МАНИПУЛАЦИЈА И УПРАВЉАЊЕ ДРУШТВЕНОМ СВЕШЋУ
 |
| Доктрина Цивилних операција (FM 3 - 05. 40) |
На помен манипулације свешћу, сваки човек помисли да је њега немогуће преварити! Али, у смиреној свакодневици, човек не обраћа пажњу на међусобни утицај ствари у свету. Није му ни на крај памети да се замисли шта би било кад нечега неби било. Човек је квалитативно нова појава у природи. Није само социјално биће које може да постоји једино ако учестано размењује информације са себи сличнима, већ поседује разум способан за апстрактно мишљење, поседује говор и језик. Управо су језик и мишљење као велики сложени системи, мете на које се дејствује ради програмирања понашања.
Човек поседује сложену психу чији је важан део веома развијено мишљење, па може да се каже да човек истовремено живи у две димензије: у стварној и замишљеној. Све у свему, човек живи у објективно постојећем физичком свету, али и у такозваној ноосфери коју је вештачки створио - у свету створеном свесном делатношћу људског рода. Појам ноосфере су независно један од другога увели француски антрополог - језуита Тејар де Шарден и руски природњак и философ В.И. Вернадски. Уколико познавање инструмената и поступака манипулације свешћу постане доступно довољном броју људи, онда су могуће и заједничке акције заштите, а касније и отпора манипулацији.
ПОТЧИЊАВАЊЕ ЧОВЕКОВЕ ВОЉЕ
Како се програмира мњење и стремљење маса, њено расположење и психичко стање ради постизања понашања потребног манипулаторима?
Манипулација свешћу јесте садејство. Жртва манипулације човек постаје само ако постане њен коаутор и саучесник – уколико примивши сигнал, преусмери своје погледе, мишљење, душевно стање, и почне да делује по новом програму. Произилази да манипулација није насиље већ искушење. Човеку је дата слобода духа и слобода воље, што га оптерећује одговорношћу да одоли и не падне у искушење.
Разлог успешности манипулације је у томе што већина грађана не жели да троши ни душевне ни умне снаге, нити време на сумњу у саопштено, јер је лакше препустити се бујици информација него критички обрађивати сваки сигнал.
Да би се заштитио од манипулације, пред човека се постављају два задатка: Први је да опази оно саопштење из којег вири превише “рогова” прпремљених да буду подметнути уместо свећа, други је да брзо склапи вероватну верзију стварних замисли онога ко подмеће такве “рогове“.
Данас има много “рогова“ који исцрпљују јавни простор у Србији. Траје вербални рат такозваних “проевропских“ и “назадних“ снага, рат једне и друге Србије, Запада и Србије, итд. Тим галаматијасом слуђен, али нормалан човек, пита се како је дошло до баш толиког искривљења дискурзивног простора? На жалост, многе ствари су томе допринеле, али кренимо редом...
Рецимо случај Рачак!
Случај који је био повод за бомбардовање СРЈ...
“Верификатор“ Вилијам Бил Вокер дошао је у Рачак 16. јануара 1999. године, дан након сукоба и изјавио да је српска војска починила масакр над недужним цивилима - њих 45 међу којима три жене и дете.
 |
| Вилијам Бил Вокер |
Главни патолог екипе ЕУ која је прегледала лешеве, Хелена Ранта, у првом извештају је Вокеровим тврдњама оставила отворена врата. Наредне 2000. године, изјавила је за немачку ТВ АРД:
 |
| Хелена Ранта |
“Свесна сам тога да је цела сцена била намештена. На то су указала наша прва истраживања. Била је Вокерова одлука да се то назове масакром, а ја сам систематски избегавала тај израз“.
Четири године касније касније, Берлинер Цајтунг је пренео њену изјаву са суђења Слободану Милошевићу у Хагу, у којој наводи да јој је о томе како да напише изјаву о увиђају, инструкције дао немачки дипломата Паулус, да је морала да је најпре покаже Вокеру, а затим 17. марта 1999. објави у Приштини.
Сторију Рачак ад акта је ставила агресија НАТО на СРЈ. Био је то класичан пример Информационих операција и јавна манипулација (више о томе, видети на страници МЕДИЈСКЕ ПРЕАРЕ - Информационе операције) Вилијема Вокера, међународног мутиводе са америчким пасошем, нечасног финског патолога (нешто смо прирасли срцима Финаца – Ранта, Ахтисари, Оли Рен?), и низа подплаћених новинара попут: Роја Гатмана, Ериха Ратфеледера (Tagescajtung), Џефрија Смита (Вашингтон пост), Престона Мендехала, Бетине Фестинг (Берлинер цајтунг) и других...
Држимо се још мало на Косову и сагледајмо други ниво манипулације. Погледајмо на пример активности Фонда за Хуманитарно право, госпође Наташе Кандић...
Ова хуманисткиња, која је од стране Европског магазина Тајм, проглашена за хероја, покретача и пионира у заштити људских права у Србији[1], 2002 године издаје Извештај о наводним злочинима српских снага око Рачка, у коме наводи да је судија Даница Маринковић, 28. фебруара 1998. године, у селу Ликошане лично наредила да се убије неколико чланова породице Ахмети.
Овај извештај је касније кориштен пред Хашким трибуналом на суђењу Слободану Милошевићу, где је током унакрсног испитивања, тужилац Најс захтевао да се у спис уврсти извештај директорке београдског Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић. Тужилац Најс је, читајући налазе Кандићеве, прецизирао да је Маринковићева као истражни судија Окружног суда у Приштини тада дошла у Ликошане да обави увиђај после сукоба полиције и групе Албанаца. У извештају Наташе Кандић стоји:
 |
| Наташа Кандић |
"...Када је стигла на лице места било је неколико рањених чланова породице Ахмети који су још давали знаке живота, а она је у присуству тридесетак припадника специјалне антитерористичке јединице рекла: 'Ја их нећу узети, убијте их'. И они су докрајчени. У Приштинску болницу на обдукцију 1. марта однето је 14 лешева. Обдукција није обављена, а после идентификације, лешеви су предати породицама“. Извор Б - 92 ИНФО www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=04&dd=06&nav_id=165916
Дакле, овде имамо једну лажну изјаву и манипулацију јавним мњењем западних земаља које су припремале агресију на нашу земљу, али кроз време и манипулацију нашим јавним мњењем. Погледајмо сада како је то било могуће, и какву улогу у тој манипулацији, кроз простор и кроз време имају поједине НВО са наших простора. За почетак, дефинишимо шта су то дејства по друштвеној свести...
ОПЕРАЦИЈЕ И ТАКТИЧКА ДЕЈСТВА ПО ДРУШТВЕНОЈ СВЕСТИ
Манипулација друштвеном свешћу по многим обележјима подсећа на рат омање добро организоване и наоружане армије туђинаца против многобројног мирољубивог и за тај рат неспремног становништва. Понекад чак кажу да манипулација свешћу представља “колонизацију сопственог народа”.
Жртва манипулације сасвим губи могућност рационалног избора пошто се њене жеље програмирају споља. Значи, нагло се погоршава њен положај у конкуренцији, у “рату свих против свих”. То је фактички ликвидација основних грађанских права, што значи - ликвидација најпринципијелнијег темеља западне цивилизације. Уместо тога настаје нова, још гора врста тоталитаризма који је штап заменио знатно делотворнијим и антихуманијим инструментом - “индустријом масовне културе” која човека претвара у програмираног робота. Штоно рече немачки философ Краус о садашњој владајућој елити Запада “њихова је штампа, њихова је берза, а сада је њихова чак и наша подсвест”.
Поједине мисли или идејне сукобе у склопу таквих размишљања можемо назвати сугестијом која се врши речима или другим знацима и која нигде не утиче путем логичког убеђивања, већ непосредно утиче на психичку сферу без одговарајуће прераде, услед чега долази до правог калемљења идеје, осећаја и емоција.
Продревши у психичку сверу, та сугестија се мимо личне свести учвршћује ту као било који предмет пасивног опажања. Другим речима, човек приликом сугестије не мења своја убеђења и оцене, већ мења објекат оцене. То јест, помоћу сугестије се у свести врши тајна замена објекта разматрања тако да човек мисаоно кличе: “А, значи то је то! Ето ко је крив!” и т.сл. Та тајна замена врши се путем вештог стварања таквог контекста у коме се човекове мисли усмеравају по жељи манипулатора.
Шта манипулатори чине да би искључили здрав разум?
Човек живи у два света - у свету природе и свету културе (свету ствари и свету знакова). Свет ствари - створене од природе и самог човека - материјални је супстрат нашег света, а свет знаковна је разноврснији, повезан је са стварима, али сложеним, несталним и често неухватљивим односима. Управо је тај свет знаковна је и прва мета специјалног рата, који се одвија кроз три главне операције (операција вирус, операција мит и операција култ) и низа тактичких дејстава по људској свести.
