МЕЂУНАРОДНА ТРГОВИНА НАОРУЖАЊЕМ И ВОЈНОМ ОПРЕМОМ

УВОД 

Трговина наоружањем и војном опремом је постала врло уносан посао који се убрзано развија након завршетка Другог светског рата, када се оснива велики број фабрика за производњу оружја и војне опреме. Огромне количине новца се улажу у развој војне технологије и за набавку оружја. Гигантске транснационалне компаније имају све већи утицај у свету, толики да чак утичу на одлуке влада појединих земаља. Производња и продаја оружја доноси изузетно високе профите, што говори да земље не производе наоружање искључиво за сопствене потребе и не чувају то као тајну, већ је продаја оружја постала и велики међународни посао. Транснационалне компаније које производе и продају оружје, захваљујући јаким лобијима, изазивају војне кризе и на тај начин врше реализацију својих производа, због чега се ратови наводе као један од фактора развоја Сједињених Америчких Држава. Велики проблем је постала и нелегална трговина наоружањем и војном опремом која доноси још веће профите, јер се таква трговина углавном врши са купцима којима међународна заједница не дозвољава да оружје купи на легалан начин, због чега су они спремни да плате и више него што то оружје кошта на легалном тржишту, што доноси екстрапрофит. Терористичке организације лако долазе до свих врста оружја које касније употребљавају за извршење својих “циљева“. Све већи број терористичких напада у свету показује да тај неконтролисани промет наоружања и војне опреме представља све већи проблем за међународну безбедност.

1. ВОЈНО-ИНДУСТРИЈСКИ КОМПЛЕКС

Појам "војно-индустријски комплекс", први пут је употребио амерички председник, Двајт Ајзенхауер, у говору одржаном 17. јануара 1961. године, сумирајући резултате свог мандата. Наиме, Ајзенхауер је био забринут због претварања Америке у гарнизонску државу, што је имало великог утицаја на унутрашњу политику Сједињених Америчких Држава. Зато је изразио изузетну забринутост због великог политичког утицаја војно-индустријског комплекса и истакао да се мора одустати од "неоправданог утицаја војно-индустријског комплекса на више владине организације", јер то може угрозити америчку слободу и демократски систем[1].

У току Другог светског рата Сједињене Америчке Државе су се брзо индустријализовале, што је утицало на значајан скок у развоју те земље. Привреда САД је у том периоду била орјентисана на производњу наоружања и војне опреме и за сопствене потребе, али већим делом за извоз намењен савезницима (Великој Британији, Француској и Совјетском Савезу). Учешће Сједињених Америчких Држава у производњи ратне опреме 1939. године износило је 4%, док је то учешће 1943. године било 40%. На тај начин су САД спознале једну нову привредну благодат која се зове производња наоружања и војне опреме.

Након рата, Сједињене Америчке Државе су постале огромна фабрика за производњу наоружања и проблем је био како изменити намену производних капацитета, како би се у њима производила роба за цивилне потребе. Сматра се да је Маршалов план помоћи за обнову Европе уствари послужио за промену оријентације привреде САД (прелаз са ратне на мирнодопску производњу). Обновом привреде Европе створено је тржиште за америчке производе. Међутим, и поред промене оријентације америчке привреде, војно-индустријски комплекс је и даље остао значајан сектор привреде. Затегнути односи са СССР, појава "хладног рата" од 1948. године и све већа трка у наоружању били су нови канали продаје производа војно-индустријског комплекса Сједињених Америчких Држава. Са окончањем "хладног рата" значајно се смањује тражња новог наоружања, тако да се ширење НАТО (најпре кроз оснивање Партнерства за мир, а затим и пријемом нових чланица) види као ново тржиште за производњу и продају производа војно-индустријског комплекса.

Данас је утицај војно-индустријског комплекса на америчку владу још јачи и израженији. Различити су начини на које овај сектор утиче на извршне органе и то: лобирањем у комитетима Конгреса, утицањем на избор "одговарајућег" председника издвајањем средстава за његову кампању, вршењем притиска на велики број запослених који су уједно и гласачи и слично.

1.1. Индустрија оружја

Уопштено гледано, под појмом "оружје" би подразумевали средства за уништавање непријатељеве живе силе и материјалних средстава[2]. Оружје је предмет који се може употребити за повређивање, онеспособљавање или убијање, уништавање имовине и слично. Може се употребити за напад или одбрану и последично за претњу или заштиту[3]. Војна опрема поред наоружања обухвата и друге предмете неопходне за опремање војске као нпр. војна униформа, шлем, обућа, заштитна маска и слично. Оружане снаге набављају од индустрије изузетно широк спектар производа. Неки од тих производа су развијени искључиво за војне сврхе, као нпр: борбени авиони, ратни бродови, блиндирана возила. Други су произведени за војску, а могу се користити и у цивилне сврхе и обрнуто. Такав је случај са неким транспортним средствима и опремом за комуникацију и широким спектром производа за општу употребу, нпр: храна, одећа, гориво, итд. Опрема која је развијена за војне сврхе често садржи технологију развијану за цивилне потребе. Интеграција цивилних и војних технологија, а посебно све већа примена цивилних технологија у војне сврхе је у протеклој декади подржана двема променама и то:

1. смањеном тражњом за оружјем и с тим у вези смањењем владиних издатака за развој оружја и
2. брзим развојем цивилних технологија, посебно на пољу електронике.

Компаније које војску снабдевају добрима и услугама не чине један посебан индустријски сектор судећи по опште прихваћеном Међународном стандарду индустријске класификације. Оно што раздваја војну од цивилне индустрије је употреба производа и посебан однос са државним властима. 

Значајан део установа за производњу оружја у земљама које су највећи произвођачи оружја, током 20. века, био је у власништву државе и вођен је од стране владе. Талас приватизације који је захватио војну индустрију 90–их година прошлог века, смањио је број државних компанија. Међутим, то не значи да су владе изгубиле интерес за овај део привреде. Напротив, оне увелико финансирају, регулишу и контролишу производњу оружја у својим државама. Иако често чине највеће купце, оне пружају значајну финансијску и политичку подршку приликом пласмана оружја на страна тржишта. Велики број влада подржава домаћи развој и производњу оружја као део спољне, војне и економске политике.

На шта сам ту конкретно мислио? Наиме, висок ниво домаће производње се тумачи као значајан фактор аутономије у спољној политици. Производња оружја такође доприноси економској аутономији кроз повећани крајњи економски резултат, запосленост и технолошке иновације, док подршка извозу оружја може бити инструмент спољне, војне и економске политике.  

1.1.1. ПРОИЗВОДЊА ОРУЖЈА

Вредност продатог оружја у првих 100 компанија на светском нивоу износи 236 милијарди долара у 2003. години[4] и око 268 милијарди америчких долара[5] у 2004. години. Од ових 100 компанија 38 је лоцирано у Сједињеним Америчким Државама, једна у Канади и заједно чине 63.2% продаје, док европске компаније, укључујући и 6 руских врше 30,5% продаје. Десет компанија лоцираних у земљама чланицама ОЕЦД, има удео од 3,3% у укупној продаји ових 100 компанија, а 9 компанија из земаља које нису чланице ове организације имају учешће од 3%.

У поређењу са 2002. годином укупна продаја ових компанија је порасла за 25% у текућим доларима. Због значајног пада вредности долара у 2003. години, реални раст је знатно мањи, једва 17%. Овај пад је имао снажан утицај на компаније ван Сједињених Америчких Држава, јер су приходе наплаћивали у доларима, а расходе плаћали у локалној валути. Овај удар је био најјачи у земљама еврозоне и у Шведској, Швајцарској и Аустралији, јер је највећи део раста у продаји оружја био неутрализован падом вредности долара и одатле прихода у домаћој валути. Из тог разлога 38 америчких компанија је имало највећи раст продаје: 28% у текућим доларима и реалан раст од 25%, док је 42 европске компаније имало раст од 24% у текућим доларима и реалан раст од свега 5%.

Број компанија	Регион/Земља	Продаја оружија у милијардама долара		Промена у продаји оружија 2002-2003 (%)		Удео у светској продаји 2003 (%)
		2002	2003	номинална	реална
39	Сев. Америка	116,4	149,1	28	25	63,2
38	САД	116	148,6	28	25	63
1	Канада	0,4	0,5	0	0	0,2
42	Европа	58	72	24	5	30,5
12	В. Британија	23,7	26,9	13	1	11,4
9	Француска	13,4	17,6	32	7	7,5
1	Транс-европска*	5,6	8	42	16	13,4
3	Италија	4,7	6,4	36	10	2,7
5	Немачка	4,5	5,2	14	-5	2,2
6	Русија	2,8	3,4	25	7	1,5
2	Шведска	1,4	2,1	48	21	0,9
2	Шпанија	1,1	1,3	26	-1	0,6
1	Швајцарска	0,5	0,6	32	13	0,3
1	Норвешка	0,3	0,4	30	13	0,2
10	Друге ОЕЦД земље	7,3	7,7	6	-2	3,3
7	Јапан	5,9	6,1	3	-4	2,6
2	Ј. Кореја	1,2	1,3	10	3	0,5
1	Аустралија	0,3	0,4	32	8	0,2
9	Земље ван ОЕЦД	6,4	7,1	11	3	3
4	Израел	3,2	3,5	9	5	1,5
3	Индија	2,1	2,3	11	1	1
1	Сингапур	0,8	0,9	7	4	0,4
1	Ј. Африка	0,3	0,5	41	-5	0,2
100	Укупно	188,2	236	25	17	100
* Транс–европска компанија је ЕАДС, и налази се у више земаља и то у Немачкој, Француској и Шпанији, а регистрована је у Холандији

Табела 1. Регионални и национални удео у продаји оружја за 100 највећих компанија без Кине. Вредности дате у текућим ценама и девизним курсевима. (Извор: “Sipri Yearbook 2005.“ страна 384.)

Сједињене Америчке Државе су земља са највећим бројем компанија које производе наоружање и војну опрему, односно са најјачим војно-индустријским комплексом на свету. Удружење предузећа произвођача наоружања и војне опреме у САД (National Defense Industrial Association – NDIA) бројало је 2000. године 836 чланица. Од 10 највећих светских произвођача у 2003. години, прва три су из Сједињених Америчких Држава, док их је укупно 6 из Сједињених Америчких Држава међу првих десет. Највећи светски произвођачи су: Локид Мартин, Боинг, Нортроп Груман.

1.1.2. ТРЕНДОВИ У ПРОИЗВОДЊИ ОРУЖЈА

Значајне промене се још увек дешавају у међународној индустрији оружја, иако је реструктурирање исте, након хладног рата, показало знаке успоравања. Текући развој индустрије оружја подразумева концентрацију и интернационализацију производње, растући значај информатичких технологија и интернет пословања у оквиру одбрамбеног сектора и приватизацију услуга које су некада вршене од стране војске. 

Приступ тржишту је најдоминантнији мотив за европско и америчко преузимање компанија за производњу оружја у мањим земљама произвођачима које чине потенцијално тржиште. Повећано прихватање страног власништва у оружаној индустрији од стране влада ових земаља показује њихову жељу за приступом новој технологији и до извесног приступа страним тржиштима. И комерцијализација и интернационализација производње оружја вођене су од стране компанија у потрази за већом зарадом и профитом.

Процес концентрације у индустрији оружја је прилично успорио у односу на деведесте. Иако је ниво концентрације и даље значајан, није било неких великих спајања. У 2003. години 6 аквизиција је имало вредност која надмашује 1 милијарду долара, док је у 2004. години свега један уговор имао вредност већу од те суме. Међутим, у 2005. години је закључено 5 веома великих преузимања[6], од којих је два било вредно готово две милијарде долара, а преостала три су надмашивала ту цифру.

Компанија купац	Преузета компанија	Вредност посла (US $ милиони)
BAE Systems (Вел. Британија)	United Defense (САД)	4 192
L-3 Communications (САД)	Titan Corporation (САД)	2 650
General Dynamics (САД)	Anteon (САД)	2 200
DRS Technologies (САД)	Engineered Support Systems (САД)	1 970
EQT (Шведска)	MTU Friedrichshafen (Немачка)	1 900

Табела 2. Највећа преузимања у 2005. години у области производње оружја (Извор: Сајт – Sipri - http://www.sipri.org/contents/milap/milex/aprod/trends.html; Приступљено 7. 7. 2006.)

Као што се у Табели 2. може видети, највеће преузимање извршено је од стране BAE Systems, над United Defens компанијом и вредност тог преузимања је износила 4 192 милијарде долара. 

Процеси концентрације у индустрији оружја, од раних деведесетих, су резултирали у веома великим компанијама, чија величина варира по појединим регионима и државама. Тако на пример, 38 америчких компанија има просечну продају од 3, 9 милијарди долара, 36 западноевропских приближно пола од овога, док 6 руских има просечну продају од 570 милиона долара.

У току последње декаде највеће компаније су поприлично порасле, првенствено кроз аквизиције. Оне су тако постале врло значајне економске јединице, не само у домаћим, већ и интернационалним оквирима. Вредност њихових продаја надмашује вредност бруто домаћег производа већине сиромашних земаља и мери се са бруто домаћим производом средње развијених и индустријализованих земаља.

