Расправа о регионализацији захтева контекстуализацију узимањем у обзир токове актуелне геополитике (с једне стране) и ширег процеса глобализације и унификације (с друге). С тим у складу, упрвом делу се разматрају интегративни процеси глобализације у односу према националној држави и разматра питање њеног одумирања. Поента анализе је у амбиваленцији суверенитета која је јасна из основне тезе овог рада, и гласи: концепт застарева на локалном нивоу, а у максималној мери се афирмише на глобалном.
Проблем регионализације се у другом делу рада разматра као појава која се збива у простору између скицираних процеса. У складу с основном тезом, планови регионализације спадају под надлежност глобалне суперсиле, тако да далеко више зависе од њених политичких захтева, а не од локалних "специфичности" или животне "потребе за децентрализовањем". У том контексту, може се претпоставити да се ми у Србији суочавамо са "светлом перспективом демократије" по цену "нестајања" државе као њеног првог гаранта. Као прилог тој тези, реконструишу се разлози за регионализацију и њено политичко инструментализовање у оквиру тежњи чланица ДОС да осигурају своје политичке перспективе и компензују одсуство демократских реформи.
Проблем глобализације и регионализације данас је теоријска хит–тема. У исти мах, у Србији је то искључиво практично питање. Од расправе, дакле, може да буде неке користи уколико само спојимо ова два нивоа.
Термин “глобализација“ (енгл. “globalization“; нем. "globalisierung"; франц. “mondialization“) синоним је ранијих термина као што су били “колонизација“, “вестернизација“ (“позападњачење“) или уже, “американизација“; коначно “империјализам“. Глобализација је прва и најзвучнија реч деведесетих година ХХ века. Политичари, новинари, пословни људи, аналитичари њеном употребом настоје да укажу да се у свету догађа нешто од изузетног значаја, да се свет мења на одређен начин, јер настају нова светска економија, култура и политика. Према раширеним мишљењима у литератури глобализација је планетаран процес који води преструктурацији светске економије у правцу успостављања јединственог система; новој прерасподели светског богатства; губитку културних идентитета и хомогенизацији култура.
Оптимистичке визије говоре о томе да ћемо сутра живети у јединственом и отвореном свету, с великим шансама у погледу профита и личне промоције. Критичари, са своје стране, да је прерасподела светског богатства наравно “неправедна“ (сиромашни постају још сиромашнији да би богати били још богатији); указују да се постепено уништавање разлика, културне аутономије и националне стабилности спроводи у интересу крупног профита; о маргинализацији грађанског друштва и супрематији мултинационалних корпорација. Уз то, да се иза свега крије американизација света, која укључује мекдоналдизацију живота и “кокаколизацију“ културе.
ВИРТУАЛНИ ИСХОД ОСНОВНОГ ПРОЦЕСА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Када се говори о глобализацији мисли се на укидање територијалних и културних граница, у оквиру будућег света (“без граница“), на основу процеса који воде интеграцији или уједињавању света, људи, идеја, и економија. Према том очекивању глобус постаје јединствено место глобалног друштвеног система. Ако то прихватимо у сврху расправе, закључићемо да глобализација води стварању јединственог светског тржишта, нових транснационалних политичких организација и нове глобалне културе, онда је крајњи циљ тих процеса успостављање јединствене, светске државе. Питање је какве би биле последице довршења таквог процеса.
НЕСКЛАД ИЗМЕЂУ ГЛОБАЛНОГ И ЛОКАЛНОГ
За време социјализма марксисти на Истоку и Западу су испредали бесмислену причу о одумирању државе. Слично је и било и крајем ХХ века, апологете глобализације (током деведесетих година) говоре да се то одумирање тек сада догађа. Држава, по њиховим причама нестаје тако што губи “монопол над унутрашњим суверенитетом“. Да бисмо припремили основу за разматрање проблема суверенитета морамо укратко да размотримо питање националне државе, а то питање гласи – Да ли ће бити разлога за њено трајање или не?
Интегративни процеси глобализације, каже “main stream“ прича, двоструки су и дивергентни. С једне стране, они воде томе да држава мора неке функције да пренесе на наднационалне организације и институције (нпр. чланство у ЕУ, ММФ, ОЕЦД, итд)[1]; Други процеси воде трансферу државних функција на ниже инстанце, на ниво локалних заједница, НВО и неформалних организација (децентрализација, регионализација). На овом нивоу очекује се развој транснационалне политике путем хоризонталне кооперације локалних организација.
Између ова два млинска камена (од којих глобални убрзава локални) национална држава као да има судбину зрна жита. У догледно време она мора да буде “самлевена“: на локалном нивоу – у име индивидуалних слобода и децентрализованих заједница, а на глобалном – у име “међународне заједнице“[2] или глобалног “друштва грађана света“[3]. Био би то коначан, светски тријумф космополитизма. Ова два поменута процеса обезбеђују основе за два одговарајућа мита:
- Први је – Мит о одумирању националне државе у општем тренду глобалне интеграције. Значајан аспект у том смислу је губитак “de iure“ суверенитета државе. Овлашћења се преносе на наднационалне институције, а донете одлуке и правила обавезују националне државе. Тај тренд је (по општем месту) највидљивији у Европској Унији.
- Други (у складу с преносом државних функција на ниже или локалне инстанце) је Мит о деетатизацији политичког система. Ово би требало да се огледа у померању од централне владе ка мноштву центара управљања на различитим територијалним нивоима – до пуне децентрализације. У новој ситуацији реч би била о партнерским односима између владе, паравладиних и невладиних организација (НВО) где би државни апарат био само “један међу једнакима“.
Тешко је ове идеје читати без сећања на марксистичке бајке о будућем друштву правде без државе. У садашњој причи о учинцима глобализације, која је очито неодољива за бивше марксисте, запажамо “mutatis mutandis“ идеју о одумирању државе, нација и посебности. Мит о нестанку државе данас промовише либерална идеологија која хипостазира апстрактног појединца и брише заједницу као неопходан (посебан) медијум између појединачног и општег. Актуелна прича у знатној мери представља обнову либералних идеја “laissez–faire“ капитализма, укључујући елиминацију државе као “нужног зла“ силама светског тржишта и “невидљиве руке“[4].
Идеја одумирања државе је мртва откако су пали марксизам и комунизам. Нема разлога да се, путем либералних средстава, од ње прави идеолошки зомби. Томе у прилог изложио бих две групе аргумената. У првој групи, размотрићу проблем националне државе, а у другој проблем суверенитета. У оба случаја заступаћу тезу у прилог опстанка националне државе.
Аргументе у прилог опстанку националне државе у процесима глобализације, дајем на три нивоа: економском, политичком и културном:
- Мада политика постаје глобална, економија упркос свему остаје локална. Наиме, не само што већина земаља главнину економских послова обавља код куће, него је реч о томе да капитал кружи светом, али не заборавља одакле полази и где се враћа. (Од стотину највећих светских корпорација ни за једну није утврђено да је заиста глобална.);
- Данас владе интервенишу на међународном тржишту у много већој мери него што је то био случај у ранијим деценијама. Национална држава јесте и задуго ће остати главни актер на глобалној економској сцени. (Штавише, политика и економија су толико испреплетене, да ни једна национална економија више не може да функционише без државе.)[5] Она неће нестати или одумрети у прилог некакве супердржаве или у прилог света без граница. Напротив, њена улога на међународном тржишту је све већа[6]. С обзиром на значај државе у том погледу, чист економски либерализам[7] би у савременим условима могао да значи једино економско самоубиство земље;
- Државе одређују и одржавају идентитет и интегритет. Грађанство садржи припадност заједници док идентитет подразумева признање заједничких веза. Осећај припадности конститутиван је елемент осећаја безбедности. Зато не чуди што су мале земље с високим степеном интеграције успешне у светској економији. Националне заједнице задржавају свој значај зато што се односи које оне подразумевају не своде на економске везе. Нација (група с традицијом, културом, језиком) задржава свој специфичан идентитет. Ваљани интернационални односи могу да буду само односи међу нацијама, никад међу појединцима.
