили на брифинзима у Вашингтону па је понављају попут папагаја. Тако је нпр. муслиманска квазидржава Косово, “новонастала реалност на терену“ и као таква мора се прихватити. Такво тумачење трагичних догађаја у јужној српској покрајини и наметање новонастале ситуације као свршеног чина је јако опасно по регион али и по свет, јер употребом силе увек можемо доћи до неке “нове реалности на терену“, а то углавном не води ничему добром. Тако например већ сутра, неки “специјални европски изасланик за Босну“, потезом пера може укинути српски ентитет и назвати тај чин новом реалношћу, бришући тиме управо услове под којима је склопљен мир. У једном тренутку у историји Балкана, заиста је постојала држава у којој су муслимани и хришћани живели у братству и слози. Та држава се звала Југославија. Пре распада Југославије, Босна и Херцеговина није постојала као независна држава па се не може говорити о агресији (остатка) Југославије на Босну и Херцеговину. Срећом, историју не пише Холивуд, па постоји нада да ће се некада у будућности неки независни историчари одважити и открити свету праву истину о несрећи која нас је задесила. 

Али вратимо се причи о “зеленој трансверзали“. Шта представља шест звездица изнад косовске територије на застави “независног Косова“? Те звездице су симбол шест територија на којима сада живе Албанци – Косову, Албанији, Црној Гори, Србији, Македонији и Грчкој, што је приметио и објавио канадски центар за истраживање глобализације “Global Research“. Велика Албанија је пројекат стар више од сто година, а покушали су да га спроведу Италија, Хитлерова Немачка и сада Сједињене Америчке Државе. Велика Албанија захвата територије северне Грчке, југоисточне Црне Горе, Македоније и Србије све до Ниша. Укључујући Рашку област и унитарну Босну и Херцеговину. Сада се логично намеће питање, ствара ли се то муслиманска супердржава на Балкану? 

Када се једном изврши исламизација Балкана, ништа више неће задржати продор муслимана дубље у Европу. Насељавање континенталне Европе муслиманским живљем тече упоредо са стварањем нове карте Балкана. Страх од “Еурабије“ се већ увукао у кости европских демократија које све више прибегавају недемократским методама како би избегле тај сценарио. Бојим се да је већ касно и да земље Европе немају снаге одупрети се америчком диктату, а да при том не сруше саме темеље европске демократије и људских слобода. Када Сједињене Америчке Државе заокруже процес исламизације Балкана под велом борбе за људска права и правду, препустиће бригу о Балкану Европској Унији. Али тада Еврпска Унија неће имати много посла јер ће бити стављене пред свршен чин и “нову реалност на терену“ насталу деценијским деловањем англо–америчке политике на овим просторима. Муслиманска Европа је компензација за хаос које Сједињене Америчке Државе остављају за собом на Блиском Истоку, а коме доприноси и сама Европа. 

КОСОВСКИ СИНДРОМ ЗА РАШКУ ОБЛАСТ (Санџак) 

Општине Рашке области у Србији и Црној Гори

Косовски синдром за Рашку област

У Новом Пазару је пре неколико дана одржана седница организационог одбора за припрему аката обнављања Народног већа Санџака – НВС и његових органа чији програмски задатак је проглашење аутономије Санџака. Према речима председника тог одбора, Џемаила Суљевића, НВС ће се залагати за аутономију целовитог Санџака, што значи и дела који припада Црној Гори. “Санџак није српска нити црногорска колонија, он припада грађанима Санџака и у будућности се ништа не може рјешавати мимо њихове воље, а какав Санџак грађани желе, рекли су на референдуму у октобру 1991. године, када се од око 68% гласача који су искористили бирачко право, њих око 98% изјаснило за аутономију Санџака”, нагласио је Суљевић. “Над бошњачким народом Санџака спроводи се континуирана економска дискриминација, културна и образовна асимилација. Кроз читав двадесети вијек над њима су извршена многа недјела и геноциди. Бошњачки народ има своју културу, језик, традицију, вјеру и све остало што имају и други народи, а скоро ништа не зна о себи...”. Џемаил Суљевић је присталица муфтије Муамера Зукорлића чија листа је победила на недавно одржаним изборима за Бошњачки национални савјет у Србији. 

КО ЈЕ МУАМЕР ЗУКОРЛИЋ

Муамер Зукорлић је у Константини, у Алжиру 1993. године завршио исламски факултет, одсек шеријатско право, а постдипломске студије у Либану. Ожењен је и отац шесторо деце. Чим је основан Мешихат Исламске заједнице Санџака 1993. године, Зукорлић је изабран за муфтију, а реизабран на изборима 1998. и 2003. године. Од 27. марта 2007. председник је и главни муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији. Био је оснивач и први главни и одговорни уредник “Гласа ислама”, један од оснивача издавачке куће “Ел Келимех“, први ректор Интернационалног универзитета у Новом Пазару и први декан Факултета за исламске студије. 