Компаније произвођачи					Земље за поређење
					Поређење са продајом оружја		Поређење са укупном продајом
Ранг	Компанија	Земља/Регион	Продаја оружја	Укупна продаја	Земља	ГДП	Земља	ГДП
1	Lockheed Martin	САД	24,9	31,8	Гватемала	24,7	Словачка	31,9
2	Boeing	САД	24,4	50,5	Тунис	24,3	Украјина	49,5
3	Northrop Grumman	САД	22,7	26,2	Сирија	21,5	Словенија	26,3
4	BAE Systems	В. Британија	15,8	20,5	Ангола	31,2	Бугарска	19,9
5	Raytheon	САД	15,5	18,1	Ел Салвадор	14,4	Србија	19,2
6	General Dynamics	САД	13,1	16,6	Кенија	13,8	Белорусија	17,5
7	Thales	Француска	8,4	11,9	Зимбабве	8,3	Уругвај	11,2
8	EADS	Европа	8	34	Гана	7,7	Кувајт	35,4
9	United Technologies	САД	6,2	31	Уганда	6,2	Казахстан	29,7
10	Finmeccanica	Италија	5,3	9,3	ДР. Конго	5,6	Јордан	9,8
Укупно првих 10 компанија			144,3	249,9
Укупно првих 100 компанија			236	992,6	61 земља са ниским дохотком			1101

Табела 3. Највећих 10 произвођача оружја у 2003. години – поређење њихове продаје са ГДП изабраних земаља. Вредности су дате у милијардамаУС $, текуће вредности (Извор: “Sipri Yearbook 2005“ страна 388.)

2. ВОЈНИ ТРОШКОВИ

Светски војни трошкови у 2005. години су процењени на 1001 милијарду долара по ценама из 2003. године и 1118 милијарди долара по текућим ценама[7]. Ове вредности су за 2004. годину износиле 975 и 1035 милијарди долара, респективно. Суме у 2004. години су, релно, за свега 6% ниже од максимума који је достигнут 1988. године за време хладног рата. То је трошак од 162 долара по глави становника или 2,6 процената светског бруто домаћег производа (ГДП)[8].

Просечна годишња стопа раста светских војних издатака у периоду од 1995. до 2004. године је реално износила 2,4 процента. Овај просек укључује 2 тренда: први се огледа у постхладноратовском смањењу трошкова које је кулминирало 1998. године, а други у убрзаном расту ових трошкова од 1998. године, да би у периоду од 2002. до 2004. године достигли реалан просечан годишњи раст од 6%.

Најважнија детерминанта светских војних трошкова представљају промене у издацима Сједињених Америчких Држава, које учествују са 47% у укупним светским трошковима. Њихови војни трошкови су убрзано расли у периоду од 2002. до 2005. године, као резултат усмеравања великих сума новца за глобални рат против тероризма, првенствено за операције у Авганистану и Ираку. Такође, значајну улогу у расту ових трошкова у 2005. години имали су урагани Катрина и Рита.

2.1. РЕГИОНАЛНИ ТРЕНДОВИ

Регион у којем је дошло до највећег реалног раста војних трошкова у 2004. години је регион Јужне Азије, где су издаци имали реалан раст од 14,3%. Други региони са снажним растом у 2004. години су Северна Африка са 12% и Северна Америка са 9,9%. У Централној Америци и Западној Европи је дошло до пада војних издатака на регионалном нивоу.

У Африци, војни издаци су 2004. године порасли реално за 7,4%. Раст војних трошкова је највише био условљен растом војних трошкова код три највећа потрошача: Алжир, Мароко и Јужноафричка Република, које заједно чине половину регионалне потрошње. Главни разлог константног раста војних трошкова у овим земљама је улагање новца у различите програме модернизације оружаних снага. У Северној Африци раст од 12% је праћен повећаном транспарентношћу; све земље региона су објавиле податке о својим војним издацима или буџетима за 2004. годину. У Источној Азији раст издатака од 2,7% представља одраз наставка дугорочног раста ових трошкова који је на кратко био прекинут 1997. и 1998. године, када је азијска економска криза приморала неколико највећих потрошача овог региона да откажу или одложе велике набавке. Међутим, у поређењу са 2003. годином раст у 2004. години показује благо успоравање, највише због смањене стопе раста војних издатака у Кини чији издаци чине четвртину укупних издатака Источне Азије. Кина је реално повећала своје војне издатке за 150% у периоду од 1995. до 2005. године.

Снажан раст војних трошкова у Јужној Азији, остварен је првенствено захваљујући великом повећању Индијског одбрамбеног буџета. Ово повећање јасно показује амбиције Индије да игра улогу регионалног лидера, пре него да буде само повезана са растућим тензијама у Кашмирском конфликту.

Централна Америка је један од два региона где су се војни издаци смањили у 2004. години. Регионални џин, Мексико, који врши 87% укупних војних издатака овог региона, смањио је своје издатке за 122 милиона долара или 4,1%, тако да је ниво издатака, после реалног смањења од 10% у периоду од 2000. до 2004. године, дошао на ниво из 1995. године[9].

Што се тиче Јужне Америке, 5 земаља је повећало, а 5 је смањило своје војне буџете. Бразил и Еквадор су направили највећа смањења, гледано у апсолутним цифрама, и то: Бразил 401 милион долара и Еквадор 67 милиона долара. Ипак, то смањење није било довољно да неутралише велики раст издатака Чилеа који модернизује војску за учешће у међународним мисијама, и Колумбије која због унутрашњих конфликта повећава број војног особља. Висок раст војних издатака Чилеа је у директној вези са растом цена сировина, јер је раст војних издатака законом везан за раст профита од експлоатације главних природних извора сировина[10].

Реални раст од 3,1% на Блиском истоку представља само наставак дугорочног раста војних издатака, који у десетогодишњем периоду од 1995. до 2004. године износи реално 40%. Највећи потрошачи овог региона су Саудијска Арабија и Израел, чија су повећања војних расхода у 2004. години износила 500 и 700 милиона долара, респективно. Војни расходи у Европи су благо порасли и у 2002. и у 2003. години, али је укупан буџет овог региона показао благи пад. Укупан тренд европских расхода је одређен потрошњом 5 највећих сила Европе и то: Француске, Немачке, Италије, Русије и Велике Британије, које су одговорне за приближно 70% укупних војних расхода. Трендови кретања издатака у овим земљама су различити. Војни издаци Француске су расли у пероду од 2001. до 2004. године по стопи од 2% годишње, и највероватније ће се настивити тај тренд до краја војног програма 2008. Немачка и Италија су, на другој страни, смањили издатке током 2002. и 2003. године. Немачка, дакле, има супротан приступ од Француске и наставља велике буџетске резове када је у питању војска. Од 1995. године, Немачка је реално смањила војне издатке за више од 10%. Руски војни буџет је, у почетку 2004. године, пројектован на 12 милијарди долара, да би у октобру исте године било додато још нешто више од 400 милиона долара. Тај додатак је првенствено остварен захваљујући повећаним буџетским приходима од виших цена нафте на светском тршишту.

Изузев неколико нових чланица НАТО, највећи део земаља Европе је својим буџетима предвидео смањење војних издатака. Војни издаци Сједињених Америчких Држава су престали да буду основа за мерење и аргумент за повећање војних издатака Европе. Тако је директор Европске одбрамбене агенције, основане 2004. године, рекао да нема смисла упоређивати се са Америком, јер је Америка глобална супер сила, док Европа нема амбиције да игра ту улогу. Европа, по њему, треба да улаже средства у истраживања и технологију како би одржали стратешку способност одбрамбене индустрије.

2.2. ЕКОНОМСКИ ТЕРЕТ ВОЈНИХ РАСХОДА

Учешће средстава, гледано на светском нивоу, за војне сврхе је расло равномерно у периоду од 2000. до 2004. године. Војно оптерећење, посматрано као проценат светског ГДП–а потрошен за војне потребе, је порасло са 2,3% (у 2001. години) на 2,5% (у 2003. години). То показује раст од 0,1% годишње, што представља значајан раст узимајући у обзир величину светског ГДП–а.

Међутим, светски војни трошкови су неравномерно распоређени, баш као и национални производ. Блиски исток је регион са далеко највећим војним издацима у поређењу са висином ГДП–а. Први следећи регион по војним издацима је Северна Америка, чији војни издаци чине 3,6% ГДП–а у 2003. години. На другој страни, региони са најмањим војним оптерећењем, опет гледано у односу на ГДП, су Јужна Америка, Азија и Океаниа. У овим регионима, оптерећење је било готово стабилно у периоду од 2000. до 2003. године. Африка и Европа су имале просечан удео војних издатака у ГДП–у од 2,1%. Земље Централне и Источне Европе су имале нешто веће учешће ових издатака у ГДП–у од земаља Западне Европе због својих напора да испуне услове за чланство у НАТО.

Регион/доходовна група	Војни издаци per capita	Војни издаци као део  бруто домаћег производа ГДП(%)
	2004	2000	2001	2002	2003
Свет ($6019)¹	162	2,3	2,3	2,4	2,5
Регион
Африка ($775)	18	2,2	2,1	2,1	2,1
Америка ($16599)	597	2,7	2,8	3	3,3
Северна Америка ($36464)	1453	2,9	2,9	3,2	3,6
Јужна Америка ($3406)	47	1,3	1,5	1,4	1,3
Азија ($2651)	45	1,6	1,6	1,6	1,6
Океанија ($24145)	516	1,8	1,8	1,8	1,8
Европа ($15397)	351	2,1	2	2,1	2,1
Западна Европа ($23971)	530	2	2	2	2
Централна и источна ($3133)	112	2,8	2,9	2,9	3
Средњи Исток ($4513)	248	7	7,5	6,9	6,7
Доходовна група
Земље са ниским дохотком (≤$765)²	20	2,3	2	1,8	1,8
Земље са нижим средњим дохотком ($766–$3035)	46	2,6	2,7	2,7	2,7
Земље са вишим средњим дохотком ($3036-$9385)	136	2,5	2,6	2,4	2,4
Земље са високим дохотком (≥$9386)	867	2,2	2,2	2,4	2,5
1. Вредност у заградама до доходовних група је ГДП по глави становника 2. Вредности у заградама испод доходовних група је национални доходак по глави становника

Табела 4. Војни издаци per capita у 2004. години и као удео у ГДП–у у периоду од 2000. до 2003. године, по регионима и доходовним групама. Per capita издаци су дати у УС $ по текућим ценама и девизним курсевима (Извор: “Sipri Yearbook 2005“ страна 316.)

Ниво и тренд оног дела ГДП–а који се троши на војску такође варира између земаља које припадају различитим доходовним групама, дефинисаним у складу са критеријумима Светске банке. Земље са ниским нивоом дохотка имају у просеку најмањи удео војних издатака, негде око 1,8% ГДП–а, иако ова група земаља укључује и поједине земље које троше врло велики део свог ГДП–а на војску. Ту се посебно мисли на Афричке земље укључене у оружане сукобе. Војно оптерећење је у периоду од 2000. до 2003. године забележило значајан раст у земљама са високим дохотком и благи раст у земљама са нижим средњим дохотком, док је у земљама са вишим средњим и ниским дохотком забележио пад. Овај начин мерења војног оптерећења, путем удела у ГДП–у, је најчешћи начин мерења. Алтернативни начин мерења је обрачун војних расхода по глави становника.

У 2004. години процењени светски војни расходи су одговарали износу од 162 долара по глави становника, док је регион који има далеко највеће трошкове по глави становника Северна Америка и износи 1453 долара[11]. Ниво војних издатака по глави становника је у корелацији са нивоом дохотка. Тако је ниво војних издатака у земљама које спадају у земље са високим дохотком, као нпр. земљама Западне Европе и у Аустралији, виши од 500 долара, док у регионима са ниским нивоом дохотка као нпр. Африци тај издатак свега 18 долара по глави становника. Овај податак је још интересантнији кад се узме у обзир да је 20 од 29 оружаних сукоба у 2003. години било лоцирано у земљама са ниским нивоом дохотка.

2.3. НАЈВЕЋИ ПОТРОШАЧИ

Петнаест земаља са највећим војним издацима остварује 82% светских војних издатака, мерено по ценама и девизним курсевима из 2003. године. Одатле, остале 144 земље колико их још има у Сипријевој бази података чини преосталих 18% светских војних издатака.