- Друштвене институције и закони државе обезбеђују стабилност и предвидљивост као услове доброг живота на основу поверења и одговарајућег степена институционалног “растерећења“. У одржању те стабилности држава има основну улогу. Јавна демократска расправа држави као актеру у процесу глобалне динамике може само да помогне, али не може да је замени.
- Нације обезбеђују оквире изражавања не само идентитета него и политичке воље. Држава остаје први гарант наше слободе. Ако смо с њом незадовољни, то је само разлог више да је поправљамо, а не уништавамо[8].
Држава дакле врши битне политичке, друштвене, економске функције и у том погледу ни једна организација не може да јој конкурише. Ако је држава неорганизована и некомпетентна већа је вероватноћа да дато друштво неће успети да се прилагоди процесима глобализације. Изазови овог процеса представљају само низ тестова за способност држава а не разлоге за њихов нестанак. Напротив, користи од међународне интеграције имаће само они народи који располажу солидним државама[9].
Глобализација са своје стране државе, дакле, суочава с неизбежношћу брзог прилагођавања процесима које нико појединачно не може да обустави. А са становишта добро прилагођене државе, глобализација се не одвија на рачун државе него пре као процес њеног самопотврђивања[10].
До сада изложени аргументи указују на реалнију перспективу у погледу учинака глобализације. Државе су главни играчи на међународној сцени. У противном, процес интеграције би окончао, не светским тржиштем и поретком који би државу чинио излишном, како то каже либерална бајка, него јединственом “светском државом“.
Тренутно Сједињене Америчке Државе, као преостала светска сила, доминирају економски, политички и војно. Међународни односи су, дакле, оптерећени тежњом ка хегемонији једне националне државе која настоји да се успостави као глобални систем кроз различите форме принуде од економских, до културних. Ништа ново, пошто је универзализам у свакој епохи само национализам најмоћнијег. Сам тај процес, на дужи рок, услед противреакција, води обесмишљавању идеје “светске државе“ уколико тежње ка њеној успостави прети опасним последицама на глобалном плану.
ДВОВАЛНТНОСТ СУВЕРЕНИТЕТА – ЗАСТАРИВАЊЕ И ОБНАВЉАЊЕ
Аргументима друге групе, који следе, проблем национале државе размотрићемо из перспективе проблема суверенитета на глобалном и локалном нивоу.
Појам “суверенитета“ има унутрашње и спољашње димензије. Унутрашње компоненте би биле: трајност, апсолутност, неотуђувост, недељивост, законодавна моћ[11]. Спољашње компоненте односе се на ауторитет и аутономију државе међу државама. Ту спада и право вођења рата и закључивања мира (de iure belli et pacis), и потписивања основних докумената међународног права.
Заговорници “новог светског поретка“ говоре о застаревању националног суверенитета. Ако се суверенитет стално умањује, онда се може очекивати да држава више не буде основна форма политичког организовања заједнице. С тим у вези, на делу је ново “опште место“ – да је суверенитет у форми знаној у Европи од Вестфалског мира (1648. године) неупотребљив кад је у питању “нови светски поредак“. То изгледа уверљиво нарочито ако се односи на компоненте неограничености и недељивости.
КРУЊЕЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА – ПОСТЕПЕНО И ТРЕНУТНО
У савременом свету суверенитет је повезан с идејом аутономије и међусобне независности држава. Свака је аутономна у својим границама, а припадници државе су слободни да изаберу облик владавине који желе. С тим је повезан принцип забране спољне интервенције: ни једна држава нема право да интервенише у ствари друге државе. Ово је падом биполарног света престало да важи.
Поменутим преносом елемената суверенитета, с једне стране, на глобални, а с друге, на локални ниво (до нивоа аутономије појединца), долази до две нове последице:
- Стиче се основа за оправдање “хуманитарне интервенције“ до мешања у унутрашња питања суверене државе, “за добро њених грађана“; а с друге стране;
- Између државе и грађана производи се стање рата које води – даљем дробљењу суверенитета. Обоје је подржано с две додатне активности:
- У првом случају, војна интервенција се оправдава криминализовањем државе, оптужбом да с побуњеним грађанима поступа “терористички“. (Конгрес Сједињених Америчких Држава је уочи НАТО агресије разматрао предлог закона по коме је Србију требало да прогласи за “терористичку државу“). Побуњеници, у истој логици, не могу да буду терористи чак и ако уставни поредак нападају оружјем. У овом случају круњење суверенитета оправдава сe дискурсом о “људским правима“ и њиховој заштити. Притом се под њиховом етикетом подразумевају овлашћења националних мањина (по правилу) да праве нове државе и да цепају државу која је “сувише репресивна“, или “недемократска“[12]. У исти мах, рат терористичке и заштитничке државе не може да буде признат јер се не признаје сама држава; наиме, као што се признаје контингентна мањинска “група“ у смислу државотворног субјекта (кад полаже ексклузивно право на територију), тако се из истог принципа не признаје “група на власти”[13]. У овом случају “људска права“ морају да имају интринзичну вредност, вредну крсташког понашања и делања, ма и по цену стварања нове државе од стране националне мањине (случај Косова) и дробљења државе зато што је “сувише репресивна“ или што у њој “нема демократије“. Интринзичан статус “људских права“ нужан је да би она обавила инструменталну улогу у оквиру политичке технологије Запада усмерене према Истоку.
- У другом случају, грађани се криминализују у истом пакету са својом државом, ако су уз њу док се обрачунава с терористима, или пак ако је подржавају када се ова супротстави арбитрарној вољи глобалне силе и њеном светском тероризму. На овом нивоу непосредно поништење суверенитета националне државе оправдава се причом о застарелости самог концепта суверенитета! На овом нивоу долази до непосредног дробљења суверенитета, а тај акт је легитимационо “покривен“ причом о застарелости националног суверенитета.
Обе доктрине, у ствари, су у функцији његове консолидације: нарација о “људским правима“ и њиховој заштити на локалном нивоу, оправдава моралну нужност интервенције; док прича о застарелости националног суверенитета обезбеђује легитимитет (и легалитет) кажњавања локалне власти због “терористичких аката“ против грађана – побуњеника, што ће рећи због “терористичких аката побуне“ дате државе против праксе и надсуверене воље суперсиле, довољно моћне да је на глобалном плану узурпира законодавне, извршне и судске функције власти.
ПАРАДОКС СУВЕРЕНИТЕТА
Чак и ако се сложимо да концепт суверенитета застарева на локалном плану, то не значи да он губи важење. Напротив, мотрећи процес на локалном и глобалном нивоу, принуђени смо да признамо супротно: ако на локалном нивоу коцепт застарева, на глобалном се реафирмише, и обрнуто! У кoнтрапункту с причом о застарелости на локалном нивоу, на глобалном нивоу имамо успостављање суверенитета једне државе, у смислу изненађујуће реактуализације концепта државе према XVII вековном учењу Жана Бодена (Јеаn Bodin). О напуштању концепта, дакле, нема говора! О истовременом једнозначном важењу такође. Уместо о застаревању може бити речи о привилегији његове употребе, зависно, у првом реду, од моћи дате државе. Ко је најмоћнији, највише је суверен, и обрнуто.
