РАТНИ ПОЖАР НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

У 2015. години, готово да нема ни једног средства јавног информисања које није било заокупљено избегличком кризом и новом сеобом народа. Телевизијске емисије, странице новина, научних часописа и интернет портала, препуне су садржаја који говоре о дешавањима у Сирији, Либији, Авганистану, Ираку, Јордану... Сведоци смо хаоуса чији крај се у догледно време не може ни наслутити!

Та хаотична ситуација (константни друштвени сукоби који трају деценијама) збуњује све, па чак и оне који су боље упућени у збивања на Блиском истоку. Колико год се трудим да сагледам неке правилности у том хаосу, тешко ми је да кажем ко се тамо против кога бори и зашто. Оно што могу да видим, јесте да су тамо у сукобу многобројне фракције, било државних, било побуњеничких група; а видим и нешто што не морам да читам у штампи и да гледамо на телевизији... Видим да је са Блиског истока почела велика сеоба народа ка западној Европи!

Ових дана је довољно само да прошетам по Београдским улицама, па да видим више хиљада избеглица из ратом захваћених земаља Блиског истока, које свакодневно из Македоније улази на територију Србије. На телевизији видим и чујем да се говори како се чак 847.000 људи тренутно налази на сиријско–турској граници, са намером да крену према западној Европи. На јавном сервису (РТС) чујем како је то егзодус незапамћених размера[1]! Смета ми ово! Сећам се ја и егзодуса из Крајине, када су моја браћа бежала од усташке каме (и то три пута у прошлом веку). Од мог прађеда сам слушао и о Албанској голготи коју је прошао, а гледам и реплику слике Паје Јовановића (“Сеоба Срба“) која виси на зиду моје дневне собе, па се нешто питам, зар нам је памћење толико кратко!?!

У штампи читам како, на пример, Саудијска Арабија бомбардује Јемен (због страха да Хути сарађују са Ираном)[2]; пар дана касније, читам како Саудијска Арабија бомбардује Исламску државу (у даљем тексту – ИД) у Сирији[3], а да им помоћ у том бомбардовању пружају и Уједињени Арапски Емирати[4]. Од ратних дописника читам вест из које видим да Сиријска влада бомбардује непријатеље у својој држави; а да исто то чини и ирачка влада у својој земљи. Наравно, читам како су ту и Сједињене Америчке Државе, Француска, Велика Британија, Данска, Холандија, Аустралија и Канада, које бомбардују ИД у Сирији и Ираку – као помоћ ирачкој влади (против ове ИД), али оне не помажу и не подржавају сиријску владу[5].

Читам и извештаје из којих видим како Јордан, Саудијска Арабија и Бахреин такође бомбардују ИД у Сирији и Ираку[6], зато што их не воле, али их Јорданци бомбардују највише након што су исламисти спалили њиховог пилота живог у кавезу[7].

На телевизији опет видим да се бомбардовању прикључио и Египат, који је почео да бомбардује делове Либије, након што је ИД одсекла главе групи хришћанских Египћана[8]. Касније опет читам како ни Иран не стоји по страни и он бомбадује ИД у Ираку[9], а САД о његовом ангажману имају прлично нејасан став. Коначно, ту су и Израелци, који су неколико пута бомбардовали снаге сиријске владе али не и ИД[10].

Толико земаља је умешано у сукоб на Блиском истоку, да се питам како се њихови бомбардери нису сударили у ваздуху, док су бомбардовали своје циљеве. А опет, питам се и како то све ове земље предузимају ове акције, кад (колико знам) ни једна од њих није објавила рат ни сиријској ни ирачкој влади? Њихове акције би онда требало да буду “војне интервенције“, али ми ту опет нешто није јасно... Наиме, не могу да пронађем ни једну резолуцију Уједињених нација (у даљем тексту – УН) која је одобрила ове војне акције у Сирији и Ираку!

Да пробам ово мало да поједноставим... На први поглед се чини да на Блиском истоку бесни верски рат и да он онда мора да има своју етничку и теолошку компоненту. Биће да онда људи који тамо живе разумеју природу овог рата.

Да видимо како тај сукоб изгледа када се посматра из етничке и теолошке перспективе... Дакле, Саудијски сунити бомбардују јеменске шиите, а ирански шиити бомбардују ирачке суните. Египатски сунити бомбардују либанске суните, а јордански сунити бомбардују ирачке суните. Сиријске снаге уз помоћ шиита бомбардује своје непријатеље, суните. Либански Хезболах се бори против непријатеља сиријског председника Башара ал Асада, заједно са иранском револуционарном гардом и све већим бројем авганистанских шиита у сиријским униформама. Ух, ни ово не иде... Ма док се боре, мора да им је јасно за шта и против кога, али мени је још увек тешко да то разумем.