ВОЈНИ ТРОШКОВИ ПО ТРЖИШНОМ ДЕВИЗНОМ КУРСУ						ВОЈНИ ТРОШКОВИ ПО ПАРИТЕТУ КУПОВНЕ МОЋИ
РАНГ	ЗЕМЉА	ПОТРОШЊА у милиј. ($)	ПОТРОШЊА per capita ($)	СВЕТСКИ УДЕО (%)		РАНГ	ЗЕМЉА	ПОТРОШЊА
				Потрошња	Станов.
1	САД	455,3	1533	47	5	1	САД	455,3
2	В.БРИТ.	47,4	798	5	1	2	КИНА	161,1
3	ФРАНЦ.	46,2	764	5	1	3	ИНДИ.	81,8
4	ЈАПАН	42,4	332	4	2	4	РУСИЈА	66,1
5	КИНА	35,4	27	4	21	5	ФРАНЦ.	51,2
сума		626,7		64	29	сума		815,6
6	НЕМАЧ.	33,9	411	3	1	6	В.БРИТ.	46,2
7	ИТАЛИ.	27,8	484	3	1	7	НЕМАЧ.	36,9
8	РУСИЈА	19,4	136	2	2	8	ЈАПАН	35,2
9	С.АРАБ.	19,3	775	2	0	9	ИТАЛИ.	34,5
10	Ј.КОРЕЈА	15,5	323	2	1	10	С.АРАБ.	29,1
сума		724,5		76	35	сума		997,4
11	ИНДИЈА	15,1	14	2	17	11	ТУРСКА	24,3
12	ИЗРАЕЛ	10,7	1627	1	0	12	Ј.КОРЕЈА	23,1
13	КАНАДА	10,6	336	1	1	13	БРАЗИЛ	20,7
14	ТУРСКА	10,1	140	1	1	14	ИРАН	18,5
15	АУСТРА.	10,1	507	1	0	15	ПАКИСТ.	16,1
сума		799,2		82	54	сума		1100,2
укупно		975	153	100	100	укупно		...

Табела 5. Петнаест држава са највећим војним издацима у 2004. години по ценама и девизним курсевима из 2003. године (извор: “Sipri Yearbook 2005“ страна 318.).

Војни расходи по глави становника, као што се може видети у претходној табели, значајно варирају и између највећих потрошача. Тако, густо насељена Кина троши 27 долара, а САД троше 1533 долара по глави становника. Из неког разлога постоји упадљива асиметрија између војних издатака са једне и насељености појединих региона са друге стране, па водећих 5 потрошача чини 64% светских војних издатака како би заштитили 29% светске популације.

2.4.СТРУКТУРА ВОЈНИХ ТРОШКОВА

Војни издаци су мотивисани различитим факторима. Једним делом су одређени потребама за безбедношћу, делом лобирањем интересних група, а делом висином финансијских средстава која су доступна властима. 


ПОТРЕБА ЗА БЕЗБЕДНОШЋУ

Најуочљивију потребу за војним издацима имамо у периоду рата. У том смислу разликујемо међународни рат и грађански рат. Међународни рат увећава издатке за 2,5% ГДП–а, док грађански рат увећава војне издатке за 1,8% ГДП–а. Важно је при том рећи да војни трошкови најчешће не скачу нагло у месецу када рат почиње, нити нагло опадају у месецу у ком се рат завршио. Они су доста високи непосредно пре почетка рата, као и кратко након рата[12]. Учесталост догађања грађанских ратова је десет пута већа него код међународних ратова, па је ризик од грађанског рата, као фактор утицаја на војне издатке, важнији од ризика избијања међународних ратова. У литератури о војним трошковима, која се може наћи у развијеним земљама, ризик од избијања цивилног рата је био ирелевантан, док код земаља у развоју, није постојао емпиријски модел ризика. Економски фактори су значајан фактор ризика па је ризик од избијања грађанског рата виши у земљама са нижим дохотком по глави становника, нижом стопом раста и земљама зависним од извоза примарних сировина. 


ЛОБИРАЊЕ ИНТЕРЕСНИХ ГРУПА

Поред потреба за безбедношћу, војни издаци су под утицајем лобија. Најевидентнији корисник, односно највише користи од војних издатака има сама војска. Виши ниво издатака омогућава већу војску, што даље повећава шансе за унапређење, више плате и већи бирократски апарат. Интерес војске за повећањем војних трошкова је вероватно исти свуда у свету, међутим, оно што се разликује је могућност да војска утиче на одлуке о буџетима. Можемо очекивати да са повећањем политичке снаге војних кругова, расту и војни издаци. 


ФИНАНСИЈСКА СРЕДСТВА ДОСТУПНА ВЛАСТИМА

На крају сагледавамо способност плаћања. Нема разлога да очекујемо да војни издаци расту пропорционално са растом дохотка по глави становника. Уколико се посматра површно, безбедност би се могла схватити као потреба, па ће издаци на безбедност расти спорије од раста дохотка. У суштини, безбедност представља луксуз, а део ГДП–а који се користи за војну потрошњу убрзано расте. Ово није толико изненађујуће колико то на први поглед можда изгледа. Војни издаци су део државних издатака, а укупни државни издаци као део ГДП–а убрзано расту. Државе могу бити у могућности да потроше и више него што им то њихови приходи дозвољавају, јер примају новац од страних влада. Обично је та помоћ намењена за потребе развоја, али је питање да ли су донатори способни да убеде примаоце да потроше та средства како је првобитно планирано. Врло ретко се средства директно намењују за војне сврхе.

2.5. СМАЊЕЊЕ ВОЈНИХ ТРОШКОВА ДОВОДИ ДО ДУГОРОЧНОГ РАСТА

Војни издаци су економски непродуктивни и њихово смањење се може посматрати као атрактивна структурална политика за земље које желе више стопе економског раста[13]. Ово је закључак студије коју су заједно спровели Светска банка и Међународни Монетарни Фонд. Квантитативна анализа везе између војних издатака и економског раста показује да се продуктивне инвестиције повећавају као одговор на смањење војних издатака, побољшавајући тако ефикасност алокације ресурса и повећавајући укупан резултат на дуги рок.

Високи војни издаци имају директан негативан ефекат на раст дохотка по глави становника и индиректан негативан ефекат на износ продуктивних инвестиција. Уколико узмемо да су све остале варијабле константне, смањење војних издатака за 10% доводи до раста ГДП–а по глави становника за 0,07%.

Студија презентује две симулације. Прва истражује како промене војних издатака у периоду од 1986. до 1990. године, у односу на период од 1972. до 1985. године, утичу на економски развој. При томе се претпоставља да је рацио потрошње у касним 80–им константан. Она показује да би побољшана безбедносна ситуација и одржавање војних издатака на истом нивоу, уколико потраје, довела до значајног побољшања дохотка по глави становника на дужи рок. Они региони који би начинили највеће резове војних издатака највише би из њих профитирали. Симулација пројектује дугорочно повећање дохотка по глави становника од 16% у Северној Африци, близу 14% у Азији и 3,6% на Блиском истоку, у поређењу са нивоом који би преовладао уколико ове редукције не би биле учињене. 

Друга симулација се бави ефектом даљих смањења ових издатака као последица дужег периода мирнодопског стања. Према другој симулацији, побољшање безбедности би омогућило смањење војних издатака у свим регионима, а то би даље резултирало у врло високом расту резултата. У Источној Европи и на Блиском истоку, где су војни издаци високи, смањење истих би довело до резултата већих за 50% од оних који би се остварили уколико војни издатци остану на нивоу из периода од 1972. до 1985. године. 

Судећи према ауторима, студија не истиче довољно позитивне ефекте повећане безбедности на раст. Симулације експлицитно претпостављају да су све варијабле које утичу на економски раст, осим војних издатака, константне. Међутим, побољшање међународне безбедности готово сигурно утиче на побољшање осталих економских варијабли које утичу на економски раст. Са смањењем политичких тензија све више земаља би могло да уклони баријере слободној међународној размени добара, услуга и капитала. То би даље утицало на повећање економске међузависности и још отворенијем трговинском систему.

3. МЕЂУНАРОДНА ТРГОВИНА ОРУЖИЈЕМ

Када се говори о трговини оружјем, важно је напоменути да различити истраживачи дају различите податке. То је последица разлика у обухвату истраживања, коришћењу различитих начина за интерпретацију података и тд. У циљу свеобухватнијег приказивања података користићу се подацима из два извора, а то су: 1) подаци СИПРИ–ја (Stockholm International Peace Research Institute) и 2) подаци ЦРС–а (Congressional Research Service). 

СИПРИ се углавном бави трговином тешким конвенционалним наоружањем и с тога је врло важно рећи шта је то што СИПРИ подразумева под тим појмом:

1. Летелице: све летелице са крилима, хеликоптери, беспилотне летелице за праћење и осматрање са изузетком ултра лаких летелица и једрилица.
2. Блиндирана возила: сва возила у која су уграђени заштитни оклопи укључујући све врсте тенкова, ловце тенкова, блиндирана кола, блиндирана возила за превоз особља, блиндирана возила за подршку.
3. Артиљерија: морнаричка, фиксирана, самоходна и тегљена, хаубице, вишецевне лансирне рампе и минобацаче са калибрима једнаким или већим од 100 милиметара.
4. Радарске системе: све активне и пасивне системе за праћење намењене за земаљу, авионе, као и бродове, чији домет није испод 25 километара, са изузетком навигационих и временских радара, и све радаре за контролу ватре, са изузетком оних за праћење домета. У случајевима када је систем постављен на платформу (возило, авион или брод) он се урачунава само уколико је систем из земље различите од земље порекла платформе.
5. Пројектили: Све врсте пројектила са мотором, навођених ракета и торпеда са конвенционалним бојевим главама.
6. Бродови: сви бродови са стандардном тежином од 100 тона и више, и сви бродови опремљени са топовима калибра 100 мм и више, торпедима или вођеним ракетама, са изузетком већине тегљача и већине транспортних бродова.
7. Мотори: а) мотори за војне летелице, на пример, борбене летелице, веће војне транспортне и авионе за подршку, укључујући хеликоптере; б) моторе за борбене бродове, као што су бродови за брз напад, корвете, фрегате, разараче, крстарице, носаче авиона и подморнице; ц) моторе за већину оклопљених возила, првенствено моторе са више од 200 коњских снага.

Трансфери друге војне опреме као на пример лаког наоружања, камиона, артиљерије калибара испод 100 милиметара, муниције, опреме за подршку и делова, услуга и технологије нису укључени у истраживање које врши СИПРИ.

На другој страни ЦРС када врши прикупљање података, има нешто шири обухват наоружања. Тако подаци о вредностима трансфера обухватају све категорије наоружања и муниције, војних резервних делова, војних постројења, војне помоћи и програма обуке и свих пропратних услуга.

Друга разлика произлази из начина на који се приказују подаци. Сипријев пројекат трансфера оружја прати трендове међународних трансфера конвенционалног оружја помоћу вредности Сипријевог тренд индикатора (TIV). Он омогућава мерење промена у укупним токовима тешког наоружања и просторном распореду. Вредност индикатора одсликава трансфер војних средстава. Тренд индикатор не одсликава вредност која се плаћа, односно финансијску вредност, испоручених средстава. То није могуће из три разлога:

1. у многим случајевима немогуће је наћи поуздане податке о вредностима трансфера;
2. чак и да су вредности трансфера познате, у готово свим случајевима ради се о укупној вредности посла која обухвата и неке друге ставке које Сипријева база података не обухвата, као на пример резервни делови, муниција, возила за подршку итд;
3. чак и када се зна вредност трансфера, постоји проблем тајности финансијских ставки уговора као на пример кредитни услови, услови зајма и попусти). Важно је при томе истаћи да TIV није упоредив са другим макроекономским показатељима као на пример бруто домаћим производом или вредношћу извоза.

ЦРС на другој страни своје податке о вредностима трансфера оружја изражава у текућим доларима. Дакле, вредности за било коју годину су у доларе прерачунати по девизним курсевима који су преовладавали те године.

3.1. НАЈВЕЋИ ПРОДАВЦИ И КУПЦИ

Највећи купци наоружања у последњих 10 година биле су земље у развоју. У периоду од 2000. до 2004. године оне су вршиле 63,2% укупних набавки оружја. У периоду од 1997. до 2000. године ове земље су биле одговорне за 71,8% свих набавки, док су у 2004. години биле одговорне за 64,6% вредности свих менународних набавки[14].

Вредност свих међународних испорука оружја у 2004. години била је близу 34,8 милијарди долара. То је номинални пад укупне вредности испорука у односу на претходну годину од 874 милиона долара. Међутим, укупна вредност испорука у пероду од 2001. до 2004. године је значајно мања од вредности испорука оружја у периоду од 1997. до 2000. године за целих 50 милијарди долара[15].

Све је присутнија пракса развијених земаља, последњих година, да појачавају заштиту важних делова својих војних индустрија ограничавањем куповина од других развијених земаља. Све већи значај се придаје заједничкој производњи различитих оружаних система са другим развијеним земљама, као ефикаснији начин очувања домаће индустрије за производњу оружја. При томе се деле трошкови развоја оружја, било да се ради о развоју за домаће потребе, односно своју војску, било да се ради о развоју за потребе извоза. Неки од водећих произвођача су морали да консолидују своје војне индустрије како би одговорили све интензивнијој страној конкуренцији, док су друге земље извознице одлучиле да производе робу за тржишне нише, где им производне могућности обезбеђују предности на све развијенијем међународном тржишту оружја.

Могућност за продају оружја се појавила у Европи, у земљама које су недавно примљене у НАТО, па модернизују своју основну војну инфраструктуру, и које замењују застареле системе. Постоје значајна ограничења за ову унутаревропску трговину, која се огледа у смањењу буџета већине потенцијалних земаља купаца. Ипак, креативни продавци нудећи разне финансијске могућности, могућност склапања у иностранству, заједничке производње или контра–куповине успели су да склопе по неки договор.