ОПЕРАЦИЈА ВИРУС
 |
| Клаузовицев симбол тројства друштва |
Ево нас опет на Клаузовицевом симболу тројства друштва, а горе на његовом врху, ено вируса... Творевине на граници између живе и неорганске природе. Како објаснити ову операцију? Као у биологији, вирус испољава могућност ремећења туђег програма.
Вирус се прилагодио томе да израбљује одређене врсте живих ћелија, “уме” да их проналази и качи се за њихов омотач. Прикачивши се, он у ћелију прогура свега један молекул - РНК у коме су забележене команде за “производњу” вируса. И у ћелији настаје тајна влада, влада у сенци која својој вољи подређује читаву животну активност огромног система. Сада су сви ресурси ћелије усмерени на извршавање команди забележених у убаченој матрици. Сложени производни системи ћелије се преуређују за производњу језгара вируса и њиховим заодевањем у беланчевинаст омотач исцрпљена ћелија угине.
Па како изгледа операција Вирус у
процесу манипулације свешћу?
Мета вируса који се убацује у живо ткиво друштва јесте Језик. Његов задатак је инфилтрирање у главна саопштења “упакована” у речи, вербалне текстове (штампане текстове, говоре, емисије на радију и телевизији). Наиме, језик представља систем појмова, речи (имена), у којима човек појми свет и друштво и главно је средство потчињавања.
У културни пртљаг савременог човека ушла је представа о томе да потчињавање почиње од спознаје која служи као основ за убеђење. Сугестибилност путем речи - дубинско је својство психе, настало знатно пре способности за аналитичко мишљење. Ако манипулаторима пође за руком да у речник убаце речи "амебе“, пола посла је завршено.
Ако претресемо нашу “демократску штампу“, можемо класификовати око 20 критеријума за њихово препознавање. Те речи уништавају сво богатство породице синонима и огромно поље могућег смисла своде на један заједнички именилац. Он стиче “расплинуту универзалност”, поседујући истовремено врло незнатан, а понекад и нулти садржај. Објекат који се том речју означава, врло је тешко описати другим речима. Неке од тих речи вируса су: хуманизам, прогрес, легитимитет и сличне...
Узмимо за пример реч “хуманизам”, једну од најважнијих у савременом језику. Који је њен потајни смисао?
Хајде да бар мало расветлимо... Хуманизам није само нешто добро и ваљано, већ одређени идеализам, конкретна философска представа о човеку која оправдава сасвим конкретну политичку праксу. Та је философија поникла на идеалима Просвећености, и њена је суштина - фетишизовање сасвим одређене идеје човека уз потискивање па чак и уништавање свих оних који се у ту идеју не уклапају.
Де Токвил у својој књизи “Демократија у Америци” објашњава како су Англосаксонци искључили Индијанце и црнце из друштва - не зато што су посумњали у идеју свеопштих људских права, већ зато што је та идеја непримењива на та “створења неспособна за рационализам”. Де Токвил пише да се радило о масовном уништавању људи уз најпотпуније и искрено поштовање закона хуманизма. Насупрот томе, шпански конквистадори нису били хуманисте и лично су били суровији од философа са Харварда. Али, они су Индијанце клали као људе. Јер, тужиоци Инквизиције су у Америци увели као декрет: “Сваки је човек лик Божји по самој својој природи. То се не може порећи ни за Индијанце - ни зато што они не знају истинску религију, ни зато што чине аморалне поступке, па чак ни зато што су неразумни”.
Шпанци су се после бурне Конквисте поженили Индијанкама из чега су настале нове креолске нације. А сељаци-Индијанци по селима настављају да живе у својим “нехуманистичким” заједницама и говоре на свом језику.
Из идеја хуманизма поникла је теорија грађанског друштва. Њен аутор, философ Лок, развио је идеју “неотуђивих људских права”. Његови трактати надахњивали су читава поколења револуционара, а тако је настао и прогресивни запад и назадни и декадентни исток. И тако, док су источни народи ишли кроз живот “Јеванђељем као штитом у души и крстом као мачем у руци”, европски народи, су ишли - с Локом и гиљотином. Дакле, Лок не само што је био активни присталица ропства и помагао да се у том духу напише устав Јужних држава САД, већ је и своју уштеђевину уложио у Краљевску Афричку компанију - монополисту трговине робљем у Британији.
Па хајде да већ једном погледамо истини у очи: трговина робљем била је у непосредној вези с Просвећеношћу. Управо је током XVIII века, “Века Светлости“, од 1701. до 1810. у Америку било продато 6,2 милиона Африканаца (сматра се да је у потпалубљима помрло десет пута више). Такође, од 1811. до 1870. године, када је читава Европа већ проклињала Русију због кршења људских права, хумани Европљани су допремили у Америку и продали још 1,9 милиона црнаца - премда је руској ратној морнарици полазило за руком да понеког трговца робљем ухвати и обеси. Ето примера, како чак и у тако пријатној речи као што је хуманизам, дубински смисао поседује разорну силу за Србију. Сви смо ми, осим гомилице “нових Срба”, у оквиру хуманизма - Индијанци и црнци.
Ако овај апстрактан опис операције уметања вируса применимо на ситуацију у Србији, долазимо до Операције стварања мита...
ОПЕРАЦИЈА МИТ
 |
| Доктрина психолошких операција (FM 3 - o5. 30) |
Мит је уопштена представа о стварности која обједињује морална и естетска усмерења, спајајући стварност са мистиком. То је представа која је увек у знатној мери илузорна, али због етичке и уметничке привлачности снажно дејствује на масовну свест.
Структура мита и начин на који га друштвена свест појми омогућује да се створи читава индустрија за фабрикацију и увођење митова у циљу манипулације свешћу и понашањем. Такви митови, наравно, ретко постају део дуготрајне традиције која улази у језгро културе али у променљивој мозаичкој масовној култури они могу заузимати значајно место. Што је главно, они решавају конкретне задатке манипулације свешћу. Уопштено, можемо их поделити на Црне и светле...
ЦРНИ МИТОВИ
Они се у друштвеној свести одржавају (често у међународним размерама) зато да би их у потребном тренутку оживели и спровели хитну кампању манипулације свешћу.
Велике историјске црне митове стварају угледни интелектуалци и уметници, а одржавају се напорима владајућих кругова у сврху очувања њихове културне хегемоније. Ти митови оправдавају онај раскид с прошлошћу који је и довео до успостављања постојећег уређења. Ако их још и угледни инострани умови подржавају, такви митови стичу злослутан и дугорочан карактер и изнедрују митове – кћерке или уопштавајуће митове.
За историју Србије у Ново доба и за њене односе с Европом веома је важан, на пример, црни стари мит о "Велико српској хегемонији".
Из тог се мита све досада изводи закључак да је Србији наводно “генетски” својствен тип крваве и сурове деспотије. Најбољи пример коришћења тог мита јесте адвокат Срђа Поповић који на предавању "Хашки трибунал", одржаном у оквиру "Школе за демократију", Хелсиншког одбора за људска права у Србији каже:
 |
| Срђа Поповић |
“...Данас кривицу за злочине у ратовима на простору бивше Југославије учињене у име српског народа сносе они који су их чинили, они који су их наређивали, али и грађани који су гласали за такву политику. Политички програм ‘велике Србије’ или државе која ће ујединити све територије на којима живе Срби, грађани Србије подржали су полебисцитарно на изборима. Политички програм `велике Србије` подржале су и важне националне институције, попут војске, Српске академије наука и уметности, великог броја интелектуалаца и Српске православне цркве. Хипотека на такву политику мораће да се плаћа и морално и материјално, и то веома дуго“.
У овим речима Поповића, смештен је читав комплет негативних особина које се повезују с великодржавним карактером српске државе:
- геноцидна намера,
- лаж,
- клевета,
- злочин итд.
Који су код српских политичара и у српским институцијама наводно оправдани и морални ако су подређени надзадатку државе, тј. јачању војне моћи и проширењу територије[2].
СВЕТЛИ МИТОВИ ЗАПАДА
Светли митови су се са друге стране уобличили у велику метаидеологију савременог западног друштва која се уобичајено назива евроцентризам. Ту Европа није географски већ цивилизацијски појам (у прошлом веку се говорило да су језгро Европе постале САД). Ту и тамо покушавају да уведу реч “западоцентризам” али се она није примила. Евроцентризам се може назвати метаидеологијом Запада зато што се у његовим оквирима развијају и појединачне сукобљене идеологије (на пример, либерализам и марксизам). Важно је што оне потичу из исте слике света и од истих постулата у погледу историјског пута Запада.