Застарелост суверенитета на локалном нивоу последица је најпре промене односа моћи и карактера међународног поретка после нестанка биполарног света. Једну од новина новог стања представља обнова класичног концепта суверенитета на глобалном нивоу, што ће рећи, услучају суперсиле довољно моћне да наметне своју вољу и тако буде креатор новог светског поретка (економског, политичког, културног).
Због ова два процеса не може се говорити о застаревању “in totto“, него једино о томе да ће сам концепт може да буде девалвиран услед преоптерећења. Наиме, поменута реафирмација би највероватније водила у “самооповргавање“ суверенитета услед његове сингуларизације на глобалном нивоу.
Сврха ове прве групе аргумената је у томе да укаже да комплет људских права чини осу на којој се држе оба дивергентна процеса. (глобално versus локално) глобализације. Тиме долазимо до прве поенте ове аргументације. Док је власт унутар западних држава подељена и контролисана институцијама, на глобалном нивоу Сједињене Америчке Државе воде игру као неограничен владар, вођен својим интересима и контингентном вољом (“од случаја до случаја“). Из тог разлога, ако рачунамо на дужи тренд у том правцу, долазимо до идеје реализације “светске државе“, али истовремено с тим и до формулације парадокса суверенитета. Наиме, ако би апсолутан суверенитет био достигнут од стране светске државе, не би било Другог неопходног за њено признање. То ће рећи да би класичан концепт на врхунцу своје реактуализације на глобалном нивоу био самооповргавајући!
У тежњи за признањем апсолутна моћ би морала да производи услове које је укинула, и да одржава перманентно стање рата. Парадокс је у томе што не би било могуће признање, услед одсуства неопходног Другог (у виду суверене државе). Сви с којима би та држава билау сукобу, не би имали статус противника у рату (пошто ратове воде само државе) него криминалних група за прогон и хапшење. Из истог разлога војна сила те државе (нпр. НАТО) не би више била војна, него полицијска сила.
Узмимо реалнију перспективу да би светска држава могла да постоји без ичијег признања. У том случају она би била манифестно груба арогантна сила која отворено занемарује своју “политичку околину“. Али, у овом случају били би јој неопходни докази апсолутне моћи. Описан парадокс показује да “вечни мир“, као вечни циљ крсташког, раније комунистичког данас неолибералистичког, фундаментализма не би био могућ, из самих услова постојања светске државе. Она би опстајала у слепом кругу: у интересу осведочења апсолутне моћи била би принуђена да производи и решава конфликте широм глобуса (што Сједињене Америчке Државе и данас чине, између осталог, да би одржавале пригушене своје унутрашње конфликте).
Како год било, у закључку можемо рећи: због дуалног процеса дробљења и обнове суверенитета, у постмодерну еру трећег миленијума, на глобалној или светској сцени, улазимо под окриљем владавине сличне епохи европског апсолутизма од XVII до XVIII века[14]!
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА КАО ДВА ВИДА РЕФЕУДАЛИЗАЦИЈЕ
Пређимо сада на конкретнији ниво, како наша прича не би остала у стратосферским висинама необавезујуће општости. Другим речима, каква је веза поменутих епохалних збивања с нашим у Србији? Везу је, наравно, могуће успоставити тек посредовањем посебне ситуације српске политичке конфигурације током последњих десет година. Погледајмо...
Оба размотрена процеса, застаревања суверенитета и његове афирмације обједињавају се у појму рефеудализације! Као што смо видели:
- На макро или глобалном нивоу круњење суверенитета националних држава има за привидан исход кумулацију суверенитета од стране глобалне силе. Њен суверенитет у све већој мери одговара случају апсолутистичке државе од XVII до XVIII века. То је гротескан исход описаног процеса, који се заклања идеолошким причама о застарелости националног суверенитета.
- На микронивоу, разарање националне државе, осамостаљивањем региона и локалних идентитета и специфичности, значио би рефеудализацију “повратком” на територијално–конфигуративна стања пре формирања модерних националних држава.
Ови ретроградни процеси најчешће се подстичу и убрзавају с оправдањем “уласка у уједињену Европу”. А највидљивији су у случају Србије.
СРБИЈА У СЕНДВИЧУ ИЗМЕЂУ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ И ФЕУДАЛИЗАЦИЈЕ
Док је рефеудализација глобалне светске силе последица укидања блоковске конфронтације и иманентног империјалног ширења услед одсуства препреке, рефеудализација на локалном нивоу (нарочито у случају Србије) као исход регионализације може само да буде анахрона, локална карикатура. У нашим условима та карикатура је могућа најпре захваљујући традицији социјализма, која има два дела:
- Реч је о традицији аутономије на начин владавине локалних сатрапа који су били копије комунистичких сатрапа на савезном нивоу. Као што се ова друга сатрапија оправдавала самосталном изградњом социјализма, услед историјских и осталих специфичности (“самосталан пут у социјализам“, итд), тако се локално–аутономашка сатрапија оправдава(ла) “мултикулти специфичностима, итд.“;
- Други део поменуте традиције је садржан у комунистичкој идеологији који је раније важио као марксистичка наука. Реч је, наиме, о поимању државе као оруђа (класног) тлачења. Пошто је “нестао“ пролетаријат као владајућа класа, преостала је држава као органон тлачења, што ће рећи да држава и демократија “не могу да иду заједно“[15] (Ово генијално откриће Маркса, а потом Лењина, и даље важи у главама наших мондијалиста, либерала, листом дојучерашњих комуниста). Услед “неспојивости“ државе и демократије, с једне стране, и доминације либералне нарације, с друге, имамо вербално залагање за правну и демократску државу, а практично осведочење неспособности да се иста институционално утемељи[16].
РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА КАО “РЕШЕЊЕ“ АПОРИЈА “ДЕМОКРАТСКЕ“ ВЛАСТИ
Проблем Србије није проблем демократије, него државе[17]. Регионализација Србије нема ништа с демократијом него с рационализацијом. Постоје два основна разлога зашто у Србији проблем регионализације не може да буде у вези с рационализацијом, него је, силом прилика, у вези с декомпоновањем државе, а декларативно с “демократијом“.
Први разлог је у неспособности или блокади владајуће коалиције за институционалне реформе у правцу успоставе правне, демократске државе. Конгломерат ДОС сачињен махом од бивших професора марксизма и бивших партијских функционера, који су на сцени захваљујући томе што их је Милошевић пре 20 година избацио из игре и тиме сачувао за будућност[18]. Владајући естаблишмент таквог карактера диктира знатно “померање“ у оцени смисла регионализације. Неопходна институционална реформа, дакле, блокирана: прво, идеолошким блокадама у неокомунистичкој или криптомарксистичкој свести владајућег естаблишмента; друго, у консензуално подржаној спремности да се “у име демократије” правна држава одлаже замењујући је олигархијском самовољом и сатрапијом; треће, отварањем простора за најезду НВО - бројних “самозваних алтруиста“ које само увећавају институционални хаос и преоптерећивање. Рад ових других режиму је фунционалан јер заклања нерад званичних институција власти.
Док официјелна власт ради на економској приватизацији, сумњивој у сваком погледу, а најлакшој за спровођење, како би имала алиби да ипак ради на “реформама“[19], институционалним и политичким реформама баве се “експерти“ и експериментатори из невладиних организација. Штавише, отворено се влади уплићу у домен, а пошто једне и друге чине углавном бивши левичари у том уплитању у надлежности не виде проблем. А проблем који нико не види, због свеопште интелектуалне корупције, је јасан – кога представљају невладине организације и где је то верификован њихов политички значај?