Недавно, неке од земаља у развоју смањиле су куповину оружја првенствено због недовољности средстава из којих би се те куповине финансирале. Чак и они потенцијални купци међу земљама у развоју који имају довољно средстава, добро одмеравају пре укључивања у нове скупе програме набавки оружја. Несређено стање у светској економији и несташица средстава у буџетима земаља у развоју, смањило је шансе за нове велике куповине наоружања у блиској будућности, и утицало на многе земље у развоју да унапреде своје оружане системе, пре него да купе нове[16].

3.1.1. НАЈВЕЋИ ПРОДАВЦИ ОРУЖИЈА

Редослед пет највећих продаваца у периоду од 2001. до 2005. године је следећи: на првом месту налази се Русија са вредношћу извоза од 28,982 милијарди долара; на другом месту налазе се Сједињене Америчке Државе са вредношћу извоза од 28,236 милијарди долара; на трећем, четвртом и петом месту налазе се Француска, Немачка и Велика Британија са 8,573 милијарди, 5,603 милијарди и 3,933 милијарди америчких долара, респективно. Вредности су изражене по ценама из 1990. године[17]. Русија је извршила 31% укупних светских испорука. Како Русија продаје своје оружје доста јефтиније од других великих продаваца, њена позиција је у многоме резултат начина на који се израчунава TIV (тренд индикатор)[18], на основу кога је и рангирана. Треба напоменути још једном да TIV не представља финансијску вредност светских трансфера, већ је акценат на обиму међународних војних трансфера. Упркос расту војних издатака у Русији, њена војна индустрија и даље остаје зависна од извоза. У периоду од 2001. до 2005. године, извоз у Кину и Индију представљао је 43 и 25% Руских испорука, респективно. Ове две земље, како се очекује, остаће највећи купци руског наоружања и у наредном периоду, посебно захваљујући лиценцираној производњи.

Заједнички маневри руске војске са војскама Кине и Индије 2005. године, могу бити схваћени као оперативни маркетинг руског наоружања. Међутим, током неколико протеклих година Индија се све више окретала ка западним добављачима. Наставак руске сарадње са Индијом зависио је од тога да ли ће Индија потписати уговор о правима над интелектуалном својином, што је коначно и учињено децембра 2005. године. То показује нови тренд Русије у продаји оружја, а то је растуће интересовање за контролу трансфера технологије, као и за пост продајну подршку, односно сервис. Пружање пост–продајне подршке је и била сврха отварања Rosoboronservice India Ltd., основане 2005. године као филијале главне руске агенције за извоз оружја Rosoboronexport. Упркос административним и другим проблемима, продаја резервних делова је значајно порасла у протеклих неколико година.

Кинеско интересовање за руско наоружање је велико. Кина је највише заинтересована за летелице и морнаричке системе. Од 1996. године Русија је продала Кини летелицу Су–27 и одобрила јој лиценцирану производњу истог. Кина је недавно наручила 38 Ил–76 транспортних и Ил–78 танкер летелица преко Русије (летелице се производе у Украјини, а уграђују се руски мотори), а преговара се и о обнављању лиценциране кинеске производње Сухој борбених летелица. Русија је понудила Сухој Су–33 и Су–35 борбене летелице Кини за употребу на носачима авиона, а оно што чини ову понуду значајном је заправо то да су ови авиони још увек у развоју, што говори да је Русија спремна да са Кином подели своју најновију технологију. Поред војних летелица Русија је Кини продала и мноштво других оружаних система и ракета. У 2004. години Кина је купила 8 система С–300 за против-авионску заштиту у вредности од близу 1 милијарде америчких долара.

Сухој Су-27 (рус. Сухой Су-27, по класификацији НАТО - Flanker)

Иљушин Ил-76 (по класификацији НАТО - Candid)

Иљушин Ил-78 (по класификацији НАТО - Мидас)

Сухој Су-33 , (рус. Сухой Су-33), (по класификацији НАТО - Flanker-D)

Сухој Су-35/(Су-27М) (рус. Сухой Су-34), (по класификацији НАТО - Flanker-E)

С-300 (по класификациjи НАТО - SA-10 Grumble, SA-12 Giant/Gladiator, SA-20 Gargoyle)

На основу уговора потписаних средином деведестих, Русија је Индији испоручила велике борбене летелице и борбене тенкове и друге велике оружане системе било кроз лизинг било кроз лиценцирану производњу. У 2004. години су закључили велики уговор о продаји, након модернизације, носача авиона, заједно са борбеним и тренажним авионима марке МИГ–29 и хеликоптерима у укупној вредности од 1,5 милијарди долара.

МиГ–29 (по класификацији НАТО–Fulcrum)

И Кина и Индија постају све значајнији извозницима оружја, јер су обе у позицији да постану економске силе и лидери у примени нових технологија. Напори Русије да прошири базу купаца оружја су пропраћени различитим резултатима. Деведестих година Русија је постала добављач Ирана, снабдевајући га авионима, тенковима и подморницама. У периоду од 1995. до 2000. године, а у складу са договором са Сједињеним Америчким Државама, прекинуто је снабдевање Ирана оружјем. Упркос преговорима вођеним између Русије и Ирана о будућим испорукама, до данашњег дана, Иран није вршио било какве веће набавке савременог руског наоружања које се могу поредити са оним из раних деведесетих.

Поред напора уложених у продају оружја Кини и Индији, фокус је још усмерен на Југоисточну Азију где је Русија имала делимичног успеха у обезбеђивању уговора са Малезијом, Вијетнамом и Индонезијом, иако су финансијски проблеми неких клијената значајно ограничили раст продаје руског наоружања. Слично томе учињена је и продаја борбених авиона Алжиру и Јемену. У марту 2006. године објављено је да је Русија потписала низ уговора са Алжиром у вредности од 7,5 милијарди долара[19]. Уговори укључују борбене авионе, тенкове и пројектиле земља–ваздух. Руска војна опрема је још увек интересантна и у другим земљама у развоју, јер се продаје у спектру од најосновније до високо развијене, а цена може бити знатно нижа од сличног оружја које продају други велики продавци. У дугом року Русија може очекивати сатурацију Кинеског и Индијског тржишта, док су друга руска тржишта, као на пример Иран, Вијетнам и Јемен, релативно мала.

Русија жели да побољша продају своје робе у земљама Европе. Из тог разлога је Rosoboronexport отворио ново представништво у Бриселу. Такође улаже велики напор да своју робу прода у Јужној Америци као и земљама чланицама Организације за колективну безбедност и Шангајској организацији за сарадњу. Још један циљ који Русија покушава да оствари, јесте да постане главни снабдевач Ирака.

Многи руски произвођачи су свесни проблема са којима се суочава руска војна индустрија. Уочен је ризик да се изгубе позиције због јаке конкуренције западних земаља, уколико се не побољша квалитет, кроз, на пример, међународну кооперацију. Русија се поред тога и даље суочава са озбиљним препрекама при пробијању на тржишта на којима су западни продавци традиционално доминантни, углавном због немогућности да обезбеде квалитетну пост-продајну подршку, резервне делове и обуку за рад на системима које продају. Постоји готово укорењена одбојност у многим земљама у развоју према куповини напредног наоружања од добављача као што је Русија, која је још увек укључена у процесе реорганизације и рационализације своје одбрамбене индустрије, када постоје много стабилнији, добро познати извори снабдевања таквог оружја.

Авионски системи су и даље најјачи адут руског наоружања, али у недостатку већих нових истраживања и развојних напора врло је вероватно да ће и у овој као и другим гранама војне индустрије бити врло тешко начинити нове продаје. Нека војна истраживања и развојни програми у Русији постоје, али други велики снабдевачи наоружања и војне опреме улажу огромна средства и у процесу су развоја наоружања које је по карактеристикама далеко савременије од постојећих руских програма.

Одлука (декрет) о спољној трговини, донета је 2005. године са циљем да се уведе флексибилност и либерализација за компаније укључене у нешто што Русија зове “војнотехничка сарадња“. Међутим, покушаји да се ограниче стране инвестиције у гране које имају стратегијску важност, могу се показати контра-продуктивним, тј. отежати спровођење те одлуке. 

Александар Денисов, први заменик директора федералне службе за војно техничку кооперацију, је описао руску политику извоза оружја као политику трговачког прагматизма:

“Све док нека земља није под ембаргом Уједињених нација, Русија ће у националном интересу одобрити извоз оружја у ту земљу“.

Ова изјава је дата у духу одлуке у јануару 2005. године да се опрости велики део Сиријског дуга као увод у будуће послове. Председник Владимир Путин је лично бранио сиријску поруџбину пројектила земља–ваздух, приликом посете Израелу у априлу 2005. године. Иако је било контрадикторних извештаја, изгледа ипак да је овај договор прошао. Да је ова поруџбина отказана, то би значило да на руску политику не утиче само међународни ембарго. Поред тога, крајем 2005. године Русију је пратио глас да је, упркос противљењу Сједињених Америчких Држава и Европске уније, склопила уговор са Ираном о испоруци пројектила земља–ваздух у вредности од 1 милијарде долара[20].

Међутим, Русија се у 2004. години према ЦРС–у налазила на другом месту гледано према вредности наоружања које испоручује другим земљама. Такође се налази на другом месту по испоруци оружја земљама у развоју. Укупна вредност испорука оружја Русије износи 4,6 милијарди долара[21]. Далеко испред ње се налазе Сједињене Америчке Државе. Позиција Русије као другог највећег снабдевача оружјем земаља у развоју произилази из све успешнијих покушаја да се превазиђе економска и политичка криза настала распадом Совјетског Савеза.

Традиционални клијенти бившег Совјетског Савеза су, у суштини, биле мање богате земље у развоју, вредноване колико по подршци у време Хладног рата, толико и по жељи да купе совјетско наоружање. Многи од ових традиционалних купаца су добили значајну војну помоћ и попусте на куповину оружја. Након распада Совјетског Савеза у децембру 1991. године ова пракса је у многоме редукована, а Русија је доследно томе увела премију на прибављање чврстих валута од продаје оружја. Како је у току деведесетих била суочена са јаком конкуренцијом западних земаља, Русија је постепено адаптирала своју продајну праксу, са циљем да поново освоји и задржи значајан део тржишта оружја у земљама у развоју. Руски лидери су учинили значајан напор у претходним годинама, како би обезбедили флексибилније и креативније могућности финансирања и плаћања за потенцијалне купце оружја. Не искључује се ни могућност контра-куповине, оффсет послова, замене дугова, па чак ни уговора о лиценцираној производњи, све како би се продало оружје. Спремност да се лиценцира производња била је централни елемент у неколико случајева сарадње са највећим клијентима Кином и Индијом.

Када се све узме у обзир, побољшање конкурентности руског наоружања и успешност будуће продаје зависи од способности да се побољша квалитет пост–продајне подршке и обезбеде флексибилнији услови плаћања.


СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ

Судећи према овом другом извору, Конгресном истраживачком сервису – ЦРС, у 2004. години, Сједињене Америчке Државе су се налазиле на првом месту у свету по вредности испорука оружја, остваривши суму од 18,6 милијарди долара или 53,4% укупних испорука. Ово је осма година за редом да је Америка прва у светској испоруци оружја, што је одраз извршења уговора склопљених након рата у Персијском заливу[22].

Међутим, судећи по СИПРИ у периоду од 2001. до 2005. године Сједињене Америчке Државе су се налазиле на другом месту по испорукама оружја на светском нивоу са учешћем од 30% у глобалним испорукама. Сједињене Америчке Државе имају релативно веће страно тржиште од Русије, а четири највећа купца оружја: Грчка, Израел, Велика Британија и Египат, купила су 36% оружја које су Сједињене Америчке Државе продале у периоду од 2001. до 2005. године. За Америку је од посебног значаја 2005. година, посебно за односе са Индијом, Израелом и Јапаном[23].

Односи Америке са Индијом су данас окарактерисани као стратешки. Политика Сједињених Америчких Држава према Индији је осмишљена са циљем да се Индија и Јапан одрже јаким како би неутрализовали раст регионалног утицаја Кине. Док је тренутни ниво америчких испорука тешког наоружања Индији низак, Сједињене Америчке Државе су спремне да понуде усавршено наоружање, као што су борбене летелице типа Ф/А–18Е и Ф–16, како би одговорили потребама Индије за 126 борбених авиона. Ова политика такође може да укључи и трансфер технологије, што подразумева и заједнички рад на развоју оружја наручених од стране Индије. Произвођач хеликоптера Bell из Сједињених Америчких Држава, понудио је да изврши трансфер технологија уколико добије посао испоруке 197 лаких хеликоптера.

Ф/A-18Е/Ф Супер Хорнет (Супер Стршљен)

F-16 фајтинг фалкон

Међутим, Индија је 1998. године била под ембаргом Сједињених Америчких Држава, што је стопирало испоруку америчког наоружања и америчких резервних делова за неамеричко оружје. Индија је на то реаговала тако што је захтевала од других добављача да не користе делове произведене у Сједињеним Америчким Државама. Америка ће морати да убеди Индију да је ризик од новог ембарга низак или непостојећи. Ипак, спремност Америке да испоручи Пакистану савремено наоружање може даље да смањи шансе Сједињеним Америчким Државама за велике поруџбине оружја од стране Индије.