Нама су митови евроцентризма нарочито занимљиви пошто је у друштвену свест у Србији уведена сасвим мистификована слика “светске цивилизације” у коју би се наводно требало “вратити”. Кредо евроцентризма српских реформатора изразио је Душан Микља који каже:
“Да ли би нам нешто фалило ако бисмо потисли оне пословичне лоше националне особине које се испољавају у одсуству обзира, осионости и простоти. Ако бисмо - уместо њих - усвојили правила понашања која садрже цивилизоване, али и општечовечанске вредности. Имајући у виду наглашену несразмеру која данас постоји између примитивности и уљудности, провинцијске учаурености и познавања света, затуцаности и толеранције, ксенофобичности и широкогрудости, чувари националне чистоте немају разлога да брину како ће се приближавањем Европи поменута несразмера у догледно време битно изменити. Можемо им, отуда, поручити да не очајавају јер тако посматрано проблем ове земље није мањак већ, сасвим обрнуто, вишак националног идентитета”[3].
Према овом миту, “Запад” почетком XXI века није географски појам па чак ни појам капитализма (премда је генетски, дабоме, управо с њим повезан). То је свеопшта дефиниција оног привредног, научно – техничког и структурно – демократског нивоа без кога је наводно незамисливо постојање било ког истински савременог друштва очишћеног од архаичности.
Евроцентризам се не своди на неку од подврста етноцентризма, од кога није слободан ниједан народ. То је идеологија која претендује на универзалност и која тврди да сви народи и све културе пролазе један исти пут и међусобно се разликују само по степену развоја.
Евроцентризам се снажно проширио у 19. веку. Међутим, основе његове поставке остају непромењиве и данас. Када се друштво налази на раскрсници и одређује пут свог развоја, политичари прожети идеологијом евроцентризма избацују паролу: “Угледај се на Запад - то је најбољи од свих светова”.
Премда је комично, послушајте и саопштење Грађанског савеза Србије из времена француског референдума о прикључењу ЕУ: “Пошто нисмо у стању да својим гласом подржимо овај огромни корак ка успостављању још снажније ЕУ, позваћемо грађане Француске да то учине и за нас“[4], било је то саопштење ГСС, који је организовао и акцију у центру Београда, позвајући Французе да на референдуму подрже устав ЕУ и тиме отворе пут земљама западног Балкана у ЕУ.
Када је инфилтриран вирус и када је готова операција Мит, стижемо и до завршног ударца који се у Србији тренутно спроводи, али који је на срећу далеко од краја који би значо уништење читавог народа.
ОПЕРАЦИЈА КУЛТ
Заражени смо вирусом, прогутавши причу о прогресу и хуманизму; били смо неми посматрачи стварања митова о нашој кривици, геноцидности и нашем балканском дивљаштву и остали слепи на чињеницу да се у самом презривом погледу на нашу културу и наш систем вредности крије физиологија колонијалног и расистичког ока.
Колонизатор, нам се представља као цивилизатор и великодушно нас позива да постанемо људска бића и да се изједначимо с њим; али тако што ћемо поништити себе и прихватити његову жељу да играмо улогу објекта доминације. Прети нам и потпуна “роботизација“, а до тог завршног ударца и чина нашег потпуног поробљавања, стоји само операција култ. Кроз ову операцију морамо прихватити нови систем вредности кроз који ћемо вредновати све оно што нас кроз ропство које нам је намењено чека.
Први култ који нам се жели наметнути је култ Европе. Његови основни постулати су: хуманизам, људска права, демократија и цивилизација...
Ова дискриминација на основу црног мита о простом, милитаном и декадентном Балкану и светлог мита о евроцентризму, треба да нам наметне стереотип о не припадању цивилизацији и о аксиомској културној инфериорности нашег народа која се огледа у стигматизовању Балкана као племенске зоне која историјски касни толико много да овај проблем постаје васпитни проблем незрелости балканских народа.
Дакле, наши европски едукатори би да нас едукују, па су чак и уста угледних политичара све чешће пуна правних норми и моралних вредности које ми “нецивилизовани балканци“ треба да примимо од “просвећених“ и цивилизованих Европљана.
Тако смо и добили многе НВО, чији је основни задатак “едукација за Европу“. Једна од најагилнијих НВО која би да нас цивилизује, јесте Центар за културну деконтаминацију. Основана је 1991. године у Београду, а њен директор и оснивач је госпођа Борка Павићевић. Наиме, декларишући своје циљеве, госпођа Павићевић наглашава да је мисија ове организације усмерена на трансформацију друштвене атмосфере која је по њеном мишљењу “... контаминирана оркестрираном националном мржњом и деструкцијом ...“[5].
У интервјуу за Недељник Време, Борка Павићевић каже:
 |
| Борка Павићевић |
“ Центар је, дакле, направљен да се јавна реч супротстави насиљу, да би неке ствари у овој средини постале евидентне и да би се видела нека друга основица друштва. Настао је из Београдског круга, окупио је људе који слично мисле. Постао је драгоцен, у њему се могло гледати, слушати, разговарати у средини без духовног загађења. Упозоравао је од сирене својом сиреном којом је, све до отварања изложбе Виде Јоцић усред рата, најављиван почетак сваког програма. Центар је реакција на контаминирани контекст, део је сећања на целину, покушај спајања приче од дислоцираних биографија. Данас смо у компликованијој ситуацији јер треба да направимо контекст, зато што у друштву нецивилизованом, које нема јавни интерес, социјални и политички контекст више не постоје. Треба да их препознамо.“[6].
Истини за вољу, супротстављање насиљу је на месту и ту се госпођи Павићевић нема шта замерити; једино је спорно време и начин тог супростављања.
Да се мало подсетимо... Центар за културну деконтаминацију је основан 1991. године, а то је година сецесије и ратних дејстава. Година када се распадала СФРЈ (ма шта о њој мислили) и када је сваки војно способни грађанин имао уставну обавезу да је брани! То је година када су се Словенци одцепили после пуцањаве на ненаоружане младиће, хрватске паравојне формације се увелико спремале за етничко чишћење Срба који ће касније неком чудном метафизиком постати злочинци и агресори у властитој земљи.
Но то је већ прича о другим култовима: култу грађанске државе, демократије и људских права... На изградњи овог култа предано ради неколико НВО. Једна од њих био је и “Центар за мир и развој демократије“ госпође Весне Пешић.
 |
| Весна Пешић |
О његовој мисији, Весна Пешић каже:
“Мисија Центра за мир и развој демократије је да допринесе успостављању трајног мира, демократије, сарадње и помирења у Србији и међу нашим суседима – државама и народима у региону. Ово мислимо да постигнемо тако што ћемо се жестоко супротстављати ратнохушкачким акцијама и ставовима и унапређивати културу ненасиља, резонантно грађанско друштво, цивилно служење војног рока, демократско вођство, владавину права, компетентну управу, поштовање људских права и забрану дискриминације, изградњу децентрализованих институција и партиципацију у јавном животу добро обавештених и активних грађана, одговорних за сопствену будућност.“[7].
Као основне вредности се наводе: одржив мир, култура ненасиља, демократију, владавину права, поштовање људских права и забрану дискриминације.
Демократско политичко искуство после 1989. године протекло је у знаку евроамеричког тријумфализма. Брзо су, међутим, уочене и неке тамне стране политике демократије и људских права, па се и оне морају укалкулисати у пројекат образовања за демократију. Реч је о инструментализацији демократије и људских права за политичке интересе најразвијенијих држава.
Питање је да ли грађани Србије желе демократију тог типа... да ли желе државу која ће изгубити све атрибуте своје државности и чија ће се територија отимати сваки пут када неко одлучи да му је доста заједничког живота са Србима?
Погледајмо рецимо, шта нам поручује господин Миљенко Дерета из НВО Грађанске иницијативе:
 |
| Миљенко Дерета |
“Сваки национализам своје аргументе проналази у апсурдним, псеудонаучним тврдњама. Прошли смо кроз фазу генетског разграничења на Балкану, а пре неки дан нам је Војислав Коштуница понудио нову `истину` коју ће неизбрисивим словима потврдити и нови устав. Дакле: `Откад постоји Србија сваки припадник нашег народа рађа се и умире са свешћу да је Косово (шта би с Метохијом?) увек било и да ће заувек бити саставни део Србије`. Нисам проверио ову тврдњу код (све малобројније српске) новорођенчади и (све више) тренутно умирућих, већ сам се обратио себи. Установио сам да сам већи део живота (своје свести при рођењу се не сећам) провео с унутрашњим осећањем простора-територије који осећам као `свој` и у коме се осећам слободан. Тај простор се звао Југославија и укључивао је и Србију и АП Косово. Веровао сам да ће тако бити `заувек`. Није било. Без обзира на разне уставе, заклетве и неизбрисива слова, без обзира на жеље и потребе многих, ствари су се промениле. Данас живим у мањем делу `свог` некадашњег простора. Остале повремено посећујем, или кроз њих пролазим, увек узбуђен због пробуђених сећања.