Разумете ли ви? Како на пример да разумемо то што Саудијска Арабија тражи од Пакистана, да пошаље још својих трупа – као испомоћ у заштити краљевства (а вероватно и да помогну у инвазији на Јемен), али да у том контигенту буду само војници који су сунитски муслимани[11]? При томе знам да у Пакистанској војсци муслимани шиити чине 30% сталног састава оружаних снага. Зашто пакистански шиитски војници, нису добродошли у Саудијској Арабији? Како Пакистан да одговори на овај захтев Саудијске Арабије?

Војска и становништво Пакистана су уједињени (по први пут – након много година), како би елиминисали тероризам. Зашто Саудијци покушавају да поделе грађане Пакистана? Да ли то они желе да унесу неслогу у Пакистанске оружане снаге? Треба ли Пакистан ово да схвати као неку будућу претњу у смислу агресије Саудијске Арабије на своју земљу?

Све ово личи на неки стравични постапокалиптични филм, који је у најмању руку режирао сам нечастиви! Око овога се слажу сви у свету... Међутим, разлике настају оног момента када покушамо да именујемо тог режисера – тог нечастивог. Чим покушамо да одредимо узроке хаоса на Блиском истоку, улазимо у лавиринт различитих интерпретација актуалног стања и могућих начина за решавање тамошњих проблема. Одмах уочавамо да постоји мноштво визија које се узајамно искључују. Истини за вољу, те варијације у визијама за решавање проблема на Блиском истоку се чине и разумљивим, с обзиром на комплексност постколонијалне историјске динамике у том региону. Ту се суочавамо са свом силином супротности на националној, регионалној, па онда и најширој интернационалној основи.

Кад већ стигох до интернационалне основе, сетих се да у свету постоји организација која би требала тиме да се бави... Медији у Србији су опеднути Европском унијом (у даљем тексту ЕУ), па ми она прва пада на памет... У ЕУ се често говорило да када се у међународним односима појави неки велики проблем, њега треба решавати на изворишту које га је проузроковало, а да последице не треба да буду приоритет.

Проблем који ових дана потреса Европу је избегличка криза коју је проузроковао ратни пожар на Блиском истоку. Да ли онда ЕУ треба да реши ову избегличку кризу, тако што ће решити проблем на Блиском истоку? Чини се да не, јер како би и могла да отклони узроке који су натерали готово милион људи, да из Азије и Африке крену ка ЕУ, кад су поједине њене чланице добрим делом и изазвале овај егзодус?

Ах, сад сам се сетио... Па ово је питање за УН. Оне су позване да разреше овај проблем... Ух, сад сам опет збуњен, сетих се Агресије САД и “коалиције вољних“, па ми се некако вратише сећања на агресију на СРЈ, па онда на Авганистан, па на Ирак... Знам ја да је актуелни сукоб на Блиском истоку питање за УН, то јест, да би оне требало тиме да се баве, али онда сам упалио телевизор... Први програм РТС–а, вести, “Русија бомбардује Сирију“[12]. Е сад се сетих и Лиге народа (у даљем тексту ЛН)!

Да подсетим и Вас...

“Лига народа“ (или “Друштво народа“) је била међународна организација која је основана за време “Париске мировне конференције“ из 1919. године[13]. Циљеви ЛН су били: разоружање; спречавање рата преко колективне безбедности; решавање размирица између земаља путем преговарачке дипломатије; и побољшање глобалног благостања.

Дипломатска филозофија на којој је почивала ЛН је представља фундаменталну промену мишљења из претходних сто година.

Наиме, претходна филозофија, која је настала на “Бечком конгресу“[14] (1815. године), је посматрала Европу као променљиву мапу савеза између нација, стварајући равнотежу снага одржавањем јаких армија и тајних споразума. Према новој филозофији, ЛН је представљала владу над владама, чија је улога била решавање размирица између појединачних нација на отвореним законитим расправама.

После једног броја успеха и неких раних неуспеха (током 1920–их), постало је јасно да је ЛН неспособна да свет заштити од агресије сила Осовине (током 1930–их). Почетак Другог светског рата је био јасан доказ да је ЛН оманула у својој основној сврси—спречавање будућих светских ратова.

По завршетку Другог светског рата, основане су УН, које замењују ЛН и које наслеђују неколико агенција и организација које је она основала. Тада се говорило да су ЛН недостајале сопствене оружане снаге, због чега ја зависила од великих Сила, које су требале да примењују њене резолуције, економске санкције које је ЛН одредила, или да опремају армију, када је то било потребно (за потребе ЛН). Међутим, велике силе су често биле невољне да се повинуију вољи ЛН.