Дуга расправа између Сједињених Америчких Држава и Израела око израелског трансфера безпилотних летелица Кини у 2000. години и резервних делова у 2002. години, достигла је врхунац 2005 године. Америчка влада тврди да није била упозната са накнадним продајама и плаши се да је Израел модернизовао беспилотне летелице, а не само ремонтовао.

Ово би, као последицу могло да Кини обезбеди довољну војну способност да представља озбиљну претњу новим војним операцијама у региону. Почетком 2005. године Сједињене Америчке Државе су увеле санкције на израелску војну индустрију и стопирале техничку подршку и давање информација у вези са бројним пројектима, укључујући и пројекат ЈСФ борбене летелице.

Сарадња је делом обновљена након споразума у августу 2005. којим се Израел обавезао да информише САД о свим будућим плановима о извозу и узме у обзир позицију Сједињених Америчких Држава приликом формулације ових планова. Обавеза да Израел узме у обзир америчке интересе не односи се само на испоруке Кини. У октобру 2005. као последица америчког притиска, Израел је замрзао 100 милиона долара вредан уговор са Венецуелом о модернизацији америчких летелица Ф–16.

Војни односи Америке и Јапана налазе се у фази промена, не само у смислу присуства америчких снага и позиционирања оружја, већ и као резултат промене јапанске политике. У децембру 2004. године, Јапан је одлучио да дозволи извоз војних компонената у Сједињене Америчке Државе као подршку развоја америчког ракетног одбрамбеног система. Ова одлука је била резултат ревизије јапанске одбрамбене политике која је утврђена након Другог светског рата и која је заговарала пацифизам и у складу са тим забрањивала извоз оружја. Разматрање ове одлуке почело је током деведесетих као резултат повећане међународне несигурности узроковане политиком и понашањем Кине и Северне Кореје.


ЕВРОПСКА УНИЈА

Недавно проширење Европске уније је повећало њен значај као извозника оружја. Укупан извоз земаља Европске уније представљао је 27% укупног светског извоза у периоду од 2001. до 2005. године, чинећи је тако трећим највећим извозником тешког конвенционалног наоружања. У том периоду Француска, Немачка, Велика Британија и Холандија су били највећи европски извозници тешког конвенционалног наоружања, остварујући 9, 6, 4 и 2% укупног светског извоза, респективно. За њима следе Италија и Шведска[24].

Освајање поруџбина на данашњем конкурентском тржишту тешког наоружања није само питање изналажења најповољнијих начина финансирања већ све више зависи од могућности да се понуди пакет наоружања и технологије. Француска понуда да постави своје Exocet пројектиле за уништавање бродова на Scorpene подморнице, био је један од неколико фактора који су пресудили да Индија наручи 6 подморница у 2005. години. Немачки конкурент није могао да понуди такав пакет, јер се у Немачкој нису производиле одговарајуће ракете.

Година 2006. је била одлучујућа за европске произвођаче авиона. Француска и Велика Британија су се у 2005. години борили за могући посао извоза готово 100 борбених авиона у Саудијску Арабију. Велика Британија је нудила Eurofighter Typhoon, а Француска Dassault Rafale. Недавни губитак послова за испоруку борбених авиона Јужној Кореји, Сингапуру и Индонезији створио је потребу за усклађенијим приступом подршци трансфера наоружања. Било како било, до краја 2005. године Саудијска Арабија је одабрала британски авион марке Тајфун (Typhoon), а Француска је по свему судећи закључила оквирни споразум са Саудијском Арабијом о програму праћења граница (пројекат Микса), вредан готово 7 милијарди долара. Друго велико такмичење које укључује Француску, Шведску, Русију и Сједињене Америчке Државе је потенцијална поруџбина Индије за куповину, горе поменутих, 126 борбених авиона. Тржишни аналитичари сматрају да европски програми производње борбених летелица имају конкурентску предност јер нису изложени истим неизвесностима као главни програми у Сједињеним Америчким Државама.

Спор око трансфера технологије је такође била врућа тема у трансатланским односима у 2005. години, пошто је амерички конгрес наставио да блокира имплементацију олакшица на међународни закон о трговини оружјем (ITAR waiver policy). Тим олакшицама је требало да се странцима упрости и убрза куповина некласификоване америчке војне опреме. Такође је било индикација да ће бити проблема са трансфером технологије за Joint Strike Fighter пројекат уколико Европска унија укине ембарго на оружје Кини. Сједињене Америчке Државе су 2005. године изјавиле како намеравају да забране даљи трансфер америчке технологије коришћене у изради транспортне летелице Ц–295 коју је Шпанија хтела да прода Венецуели. Такве одлуке и претње су поткрепиле европске аргументе за сарадњу и хармонизацију регионалних политика набавке оружја, укључујући и заједничка војна истраживања и развој у Европској одбрамбеној агенцији (EDA), па би приликом наредних набавки оружја могле да заобиђу америчку опрему, како би избегли изненадне одлуке Сједињених Америчких Држава везане за систем извозне контроле.

Традиционално, главни западноевропски снабдевачи су своју конкурентску позицију јачали захваљујући снажној маркетиншкој подршци својих влада приликом извоза наоружања. Како могу да произведу и напредне и базичне ваздушне, морнаричке и земаљске системе, четири највећа снабдевача су се успешно такмичила за уговоре о продаји оружја земљама у развоју са Сједињеним Америчким Државама, које намеравају да продају робу неколицини истих клијената, и са Русијом, која продаје оружје земљама које нису традиционални клијенти ни западноевропских ни Сједињених Америчких Држава.

Тражња за америчким наоружањем на светском тржишту оружја, од изузетно велике базе клијената, створила је веома тешко окружење за индивидуалне западноевропске снабдеваче да обезбеде нове велике уговоре са земљама у развоју на дуже стазе. Као додатак томе, пад тражње блискоисточних земаља за тешким конвенционалним наоружањем, изазвао је значајан пад вредности нових уговора.

Као резултат тога, неки снабдевачи су почели фазно да прекидају производњу појединих типова оружаних система. Поред тога, све се више укључују у заједничку производњу са другим великим европским снабдевачима или чак земљама клијентима, а све у циљу да очувају главне секторе својих одбрамбених индустрија, чак и кад је знатан део произведеног оружја намењен сопственим оружаним снагама. Неки европски снабдевачи су усвојили стратегију сарадње у одбрамбеној производњи са Сједињеним Америчким Државама као нпр. на ЈСФ пројекту, како би задовољили потребе за напредним борбеним авионима и поделили профит од продаје ових летелица[25].


КИНА

Кина је 1987. године била трећи највећи извозник тешког конвенционалног наоружања са 9% учешћа на светском тржишту. Раст извоза током касних осамдесетих заснован је првенствено на продаји обема странама у иранско–ирачком рату. Заједно са другим добављачима који су профитирали од продаја оружја у овом рату, као на пример Бразилом, Кина се борила да одржи своје позиције након завршетка сукоба. Тражња за кинеским наоружањем је такође пала када је рат у заливу 1991. године демонстрирао надмоћ западног наоружања, као и због све веће доступности јефтинијег и напреднијег руског наоружања током деведесетих. У периоду од 2001. до 2005. године, Кина је остварила мање од 2% учешћа у глобалном трансферу наоружања.

Међутим, ојачана сарадњом са Русијом, разним европским земљама и Израелом, конкурентност кинеске војне технике је напредовала. У априлу 2005. године, Пакистан је потписао уговор о набавци четири фрегате. Вредност овог посла је процењена на суму између 600 и 750 милиона долара, а у септембру исте године Нигерија је купила 15 борбених летелица типа Ф–7 за 251 милион долара. Русија је, међутим, нагласила да неће дозволити да Кина извезе борбене летелице са руским моторима, одлажући на тај начин планирани посао извоза 150 борбених летелица Пакистану на неодређено време. И заиста, многи напредни кинески оружани системи у себи садрже врло важне делове произведене у Русији, као на пример моторе или електронику, што пуно отежава пласман кинеског оружја на тржишта за које је и Русија заинтересована.

Тест кинеског напретка у развоју, представљању и продаји напредних домаћих оружаних система биће развој Ј–10 борбене летелице. Ако икад овај производ буде спреман за извоз, Кина ће се суочити са директном конкуренцијом Русије при продаји напредног борбеног авиона земљама са средњим нивоом дохотка.

Кинеска политика продаје оружја, која је за време хладног рата делом била прилагођена подршци револуционарним покретима, данас је средство јачања стратешких односа са, на пример, Пакистаном, Ираном и Египтом, три највећа купца кинеског наоружања у периоду од 2001. до 2005. године. Економски раст Кине је довео до значајне зависности индустрије од увозних сировина, посебно нафте и гаса, па је недавна кинеска продаја оружја Камбоџи, Нигерији и Судану окарактерисана као део политике чији је циљ да се обезбеди приступ преко потребним ресурсима.

Будући значај Кине као добављача оружја, заснован је на парадоксу. Ова констатација важи и за многе друге продавце, укључујући и Русију. Најбоља шанса Кине за раст извоза лежи у извозу земљама које су западни извозници заобишли. У исто време, уколико жели да развије своје системе да се могу поредити са руским наоружањем и оружјем западних добављача, Кина мора имати приступ страним технологијама. Овај приступ би, међутим, могао бити ускраћен уколико Кина буде извозила своје оружје на дестинације које су под међународним ембаргом или под ограничењима дефинисаним националним извозним политикама западних добављача.

Зимбабве, који је под санкцијама Европске уније и Сједињених Америчких Држава од 2000. године, није могао да обезбеди резервне делове за 5 својих Hawk школских авиона, које је купио од Велике Британије почетком деведестих. У априлу 2005. године, Зимбабве је објавио да купује 6 авиона типа К–8. У питању су кинеске летелице, врло сличне британском Hawk. Сједињене Америчке Државе су у децембру 2005. године увеле санкције за 9 компанија, међу којима је 6 кинеских, које су наводно допремале војну опрему и технологију Ирану.


ИЗРАЕЛ

Иако је Израел стекао међународну репутацију на пољу извоза војне опреме, ниво његових перформанси је тешко утврдити. У периоду од 2001. до 2005. године, Израел је био мањи снабдевач него Кина. Највећи део израелског извоза састављен је од ситног наоружања, муниције, електронике и модернизованог оружја за које не постоје поуздани подаци. Ниво извоза је тежак за одређивање и због тога што компаније које нису из Израела продају оружје произведено у Израелу или га производе под лиценцом. Израелске компаније успостављају партнерске односе са европским компанијама, делом због тога што желе да продру на заштићена тржишта, а делом због тога што куповина оружја од Израела може бити политички контраверзна. Судећи према Rafaelu, произвођачу Spike противтенковских ракета, Европљанима је много комотније да купују од Eurospike–а него од израелског Rafaela. Финска, Холандија, Пољска и Румунија су наручиле Spike пројектиле од Eurospike–а, основаног 1997. године од стране израелског Rafaela и немачке фирме Diehl и Rheinmetall. Rafael такође продаје своје Litening ситеме за циљање преко немачке компаније Zeiss.

Како Израел има дугогодишње искуство са претњама безбедности, сличних онима којима су изложене коалиционе снаге у Ираку, ирачки конфликт је обезбедио велики број извозних могућности за Израел. Опрема као што је оклоп и друга опрема за заштиту возила, се показала врло уносном. У 2004. и 2005. години Сједињене Америчке Државе су испоставиле поруџбину вредну 84 милиона долара како би заштитили пешадијска борбена возила. Израел је успоставио тесну војну сарадњу и са Турском током деведестих, делимично због тога што је Турска осетила могућност унутрашњих побуна. Турска је 2005. године испоставила неколико поруџбина за набавку израелске опреме, укључујући и 183 милиона вредне беспилотне летелице.

Индија је једно од израелских главних тржишта, посебно откад је продаја Кини блокирана. Судећи према индијском министру одбране, Индија и Израел су у протекле 3 године потписали уговоре у укупној вредности 2,76 милијарди долара. Извори наводе да су само ракете и програми модернизације износили 900 милиона долара годишње. У билатералне преговоре су били укључени и израелски антибалистички пројектили типа Arrow, Heron беспилотне летелице, ласерски показивачи циља, противтенковске ракете и заједнички развој Dhruv хеликоптера индијске производње. Израел такође сарађује са страним, поготово руским и украјинским компанијама које продају оружје Индији или га у њој модернизују.

Индијска политика куповине оружја подељена је између наклоњености домаћој производњи и повећања увоза страног наоружања. Многи домаћи пројекти су се суочили са техничким потешкоћама и пробијањем рокова. Индијска влада је изјавила да ће можда повећати директан увоз како би убрзала осавремењавање своје војске, иако такав корак негативно утиче на политику ослањања на сопствене снаге. У случају да Израел постане посебно значајан добављач и војно-индустријски партнер Индије, што је врло вероватно ако буде сарађивао са Сједињеним Америчким Државама, руска трговина са једним од најзначајнијих клијената биће драстично смањена. 