Одбијам да учествујем у политикантској манипулацији осећањима грађана Србије којом немоћна власт прикрива своју неспособност и неспремност да се суочи с реалношћу. Најављујем да нећу гласати за устав који ће потврдити Милошевићеву изјаву да смо 1999. `очували територијални интегритет земље...`). Гласаћу само за устав који Србију дефинише као демократску, модерну, европску државу.То ми право не могу одузети.“[8].
Господин Дерета се згражава на сваку помисао да би се неко у Србији ипак одлучио да штити своју отаџбину, зато што ју је наследио од својих очева и зато што би је желео сачувати за своје унуке, па каже и следеће:
“Радикали су дошли код председника Владе и предложили му да поново објави рат целом свету. (то каже упркос чињеници да то радикали нису изговорили) Још један рат. Рат са извесним завршетком. Мајке и очеви извадите погребна одела. Младост ћемо опет или сахрањивати или испраћати у иностранство.
И једно и друго ићи ће на душу не само увек спремних извођача крвавих радова већ пре свега на рачун вишедневног ћутања Војислава Коштунице. О чему размишља, шта му шапућу сове и друге грабљивице? Да ли је могуће да га муче неке дилеме у вези са овом понудом?Срам вас било председниче владе Србије што са разговора нисте изашли први, јасно одбили помисао на рат и позвали се на разум и мир. Историја Србије памтиће вас по немоћи и ћутању пред изазовима. Срам нас било што се већ нисмо окупили испред владе и рекли ДОСТА! Доста Милошевића, доста разних Војислава и њихових заменика и портпарола. Доста убијања, доста уништавања Србије, доста понижавања грађана.Шта још треба да нам се деси да препознамо да је све исто као што је већ једном било? Шта још треба да нам се деси да покушамо да спречимо да се понови оно што нам се већ једном догодило?“[9].
Шта још треба да нам се деси, пита се господин Дерета па да схватимо да је “отпор узалудан“ и да “морамо“ да се повинујемо диктату његових “донатора“... Биљана Ковачевић Вучо је ту чак и ратнички настројена.
 |
| Биљана Ковачевић Вучо |
Наиме, ако неко одлучи да некоме ускрати “људско право“ да нам отме део територије, госпођа Вучо нас упозорава да седимо моирно и да сачувамо присебност јер:
“...сви који се баве не само правом, него и социологијом и филозофијом већ би требало да знају да од усвајања Универзалне декларације о правима човека, као и од Повеље Уједињених Нација, људска права имају јачу снагу него суверенитет једне државе. У том смислу, према глави 7. те Повеље чак међународна заједница има право да интервенише у случајевима када се до те мере крше људска права да то прети стабилности и миру у свету. Ово није никакав издајнички поклич, него једно основно право које сви који се баве тим стварима морају да знају и треба да рачунају са тим када воде политику одређене земље...“[10].
Шта нам то они заправо поручују?
Какве то истине морамо прихватити ако желимо у Европу?
Па, то би изгледало отприлике овако:
Етничко чишћење су припремили чланови Академије наука из Београда, као интелектуална елита српског народа, у сарадњи са Српском Православном Црквом као духовном елитом, а то потврђује етничку хомогенизацију територија бивше Југославије насељених Србима која је остварена протеривањем путем терора других популација, да би се омогућило коначно припајање ових територија од стране Србије.
Тако се активисти појединих НВО бесавесно стављају у службу отворене и голе лажи. Они то чине уз свесрдну помоћ и подршку пропагандиста из бивше Југославије, са наглашеним учешћем београдских мондијалиста, нарочито оних из фантомског "Београдског круга". Они сада, ево, и прете, захтевајући пуну контролу над нашим политичким и духовним животом. Под изговором да се супротстављају домаћим угњетачима и диктаторима, они шире мржњу према властитом народу, сматрајући то најдубљом политичком мудрошћу.
Те “несређене“ главе исказују толике количине љубави према човечанству и “сваком другом народу“, те им за свој народ не преостају никаква друга осећања осим тупе мржње. По њима треба бити на оној страни на којој су се налазили Клинтон, Олбрајтова, Кларк, Холбрук и Солана, а не на страни Ноама Чомског, Петера Хандкеа или Нормана Мајлера.
Када београдска мондијалисткиња, Соња Бисерко, коментаришући претходне изборе, изјављује за Торонто Стар: “Победио је нациста, а изгубио ратни злочинац“, онда је у том “чувеном“ исказу садржана целокупна идеологија мондијализма која захтева, у име “људских права“, да патриотизам, као “ниже осећање“, треба истребити из нашег духовног и политичког живота.
 |
| Соња Бисерко |
Нешто касније, у Дубровнику на предавању у оквиру семинара “Ратни злочини, геноцид и сећање“, изјавиће:
“Уместо суочавања с прошлошћу, Влада Србије форсира релативизацију злочина и покушава да изједначи све стране у ратовима. У Србији нема потенцијала за суочавање с прошлошћу и с геноцидом које су српске снаге починиле у Сребреници 1995. Геноцидна политика Београда доказана је пред Хашким трибуналом, у процесу против генерала Радислава Крстића..."[11].
По њеној оцени, без притиска међународне заједнице друштво у Србији се не може суочити с тим и осталим злочинима почињеним у име српског народа. Наравно, није пропустила да критикује и улогу Српске Православне Цркве у друштву и да оцени да је СПЦ ретроградна и националистичка институцији која има политичке амбиције.
Мада је данас у свету доста интелектуалаца који су прозрели карактер антисрпске кампање, која је годинама попримала ирационалне облике, још није, и за дуго времена неће бити превладана атмосфера која је имала карактер линчовања једног народа. Оно што протагонисти такве кампање говоре, састојало се у изједначавању отпора највећег дела српске интелигенције гигантској “наоружаној неправди“ са нацизмом. Само анационални и антинационални Срби могу да добију улазницу међу “културне народе“. Сви остали требало би да се подвргну, ништа мање него денацификацији!
У супротном, бићемо оптужени за кршење људских права, а ако нас држава у томе не спречи, већ сте чули госпођу Вучо: “...од усвајања Универзалне декларације о правима човека, као и од Повеље Уједињених Нација, људска права имају јачу снагу него суверенитет једне државе...“.
Дакле, када неко затражи одцепљење свог дворишта од своје општине, чак и државе и одлучу да прогласи своју независност, морамо му то дозволити, морамо му плаћати за прелаз преко његове територије јер ако се дрзнемо да се супроставимо његовом безобразлуку, доћи ће “Милосрдни анђео“ да заштити његова права и све ће се лепо завршити уз мању колатералну штету наравно...
Сада, када смо разоткрили операције и тактичка дејства по друштвеној свести у Србији, видимо да овде има много вируса и митова који готово потпуно исцрпљују наш јавни простор, претећи да нам буду потурени као аксиоми и полако учвршћујучи темеље новог култа.
Да се још једном подсетимо, у Србији се манипулише са симболима као што су:
- Симболи вербалног рата (рата који се води између такозваних проевропских - хуманих и радикалних - нехуманих снага, једне и друге Србије, Србија и Запад, итд), затим
- Симболима нових митова (Срби и српски национализам су једини кривци за рат у екс Југославији, Србија је починила геноцид, српска теорија завере, Православна црква која распирује мађунационалну мржњу – „пуковник Амфилохије“, Црква скрива ратне злоцинце, НАТО није починио агресију он је само интервенисао – Милосрдни анђео и тд...) и
- Симболима новог култа (борци за људска права и ратни хушкачи, Балкански понор пакла, Ђинђићев пут, демократске снаге, пут у ЕУ као пут спасења и економског напретка, суочавање са прошлоћу, Хашка правда и тд...).
Па погледајмо сада како изгледа нова социјална свера у коју треба да поверујемо и прихватимо оно што нам се намеће као друштвене вредности...
ЖИВОТ У СВЕТУ ИЛУЗИЈА
Простор овде не дозвољава исцрпну анализу (књига је у припреми), али мора да се нађе простора за анализу “квалитета“ императивних захтева најпроминентнијих активиста српског невладиног сектора о томе како да се интерпретира блиска прошлост јужнословенских народа. Ти људи, радећи за туђ интерес, покушавају да нам усаде десет нових црних митова:
ПРВИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Је мит о Уставном аранжману из 1974. године, чију је правну и политичку “изврсност“ имплицитно, признала и сама Европа, уграђујући његове принципе у конститутивне акте ЕУ. Тако Соња Бисерко, председник Хелсиншког одбора за људска права пише: “У интерпретацији српских националиста, Устав из 1974. био је главни разлог за распад земље јер је конфедерализовао Југославију“.
|
| Соња Бисерко |
По њеном мишљењу, “... Када је реч о националном питању, овај устав је био добра формула за федералну државу, оптимална за све народе. Из данашње перспективе, када је 25 земаља Европске Уније у фази ратификације новог устава, Устав Југославије из 1974. се доима као авангарда тог процеса, јер је антиципирао конституционално решење сложених заједница каква је сада Европска Унија“[12].