Ово друго једино у политичкој произвољности или милости официјелне власти, а што се првог тиче, не представљају никог изузев себе и својих иностраних финансијера. У исти мах, они се без зазора уплићу у животе свих нас, не устежући се да праве свакојаке планове политичких реформи државе укључујући планове регионализација и аутономија. Нову власт Србија је сама бирала, па сад плаћа високу цену, бројне НВО које делују као да су власт, није бирао нико, али се оне понашају као да их је бирао свако[20].
Услед неспособности нове власти за ваљане институционалне реформе, уместо реорганизације у правцу демократске државе, у естаблишменту преовлађује “демократска добра воља“ у прилог регионализацији. При том, уз помоћ огромног дела универзитетског естаблишмента, који је корумпиран већ самим симулакрумом 5. октобра и очекивањем личне добити[21], власт шири фантазму о регионализацији као услову “даље демократизације“.
Други разлог за скициран однос према регионализацији је у прерасподели друштвене моћи. На овом нивоу, компензација за изостале реформе проистиче из спремности коалиције да спроведе регионализацију у смислу “рефеудализације“ и да то покрије причом о “неопходности веће демократије“, што ће рећи тзв. “самоуправне демократије“ на рачун државе.
Од диспозиције (или распореда и поделе) моћи првенствено зависи будућа политичка судбина политичких актера. Под диктатом питања осигурања власти, које се непланирано намеће као примарно[22] актери морају да буду потпуно обузети собом. Своја места у неформалној хијерархији моћи, да решавају позивањем на интересе “демократије“. У томе је разлог да “dе factо“ нико не води рачуна о институционалној реформи државе. Уместо о институционалној стабилизацији демократске државе, свако из некадашњег ДОС је обузет питањем о осигурању своје политичке перспективе.
Већ овим прекомпоновањем конфигурације моћи у земљи, странке у Србији су постале антиреформске (и конзервативне) у настојању да, према Михелсовом правилу[23], одговарајући диспозитив моћи овековечи на што је могуће дужи рок.
У базичном смислу реч је о одсуству друштвеног и економског утемељења партијских олигархија у друштвено–економској структури. У том погледу странке у Србији у многоме, налик власти комунистичке клике, “лебде изнад земље“ у том смислу што моћ његових странака, није укорењена у интересима основних друштвених група (или класа). Ово је логично, с обзиром да је класна структура уништавана сво време владавине комунизма, а да је земља у последњих 20 година срозана на ниво "опросјачене" масе и просјачке демократије[24].
Траженог утемељења неће ни бити док се не обнови класна структура и не дође до јасне и манифестне профилације друштвених интереса. У актуелној друштвеној ситуацији, подршка сваке странке зависи од лелујавог расположења бирачког тела (које се понаша готово као спортска публика), осиромашеног и жељног пристојног живота и хлеба, уместо (ког му сви непрекидно и великодушно бацају) колача “уједињене Европе“[25].
Када спојимо ова два момента, проблем регионализације у Србији се показује у новом светлу. Наиме, одсуство институционалних реформи на основу којих би се Србија, коначно, успоставила као демократска држава, као и лелујава диспозиција моћи владајућег конгломерата, има за неизбежну последицу да сам проблем регионализације упада у тај простор “неодређености“ и буде двоструко инструментализован:
- У првом смислу, биће инструментализован у циљу осигурања неопходног пропагандно-политичког симулакрума: ако већ нема озбиљних политичких реформи, добро дође регионализација као знак даљег корака ка успостави демократске државе, па чак и као синоним за демократију. (Оправдање ће се наћи у “регионалним и културним специфичностима“. Овде се јавља феномен рајфершлуса: ако је тако, где је тачка на којој с регионализацијом треба стати?) На тај начин се под паролом демократије зачиње процес уситњавања државе до њене дезинтеграције. У овом смислу, регионализација, као политички симулакрум с врло опипљивим последицама, интересно одговара комплетном конгломерату некадашњег ДОС, у сврху прикривања колективне неспособности за политичке реформе.
- У другом смислу, регионализација као инструмент у борби за моћ, насупрот претходном, узета синонимно с демократијом, интересно одговара искључиво малим или безначајним политичким странкама које су, са своје стране, у прилици да регионализацију заступају ради “општег добра“.
Имамо ли у виду колико у том конгломерату има странака, као и сличност са структуром старог СКЈ (као бившег конгломерата републичких партија), вредно је увидети да су процеси под фирмом регионализације у Србији, слични процесима конфедерализације у СФРЈ од 1962. до 1991. Ондашња аутономија је уведена, у првом реду, у оквиру антисрпске стратегије од стране Тита, и хрватских и словеначких комуниста посебно (за успоставу политичког баланса, кад вође не буде било на сцени), уз неспособност тадашњег српског руководства да се томе супротстави[26]. У том погледу формирање аутономија Војводине и Косова, значило је да се Србији обесе два тега, што би знатно олакшало политичку трговине с њом у будућности. Та борба је локалним кликама – косовској и војвођанској, колатерално обезбедила базу несразмерно велике моћи.
Основни проблем феномена регионализације и аутономије у Србији данас, није “у културно–етничким специфичностима, демократији и њиховом очувању“. Проблем је – и у томе је новина у односу на пређашњи период – у политичкој констелацији странака које су чиниле некадашњи ДОС, која за своју основу има контингентну (и краткотрајну) вољу бирачког тела, спољашњу подршку Сједињених Америчких Држава и Европске Уније, а не у диспозитиву друштвено–економске моћи унутар саме земље.
После ухлебљења странака из ДОС на власти, ситуација је наизглед иста. Најпре, морамо увидети да је ДОС обавио функцију “Тројанског коња“ у промоцији политички безначајних станака, недефинисаних НВО који су томе захваљујући запосели стратешке позиције у држави и коначно институционалног нереда који је отуда проистекао. База стабилне моћи тек треба да се успостави и да се самосталност политичких субјеката обезбеди за време:
- кад спољашња подршка престане (што је природно за очекивати);
- када конфликти у актуелној констелацији буду потиснули компромисе, па почне “отворена“ политичка трговина.
Друго, с обзиром на то како је конгломерат добио власт, ни једна странка чланица не зна колико има поверење бирачког тела, а за већину њих био би велики ризик да то практично проверава. Како је у томе основни разлог унутрашњег консензуса да су нови избори “зло које треба избећи по сваку цену“, власт неизбежно мора да се темељи на непрекидној демагогији и манипулацији. Део те манипулације је прича о регионализацији као услову демократизације државе.
Према томе, као што је у Титово време прекомпозиција моћи, пре свега у оквиру стратегије тихог рата против Србије, аутономија Војводине и Косова доведена до нивоа републике (како би се Србија спутала изнутра), сада би било мање више исто: прво, зато што свака странка ДОС мора да мисли на обезбеђење базе своје моћи. Друго, у случају минорних чланица ДОС (посебно војвођанских сепаратиста), заокружење аутономије (Војводине) до статуса републике (устав, посебан буџет, државни симболи) био би пожељан исход прерасподеле моћи, пошто би им решио:
- проблем економске и политичке основе аутономне моћи; тиме би био решен;
- проблем услед зависности унутар политичке констелације на српској политичкој сцени, како због милости намоћнијих у ДОС тако и због подршке споља “у интересу демократије и мултикултурализма“. Решење овог проблема највероватније би ишло до отвореног сепаратизма. Уз то би на основу “аутономије“;
- локалне странке увећале манипулативне капацитете у правцу препарирања локалног јавног мнења (путем контроле медија) у циљу стицања шире подршке.