3.1.2. НАЈВЕЋИ КУПЦИ

Као што сам већ нагласио, највећи купци наоружања у претходних 10 година биле су земље у развоју. Према вредности склопљених уговора у периоду од 1997. до 2004. године, међу земљама у развоју, предњачила је Индија. Вредност склопљених уговора је износила 15,7 милијарди долара. У периоду од 1997. до 2000. године, по вредности склопљених уговора, на првом месту су се налазили Уједињени Арапски Емирати, са укупном вредношћу уговора од 13,3 милијарди долара.

Међутим, у периоду од 2001. до 2004. године, првопласирана земља по вредности склопљених увозних уговора била је Кина. Она је забележила значајан раст увоза у овом периоду, читавих 10,4 милијарде, у односу на претходни када је увоз износио 4,9 милијарди долара[26]. Овај раст је одраз напора да се модернизује кинеска војска, а заснован је првенствено на великим уговорима са Русијом. Укупна вредност свих уговора о трансферу наоружања са земљама у развоју износи 152,2 милијарде долара. Индија је, тако, одговорна за 10,3% свих уговора о трансферу наоружања са земљама у развоју у периоду од 1997. до 2004. године. Кина је потписала уговоре који чине 14,6% укупне вредности уговора које су потписале земље у развоју у периоду од 2001. до 2004. године. Индија је била друга у овом периоду са укупном вредношћу уговора од 7,9 милијарди долара, или 11,1% укупне вредности уговора које су потписале земље у развоју.

Вредност уговора о трансферу наоружања, десет највећих купаца међу земљама у развоју у целом горе поменутом раздобљу, представља највећи део тржишта оружја земаља у развоју. У периоду од 1997. до 2000. године, десет највећих купаца склопило је уговоре који су чинили 71,3% укупне вредности уговора земаља у развоју. Та вредност је у периоду од 2001. до 2004. године била нешто нижа и износила је 67,9%, док је само у 2004. години та вредност износила 77,1% или 16,8 милијарди америчких долара. Ово показује наставак тренда да највеће куповине оружја од стране земаља у развоју обавља свега неколико земаља. Индија је у тој години била прва по вредности склопљених уговора, чија је укупна вредност износила 5,7 милијарди долара. Друга је била Саудијска Арабија са укупном вредношћу склопљених уговора од 2,9 милијарди, док је на трећем месту била Кина са уговорима у износу од 2,2 милијарде долара.

До сада сам писао о редоследу земаља сачињеном на основу вредности склопљених уговора о набавци наоружања. Уколико говоримо о конкретном пријему наоружања, ситуација је нешто другачија.

Ранг	1997. – 2000.		2001. – 2004.		1997. – 2004.		2004.
	КУПАЦ	ВРЕДНОСТ	КУПАЦ	ВРЕДНОСТ	КУПАЦ	ВРЕДНОСТ	КУПАЦ	ВРЕДНОСТ
1	С.Араб.	35700	С.Араб.	19000	С.Араб.	54700	У.А.Еми.	3600
2	Тајван	7300	Кина	8800	Кина	13000	С.Араб.	3200
3	Ј.Кореја	5100	У.А.Еми.	6800	У.А.Еми.	11600	Кина	2700
4	Израел	5000	Индија	6000	Тајван	11200	Индија	1700
5	У.А.Еми.	4800	Египат	5900	Египат	9700	Египат	1700
6	Кина	4200	Тајван	3900	Израел	8400	Израел	1500
7	Египат	3800	Израел	3400	Индија	8200	Тајван	1100
8	Кувајт	2900	Ј.Коре.	2600	Пакист.	8200	Пакист.	900
9	Пакист.	2800	Пакист.	2400	Ј.Кореј.	7700	Ј.Кореј.	800
10	Индија	2200	Малези.	1400	Малези.	3000	Ј.Афри.	500

Табела 6. Највећи купци наоружања међу земљама у развоју од 1997. до 2004. године (Извор: R.F. Grimmett: “Conventional Arms Transfers to Developing Nations, 1997–2004“; страна 68–69.).

Као што се у Табели 6. може видети, на првом месту по вредности примљеног наоружања налази се Саудијска Арабија, а на другом месту Кина. Укупна вредност примљеног наоружања у ове две земље у периоду од 1997. до 2004. године износи 54,7 и 13 милијарди долара, респективно. Укупна вредност свих испорука земљама у развоју у овом периоду износи 187,2 милијарде долара. Тако су Саудијска Арабија и Тајван са 29,2 и 6,9% учешћа у укупном пријему наоружања заједно примили 36,1% укупно испорученог наоружања земљама у развоју. Од 2001. до 2004. године, по истом овом критеријуму, Саудијска Арабија и Кина су заузимале прву и другу позицију, са 19 и 8,8 милијарди долара примљеног наоружања, респективно. Ове две земље су са укупно примљеним наоружањем у вредности од 27,8 милијарди, обавиле 35,1% укупног пријема наоружања земаља у развоју, а сама Саудијска Арабија 24%. Од 2001. до 2004. године, десет највећих прималаца наоружања, примило је 76% наоружања које је испоручено земљама у развоју[27].

Највећи прималац наоружања међу земљама у развоју у 2004. години су били Уједињени Арапски Емирати, са укупно примљеним наоружањем у вредности од 3,6 милијарди долара. Друга је била Саудијска Арабија, чија је вредност примљеног наоружања износила 3,2 милијарде долара. На трећем месту била је Кина са 2,7 милијарди долара примљеног наоружања. Укупна вредност примљеног оружја за десет највећих прималаца међу земљама у развоју је 17,7 милијарди долара[28], што чини 78,8% укупног пријема оружја земаља у развоју у 2004. години.

Неке од развијених земаља су значајни купци наоружања. Тако је један од највећих купаца оружја у периоду од 2001. до 2005. године била Грчка. Укупан износ купљеног наоружања је 6,105 милијарди долара. Највећи део примљеног оружја Грчка је купила од Сједињених Америчких Држава и Француске. Велики купци су још и Велика Британија са 2,927 и Аустралија са 2,343 милијарди долара. Највећи снабдевач и Велике Британије и Аустралије су Сједињене Америчке Државе. Велика Британија готово комплетно наоружање набавља од САД–а. Један врло мали део купила је у овом периоду од Немачке. Други највећи снабдевач Аустралије оружјем је управо Велика Британија. Ништа мањи купац од Аустралије нису ни Сједињене Америчке Државе. Износ купљеног наоружања је негде око 2,2 милијарде долара. Готово 75% оружја које набавља у иностранству Сједињене Америчке Државе купују од свог северног суседа Канаде. Тако су Сједињене Америчке Државе у овом периоду биле највећи купац канадског наоружања. Када се саберу сви преостали купци канадског оружја у овом периоду, они чине приближно трећину продаје Сједињених Америчких Држава[29].

3.2. СРПСКА ТРГОВИНА ОРУЖИЈЕМ

Став тадашњег руководства СФР Југославије да се не приклони некој од страна у Хладном рату омогућио је Југославији да уговара послове и врши извоз наоружања у државе Трећег света. Велики послови су пробудили амбиције и 80–их година војно-индустријски комплекс је брзо растао и усвајао нове технологије. Грађански рат и нестанак федерације је прекинуо све планове за будућност. Обустављена је производња свих сложених система наоружања и војне опреме у свим бившим републикама. СР Југославија је успела да очува капацитете за производњу наоружања и војне опреме потребне за подмирење основних потреба копнене војске и логистике. Међутим, санкције на извоз и увоз оружја које су уведене СРЈ за време рата у Босни, а потом поново 1998. године знатно су отежале активност трговине оружјем. Укидање овог ембарга Уједињених нација догодило се крајем 2001. године.

Међутим, већ наредне године испоставило се да је Србија прекршила ембарго Уједињених нација (извозећи оружје Либерији). Поред тога земља је била и под великим спољним притиском због продаје оружја Ираку. У оба случаја ради се о нелегалној трговини.

Резултати до којих сам дошао приликом истраживања о трговини оружјем Србије су скромни. Пронашао сам да је Србија, односно тадашња Југославија од 1995. до 2001. године увезла 4 хеликоптера из Украјине, 31 тенк[30] такође из Украјине и пројектиле земља ваздух заједно са лансирним рампама из Казахстана. Коментар извора из ког сам преузео податке је да је овај увоз пројектила био нелегалан посао[31]. За то исто време Србија је продала Заиру 2 школска авиона типа Галеб, Македонији 22 хаубице и Бурми педесетак топова. Подаци су заиста више него штури. И поред тога што је поље мог интересовања била искључиво легална трговина оружјем податке нисам успео да прибавим. Проблем лежи у нетранспарентности која постоји код нас у овој области, што није случај код великог броја других земаља, посебно развијених. Једино што поуздано могу да тврдим јесте да је Србија и Црна Гора 2000., 2001. и 2002. године одвајала 5,9, 4,9 и 4,8% свог бруто домаћег производа за војне издатке, респективно[32].

3.3. МЕЂУНАРОДНИ ЕМБАРГО НА ТРГОВИНУ НАОРУЖАЊЕМ КАО ОГРАНИЧЕЊЕ У ТРГОВИНИ ОРУЖЈЕМ

У међународној трговини наоружањем јављају се ограничења трговине. Најчешћи облик препреке трговини оружјем представља међународни ембарго на увоз оружја. Овим ограничењем се најчешће жели ограничити унос оружја у ратна подручја, увоз у земље где су на власти тоталитарни режими и где долази до озбиљног кршења људских права и томе слично. Најчешће се ембарго уводи од стране неке међународне организације или групе земаља.

Ниједан ембарго Уједињених нација или неке друге групе земаља није успео у потпуности да заустави унос оружја у земљу или групу земаља која се налази под ембаргом. Земље продавци оружја врло често праве веома уско тумачење оружја које се налази под ембаргом. У другим случајевима се злоупотребљава чињеница да су границе земаља под ембаргом врло порозне, или се постојање ембарга игнорише због економских и политичких разлога. Уједињене нације обично оснивају комитет који се бави праћењем поштовања ембарга.

У 2005. години на снази је био 21 међународни ембарго на увоз оружја, од којих је 9 уведено од стране Уједињених нација, а 12 од стране неке мање групе земаља. Од ових 12, од стране Европске уније је уведено 9, од стране Организације за европску безбедност и сарадњу 1, а по 1 су увеле Афричка унија (АУ) и Економска заједница западно-афричких земаља (ECOWAS). Ембарго уведен Авганистану од стране Уједињених нација 1996. године, још није укинут, али се он не поштује од 2001. године. 

ECOWAS и АУ су по први пут увели ембарго некој земљи 2005. године. У фебруару 2005. године ECOWAS је увео потпуни ембарго на увоз оружја Тогоу, након што је Faure Gnassingbe, после смрти свога оца, уз помоћ оружаних снага дошао на власт. Комисија АУ је прво упутила захтев чланицама да подрже санкције које је поставио ECOWAS, а крајем фебруара исте године и АУ је увела ембарго Тогоу. ECOWAS је затим, укинуо ембарго Тогоу дан након увођења санкција од стране АУ, као одговор на одлику Гнасингбеа да се повуче са власти. Ембарго АУ је остао на снази до краја маја 2005. када је Гнасингбе победио на председничким изборима. Како је овај ембарго трајао веома кратко, није могуће оценити да ли би га поштовале и земље које нису чланице ECOWAS и АУ.

ЕМБАРГО УН

Ниједан нови ембарго није уведен у 2005. години од стране Уједињених нација. У јулу исте године Савет безбедности УН одбацио је позив Афричке уније и ИГАД[33] да укине ембарго на увоз оружја Сомалији. АУ и ИГАД су желели да се овај ембарго укине како би могли да распореде мировне снаге. Савет безбедности је међутим, тражио од сомалијске прелазне владе, формиране 2004. године као део мировног плана, да презентују детаљан план о безбедности државе, пре него што уопште размотре могућност да ембарго буде укинут. У међувремену, оружје је прокријумчарено у Сомалију. Председник и вођа прелазне владе је изјавио да набавља оружје за сопствене снаге. Уједињене нације су, међутим, идентификовале групе на опозиционој страни како прибављају оружје, укључујући чак и такве системе као што су противавионски топови.

Ембарго Уједињених нација уведен Демократсој Републици Конго је, судећи према експертском тиму Савета безбедности, био константно кршен. Овај тим је у извештају објављеном у јануару 2005. године оптужио Уганду да је продала оружје Конгоу 2004. године у замену за сировине. Уганда је демантовала да је снабдевала оружјем било кога у Конгоу. Пронађен је доказ о кршењу ембарга уведеног Обали Слоноваче, где је брод регистрован у Данској покушао да достави 22 војна возила снагама Обале Слоноваче. Војска Уједињених нација је конфисковала поменута возила али је порекло тих возила остало нејасно.

ЕМБАРГО ЕУ

Девет ембарга Европске уније је било на снази у 2005. години. Новембра исте године Узбекистан је постао мета ембарга Европске уније, након што је узбекистанска влада одбила да омогући независну менуђародну истрагу о насилном сузбијању мирних антивладиних демонстрација маја 2005.