У позадини овог новог мита налази се намера, да се као узрок почетка грађанског рата у ех – Југославији означи стари црни мит о велико српском хегемонизму.
ДРУГИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Гласи: Некадашња СФРЈ је нестала деловањем искључиво унутрашњих актера, у првом реду српскога народа, односно његове политичке и интелектуалне елите, неспремне да се суочи са изазовима децентрализације и демократизације сложене државне творевине. У позадини овог мита налази се намера да се прикаже потпуно одсуство страних чинилаца у распаду СФРЈ, осим у улози “невољника“ који су морали да примају избеглице и дају донације за после ратни опоравак. Те “муке“, кажу наши НВО активисти, екстерне факторе лишавају сваке одговорности. Ретке примедбе на њихово деловање биће исцрпљене у наглашено модерираном указивању на повремену неадекватност употребљених средстава (економске санкције, бомбардовање Србије) док се политичка и морална беспрекорност страног актера ничим не сме довести у питање[13].
ТРЕЋИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Мит о склоности српског народа ка теоријама завере. Наиме, сваки покушај тумачења улоге међународне заједнице у еx-југословенској драми у другачијем контексту од оног који нуде борци за људска права, по њима је приврженост “теорији завере“. Како кажу активисти НВО, појединац који се усуди да мисли својом главом, само је индивидуална експресија колективне српске склоности ка параноји и самосажаљењу, која се опире обавезном српском суочавању с недавном прошлошћу, преузимањем одговорности за њен ратни исход и колективно покајање пред жртвама. То врло јасно у овој земљи говоре “перјанице“ цивилног друштва: Према Весни Пешић:
|
| Весна Пешић |
“Међународна заједница јесте противник српске политике која се води последњих 10 година, али то се доживљава и приказује као да је она противник читавог народа.“[14].
Истоветно становиште председница Хелсиншког одбора за људска права образлаже нешто темељније:
|
| Соња Бисерко |
"Лаж коју шири највећи број медија, деформише друштво које живи у дубокој заблуди и конфузији. Промовисањем самосажаљења и осећања сталне угрожености због наводне светске конспирације против Срба, спречава се било какво осећање одговорности и кајања.“[15].
По том кључу једна од најагилнијих активисткиња српског “невладиног сектора“, тумачи и најтрауматичнију страницу новије српске историје - геноцид над Србима у НД Хрватској у Другом светском рату.
Географски топос и симбол тог страдања, за С. Бисерко је тек "Српски мит о Јасеновцу и следствено томе, геноцидности хрватскога народа“. На другом месту ова ауторка је прецизнија: "Олаким квалификовањем ратних злочина над Србима термином “геноцид”, на делу је покушај релативизације (српских злочина, примедба аутора), који је веома узео маха, углавном стратешки осмишљен и промовисан од стране београдске елите.“[16].
ЧЕТВРТИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Четврти мит који нам “уграђују“ је мит о апсолутној српској одговорности за сва конфликтна дешавања у заједничкој држави и о аутохтоном српском национализму као најзначајнијем кривацу за распад Титове Југославије. Према овом миту, српски национализам је најзначајнији на просторима СФРЈ, док се национализми других еx-југословенских народа сматрају реактивним и без суштинске одговорности за распад заједничке државе. Свако покушај који настоји да укаже на много сложенију историјску динамику међунационалних односа у еx-Југославији, ове НВО осуђују као “говор мржње“, јер је то означавају као покушај релативизације апсолутне српске одговорности! Односно, како то пише Соња Бисерко у “бриљантном“ тексту - тумачу овог четвртог мита:
|
| Соња Бисерко |
“Континуитет политчиког насиља које карактерише политчику културу Србије, кључ је за њено разумевање“,[17].
Издвајањем неколико тачака у времену, интерпретативно се редукују на прости збир српских ратних злочина, а они су увек представљени у континуираном низу, увек као иницијални и самосврховити акт српског агресора на међународно признате државе Хрватску и Босну и Херцеговину. Распад уз рат, интерпретира се искључиво по кључу српске виолентности као супстанцијалног и петрификованог етно-менталитетског својства српскога народа, политчики инструментализованог у сврхе великосрпског империјалног пројекта. “То што смо ми радили тој другој држави, Босни, то је катастрофа. БиХ је тада већ била међународно призната држава“, подсећа Весна Пешић[18]. На другом месту Весна Пешић прецизирара свој став:
|
| Весна Пешић |
“Ако је реч о српској експанзионистичкој ратној политици, која је имала за циљ окупацију туђих територија, између осталих и Хрватске, морам да кажем да је та политика у потпуности поражена“.[19]
Злочине осталих актера СФРЈ драме, наши мондијалисти, сматрају “реактивним и одбрамбеним“, а као такви, тврде, не подлежу кривичним и моралним санкцијама истих размера, нити су вредни озбиљније интерпретаторске пажње, бар не пажње српских интерпретатора и моралних валоризатора недавне ратне прошлости јужнословенских народа!? “Ту се сада мешају неки интелектуалци који су некакви ‘полутани’ и који покушавају да замрсе ствар са Законом, па стално причају приче “у шрех“ у корист или против помирења, извињења, Вилија Бранта и клечања, па онда се иде још више у шрех с причама типа “сви су патили“, “сви су чинили злочине“ што је чиста баналност, јер је то опште место“, децидна је Весна Пешић. „Ма, не занима ме то, ... интересује ме законска и правна правда за Сребреницу и друге (српске) злочине, а не историјска и морална наклапања.“[20]
И за те злочине политичку одговорност прецизира се, треба да преузме српски народ, односно његова некадашња политичка елита, која је својим про-ратним политчиким актима принудила остале народе СФРЈ да прибегну свим средствима одбране, па и злочиначким. Та чињеница, међутим, наглашава се, не мење ништа битно на моралној беспрекорности њихове победе у настојањима на реализацији својих политичких аспирација, које су, биле сасвим у складу са доминантним светским процесима. Једна од перјаница НВО, Соња Бисерко, ту је једноставно неодољиво непоколебљива:
|
| Соња Бисерко |
“Међутим, и поред војне надмоћи коју је имала, Србија није могла да савлада отпор осталих југословенских народа, јер се показало да они имају моралну надмоћ и да су њихове тежње у складу са доминантним светским процесима“[21].
Са друге стране, њиховом моралном димензијом, уколико желе, могли би (не и морали!) да се позабаве припадници њихових народа. Ови “наши“, исцрпће се у инсистирању на кривичној и моралној одговорности искључиво сопственога народа, како је то објаснила Биљана Ковачевић Вучо:
|
| Биљана Ковачевић Вучо |
"Баш ме брига шта је било после Вијетнамског рата и шта су то тамо Американци радили. Ми као грађани треба да откријемо или бар да утичемо да се наши злочини обележе и казне. То је за наше добро. Налик је ономе када кажу да има много лоших ђака. Али мене то не интересује, мене брине ако је мој син лош ђак. Има болесних људи, али мене највише погађа када је неко мој болестан. Дакле, мене погађа када су се злочини догодили у моје име, у моме окружењу и када се за то налазе оправдања“, веома је прецизна председница Комитета правника за људска права.[22]
Искрену бригу да се српски народ не дај Боже ипак "провуче", а таман посла и у нечему профитира искрено је “забринула“ Соњу Бисерко:
|
| Соња Бисерко |
“Релативизација и деетнификација сребреничке трагедије“, упозорава Бисерко, “онемогућила би плаћање ратне одштете ... и помогла у остваривању стратешких циљева Београда да тражи територију Републике Српске у замену за Косово.“[23]. „Покушај групе некомпетентних правника да пред једним другим, Међународним судом правде у Хагу, оспори тужбу Босне и Херцеговине и Хрватске за агресију и геноцид, делује аморално.“[24]
ПЕТИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Пети мит који се намеће је мит о злочиначкој правосланвној цркви. Борци за људска права оптужују СПЦ за распиривање националне мржње према осталим народима и религијама, тврдећи да је доласком Милошевића на власт, црква враћена на историјску позорницу. Активисти србијанског “невладиног сектора“ сматрају да се црква самоконституисала у кључног операционализатора милошевићевог великосрпског државног пројекта, обезбедивши подршку српским империјалним походима на туђе етничке територије.
|
| Соња Бисерко |
“На том пројекту се истрајава и сад, али ‘мирним и дипломатским’ средствима, посредством Српске православне цркве која делује као параполитичка организација... Ради се у суштини о стратегији чекања нових међународних околности“[25], објашњава С. Бисерко.