Ту је кључ разумевања зашто се тражи “повратак аутономије према Уставу из 1974“. У том циљу минорне странке постају главни индуктори свакојаких локалпатриотизама, и феудалних јачања локалних идентитета (Војвођанин, Шумадинац, Ужичанин, итд) или пак формирања нових нација на основу њих. У оба случаја долази до даљег разарања националног идентитета, што их чини промоторима рефеудализације државе до њене дезинтеграције!
Поред симулакрум – компензације изосталих институционалних реформи и прекомпозиције друштвене моћи, за инструментализацију проблема регионализације постоји и трећи разлог који их спаја. Тај трећи чинилац садржан је у карактеру нове власти према међународном чиниоцу, а то значи у првом реду према Сједињеним Америчким Државама. Просто речено, власт странака некадашњег ДОС је типично феудално–вазална власт. Због тога оне, не само што нису у стању да се понашају државотворно и државно одговорно, него морају, кад год је то потребно, да буду саучесник велике силе у ерозији суверенитета Србије као државе, било пристајањем на одсецање дела територије (случај Косова), или парчања земље на регионе у циљу одржања већ успостављену “диктатуре без пролетаријата“.
Имамо ли у виду да је комбинација “људских права“ и регионализације инструмент нарушавања суверенитета искључиво источноевропских држава, и да је Србија на удару већ 20 година, власт странака које су чиниле ДОС је била добро процењена као најсигурнији партнер за спровођење регионализације до степена коначног дробљења суверенитета. У том циљу користе се локалне политичке и интелектуалне клике, мамцима демократије, “људских права“ и нарочито привлачних донација. Чињеница је да је Србија на мети оваквог уситњавања, што ће рећи да јој је наметнут концепт регионализације преко кога, у запањујућем складу с аутономијом из 1974., спроводи територијално сужавање Србије до размера негдашњег Београдског пашалука. Циљ такве регионализације је, без сумње, смањење Србије док не постане безначајна и бесперспективна државица у Балканском региону. Веровање да би све изгубљено било надокнађено сутра, по уласку у Европску Унију, само је опасна и неодговорна илузија[27].
То значи да су странке које су чиниле некадашњи ДОС највише дезинтегративан фактор по земљу (што је иначе било познато људима које није заслепила гужва 5. октобра 2000). Већ је јавна тајна да те странке растурају Србију и њену територију, под алибијем “веће демократије“. Унутар политичке елите у Србији, највише дезинтегративне су минорне странке (како им власт, пошто је окусе, постаје дража од земље и од мајке). Велике странке, са своје стране, иначе најзаслужније за постојање тог конгломерата, морају да делују амбивалентно: испрва су морале (у циљу освајања власти) да асистирају у успону минорних странака, а потом морају да блокирају њихове дезинтегративне учинке (како би очувале већ стечену власт).
ЗАКЉУЧАК
Декларативни заступници прогреса, XXI века, “уласка у Европу“ и “компјутерске ере“, практичним исходима свог делања враћају нас у Средњи век, више него што је то радила бивша комунистичка клика. Није ни чудо, комунистичке клике под Титом, временом су (већ од почетка 60–их година), у интересу свог опстанка, морале да постану националне олигархије, да раде на заокружењу нација–република, па чак и да буду “агенси модернизације“ у циљу припреме за будуће политичке трговине, кад Тита не буде више било. И оне су то постале већ од раних шездесетих (несрећа Србије је у томе што њено руководство то није схватило), а не почетком деведесетих, када се само одиграло финале у рашчишћавању рачуна. У том смислу, националне олигархије су завршиле посао онако како се једино могао завршити – што ће рећи заокружењем националних држава. Наиме, све приче о “самовољном прелaзу републичких олигархија на национализам уместо у демократију“, и да се СФРЈ распала јер олигархије “нису хтеле демократске изборе на савезном нивоу“, само су бајке за утеху југоносталгичара и педагошких жртава идеологије братства и јединства[28].
За разлику од комунистичких клика које су императивима политичке констелације постајале националистичке, у Србији, после 2000. године, види се друга опција, такође поникла из комунистичог шињела. То је интернационалистичка опција (сада мондијалистичка), и антинационална до нивоа увреде националног достојанства. Док су претходне клике бар учиниле нешто позитивно за своје нације (нико не може да спори да је Хрватска и Словенија заокружене као државе), “демократске” клике ДОС су, као доследно мондијалистичке, у стању да раде једино за туђ рачун[29]. Будући да су оперисане од националног осећања, тако да одавно свој рачун виде као нешто туђе, то онда само нечији туђ рачун могу да виде као свој. То их чини изузетно погодним да раде за свакога, изузев за себе[30]. И радећи за туђе рачуне, за које нам непрекидно причају да су наши, под паролама “уласка у Европу“ и тзв. “међународну заједницу“, спроводе феудализацију, маргинализовање или обезначавање земље. Другим речима, док је стари режим за земљу био опасан јер смо остајали “сами у свету“ – без пријатеља у околини због све веће изолације, нови режим је опасан јер у окружењу свеопштег “пријатељства“ под њим остајемо “без самих себе“, односно, без националног интегритета и достојанства и коначно – без државе. Све ћемо схватити кад представа прође и кад останемо само с демократијом у устима[31]!
Дакле, док су Титове партијске клике из интереса самоодржања биле национално конститутивне (с јединим изузетком српског руководства), Странке некадашњег ДОС су национално дезинтегративне; оне, из идентичног разлога, разарају нацију и државу.
Посматрањем политичке делатности досовске интелектуално–политичке елите, тешко је не сетити се изјаве Фридриха Великог када је у питању политички учинак интелектуалаца: “Vierzehn professoren, Vaterland verloren!” Уосталом, једино у Србији, од европских земаља, под неокомунистичком влашћу постоји буквар за децу на чијим корицама пише: “Европа – моја отаџбина!“. У земљи која нема шансе да постане чланица Европске Уније у току следећих двадесет година, децу уче да отаџбина није Србија, него Европа. Политичка атмосфера томе у прилог такође иде на руку у одсуству бриге за регионализацију с дезинтегративним исходима. А што се тиче близине регионализације и сепаратизма, она је у случају нове власти готово иста као у случају распојасано–ускогрудих припадника раније социјалистичке номенклатуре.
Пошто су први људи политике доктори из разних области марксизма – што у званичним биографијама на све начине крију – не представља им проблем да, у име хуманистичких вредности, тргују државном територијом али тако да, по правилу, “великодушно“ дају онолико колико сви околни претенденти траже. Тако кукавном понашању “европејство“ (“за Европу“; “у духу Европе“) дође као добро уточиште[32].
Описано политичко збивање у Србији, узето у глобалу, зове се слуђивање и уништавање нације[33]. Анационално темперована клика несметано наставља коминтерновско–комунистичку праксу против српске нације, укључујући и минимизовање српског националног корпуса у Војводини (о чему сведочи званично прећуткивање националног састава покрајине по последњем попису), а у име наглашавања “специфичности свих врста“.
Ту је одговор на питање: ако је потезање специфичности као расфершлус, зашто овај стаје на причи о војвођанском идентитету – а не наставља се у причу о сремском, банатском и бачком идентитету, и одатле, надаље о различитим микроидентитетима (што ће рећи до истицања специфичности сваког села). Одговор би био: зато што питање специфичности и идентитета није прво, него је секундарно и изведено из питања осигурања моћи. Оно својом поставком јасно оцртава контуре феудалних претензија које се промовишу ослонцем на “историјско право из 1974. године“. Реч је о покушају друштвеног и економског утемељења нове “демократске“ олигархије. Она је зарад свог одржања видљиво лењинистички спремна да жртвује државу (Србију), како би се стабилизовала на неодређен рок. Мање странке, њене припаднице, спремне су, поврх тога, да у томе учествују по цену манипулативног симулакрум–произвођења неопходног идентитета, дириговане историје, па и “нове нације“ (Војвођана и Црногороца), ако је то потребно, до феудалног карикатуралног затварања у атар новог мрака[34]. Коначно, поменута прерасподела моћи “више одговара врeменима пропалог комунизма, него демократске Европе“[35].