Муамер Зукорлић

На првим директним изборима за Национални савјет Бошњака у Србији, који су одржани 6. јуна ове године, оне које је подржавао Београд, нарочито Расим Љаић, победила је Бошњачка културна заједница на чијем челу је Зукорлић. Државни органи су донели одлуку о непризнавању права БКЗ да самостално формира национални савјет, јер није освојила укупну већину гласова, али је БКЗ упркос томе прославила побједу и конституисала БНВ које је на седници одржаној 25. јула усвојило декларацију којом се бошњачки народ проглашава конститутивним народом у Србији. 

Поводом негирања права Бошњачкој културној заједници да самостално формира национални савет, Зукорлић је 15. јуна изјавио да “играње Санџаком значи поигравање са тим дијелом Србије... Држава је као зграда у којој станари могу да се воле или не воле. Уколико већински станари запале један стан ризикују да се упали цијела зграда. Зато се није играти са ватром. Или ће нам свима бити лијепо, или ће ватре бити до врха. Само наша кућа, горјети неће”, рекао је Зукорлић. 

На ове Зукорлићеве претње надовезује се и Суљевић: “Овакво стање је неодрживо и време је да се питање Санџака стави на сто. Тражимо аутономију, територијалну и политичку, али не само за Бошњаке, већ за све грађане који живе у Санџаку. Уколико у властима у Београду на нађемо саговорника за ову тему, сами ћемо прогласити аутономију, па шта буде.". Он додаје да аутономија не значи и жељу да се Санџак по косовском моделу једног дана одвоји од Србије, али и не искључује такав сценарио. "Ми не заговарамо никакво отцепљење, сем у случају да се отвори питање суверенитета Босне и Херцеговине. Санџак посматрамо у његовим историјским границама и свесни смо да је кроз историју његов део који се налази на територији Црне Горе био у још тежем положају од онога у Србији.".

ИСТОРИЈА ОВЕ РЕГИЈЕ

Рашка је географска област у југозападној Србији која је име добила по истоименој реци. Пре доласка словена, на овим просторима су доминантно били присутни Илири. После дугог ратовања и многих побуна, Римљани савлађују Илире 9. год. н.е. У 7. веку долину Рашке настањује племе Срби. У средњем веку Рашка је била једна од српских жупа чији су жупани од почетка XII века почели да предводе српске походе против Византије уместо прве српске краљевине Зете, да би њен велики жупан Стефан Немања у другој половини XII века постао најмоћнији међу српским владарима створивши државу чија је престоница био Рас, који се налазио недалеко од данашњег Новог Пазара. Из његове државе развила се потом, под његовим потомцима Немањићима, краљевина Србија, а у XIV веку и Српско царство. 

Само име Расија (Рашка) први пут се помиње 1189. године. Од тада Млечани, Немци и Мађари до XVIII века Србију називају Расција, а Србе Рацима, Расцијанима, Раиценима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именима Рашка област или Санџак. Име Санџак је пореклом из турског језика и овај назив је првобитно означавао заставу, барјак; област коју су султани давали на управу својим војводама (управа над мањом области). За време владавине цара Душана (1331. – 1335.), данашњи Санџак је био у саставу велике феудалне области којом је управљао најмоћнији српски великаш Војислав Војиновић. Његова моћ и власт постаје нарочито значајна после цареве смрти 1355. године, када сепаратистички настројена властела преузима целокупну власт у својим феудалним областима не водећи рачуна о интересима централне власти и неспособног Душановог сина цара Уроша Нејаког (1355. – 1377.). 

Пошто Војислав није имао деце, наслеђује га осамнаестогодишњи синовац Никола Алтомановић. Овај моћни, агресиви и непромишљени младић убрзо долази у сукоб са својим суседима кнезом Лазаром Хребељановићем и босанским баном Твртком I Котроманићем (1353. – 1391.). После неколико појединачних сукоба и наношења међусобних штета кнез Лазар и бан Твртко склапају савез, и заједничким војним снагама нападају жупана Николу, побеђују га ослепљују и терају у прогонство, а његову пространу област међусобно деле. Од те 1373. године у састав босанске државе улази читаво горње подриње са Пивом, Таром, средњим и доњим Полимљем (Пријепоље, Прибој, Пљевља, Фоча, Горажде, Вишеград, Оногошт – данашњи Никшћ и Билећа). Већ 1377. године, опет на територији Санџака у манастиру Милошево код Пријепоља, српски бан Твртко I Котроманић је крунисан за краља "Србљем, Босном, Приморјем, Западним Странам", а остали део Алтомановићеве области припао је кнезу Лазару. 