“Наши НВОовци“ посебно упозоравају на опасно деловање СПЦ у Црној Гори и Македонији. Опасно у деловању Цркве, по “НВОовцима” је могућност за грађанско-ратни исход легитимних црногорских настојања на стварању самосталне државе, док у Македонији СПЦ може да одложи дефинитивну еманципацију македонске цркве и државе од српскога утицаја.
ШЕСТИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Мит о “милосрдном анђелу“. За “НВОовце“ агресија НАТО није имала карактер агресије, већ изнуђеног покушаја међународне заједнице да сруши злочиначки србијански режим, односно, да оконча његову десетогодишњу геноцидну политику, чије су жртве били, или су могли бити, сви остали народи Западнога Балкана. Дакле та “милосрдна“ агресија је била не само нужна и легитимна, већ и увелико закаснела. “НВОовци“ никако да прежале што агресија није окончана копненим трупама, односно, потпуним војним поразом, окупацијом и демилитаризацијом Србије. То је била мисао Соње Бисерко која је цитирана у уредничком уводнику New York Times-a, 9. маја 1999.[26] а и суштина њеног излагања пред Хелсиншким комитетом за људска права у Штокхолму[27].
СЕДМИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Мит о Хашкој правди... Мит каже да морамо да прихватимо Хашки трибунал као објективну и респектабилна институцију која утврђује индивидуалну одговорност за злочине почињене током међуетничких ратова на просторима некадашње заједничке државе и која одређује кривчине санкције за њихово извршење. “НВОовцима“ то није доста већ траже да Хаг прихватамо као место на којем се исписују једине поуздане странице новије политичке историје нашег региона, чему, према сопственом признању, немали допринос дају и активисти српских невладиних организација: “Све је јасније да ће хашки процеси дати сасвим нови кључ за читање историје Балкана XX века“, тврди С. Бисерко[28]. “Из тих разлога“, сматра она, “и међународну заједницу треба подвргнути критици када својом актуелном политиком почне да показује назнаке деловања изван историјског контекста који суд дефинише“[29]. Истоветнога је мишљења и Наташа Кандић: “Нажалост, то наше суочавање са прошлошћу мора да се заснива на чињеницама које износи Хашки трибунал...“[30].Идентитет кључних актера, и у феноменалном и у персоналном смислу, је за њих несумњив – српски национализам, његови креатори и операционализатори тако С. Бисерко каже: “Процес Слободану Милошевићу у Хашком суду исписује прецизну хронологију свих ратних догађања и открива његове циљеве, идеологију српског национализма и његове архитекте.“[31].
ОСМИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Овај мит каже да Срби морају да буду кажњени јер су геноцидни народ... Иако је споразум трију зараћених народа склопљен 1995. године у Дејтону, он је легализовао етничку поделу бивше југословенске републике, насталу, тврде “НВОовци“, као резултат српске агресије и политике етничког чишћења, односно геноцида. Сличан карактер имао је, додаје се, и дугогодишњи српски третман легитимних политичких аспирација косметских Албанаца. Ево како се оглашавају: “Дејтонски споразум је уважио етничку поделу која је резултат геноцидне политчке над бошњачким народом. Покушај Милошевића да на исти начин створи нову ситуацију и на Косову, чиме би се озбиљно угрозила стабилност читавог Балкана, завршио је НАТО интервенцијом.“[32].
Планирани акти међународне заједнице у правцу ампутирања Косова и Метохије од Србије, односно ревизије Дејтонског споразума ради поништавања државности Републике Српске утапањем у државно тело унитарно конципиране Босне и Херцеговине, су легитимна одмазда за, како се тврди, једнодеценијску политику државнога терора, бруталног кршења људских права и покушај геноцида над косметским Албанцима, односно за, пред непристраним и кредибилним трибуналом у Хагу утврђени геноцид(?) над босанским Муслиманима, на којем је, прецизира се, настала Република Српска. То мисле и за то се залажу “НВОовци“. Соња Бисерко је недвосмислена: “Охрабрујућа је чињеница да високи представник у БиХ – Педи Ешдаун на Дејтонски споразум гледа као на акт који се мора `превазићи да би се ушло у Европску Унију`, јер је сачињен да би се зауставио рат“. Бисерко додаје: “Само укидање Републике Српске, што је већ и учињено брисањем државности и суверености из њеног Устава, биће позитиван сигнал за цели регион.“[33].
У том смислу, тврде, од посебног значаја је упорна апсолутизација и етнификација свих српских злочина током грађанских ратова на просторима еx-Југославије, посебно сребренчиког: “Сребрница је посве посебан случај. То је више од трагедије. Истребљење толиког броја људи за четири дана, организовано и систематски, није био никакав ексцес, већ сама суштина – радикално зло. Методи коришћени у Сребрници надишли су све оно што се дешавало на територији бивше Југославије. То се неће и не сме заборавити. За Србе је то тешка хипотека која се као огроман терет оставља будућим генерацијама.“[34].
“НВОовцима“ су интересовања веома распрострањена. Очекују да политичка фрагментација Западног Балкана потраје. Из интерпретаторске перспективе активиста “невладиног сектора“ Црна Гора је још 2001. године, независна, србијанског империјалистичког и хегемонистичког загрљаја ослобођена држава, коју би као такву требало и признати: “Црна Гора је у трагању за својим идентитетом и будућим статусом. Она увелико постаје медитеранска земља; њени становници, они који су млађи од 40 година, сматрају себе Црногорцима, ... и само је питање времена када ће независна Црна Гора постати стварност на Балкану.“[35].
Какви су то “НВОовци“ - злохуди или видовити јер причају и о будућим гангренама на српском ткиву. Или, ако имамо на уму њихову досадашњу “добру обавештеност“, можда им је неко већ рекао чему да “посвете своју бригу“. Они наиме, попут “црногорског решења“ зналачки упозоравају на мањинске и регионалне проблеме Србије који својом бројношћу и интензитетом озбиљно у питање доводе унутрашње уређење матице српског народа, и предвиђају разрешење слично “црногорском“. Тако С.Бисерко каже: “Када је у питању унутрашње уређење Србије, поставља се и питање Војводине, која је уједно и најважнији део мањинског питања. Отварају се и два регионална: југ Србије и Санџак. Оба су истовремено и веома важна мањинска и регионална питања“[36].
Хелсиншки комитет за људска права у Србији, у надасве занимљивом “Билансу промашеног пројекта“, из своје Хелсиншке повеље 79-80, тријумфално закључује да је логика по којој се распала некадашња југословенска држава, сада на делу у самој Србији: “Логика распада Југославије сада је присутна и у Србији“[37].
Сунце ће да нас огреје (или бар оне који преживе “НВОовска“ прижељкивања) тек потпуном финализацијом тих процеса. За простор Западног Балкана, процењује се, тада наступа период стабилног и просперитетног развоја: “Европска Унија је тек на властитим грешкама почела да развија јаснију стратегију, која у суштини прихвата идеју о дисолуцији Југославије без које нема консолидације региона“, уверава нас С. Бисерко[38].
ДЕВЕТИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Мит о 5. октобру. Суштина мита је у следећем: политички преврат у Србији који се догодио 5. октобра 2000. године, био је неискоришћена историјска шанса да се успостави персонални и идеолошки дисконтинуитет са дотадашњом националистичком и империјалистичком политиком официјелне Србије: “Неспоразум Срба са светом крајем XX века, остао је и након 5. октобра, упркос огромној жељи света да се Србија прими натраг у окриље међународне заједнице. Ни једна земља у транзицији није добила тако повољне услове за пријем у Савет Европе, нити је добила третман какав је добила Србија. Европска Унија је прострла црвени тепих са надом да ће нова демократска власт направити истински дисконтинуитет са Милошевићевим режимом“, резигнирана је С. Бисерко[39].