Највише полемике у протеклом периоду било је око ембарга на увоз оружја Кини. Неке чланице Европске уније, као што су Немачка и Француска, су у последњих неколико година износиле став да би ембарго на увоз оружја Кини требало укинути, јер како је председник Француске, Жак Ширак рекао приликом посете кинеског председника Хуа Јинтаоа: 

“ембарго више не одговара политичкој реалности савременог света“[34]. 

Друге чланице, попут Велике Британије, Холандије и Финске су се сложиле да Кина није начинила довољан напредак на пољу људских права да би дозволили укидање ембарга. Иначе, ембарго је уведен 1989. године као реакција на кинеско кршење људских права. Овај ембарго је у ствари највише био реакција на масакр на тргу Тијенанмен исте године.

Међутим, постојање ембарга није спречило неке чланице Европске уније да Кини ипак испоруче војну опрему и делове. У редовном годишњем извештају Европске уније о имплементацији Правила понашања (Code of conduct)[35], наведено је да су Чешка, Француска, Немачка, Италија и Велика Британија затражиле дозволе за извоз робе која се налази на војној листи Европске уније, а чија укупна вредност износи 416 милиона евра или око 475 милиона долара. И док се из јавних извора могло чути да је у питању роба за цивилну употребу, та опрема је била врло важна за модернизацију кинеске војне силе и производњу кинеских оружаних система, као што су подморнице, тенкови и борбени авиони. Кина је способна да развије релативно напредније оружане системе, али има велики проблем да развије моторе, мењаче, електронику и веома је зависна од стране технологије на овом пољу. Русија може да обезбеди неке од ових делова, али постоји опште мишљење да је руска технологија или већ застарела или ће врло брзо то постати.

Сједињене Америчке Државе врше константан притисак на Европску унију да не укида ембарго Кини. Њихов разлог за такво инсистирање није поменути масакр, већ реална опасност да Кина услед трансфера технологије из Европске уније убрзано побољша своје војне перформансе и делимично се ослободи зависности од застареле руске технологије. Бушова администрација је упозоравала да би укидање ембарга могла да буде значајна препрека у одбрамбеној сарадњи Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Посебно се наглашава проблем трансфера технологије јер, како се истиче, та технологија могла би да дође у руке некој трећој страни и терористима.

Жустри разговори измену Европске уније и Америке и унутар Европске уније о могућем укидању санкција Европске уније на увоз оружја Кини, мало су спласнули у 2005. године. Дебата је вођена у првој половини 2005. године, где је Америка, желећи да појача притисак, претила да ће ограничити извоз оружја и осетљиве технологије у било коју земљу која буде извозила оружје у Кину и да ће забранити владиним агенцијама да сарађују са компанијама које извозе оружје Кини. Забрана би трајала пет година. Међутим, до средине 2005. године, развој догађаја на домаћим политичким сценама Велике Британије и Немачке је више мање потиснуо ово питање у други план.

4. СИСТЕМ ИЗВОЗНЕ КОНТРОЛЕ И РЕГУЛАТИВА МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ

Систем извозне контроле даје могућност избора да ли да се извоз из неке земље одобри или не. Оно што је суштински важно јесте да систем извозне контроле није ембарго. Чињеница да се одређени подаци прикупљају и да је неопходно прибавити дозволу приликом извоза, не значи да владе земаља извозница покушавају да неком купцу ускрате могућност набавке неког артикла[36].

Извозна дозвола представља само један елемент извозног контролног система. Извозник мора да зна који артикли захтевају извозну дозволу, а они су одређени контролном листом, као другим елементом система извозне контроле. Поред њих елементи овог система су и законска основа, механизам за осмишљавање стратегије, извршни механизам и механизам којим се обезбеђује поштовање закона[37].

Извозна дозвола је овде узета као инструмент којим се одобрава извозни посао. У зависности од тога како су национални закони састављени, дозвола се може тражити у различитим фазама извозног посла. У неким државама дозвола је потребна и за маркетиншке активности, док се у неким земљама оне могу обавити и без дозволе, али се за преговарање и закључење посла мора прибавити дозвола. У неким земљама дозвола се тражи тек када оружје фактички прелази границу.

4.1. МУЛТИЛАТЕРАЛНА КОНТРОЛА ТРАНСФЕРА НАОРУЖАЊА

Велики број предлога је изношен 2004. године у којима се истицала потреба за развојем новог правног оквира за мултилатералну контролу трансфера. У мају исте године шеф Међународне агенције за атомску енергију, Мухамед Ел Барадеј, изјавио је да су постојећи механизми за контролу извоза потпуно неуспешни. 

“Многе земље које су способне да извозе нису део режима за контролу. Такав је случај са Пакистаном, Индијом, Израелом и још неким земљама. Оно што нама треба јесте да сви постану део овог режима“.

Широко распрострањено уверење да је боља законска основа неопходна за ефикаснију акцију држава потврђено је усвајањем резолуције 1540 од стране Савета безбедности Уједињених нација. Резолуција, која је обавезујућа за земље чланице, позвала је, између осталог, на јачање националне извозне контроле.

Неколико невладиних организација се сложило да је потребно сачинити неки међународни уговор који би поставио минимум стандарда за контролу трансфера наоружања и обезбеди оперативне механизме за примену ових стандарда. За ово су се заложиле и владе земаља. У септембру 2004. године, британски министар иностраних послова је рекао да ће Велика Британија убрзо почети, заједно са својим иностраним партнерима, да ради на међународном споразуму о трговини оружјем, како би даље ојачали владавину закона.

Упркос позивима да се ојача законска основа за контролу трговине оружјем, највећи труд да се побољша ефикасност извозне контроле уложиле су ad hoc групе са лимитираним чланством. У питању су Аустралијска група, Режим за контролу ракетне технологије, Група произвођача нуклеарног материјала, Васенар споразум. Ово су неформалне групе у којима државе чланице теже да побољшању делотворност своје извозне контроле утврђујући сет општих правила и размењујући податке о многим темама.

АУСТРАЛИЈСКА ГРУПА

Аустралијска група је основана 1985. године због забринутости међународне јавности око употребе хемијског оружја у иранско–ирачком рату у периоду од 1980. до 1988. године. Земље чланице су у почетку сарађивале како би унапредиле своју извозну контролу са циљем да се спречи даље ширење извоза хемикалија које се могу користити за програме производње хемијског оружја. Земље чланице теже да спрече и намерну и ненамерну доставу опреме за такве програме. Аустралијска група тренутно покушава да пронађе мере којима би спречила куповину биолошког и хемијског оружја од стране недржавних актера, са посебним фокусом на појединце или групе које планирају да изврше терористичке акције. 

Аустралијска група је утврдила листу хемикалија, хемијске и биолошке опреме и повезане технологије као и биљних и животињских патогених агенса који имају двојну употребу. Земље чланице су се неформално обавезале да ће учинити потребан напор да све ставке са ове листе буду предмет извозне контроле, и да ће донети сет директива које ће се користити приликом оцене молби за извозне дозволе. 

РЕЖИМ КОНТРОЛЕ РАКЕТНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ 

Режим контроле ракетне технологије представља неформални споразум у којем земље које деле циљ неширења аутоматских система за ношење нуклеарног, биолошког и хемијског оружја, сарађују међусобно на размени информација и координацији приликом издавања извозних дозвола. Овај режим је настао 1987. године, када је главни фокус био усмерен на балистичке ракете које су могле да понесу бојеве главе тешке 500 килограма на удаљеност од 300 километара. Ови параметри су сматрани као одговарајући за ракете које би се вероватно користиле за ношење нуклеарног оружја прве генерације. Потом је поље активности проширено на беспилотне летелице – категорија која укључује крстареће ракете способне да носе нуклеарно, биолошко и хемијско оружје. Овај режим има 34 земље чланице. Важно је истаћи да земље могу да се повинују директивама овог режима, а да притом не буду чланице. Много земаља је, попут Израела, то и учинило, а земље чланице охрабрују оне које то нису да учине исто. 

ВАСЕНЕР СПОРАЗУМ 

Васенар споразум су основале 33 земље 1995. године на састанку у Васенару у Холандији. Најважнији циљ овог споразума је да се афирмише транспарентност, размена информација и ставова о трансферима оружја са аспекта повећања одговорности приликом трансфера конвенционалног наоружања и робе за двојну употребу, тј. робе која се може користити и у цивилне и у војне сврхе. Друго заседање је одржано 2003. године, када су се земље чланице сложиле да мора доћи до промене начина на који овај споразум функционише. Такође су се сложиле око промене оснивачког документа, тзв. основних елемената, па се тако обавеза обавештавања приликом извоза оружја проширила и на лако наоружање, и усвојена су три документа усмерена на пооштравање извозне контроле преносивих противавионских система и опреме. 

ГРУПА ПРОИЗВОЂАЧА НУКЛЕАРНОГ МАТЕРИЈАЛА 

Група произвођача нуклеарног материјала има за циљ да спречи ширење нуклеарног оружја кроз контролу извоза нуклеарног материјала, опреме, софтвера и технологије. Извозна контрола, која се врши у оквиру држава чланица, а на основу националних закона и процедура, нема за циљ да ограничи или спречи међународну сарадњу на плану примене нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. Земље чланице су договориле два сета директива које се примењују приликом оцене пријава за извоз контролисаних артикала. Један сет директива се примењује за артикле који су развијани и прављени специјално за нуклеарну употребу, док се други сет директива примењује на извоз нуклеарних артикала који имају двојну намену. Земље чланице деле став да њихове директиве олакшавају развој трговине, тако што обезбеђују мере којима се омогућава да се, обавеза да се олакша развој мирнодопске нуклеарне сарадње, може испунити на начин који је у складу са међународним нормама о неширењу нуклеарног оружја.



 

4.2. ЕВРОПСКА УНИЈА И КОНТРОЛА ИЗВОЗА КОНВЕНЦИОНАЛНОГ ОРУЖЈА

Европска унија, као што је познато, има заједничку спољну и безбедносну политику. Главни фокус на пољу безбедности је усмерен на нагомилавање оружја изван граница Европске уније. Две теме су биле посебно важне:

1. покушај да се развије и спроведе једна одговорна политика извоза оружја, и
2. да се смањи број и ако је могуће потпуно елиминишу против пешадијске мине. У наставку ћу се фокусирати на прву тему.

Међу државама чланицама налазе се и неке које имају изузетно развијену одбрамбену индустрију и које су имале значајну улогу у снабдевању страних купаца конвенционалним оружјем. Пре 1992. године чланице Европске заједнице су сарађивале на пољу контроле извоза оружја. У јуну 1991. године Савет министара се сложио око седам критеријума који ће се узимати у обзир при одлучивању земаља чланица о извозу наоружања. Осми критеријум је придодат након годину дана. Након 1992. године, чланице су корак по корак подизале ниво сарадње на овом пољу.

ПРАВИЛА ПОНАШАЊА ЕУ ПРИ ИЗВОЗУ ОРУЖИЈА (EU Code of conduct)

У јуну 1998. године, након неколико година лобирања од стране европских невладиних организација, Савет министара 15 земаља чланица донео је Правила понашања (Code of conduct) при извозу оружја, која разрађују претходно договорене принципе и постављају механизме са циљем да се повећа транспарентност у имплементацији система националне извозне контроле и олакша размена информација међу чланицама Европске уније. Европска унија је на тај начин постала прва група земаља која је усвојила регионална Правила понашања[38]. Ова правила која имају за циљ да поставе “општа правила за управљање и ограничавање извоза из Европске уније“ представљају политички обавезујући споразум којим земље чланице прихватају да се повинују одређеним правилима приликом одобравања извозних дозвола[39].

Ова правила су, као што сам већ напоменуо, заснована на осам критеријума договорених још 1991. и 1992. године. Критеријуми у најкраћем изгледају овако:

1. Критеријум – Морају се поштовати међународне обавезе земаља чланица Европске уније, посебно санкције донете од стране Савета безбедности Уједињених нација, споразуми о неширењу нуклеарног, биолошког и хемијског оружја и други споразуми. Уколико би извоз нарушавао ове обавезе земље чланице нису дужне да издају дозволу за извоз оружја.
2. Критеријум – Мора се сагледати поштовање људских права у земљи у коју се оружје извози. Уколико се оцени да долази до кршења људских права земље чланице ће одбити да издају дозволу за извоз. Такође се може са посебном опрезношћу издавати дозвола од случаја до случаја узимајући у обзир и врсту опреме која се извози.
3. Критеријум – Мора се сагледати ситуација у земљи увознику са аспекта унутрашњих тензија и оружаних конфликта. Земље чланице неће одобрити извоз који ће изазвати или пролонгирати сукоб у земљи увознику.
4. Критеријум – Мора се водити рачуна о очувању мира, безбедности и стабилности у региону у ком се увозник налази. Земље чланице неће одобрити извоз уколико постоји велика вероватноћа да ће земља увозник употребити то оружје против друге земље због територијалних претензија и слично.
5. Критеријум – Мора се сагледати национална безбедност држава чланица и територија чији су спољни односи под контролом држава чланица, као и пријатељских држава и савезника.
6. Критеријум – Мора се узети у обзир понашање земље увозника у односу на међународну заједницу, посебно њен став по питању тероризма, природу њених алијанси и поштовање међународних закона.
7. Критеријум – Сагледати ризик да извезено оружје дође у руке терориста у земљи купца или да буде поново извезено под непожељним условима.
8. Критеријум – Треба сагледати адекватност потенцијалног извоза у односу на техничке и економске капацитете државе увозника, узимајући у обзир легитимну жељу држава да остваре одређени ниво безбедности уз што је мању могућу реалокацију људских и економских средстава у те сврхе.