На жалост, баш као и ЛН некада, чини се да су данас и УН у истом ћорсокаку! Основна полуга и централни елемент реаговања УН на конфликтне ситуације у државама и између држава би требало да буду Мировне мисије УН. Оне би требало да пружају основну безбедност милионима људи, као и крхким институцијама у времену након конфликата. Мировне снаге УН би требало да се распоређују у ратом погођеним подручјима како би спречиле сукобе или даљу ескалацију сукоба. Али где су Мировне мисије УН на Блиском истоку?

Све мировне мисије УН прво мора да одобрити Савет безбедности УН. Зашто их није одобрио за Авганистан, Ирак и Сирију? Истини за вољу, УН у Сирији има посматрачку мисију од 2012. године (United Nations Supervision Mission in Syria – UNSMIS)[15], али може ли посматрањем да заустави ратни пожар који прождире ову земљу? У Ираку су УН до 2003. године имале своју мисију (United Nations Iraq-Kuwait Observation Mission – UNIKOM)[16], али од тада немају чак ни посматраче, зашто? У Авганистану су имале мисију (United Nations Good Offices Mission in Afghanistan and Pakistan – UNGOMAP) до 1990. године, а од тада до сада нема никога. Зашто? Да ли то УН сматрају да Сједињене Америчке Државе (у даљем тексту – САД) у овим земљама држе ствари под контролом, или је по среди можда нешто друго?

Хоће ли свет, после два светска рата, морати да се суочи и са трећим, па да коначно уреди међународне односе тако да они гарантују мир, просперитет и стабилност за све људе на планети земљи? Или је можда ово немогуће? Ако је немогуће, хоће ли људски род уништити сам себе?

Одговори на ова и слична питања се морају пронаћи, јер ће у супротном будућност која долази бити страшна! Одговорити на ова питања није нимало једноставно. Ово стога што је свако од њих вишеслојно. Међутим, у својој суштини, свако од ових питања за основу има “друштвени сукоб“ и страх од последица које он може да произведе. Овај страх условљава нови слој проблема којим је оптерећено свако од ових питања. Тај други слој је одбрана друштва од последица могућег сукоба. И ево зачараног круга... Последица не може постојати без свог узрока, али овом је опет потребна његова последица. Од њега она извлачи своју снагу, али му је враћа ако се укаже прилика и не може исчезнути, а да он то не осети.

УН се тако налазе у зачараном кругу узрока и последица, из кога не умеју да изађу, а као последицу њихове нефункционалности ми данас имамо рат као чињеницу коју би требало да спрече. Одлучујући узрок ове друштвене чињенице треба тражити међу предходним друштвеним чињеницама, а не међу стањима појединачне свести сваке од чланица УН. Функција друштвене чињенице може бити само друштвена, а одржава са неким друштвеним циљевима. Који су то циљеви? Јесу ли они исти за све чланице УН? Имају ли све чланице УН иста права у одбрани својих интереса? Постоје ли границе које се не смеју прелазити у тежњи да се задовоље сопствени интереси? Могу ли УН да контролишу преласке преко тих граница, и могу ли да ух спрече и санкционишу у сличају да се ипак догоде? Ако не могу, каква ће бити будућност људске врсте?

Ово су само нека од питања која зехтевају хитне одговоре. Када се они пронађу, моћи ће да се разумеју и узроци сукоба на Блиском истоку... Верујем да је њихова спознаја пола пута до проналажења решења за гашење пожара на Блиском истоку. Та друга половина пута је превелик корак за моју маленкост. Њу ће морати да направе УН, које се данас налазе у тешкој ситуацији... Ову ситуацију најбоље описују речи Грејема Херда (Graeme P. Herd) којима описује позицију САД у Ираку, а које гласе: “... победа није могућа, пораз није опција.“.

---

[1] Више о томе, видети – РТС. (2014, септембар 22). “Турска затвара делове граница са Сиријом“. Retrieved септембар 23, 2015, from Радио телевизија Србије: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1702692.