Избором Милошевићевог наследника, по мишљењу активиста српског “трећег сектора“, уместо дисконтинуитета, омогућен је континуитет те политике, који је трагично потврђен убиством првог пост-милошевићевског премијера марта 2003. године: “Овакав исход 5. октобра, омогућио је континуитет са политиком претходног режима, посебно на плану националистичког пројекта, а тиме и одржавање криминализованих и репресивних државних и парадржавних структура.“ Бисерко прецизира: “Војислав Коштуница није ни у једном тренутку осудио Милошевићеву ратну политику, нити се икада позитивно изјаснио о Хашком трибуналу. Такође, Војислав Коштуница се никада није дистанцирао од пројекта Велике Србије. Напротив, он је користио сваку прилику да Републику Српску третира као другу српску државу, која је привремено раздвојена од Србије.“[40]
Убиство првог пост-милошевићевског премијера марта 2003. године, према овој ауторки, доказ је континуитета “старе политике“: “Након убиства премијера Ђинђића дошло је до инволуције и отвореног повратка на етнонационалистичку политику, одбацивања сваког облика истинског суочавања са прошлошћу и сарадње са Хагом. Процес потпуне рестаурације национализма добио је легитимитет на изборима 2003. године. С тим да су сада циљеви и моћ олигархије међународно легитимисани, јер се не може очекивати нова изолација Србије“[41], са жаљењем констатује С. Бисерко.
Време краткотрајне владавине премијера Ђинђића, према овом, деветом миту који се усађује у Србију, има да се сматра неком врстом изузетка, реформистичког и про-западног инцидента, у континуираном историјском току српског конзервативизма и антизападњаштва.
ДЕСЕТИ НОВИ ЦРНИ МИТ
Овај мит каже: Србија је оличење простог, милитантног, декадентног Балкана. Наиме, свеколиком својом, а нарочитом новијом историјом, српски народ је, кажу “НВОовци“ потврдио своје вредносне оријентације. Па их “НВОовци“ набрајају: Најпре српску инхерентну милитаристичку вредносну оријентацију: “Активна улога војске у политици показала се као константа модерне историје Србије и Југославије и представља једно од њених најмаркантнијих обележја. Војска је, с једне стране, била главни ослонац режима и званичне државне идеологије, али је често бивала и самостални политички чинилац који на себе преузима креативну улогу у формулисању национално-политичких циљева, с друге стране... Током последње три деценије XX века војска је имала истакнуту улогу активног чувара режима, односно државне идеологије (социјализам), што се поклапало са интересима српске националне елите.“[42]
Затим прекоревају због српске традиционалистичке вредносне оријентације: “Србија је у Русији, односно православној цивилизацији тражила историјски ослонац. Чињеница је да је Србија део тог православног света, што се најбоље види кроз њен однос према тржишној привреди и европским вредностима.“[43]
Трећа “штета“ по мишљењу “НВОоваца“ је српска антимодернизацијска вредносна оријентација: “Проблем Србије је у недостатку унутрашње подршке за промене и окоштали отпор модернизацији. Антизападни отпор је константа у српској историји који је вероватно сада и највећи због изазова и позитивних околности које су се стекле за проевропску оријентацију“[44].
Пре него што ће констатовати да такви какви смо, не требамо никоме, “НВОовци“ ће Србији приписати и ирационалистичку вредносну оријентацију: “Рационално објашњење за све што се дешавало у Србији, не само последње две деценије, већ и током целог XX века, није могуће... Корене вероватно треба тражити у чињеници да у српској историји не постоји раздобље просветитељства и рационализма у којима су сазревала модерна европска друштва“[45].
Како упозоравају “НВОовци“ (а видите да је ту врло активан Хелсиншки фонд за људско право у Србији), пошто српски народ има такве вредносне оријентације, он је непожељан у породници евро-атлантских народа, чијем тегобном настајању сведочимо – кажу из невладиног сектора.(Ето, глупи Срби, ни не знате да постоји “породица евро-атлантских народа“!). На сву срећу, “НВОовци“ не остављају српски народ без наде – биће добродошао у ту неку породицу “евро-атлантских народа“ тек након вишегодишњег, а можда и вишедеценијског етно-карактерног дисциплиновања (“денацификације“) и политичко-културалног ресоцијализовања, под протекторатом, односно, врстом колонијалне управе међународне заједнице! (Све то можда – ако будемо добри!?).
И ето, таман нам наши мондијалисти пројектоваше дугорочну судбину, кад – замери им се ни мање ни више него цела Европска Унија. Попут кучета што уједе руку која га храни, наши наши мондијалисти се окомише се на ЕУ: “Међутим, проблематична је теза коју Европска унија промовише да ће се временом и Србија кретати по историјској инерцији“, упозорава С. Бисерко. “Са својим унутрашњим конзервативним структурама она није политички и економски партнер у региону. Њена демократска трансформација је могућа само уз помоћ међународне заједнице и неку врсту ‘колонизације’ њених институција, посебно војске, полиције, правосуђа и образовног система....“ У том смислу, од посебнога значаја је, по мишљењу ове активисткиње “трећег сектора“, редефинисање њеног безбедносног система: “Демилитаризација Србије, свођење армије на рационалну меру са новим безбедносним концептом (који подразумева борбу против природних непогода, тероризма, трафикинга, наркодилера) отвара могућност за њену стварну демократизацију“[46].
Повлашћену улогу у том процесу тамањења свега што је српско културно, историјско,политичко, или било какво друго наслеђе, требало би да имају Сједињене Америчке Државе, јер су, кажу “НВОовци“, једини неспорни политички ауторитет међу готово свим државама Западног Балкана, превасходно онима још увек оптерећеним неразрешеним етничким питањима.
Према мишљењу директорке Центра за културну деконтаминацију, добрим намерама међународне заједнице није, ипак, наодмет придружити и лична прегнућа у назначеном смеру: “То значи да су током свих тих година људи постали болесни, култура нарочито, и да нам је потребан један центар који ће деконтаминирати ту невероватну ксенофобију и национализам који се раширио Србијом, који је, заправо, одређена врста национал-социјализма и који је прерастао у истинску шизофренију и праву катастрофу... Мислим да заиста треба деконтаминирати ту територију од свих тих имиџа, тих идиотских прича које су упућиване народу и коришћене како би режим конструисао нове етничке границе. То није слобода и демократија.“[47].
ЗАКЉУЧАК
У приступу цивилном друштву и невладиним организацијама, у научно – теоријској и практичној сфери, могу се уочити два правца. Један који ове феномене посматра кроз њихову еволуцију, из перспектива историје идеја, постепеног раздвајања државе и друштва током 18. и 19. века, и стицања независног статуса цивилног друштва у границама правне државе. Други, који цивилно друштво и невладине организације претвара у полуге глобалистичке идеологије, која носи у себи мрачна обележја тоталитаризма. Херберт Маркузе давно је указао на тоталитарне тенденције светског тржишта, и ситна манипулисања иза којих се крију крупни интереси.[48]
Глобалистичка идеологија руши међународно правни поредак, на исти начин на који су то чинила два претходна тоталитаризма: нацизам и стаљинизам. Несумњиво да између та три облика постоје разлике, али и одређена подударност, а то је насиље, варваризам и испирање мозгова. Гулаге, гасне коморе и концентрационе логоре, заменио је високо технолошки варваризам, у виду колективног кажњавања народа путем изолације, санкција, бомбардовања бомбама са разблаженим уранијумом.
Експлозија најразличитијих организација, под етикетом “невладине” у последњих неколико деценија, произашла је из једног алтернативног глобалног сценарија, након самопрокламовања САД као победника у хладном рату и лидера света. Председник САД Клинтон, у обраћању нацији (The State of the Union) 1999, поновио је оно што је његов претходник изрекао још 1991: “20. век био је век Америке и тако треба да буде и следећи 21. век”. Ослонац за овај став два председника нашла су у чињеници да је Америка, уз све своје слабости, посебно презадужености, преживела хладни рат, очувала енормни нуклеарни потенцијал и подигла га на виши технолошки ниво. Из претходног трилатералног модела владавине, пројектованог у оквиру “Трилатералне комисије”, задржала је транснационални модел акумулације капитала, као основну стратешку одредницу, али је технику планетарног управљања желела безпоговорно да задржи за себе. Међутим, то јој до сада није пошло за руком. Ни освајање командних позиција у НАТО, није јој обезбедило апсолутну доминацију, чак ни у тој алијанси.
У недостатку једне утемељене визије о планетарној владавини, и сазнању да се само путем тржишта не могу остварити жељени циљеви, пришло се коришћењу малих шрафова, који би могли да повежу грандиозну машинерију. Официјелни теоретичари САД, дошли су до закључка да је невладин сектор најкраћи и најбезболнији пут за гло-бализацију оних видова активности, који су ван контроле транснационалних компанија и финансијских центара моћи, као што је нпр. школство, здравство, уметност. Том конгломерату организација, које су наступале под етикетом “невладине”, није додељена примарно, директна политичка улога, у смислу непосредног освајања власти, него индиректна, тј. деловања у правцу дисперсије државне власти, кроз продирање у државне структуре, стварање паралелних структура, утицања на јавно мњење. Тим путем невладин сектор требало би да постане фактор глобалне владавине, и постепено, кроз слабљење и разарање држава, да пружи легитимитет глобалној владавини. Концепт политике пребацује се са парламентарних тела на самоодабране групе, које наступају под етикетом “невладине”, и као “представници” цивилног друштва. Невладине организације укључују се у пира-мидалну структуру, на чијем се врху налази уски елитистички круг.