Теза о одсуству саморазумљиве везе регионализације и демократије у нашим условима, према изложеном би, дакле, била исувише скупа за практичну проверу. За сада, у “расправама“ о тим питањима једино још недостају домаћице и мала деца...
[1] За одржање националног идентитета, укључивање земље у међународне економске организације уопште није толико значајно као укључење у Европску заједницу, будућу јединствену државу упоредиву са Сједињеним Америчким Државама. Више о томе, видети – Rex J.: “National Identity in the Democratic Multi-Cultural State“, Sociological Research Online, vol. 1, no. 2; 1996.
[2] Више о томе, видети – Delanty Gerard: “The Limits and Possiblity of a European Identity: A Critique of Cultural Essentialism“, Philosophy and Social Criticism; 1996, vol. 21, no. 4, стр. 15–36.
[3] Више о томе, видети – Habermas Jurgen: “Грађанство и национални идентитет: нека размишљања о будућности Европе”; “Нација, култура и грађанство“, Слободан Дивјак (прир.), Сужбени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 35–45.
[4] Сличност става према држави у марксизму (“историјски привремено оруђе класне тираније“), либерализму (историјски “нужно зло“) и конзервативизму (“машина отуђења“) не треба да нас чуди, пошто ове три идеологије имају типски идентичан, негативан став према модерној држави (Више о томе, видети – Брдар Милан: “Vindicae Contra Tirranos или одбрана државе од тирана – Појединац и држава: утемељење и расположиве варијанте)“, Појединац и држава, Сремски Карловци; 2002., стр. 13–15), што се наставља у негативан став према политици и тупи модерно политичко чуло (Више о томе, видети – Wolin S.S.: “Politics and Vision: Continuity and Innovation in Western Political Thought“, George Allen & Unwin, London; 1961., стр 313–314).
[5] Својевремено је Томас Фридман (Friedman) у листу “New York Times“, под насловом “What the World Needs Now“, отворено написао и следеће: “Што се тиче глобализма на делу, Америка не сме да се устеже да делује као свемоћна суперсила... Невидљива рука тржишта никад не би могла да делује без скривене песнице – Mek Donald не може да цвета без Mek Donald–Daglasa који је пројектовао Ф–15. А скривена песница која свет држи на располагању Силиконској долини, зове се US Army, Air Force, Navy and Marine Corps.“ Цинизам овог дискурса је у његовој нескривености, док исфрустрирана источно–европска интелигенција све пакује у фолије “демократије“ и “људских права“.
[6] Више о томе, видети – Wolf Martin: “Will the Nation–State Survive Globalization?“, Foreign Affairs, Vol. 80 (2001. Jan/Feb), Issue 1.
[7] Више о томе, видети – Friedman Thomas: “The Lexus And The Olive Tree“, New York: Farrar, Strous and Giroux, 1999.
[8] Изгледа да до данас ово српска екс–марксистичка (данас мондијалистичка) интелигенција није схватила. У време када су се свуда около правиле националне државе, она је тражила демократију – ма и по цену уништења државе.
[9] Више о томе, видети – Wolf Martin: “Will the Nation–State Survive Globalization?“, Foreign Affairs, Vol. 80 (2001. Jan/Feb), Issue 1.
[10] За тематизовање разлога глобализације хеуристичку вредност још увек имају Пуланцасове тезе о развоју модерног капитализма. Више о томе, видети – Pulancas Nikos: “Класе у савременом капитализму“, Nolit, Beograd, 1978.; Као и – Jessop Bob: “Globalization and the National State“, Stanley Aaronowitz and Peter Bratsis, eds, “Rethinking the State: Miliband, Poulantzas and State Theory“, Minneapolis: University of Minnesota Press, 1999.
[11] Више о томе, видети – Bodin Jean: “Six Books of the Commonwealth“, Basil Blackwell, Oxford, 1955; стр. 43–49.
[12] Беневоленција и пермисивизам, када је реч о правима мањина, долазе до израза и у тексту Џуди Бат (Више о томе, видети – Бат Џуди: “Порозна државност – versus тврде границе: утицај источно–европског проширења ЕУ на Румунију и Југославију“, Социолошки преглед, vol. 36, 2002;, no. 1–2, стр. 19–45). Текст је на граници науке због чињеничних нетачности и тенденциозности. Став бриге за одржање јединственe државе проглашава за “параноичан”, док с друге стране, отворено подржава иначе у теорији неодрживе државотворне потезе националних мањина као и њихов национализам. У Западној Европи је, иначе, позната болећивост према национализму малих народа, само кад је овај ограничен на подручје Источне Европе.
[13] У “Универзалној декларацији о људским правима“ нема говора о правима појединаца да праве нову државу на територији оне чијим поретком су незадовољни. Ту је реч о њиховој политичкој инструментализацији (хуманисти би рекли “злоупотреби“) и идеолошкој функционализацији искоришћењем њиховог универзалног карактера (vs. културног релативизма). После пада комунизма “људска права“ видљиво мењају функцију путем нормативног “преоптерећења“. Наиме, у рукама Сједињених Америчких Држава, као преостале светске силе, дотична права постају моћан инструмент за круњење суверенитета малих и слабих држава, искључиво на геополитичком простору Источне Европе. Опет, за дисидентску интелигенцију бивших социјалистичких земаља “људска права“ су представљала интринзичну идеју на нивоу осавремењене и замењене егалитарне утопије “међународне заједнице“. Из тих разлога, као уосталом и с пропалом комунистичком идеологијом, за хуманистичку интелигенцију је увек била важнија садржина него функција. Тим пре што је сама идеја за источноевропску интелигенцију имала функцију срества за преживљавање левог интернационализма преображајем у једнако милитантан или фундаменталистички либерални мондијализам. Друго, промовисање “људских права“ постало је улазница за западно друштво, односно најпоузданији начин да интелигенција, спала с јасала пропале социјалистичке државе обезбеди нове синекуре и продужи своју лумпенегзистенцију. Изградња социјализма замењена је “изградњом грађанског друштва“ утемељеног на “људским правима“ у глобалним размерама (као што је глобалан био комунизам између два рата или после Другог светског рата), што ће рећи будућег “светског друштва грађана света“ (Више о томе, видети – Habermas Jurgen: “Грађанство и национални идентитет: нека размишљања о будућности Европе”, 1992; у “Нација, култура и грађанство“, Слободан Дивјак (прир.), Сужбени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 35–45), у коме и последњи појединац ужива сва “људска права“, без иједне сузе у оку.
[14] Главни парадокс везан за идеологију људских права везан је за спољну политику моћних западних држава: чак и када су захтеви за поштовањем права на терену оправдани, идеолопким пакетом људских права може нешто рационално да се обави једино ако исти истовремено обави метафункцију "Тројанског коња" - то ће рећи да нешто у интересу локалног, регионалног становништва, што су желели сви, може да се деси једино по цену остварења нечега што нико у том региону није желео, а што је, по правилу, у интересу доминантне светске силе.
[15] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Vindicae Contra Tirranos или одбрана државе од тирана – Појединац и држава: утемељење и расположиве варијанте“, Појединац и држава, Сремски Карловци, 2002.