После Косовског боја 1389. године Османлијама је отворен пут освајања ка западу и северу. Већ 1392. године Турци су освојили Скопље, а 1396. освојена су многа места у области где ће се касније основати град Нови Пазар, као што су Звечан, Јелеч и Глухавица. Дуго времена у области данашњег Санџака владала је двовласт Турака и Срба. Османлије ове крајеве у потпуности освајају 1455. године. Санџаци су настајали на следећи начин: Турци су на освојеној територији Византијског царства затекли војне јединице зване "теме", које су за одбрану државе или за ратне походе давале одређену војну јединицу. Они су задржавали затечену војну организацију, с тим што су јој давали своје име (то јест санџак). До освајања Босне територија Санџака је била крајиште Османлијске Државе са хришћанским земљама. То је заправо била територија одакле се полазило у даља освајања. 

Стари турски извори дају велику важност геополитичком положају Санџака. Омер Босневи у свом делу “Тарихи Босна“ (Историја Босне) још 1736. године Нови Пазар назива кључем Босанског Ејалета. А у Салнамама Босанског Вилајета каже се да је Новопазарски санџак од велике важности за Османлијску државу јер има улогу моста између Босне и целе државе, а одваја две непријатељске државе (Србију и Црну Гору). Када је тачно основан Нови Пазар не зна се сигурно, али се сматра да га је 1456. године основао Иса-бег син Исхак-бега, одмах после освајања Раса (1455). Када су Турци освојили Рас дали су му назив Пазар, јер се у Рас још од 1382. године називао Трговиштем због трговинског сајма који се организовао у његовој близини. Због тога су Турци новоосновани град назвали Јени Пазар (Нови Пазар), а Рас Ески Пазар (Стари Трг). Нови Пазар се по први пут у званичним изворима спомиње 1477. године. 

Период Османлијске владавине протекао је у знаку масовног примања Ислама и исламске културе и даљег етничког обликовања Срба староседелаца у духу исламске баштине и традиције. То етничко формирање је текло и прожимало се упоредо са етногенезом босанских Срба, што је било олакшано чињеницом да је Санџак вековима био нераздвојни део босанског Пашалука. Током Бечког рата, санџачки градови су доживели огромне материјалне и људске губитке. Нарочито су страдали Нови Пазар, Сјеница, Бијело Поље, Пријепоље и тутински крај.

И током аустро–турског рата 1737.–1739. године, Аустрија настоји да уз помоћ српских устаника изведе нова територијална проширења на штету турске империје. Српски устаници у сарадњи са аустријским трупама заузимају Нову Варош, Нови Пазар, воде успешне борбе код Сјенице и планирају нападе на Бијело Поље, Рожаје и друга места. Али османске снаге су у успешној контраофанзиви успеле да поврате изгубљене територије и да изађу као победници из овог рата. Крајем XVIII века Порта одлучује да из политичких, стратешких и економских разлога изврши нову администратвно–територијалну поделу. Оснива се нова административно–територијална јединица под именом Новопазарски Санџак, који и даље остаје у саставу Босанског пашалука. Ово се догодило 1790. године. Све до балканских ратова 1912.–1913., Санџак је чинио јединствену административну целину с управом и културним седиштем у Новом Пазару. После завршетка балканских ратова настављен је процес исељавања муслиманског становништва у Турску. Преко луке Бар у Турску се из црногорског дела Санџака током априла и јуна 1914. године иселило 16.500, а из србијанског дела 40.000 становника. Данас се предпоставља да Муслимани у Санџаку чине око 50% становништва. 

На овим просторима су се вековима укрштали путеви који су повезивали источни и југосточни део Балканског полуострва са земљама западне Европе (Босански, Зетски и Дубровачки друм). Поред привредног, ови путеви су имали и војно–стратешки значај. Санџачким друмовима пролазиле су бројне војске у ратним временима, често претварајући насеља у згаришта и наносећи бројне људске жртве. Али изразито повољан стратешко–привредни значај није Санџаку доносио само рана разарања већ и раздобља привредних процвата и благодати. Новопазарски Санџак је одувек био посебан и истовремено веома сложен проблем балканске и европске политике у целини. По много чему Санџак је одражавао стање и супротне интересе и утицаје великих европских сила.