Било би погрешно схватити укључење невладиних организација у идеологију глобализације, као неку врсту завере САД. Управо обрнуто; то је добро испланирана акција, један алтернативни модел владавине, о коме се отворено расправља. Ни чланови Конгреса, ни администрација Председника САД, немају никаквих илузија о природи орга-низација којима манипулишу. То су за њих допунске полуге у спровођењу политике, које они “поштено и отворено плаћају”. Само у 1995. инвестирано је у “невладине” организације, у земљама у транзицији, које су укључене у глобалистичку мрежу, 6 милијарди долара.[49] Поједине од тих организација располажу средствима, наводи Холовеј, већим и од саме владе. У таквој ситуацији “невладине организације почињу да се понашају на сличан начин као комерцијални инвеститори, који олако купују... да би обавили свој посао”.[50] Парадокс ове конструкције лежи у чињеници да су невладине организације, које по дефиницији припадају непрофитабилном сектору, упрегнуте у кола транснацио-налног капитала. Далфилд сматра да су невладине организације “цинично злоупотребљене од стране моћних сила”.[51]
Највећи број теоретичара оцењује укључење невладиних организација у идеолошку конструкцију глобализације, као облик реколонизације, у којој су поједине мреже невладиних организација преузеле улогу, коју су некад имали мисионари. Истакнути руски књижевник Александар Зиновљев, умесно је констатовао да “Наша епоха није само посткомунистичка, она је и постдемократска”.
Критика америчке политике у односу на невладине организације дошла је и из круга независних америчких правника, окупљених на годишњој конференцији Аме-ричког удружења за међународно право, где су се чуле и ове речи: “Влада нема визију о томе како треба да изгледа глобална заједница... Дошло је до једног вакума, кога САД испуњавају са невладиним организацијама. Резултат тога је хаос”.[52] “Бизнис пракса” коју су упражњавале псеудо-невладине организације довела је до корупције и до моралног срозавања широм света. Било је случајева да се иза завесе “невладиних” организација скривао организовани криминал, понегде побуњеничке фракције друштва, па и терористичке организације. Са друге стране, огроман бирократски апарат гутао је највећи део средстава. Корозивни ефекат псеудо – невладиних организација, у односу на државу, довео је до отворене конфронтације између транснационалних и националних невладиних организација у Трећем свету. Неколико великих транснационалних невладиних организација покушале су, на затвореним седницама, далеко од јавности, да пронађу терапију за рехабилитацију организација под њиховим патронатом, али без успеха.[53]
Процес бујања невладиних организација изазвао је кризу идентитета и теоријску конфузију. Светска банка покушала је да проблем реши терминолошком иновацијом. Међутим, проблем је у бити појмовни, а не терминолошки.
Неспорно да је савремено дрштво исувише компликовано да би држава могла бити једини инструмент, да су данас потребне различите форме друштвене сарадње, али ствари треба назвати правим именом и законски одвојено регулисати различите типове организација, које данас делују на сцени: “Think-Thank-“, “advocacy” “QUANGO” “GONGO”, “GOING”, “BONGO”. Истинске невладине организације морају се концентрисати на микро плану, првенствено у хуманитарној сфери и еколошкој. Како то умесно констатује Малатра оне морају остати независне и “уместо да буду етикета за закулисну игру појединих центара моћи... уместо да буду мирођија у глобалној кухињи”, морају имати самосталну улогу и “ограничити своју делатност на простор за који имају потенцијал”.[54]
Криза коју данас проживљава свет, не своди се само на кризу америчке хегемоније, него, пре свега, на кризу модела глобализације и њене институционалне структуре. Глобализација као реалан историјски процес, који је отпочео пре више од једног века, и достигао критичну тачку крајем 20. века, захтева институционалну структуру на универзалном плану, при чему су државе незаобилазни актери у политичком и стратешком смислу. Стабилан међународни поредак, са хуманистички оријентисаним процесом глобализације, немогуће је остварити без активне улоге државе, која једино може обезбедити базичну инфраструктуру међународног поретка.
[2] Извор – Mедијска документација: http://82.117.206.28/web71.nsf/c81834ee0c7f1996c12570c40046d590/2230afeb74ed0262c12570c4005cab45?OpenDocument
[3] Извор – Mедијска документација: http://82.117.206.28/web71.nsf/c81834ee0c7f1996c12570c40046d590/33de5c7dc2d8d58ec12570c4005c7fae?OpenDocument
[4] Извор – Медијска документација: http://82.117.206.28/web71.nsf/c81834ee0c7f1996c12570c40046d590/ebaa5e24638e6818c12570c4005c8301?OpenDocument
[5] Извор: Директоријум НВО, Центра за развој непрофитног сектора www.crnps.org.yu/direktorijum/organizacija.asp?id=494&p=podrucje&v=1&page=2
[8] Реаговање на скупштински говор премијера Војислава Коштунице о Косову; Данас, 18.септембар 2006.
[10] Извор: ТВ. Б92 инфо: http://www.b92.net/trr/2001/diskusija/
[12] Извор - “Биланс промашеног пројекта“, Хелсиншка повеља; но. 79-80. www.helsinki.org.yu
[13] Из тог угла председник Београдског центра за људска права - В.Димитријевић и Јелена Пејић анализирају десетогодишње санкције према СРЈ (Димитријевић & Пејић, 2000), а М.Дерета и J. Hyatt – НАТО бомбардовање Србије у пролеће 1999. г. (Дерета & Hyatt, „HiddenHeroes“, Guardian, Лондон, 14. Априла1999. год)
[14] Harden, B. (1999). „What It Would Take To Cleanse Serbia“, www.riga.lv/minelres/archive.html
[16] „Сећање на Сребрницу“ у: Сребрница: сјећање за будућност, Сарајево, Фондација „Heinrich Bell“, регионални уред у Сарајеву.
[17] “Победа антиевропске вертикале“, Хелсиншка повеља, Но.70., www.helsinki.org.yu
[18] Интервју за Радио Б92, 26. јун, www.b92.net
[19] „Serbia Needs a Total Turnaround“ NIJ, Issue no..202, December 8
[20] „И ДОС и ДСС на прво место стављају своју страначку тактику“ Данас, 27. јул
[21] „Биланс промашеног пројекта“, Хелсиншка повеља, Но. 79-80., www.helsinki.org.yu
[22] „Кувам најбоље на свету“, www.politika.co.yu/ilustro/2318/2
[23] “У потрази за идентитетом“, Хелсиншка повеља, Но.56., www.helsinki.org.yu
[24] “Ехо прошлих времена“, Хелсиншка повеља, Но.58., www.helsinki.org.yu
[30] “Human Rights in Time of War“, www.speaktruth.org/defend/profiles/profile-22.asp
[31] „Биланс промашеног пројекта“, Хелсиншка повеља, Но.79-80., www.helsinki.org.yu
[32] „Биланс промашеног пројекта“, Хелсиншка повеља, Но.79-80., www.helsinki.org.yu
[34] “Сјећање на Сребрницу“ у: Сребрница: сјећање за будућност, Сарајево, Фондација „Heinrich Bell“, регионални уред у Сарајеву
[37] Исто.
[38] Исто.
[39] Исто
[40] Исто.
[41] Исто.
[42] Исто
[43] Исто.
[44] “Покушај стабилизације“, Хелсиншка повеља, Но.68., www.helsinki.org.yu
[45] “Биланс промашеног пројекта“, Хелсиншка повеља, Но.79-80., www.helsinki.org.yu
[46] “Борба за Ђинђићево наслеђе“, Хелсиншка повеља, Но. 64., www.helsinki.org.yu
[47] “Serbian Democratic Uprising“, www.solidarity-us.org/borka 66.txt
[48] H. Marcuse: One dimensial man: Studies in the ideology of advances industrial society. Boston (Ma.) 1964, p. 3.
[49] The World Today, August-Sept. 1997, p. 210.
[50] Richard Holloway: NGO`s the moral ground. Corruption and misrepresentation. Transnational Association, No.5/1998, p. 248.
[51] Mark Dulfield: Relief in War Zones. Towards an Analysis of the New Aid Paradigm. The World Quarterly, V.18, No 3/1997.
[52] ASIL-Proceeding 1995 of the 89 th Annual Meeting of Am. Soc. of Int.Law, April 5-8, 1995, p.432.
[53] Mich. Edwards and David Hulme... Op. cit. p. 197-198.
[54] Kamal Malhatra: NGO,s Without aid: beyond the global soup kitchen. Third World Quarterly, V.21, NO4/2000, p.p. 662, 665.
Нема коментара:
Постави коментар