[16] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Хуманитарна интервенција и теза о (де)нацификацији као функционални симулакрум“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 108, Нови Сад, 2000.; стр. 155–157.
[17] Што је очигледно већ данас. Упражњавање класичног (апсолутног) суверенитета јасно се види у случају Сједињених Америчких Држава: иако су прихватиле Северноамерички трговински споразум и учешће у Светској трговинској организацији, одбациле су важне мултилатералне режиме контоле наоружања, животне средине, ратних злочина и осталих глобалних питања. Та врста антиинтернационализма за време Хладног рата је изједначавана с теоријама завере. Сада се на исто гледа друкчије: антиинтернационализам захтева бројне следбенике међу интелектуалцима Сједињених Америчких Држава и Европе, који, иначе важе за мондијалисте. Група интелектуалаца – из које су многи високо цењени и чланови су “think thank“ група конзервативног Вашингтона – израдила је кохерентну причу одбране америчких институција од утицаја из иностранства. Pента је да Сједињене Америчке Државе могу да бирају које међународне уговоре ће поштовати а које не, у зависности од интереса и актуелних политичких циљева. То се зове међународно право “a la carte“. У основи њиховог оправдања налази се концепт суверенитета по којој је Америка позвана да се супротстави примени међународних норми под начелом одржања уставне легитимности. “Пошто су Сједињене државе у пуној мери суверене” тврди Џереми Баркин, професор политичких наука на Корнел Универзитету, “оне могу да одреде шта ће бити наложено уставом. А устав нужно налаже да суверенитет буде заштићен да би и сам устав био заштићен”. То се зове дословно доктрина “новог суверенитета” (иако је реч о древној и грубој демонстрацији његовог класичног значења из времена када Сједињене Америчке Државе још нису ни постојале) и објашњава америчко одбијање да учествују у широкој лепези међународних уговора, од којих су неке прихватиле све земље света. Ту спадају, на пример, одбацивање од стране Сената свеобухватног уговора о забрани нуклеарних проба, одбијање Клинтонове администрације да потпише “Конвенцију о нагазним минама“ и “Римски уговор“ којим се успоставља Међународни кривични суд, као и одбијање Сједињених Америчких Држава да “Протокол о глобалном загревању“ из Кјота поднесу Сенату на ратификацију. Исти концепт такође објашњава непрекидно одбијање Вашингтона да прихвати међународни режим који се тиче “људских права“. Уз то, Сједињене Америчке Државе су, поред Сомалије, једина земља на свету која није прихватила “Конвенцију о правима детета“! Једино споразуми о слободној трговини – под условом да су ограничени на трговину, а да не укључују питања животне средине, запошљавања или “људских права“ – могу да буду усвојени и признати под окриљем новог суверентизма, и то искључиво ако служе америчким интересима. Сједињене Америчке Државе су вољне да преуређују међународни поредак, под условом да у њему учествују само као отворена сила која често показује ароганцију према остатку света. Одлучне да делују ван норми међународног права, Сједињене Америчке Државе делују у пуној сагласности с чувеном дефиницијом Карла Шмита (Schmitt): “'Суверен' је онај ко одлучује о изузетку” (Више о томе, видети – Kalyvas Andreas: “Hegemonic Sovereignty: Carl Schmitt, Antonio Gramsci and the Constituent Prince“, Journal of Political Ideologies, 2000., Oct, Vol. 5 Issue 3, стр. 345). Већ по овој дефиницији одлику америчког суверенитета чини и дискрециона моћ неограниченог врховног ауторитета који делује изнад и изван свих ограничења постојећег међународног права. На крају крајева, ту је морални терен за оправдање не само волунтарне арбитрарности него и последњег акта воље, као што је то било у случају агресије на СР. Југославију. Та агресија је у процедури оправдања приказана као “заштита људских права“ становника једног дела државне територије бомбардовањем становника на остатку територије, у току 76 дана по цени од 560 милиона долара на дан. Ко уопште од озбиљних људи може толики новц да доведе у везу са сентиментима америчке администрације и њеном бригом за стање “људских права“ на некој тачки земљиног глобуса? И ко ће натерати Сједињене Америчке Државе да потпишу и поштују било који споразум у вези екологије или поштовања “људских права“ код сопствене куће? Апсолутизам Сједињених Америчких Држава се види и из понашања према источно–европским земљама које свим силама хоће у тзв. “међународну заједницу“. Кад амерички председник обележава национални празник, сви из Европе одлазе на поклоњење, као што су феудалци одлазили у походе краљу, а овај за верност и послушност дарује: најпре тиме што их оставља на власти (што је еквивалент добијању на поклон територије или региона од стране краља), што ће рећи да у Вашој земљи (више) не открива “проблем људских права” и “одсуства демократије“ (а ако сте у периоду транзиције, бићете оцењивани као углавном “успешни“); затим, одобрава Вам статус трговински најповлашћеније нације (што је исто као да краљ феудалца ослобађа пореза); коначно, отвара вам “светлу перспективу“ кредита, што је посебан вид априорне корупције на највишем нивоу. Учлањивање у НАТО има исти статус као и однос властелина према краљу: кад овај позове, властелин има да пошаље одређен број војника у рат. А сам рат води се за краља и у његово име, што ће рећи: за Сједињене Америчке Државе и њихов доминантни статус у свету.
[18] Логично, јер је то (питање националне државе), у Источној Европи, после пада СССР, дакле у последњих 20 година, основно питање. Томе насупрот, српска интелигенција мондијалистичко–европске провенијенције двадесет година “тражи демократију“, док на државу уопште није мислила. Ако је то чинила из незнања, онда није достојна свог звања и друштвеног положаја. Ако то није било питање незнања, у питању је врло одређен морални профил.
[19] Тиме што је “стављањем на лед“ конзервирао комунистичку екипу до 1987. године, Слободан Милошевић је најодговорнији за оволико присуство социјализма и левице под снобовским плаштом либерализма. Марксистичко–лењинистичка интелигенција, која је с почетком плурализма деведесетих научну каријеру заменила политиком и улази у спрегу с “залеђеном“ комунистичком номеклатуром. Пошто 2000. године долази на власт, логичан је закључак, да та номенклатура треба Милошевићу да буде захвална што није отишла из историје још 1989. године. Она му и јесте захвална, што се огледа у загриженом, осветничком дискурсу против њега. Колико су њему дуговале анонимност током деведесетих година, толико му дугују свој садашњи значај. И то је двострука опасност, прво, што Милошевић није био националиста, него је то симулирао и за то био оптуживан; друго, што је посредно одржао антинационалну опцију, која је сад на делу, која ради директно против српске нације, под алибијем “погубних последица Милошевићевог национализма“.
[20] И економске реформе својом природом само потврђују комунистички “background“ главних актера садашње власти. (Више о томе, видети – Прокопијевић Мирослав (ред.): “Две године реформе у Србији: пропуштена прилика“, Центар за слободно тржиште, 2002., Београд).
[21] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Хуманитарна интервенција и теза о (де)нацификацији као функционални симулакрум“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 108, Нови Сад, 2002.; стр. 151–152.
[22] Више о томе, видети – Брдар Милан: “Praxis одисеја: студија настанка бољевичког тоталитаризма“. Први том: 1917–1923, Службени лист, Београд, 2000., стр. 451.
[23] Више о томе, видети текст – Брдар Милан: “Перспективе институционалних реформи у Србији“, у: “Реконструкција институција. Годину дана транзиције у Србији“, В. Цветковић (прир.), Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2002.; стр. 176.