[2] Више о томе, видети – “ZABORAVLJENI RAT – Saudijska Arabija četiri meseca bombarduje Jemen, rezultat su hiljade mrtvih i 13 miliona gladnih“. (2015, јул 30). Retrieved септембар 23, 2015, from Blic online: http://www.blic.rs/Vesti/Svet/579071/ZABORAVLJENI-RAT-Saudijska-Arabija-cetiri-meseca-bombarduje-Jemen-rezultat-su-hiljade-mrtvih-i-13-miliona-gladnih; као и – Erin, B. (2015, August 16). “Saudi-Linked Coalition Forces Bombard Houthi Rebels, Regain Upper Hand In Yemen, Analysts Say“. Retrieved септембар 23, 2015, from International Business Times:http://www.ibtimes.com/saudi-linked-coalition-forces-bombard-houthi-rebels-regain-upper-hand-yemen-analysts-2055588.

[3] Више о томе, видети – Ted, T. (2014, September 25). “You've just been bombed... by a woman: Saudi prince and Emirate's first female pilot lead the blitz on ISIS as Arab states send squadrons of fighters to blast terror group in Iraq and Syria“. Retrieved септембар 23, 2015, from MAIL ONLINE: http://www.dailymail.co.uk/news/article-2769089/Saudi-prince-Emirate-s-female-pilot-lead-blitz-ISIS-Arab-states-send-squadrons-fighters-blast-terror-group-Iraq-Syria.html, као и – “US confirms 14 air strikes against Isis in Syria“. (2014, September 23). Retrieved септембар 23, 2015, from The Guardian: http://www.theguardian.com/world/2014/sep/23/us-launches-air-strikes-against-isis-targets-in-syria.

[4] Више о томе, видети – Jethro, M. (2014, October 2). “U.S.-led airstrikes on ISIS in Syria: Who's in, who's not“. Retrieved септембар 23, 2015, from CNN news: http://edition.cnn.com/2014/09/23/world/meast/syria-airstrikes-countries-involved/.

[5] Више о томе, видети – Исто.

[6] Више о томе, видети – Greg, B., & Jomana, K. (2015, February 6). “Jordan unleashes wrath on ISIS: 'This is just the beginning'“. Retrieved септембар 23, 2015, from CNN news: http://edition.cnn.com/2015/02/05/world/isis-jordan/.

[7] Више о томе, видети – “Kako je Islamska država sama sebi napravila nove najveće neprijatelje“. (2015, фебруар 11). Retrieved септембар 23, 2015, from Blic online: http://www.blic.rs/Vesti/Svet/533920/Kako-je-Islamska-drzava-sama-sebi-napravila-nove-najvece-neprijatelje.

[8] Више о томе, видети – “Egypt bombs IS in Libya after beheadings video“. (2015, February 16). Retrieved септембар 23, 2015, from BBC news: http://www.bbc.com/news/world-middle-east-31483631.

[9] Више о томе, видети – “Iran počeo bombardovati Islamsku državu, SAD se neće miješati“. (2014, decembar 2). Retrieved септембар 23, 2015, from Klix.ba: http://www.klix.ba/vijesti/svijet/iran-poceo-bombardovati-islamsku-drzavu-sad-se-nece-mijesati/141202008.

[10] Више о томе, видети – “Totalni rat: Izrael napao Siriju, Iran prijeti bombardovanjem Tel Aviva!“. (2013, januar 31). Retrieved септембар 23, 2015, from Nezavisne novine: http://www.nezavisne.com/novosti/svijet/Totalni-rat-Izrael-napao-Siriju-Iran-prijeti-bombardovanjem-Tel-Aviva/177972%7D.

[11] Више о томе, видети – Johnlee, V. (2014, August 2). “Saudi Arabia Seeks Help from Pakistan, Egypt to Secure Border from ISIS“. Retrieved септембар 23, 2015, from International Business Times: http://www.ibtimes.co.in/saudi-arabia-urges-egypt-pakistan-troops-secure-border-isis-605980.

[12] Више о томе, видети – “Русија за дан извела 18 ваздушних удара у Сирији“. (2015, Октобар 2). Retrieved октобар 2, 2015, from Радио телевизија Србије: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/2057643/Rusija+za+dan+izvela+18+vazdu%C5%A1nih+udara+u+Siriji.html.

[13] “Париска мировна конференција“ је одржана од 18. до 21. јануара 1920. године. Организовале су је сила победница у Првом светском рату, како би се утврдили мировни споразуми између Савезника и поражених Централних сила.

[14] “Бечки конгрес“ је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814., до 9. јуна 1815. године. Сврха конгреса је била да се исцртају политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила. Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан “Париски мировни споразум“ 30. маја 1814. године.

[15] Више о томе, видети – “List of peacekeeping operations 1948 – 2013“. (2014). Retrieved септембар 30, 2015, from United Nations, Department of Peacekeeping Operations: http://www.un.org/en/peacekeeping/documents/operationslist.pdf.

[16] Исто.