Поред ових критеријума Правила садрже и оперативне одредбе како да се критеријуми спроведу у дело:

1. Свака држава чланица ће оценити молбу за дозволу извоза оружја у складу са горе наведеним критеријумима.
2. Правила не иду против права земље чланице да води и знатно рестриктивнију политику.
3. Земље чланице ће дипломатским каналима дистрибуирати детаље око одбијања дозволе и објашњење зашто је дозвола одбијена.
4. Чланице ће радити на убрзаном усвајању заједничке листе артикала који ће овим правилима бити обухваћени[40].

Правила су такође поставила темеље за дискусију са државама које теже да уђу у Европску унију и стога се могу посматрати као елемент заједничке спољне политике.

Има ставова који су скептични по питању ефикасности ових правила. Они кажу да од политичког али и правног статуса ових Правила зависи њихова ефикасна примена и стога је штета што су ова Правила усвојена само као декларација Савета министара. Познато је да овакав политички, али не и законски обавезујући споразум није имао успеха у обезбеђивању заједничког приступа међу државама чланицама ни са осам критеријума усвојених од стране Савета министара 1991. и 1992. године[41].

Иако је у питању политички обавезујући документ, пре него законски, он садржи оперативне одредбе којима се од сваке земаље чланице тражи да обезбеди годишње извештаје о извозу и имплементацији правила и да охрабрује друге извознике да се придржавају донетих критеријума.

У јуну 2000. земље чланице су успеле да се договоре око заједничке листе опреме која ће овим правилима бити обухваћена. Ова листа је у суштини препорука, што значи да се њом неће заменити национале листе или друге контролне листе које користе земље Европске уније. Ипак, заједничка листа јесте корак ка усклађенијем приступу, а комплетна декларација Савета, која се огледа у донетим правилима, јасно упућује на процес конвергенције у сфери контроле извоза оружја[42].

Крајем 2004. године извршена је ревизија овог документа. Највећи број амандмана утицао је на оперативне одредбе и одатле на процес издавања дозвола. Овим променама је разјашњено да се дозволе за лиценцну производњу у иностранству, посредовање и неопипљиви трансфер знања и технологије, морају издавати у складу са критеријумима овог документа, баш као и за физички трансфер оружја и војне опреме. Промене су такође потврдиле неопходност сертификата о крајњем потрошачу и увеле обавезу да државе објављују извештаје о извозу оружја.

ЗАКЉУЧАК

Захваљујући огромним профитима које остварују војне индустрије у многим земљама у свету, а поготово у Сједињеним Америчким Државама, мала је или готова никаква вероватноћа да ће се производња наоружања и војне опреме у будућности смањивати. У прилог овој констатацији говоре и све већа улагања у развој војне технологије и све већа средства која се у буџетима највећег броја земаља издвајају за војни сектор. Сједињене Америчке Државе су те које улажу највише и њене инвестиције су чак седам пута веће од улагања најближег конкурента – Француске. То значи да ће се производња у овом сектору само повећавати. Дакле, Сједињене Америчке Државе ће искористити сав свој политички утицај и економску зависност других земаља од ње како би задржала улогу највећег светског произвођача.

Има мишљења која кажу да гледано на основу развоја војно-индустријског комплекса, а посебно активности истраживања и развоја као и огромних количина новца које се улажу у оквиру овог сектора, САД неће имати глобалног ривала до 2020. године, чак ће се, како се даље каже, повећати зависност међународне заједнице од америчке технологије и војног интервенисања. Друге државе, које могу да парирају квалитетом опреме мораће да нађу повољне изворе кредитирања како би повећали конкурентност свог оружја, а оне земље које се не могу похвалити тако квалитетним производима, снабдеваће тржишне нише. Пошто се количина наоружања у свету вероватно неће смањивати, државе ће морати да изнађу начина да контролишу кретање наоружања у свету како не би допало у погрешне руке тј. терористима.

Уколико сагледамо догађања у последњих пар недеља можемо закључити да ће то бити све теже, јер се за терористичке акције користе све перфиднији начини да се направи оружје. Бомбу данас можете направити за 36 $ од састојака које можете купити у свакој продавници, како рече један амерички стручњак за експлозив; реченица која довољно показује колико се ситуација на пољу контроле кретања оружја компликује.

ЛИТЕРАТУРА И КОРИСНИ ЛИНКОВИ

1. Група аутора “SIPRI Yearbook 2001. Armaments, Disarmament and International Security“ за СИПРИ издаје Oxford University Press, јун 2001.
2. Група аутора “SIPRI Yearbook 2005. Armaments, Disarmament and International Security“ за СИПРИ издаје Oxford University Press, јун 2005.
3. Група аутора “SIPRI Yearbook 2006. Armaments, Disarmament and International Security“ за СИПРИ издаје Oxford University Press, јун 2006.
4. Др. Владимир Милошевић: “Наоружање и опрема полиције и војске“ Први део, друго издање, Полицијска Академија, Београд, 1999.
5. R.F. Grimmett: “Conventional Arms Transfers to Developing Nations 1997–2004“ Congressional research service, рад се може пронаћи на адреси – http://www.sipri.org/contents/armstrad/CRS_DevNat_1997-04.pdf 
6. P. Collier and A. Hoeffler: “Military Expenditure, Threats, Aid, and Arms Races“ World bank 2002.; рад се може наћи на адреси http://wwwwds.worldbank.org/external/default/WDSContentServer/IW3P/IB/2002/12/14/000094946_02120504013796/Rendered/PDF/multi0page.pdf 
7. Др. Предраг Бјелић: “Економски сигнали – Оружје доноси новац” Београд, мај 2000. године.

Интернет сајтови:

• Stockholm International Peace Research Institute – www.sipri.org;
• Yearbook 2006 Sipri – http://yearbook2006.sipri.org;
• World bank – http://web.worldbank.org:
• Facts on international relatios and security trends – http://first.sipri.org;
• Fas–EU Code of Conduct – www.fas.org;
• Basic – Arms export regulation – www.basicint.org;
• Oxfam – www.oxfam.org.uk;
• Wikipedia – http://en.wikipedia.org.

---

[1] Др. Предраг Бјелић: “Војноиндустријски комплекс ослонац америчке привреде: оружје доноси новац“, Економски сигнали, Број 71.; Београд, мај 2000. године, стр. 74–79.

[2] Др. Владимир Милошевић: “Наоружање и опрема полиције и војске“ Први део, Београд, 1999. године, страна 53.

[3] Сајт Wikipedia – http://en.wikipedia.org/wiki/Military_equipment; приступљено 31. 8. 2010. године.

[4] “Sipri Yearbook 2005“, E.Skons and E.Surry, chapter 9. “Arms production“, Oxford, јун 2005. године, страна 385.

[5] Сајт: Sipri – Arms production - http://yearbook2006.sipri.org/chap9, приступљено 7. 7. 2010. године.

[6] Сајт: Sipri–Trend in arms production – http://www.sipri.org/contents/milap/milex/aprod/trends.html; Приступљено 7. 7. 2010. године.

[7] Сајт: Sipri – Military expenditure - http://yearbook2006.sipri.org/chap8; Приступљено 7. 7. 2006. године.

[8] Видети: “Sipri Yearbook 2005“, E.Skons, W. Omitoogun, C.Perdomo and P.Stalenheim; chapter 8. Military expenditure, Oxford, јун 2005, страна 307.

[9] “Sipri Yearbook 2005“, E.Skons, W. Omitoogun, C. Perdomo and P. Stalenheim, chapter 8. Militaty expenditure, Oxford, јун 2005, страна 311.

[10] Сајт: Sipri–Military expenditure: http://yearbook2006.sipri.org/chap8, Приступљено 7. 7. 2006. године.

[11] “Sipri Yearbook 2005“; E. Skons, W. Omitoogun, C. Perdomo and P. Stalenheim, chapter 8.: Militery expenditure, Oxford; јун 2005, страна 316., табела 8.2.

[12] P.Collier and A.Hoeffler “Military Expenditure, Threats, Aid, and Arms Races“, World bank 2002, страна 4. фуснота. Рад се може пронаћи на сајту Светске банке, интернет адреса назначена у литератури.

[13] Сајт: World bank-Military spending cuts lead to long-term growth researchers say, http://web.worldbank.org/WBSITE/EXTERNAL/NEWS/0,,contentMDK:20020618~menuP:34459~pagePK:34370~piPK:34424~theSitePK:4607,00.html; Приступљено 5. 7. 2006. године

[14] R.F.Grimmett: “Conventional Arms Transfers to Developing Nations, 1997–2004“ Congressional research service, страна 10. (Рад се може наћи на инернет адреси назначеној у литератури).

[15] Исто.

[16] Исто; страна 13.

[17] “Sipri Yearbook 2006.“; B. Hagelin, M. Bromley and S.T. Wezeman, chapter 10.; International arms transfers, Oxford, јун 2006, страна 450. и табела 10.1 на страни 452 и 453.

[18] Више о овоме може се прочитати у “SIPRI Yerabook 2006.“ appendix 10c: Sources and methods for arms transfers data, страна 563–564.

[19] “Sipri Yearbook 2006.“, B. Hagelin, M. Bromley and S.T. Wezeman, chapter 10. International arms transfers, Oxford, јун 2006, страна 454.

[20] “Sipri Yearbook 2006.“, B. Hagelin, M. Bromley and S.T. Wezeman, chapter 10. International arms transfers, Oxford, јун 2006, страна 455.

[21] R.F. Grimmett: “Conventional Arms Transfers to Developing Nations, 1997–2004“, Congressional research service, страна 10.

[22] Исто.

[23] “Sipri Yearbook 2006.“, B. Hagelin, M. Bromley and S.T. Wezeman, chapter 10. International arms transfers, Oxford, јун 2006, страна 456.

[24] Исто, стр. 458.

[25] R.F. Grimmett: “Conventional Arms Transfers to Developing Nations, 1997–2004“; Congressional research service, страна 17.

[26] R.F. Grimmett: “Conventional Arms Transfers to Developing Nations, 1997–2004“; Congressional research service, страна 19.

[27] R.F. Grimmett: “Conventional Arms Transfers to Developing Nations, 1997–2004“, Congressional research service; страна 46–47,

[28] Ова, као и све претходно наведене вредности везане за пријем наоружања и вредност склопљених уговора о набавци дата је у текућој вредности долара, тј. вредности коју је долар имао када је уговор закључен, односно роба испоручена.

[29] “Sipri Yearbook 2006.“; B. Hagelin, M. Bromley and S.T. Wezeman, chapter 10. International arms transfers, Oxford, јун 2006, страна 453. табела 10.1. Још једном напомињем да су у питању TIV индикатори, а не вредности увоза.

[30] Процена СИПРИ–a.

[31] Сајт: Facts on international relatios and security trends – http://first.sipri.org, Приступљено 28. 8. 2006. године.

[32] “Sipri Yearbook 2005.“; P. Stalenheim, W. Omitoogun and C. Perdomo, appendix 8a. Tables of military expenditures, Oxford, јун 2005, табела 8А.4. страна 362–367.

[33] Intergovernmental Authority on Development – развојна организација у Источној Африци. Има 7 земаља чланица.

[34] “Sipri Yearbook 2005.“; S.T. Wezeman and M. Bromley, chapter 10. International arms transfers, Oxford, јун 2005., страна 439.

[35] У питању је декларација о трговини чланица ЕУ наоружањем. О њему нешто касније.

[36] Сајт: Sipri-Conventional arms export control systems – http://www.sipri.org/contents/expcon/expcongen.html; Приступљено: 13. 7. 2006.

[37] Исто.

[38] Сајт: Fas–EU Code of Conduct – http://www.fas.org/asmp/campaigns/code/eucode.html; Приступљено 20. 7. 2006. године.

[39] Сајт: Basic–Arms export regulation – http://www.basicint.org/WT/armsexp/codes.htm; Приступљено 15. 7. 2006. године.

[40] Сајт: Sipri–EU Code of Conduct for Arms Exports – http://www.sipri.org/contents/expcon/eucode.html; Приступљено 13.7. 2006. године. Правила имају још радних одредби; ја сам изабрао неколико које су ми се чиниле најзначајније за рад.

[41] Сајт Oxfam – http://www.oxfam.org.uk/what_we_do/issues/conflict_disasters/conflict_eurocode_final.htm; Приступљено 20. 8. 2006. године.

[42] “Sipri Yearbook 2001.“; I. Anthony, appendix 8c. European Union approaches to arms control, nonproliferation and disarmament; Oxford, јун 2001, страна 610.