[24] Чињеница да је Србија под “тихом диктатуром” и уценом, што је подржано општим консензусом медија и НВО, утолико је тежа уколико увидимо другу чињеницу елиминације тзв. "грађанског друштва“. Грађанско друштво је постојало пре свега као симулакрум, у виду мреже невладиних организација, које у већини ионако симулирају “спонтани глас грађана“. Формиране на основу западне финансијске подршке и организоване искључиво у сврху рушења социјалистичког режима, невладине организације су се представљале искључиво као носиоци грађанског друштва и његових “спонтаних иницијатива“. У тој функцији деловале су током 2000. године као непосредни савезници ДОС. Представљање је било успешно јер је чињеница одвојености од власти одговарала подели/раздвојености државе од друштва, тако да су НВО биле “енклаве друштва где су се формирале алтернативе“. Међутим, после освајања власти ДОС, ситуација се потпуно променила, пошто су НВО као њени савезници постали владине организације у функцији директне апологије. С тим у вези следе два закључка: 1) под новим режимом дошло је до потпуне колонизације грађанског друштва. Колонизацију власт спроводи путем контролисаних медија (по чему је иста са старим режимом) и преко мреже тзв. “невладиних“ организација (што је новина). 2) Практично је нестала линија разграничења између грађанског друштва и државе. У старом режиму она се осликавала у конфронтацији невладиних организација и режима. У “новој демократској Србији“ управо однос НВО и власти потврђује поменуто укидање, што ће речи да је нова ситуација типски истоветна с оном из времена социјализма. Према томе, гледано споља, “грађанско друштво“ је одиграло своју улогу и (новој) власти више није потребно. Гледано изнутра “грађанско друштво“ више није подручје алтернативе, а у јачој варијанти не постоји више ни у симулацији. Прво зато што, сведено на невладине организације, које су и финансијски постале владине, тако да су постале заштитни омотач власти (као негдашње социјалистичке организације); поврх тога, грађанско друштво у озбиљном смислу не постоји из два основна разлога: прво, што нема финансијера који би подржао и издржавао “спонтане организације“ и тиме успоставио противтежу финансирању официјелних НВО од стране Запада и новог режима; друго, зато што је грађане ухватила дубока апатија на основу јаловог искуства с новом влашћу. Дакле, тзв. “невладин“ сектор који с режимом не би био повезан идеолошки, политички и финансијски, данас у Србији није могућ. Из тог разлога, проблем алтернативе у Србији није само ко би то могао бити, него и ко би тог неког маркетиншки уздигао. Грађанско друштво у Србији “уништено” је од стране “демократских снага“. Остатак грађанског друштва је сведен на приватну сферу породице. А што се алтернативе тиче, она је могућа само распадом постојећих политичких партија (прецизније, нестанка са политичке сцене њихових актера из 80 – их, 90 – их и прве деценије 2000 – их) или стварањен нових партија – у оба случаја из сфере обичног народа. Међутим, како оснивање партије кошта јако много, а како је народ доведен до просјачког штапа, чини се да је ово готово немогуће...
[25] Ова ситуација отвара питање не само за политичке партије у Србији него и за бројне НВО којима су чланице некадашњег ДОС широм отвориле врата и намакле их на нашу грбачу односно финансирање из буџета: кога они уопште представљају? За чланице некадашњег ДОС важи да представљају мање гласачко тело него што би следило по броју добијених гласова. (Довољно је сетити се констатације да ДОС није добио зато што је народ гласао за њих него зато што је гласао против бившег режима). Ово се уопште не може рећи за НВО, које су дословно упале у простор који им је отворио ДОС. Ово нарочито важи за мистериозну групу Г 17+ и политичку секту у црном звану “Отпор“ (која је “студентска и народна” иако нема везе ни са студентима ни с народом). Зато се с правом може рећи да странке које су чиниле ДОС, а поготово НВО, не представљају грађане, ни народ, него да књишко–апстрактне идеје својих шефова (по правилу неостварених марксиста–лењиниста).
[26] Ова чињеница да готово све странке теже да се усидре у некој бази респектабилне друштвене моћи, како би осигурале трајнији политички значај, чини их начелно отвореним за нелегалне споразуме, укључујући и оне с мафијом и корупцију. Имамо ли то у виду, неће нас чудити новинске вести које, помињањем сличних ствари, кваре имиџ демократских странака. Склоност корупцији није питање морала појединаца она у овом случају проистиче из социјалне неутемељености политичких странака.
[27] Ко сумња у ову тезу нека се потруди да одговори зашто од 1945. није било покушаја да се аутономија уз Војводину и Космет обезбеди, на пример и Славонији, Истри и Далмацији у Хрватској. Само да се не залуђујемо као до сада.
[28] У том погледу непрекидно позивање на Европу и подгревање свакојаких очекивања и нада, посредно делује опасно јер политички успављује и функционише као симулакрум којим се скреће пажња од озбиљних и по последицама судбоносних збивања по земљу, а с илузијом да ће једног дана Европа све то надокнадити. Под таквом политичком магијом могуће је “прогутати“ причу како “границе нису важне“, па чак и чињеницу да их сви око нас праве, одузимањем наших територија, јер ћемо сутра бити у “Европи без граница“. Дискурс о уједињеној Европи у Србији делује контрапродуктивно и антидржавно из најмање два разлога: прво, тај дискурс служи изванредно као маска за прикривање незнања власти (шта би, на пример, они причали када би им се на 72 сата забранило да помену Европу); друго, што под дејством свакојаких бајки пролази као допустиво.
[29] Код југоносталгичара је запањујућа упорност којом бране “пројект Југославије” као и степен неразумевања реалних процеса, што за резултат даје политички садомазохизам још увек видљив само у случају српске интелигенције, нарочито мондијалистичког опредељења.
[30] Међутим, хрватска демократска политичка генерација може да ради за туђ рачун, када им је Туђманова екипа обезбедила државу и завршила национални посао. Апсурд се види тек у случају српске исполитизоване интелигенције. Она ради за туђе интересе иако ни стари режим није радио за националне интересе. Супротно тврђење је лаж којом се олакшава претходни посао.
[31] Ово је хронична црта највећег дела српске хуманистичке интелигенције (што ће рећи образоване на марксизму и пролетерском интернационализму). У својој изврнутој перцепцији као учинку накарадне педагогије, они сам помен “српског националног интереса” или “српског народа” доживљавају као непристојност и увреду.
[32] Политичка “елита“ Србије ће као трајне резултате за собом оставити искључиво негативне последице. Паролу: “Демократија за све“, разумећемо тек пошто тај конгломерат постане ствар прошлости. Схватићемо да демократија ниј била “за све људе“, него да је била харизматска реч за чије прежвакавање смо дали све што смо имали: достојанство и државу – а да нисмо запажали на време да за узврат не добијамо ништа. У томе је, уосталом, транзитивна функција (речи) “демократије“ у Србији у првој деценији ХХI века, а и шире – што ће рећи, у Источној Европи, од пада Берлинског зида, 1989. године наовамо.
[33] Од три саставна дела суверенитета: људи, територија, власт – бивша и ова власт успешно тргују само с прва два, а заједничко им је да то не чине с трећим. Напротив, прва два улажу да би по сваку цену очували своју власт. У томе је илустрација катастрофичности оба режима по Србију.
[34] Пракса сламања српског националног корпуса као најважнијег у Краљевини Југославији, путем искоришћавања свих могућих националних трзавица у земљи, нарочито незадовољства националних мањина, званично је зацртана на конгресу КПЈ 1928. у Дрездену, наравно, под директивама из тадашње Москве, а у духу одлука VI Конгреса Коминтерне од лета исте године.
[35] Да тежње ка аутономији до заокружене државности имају везе са жељом за моћи а много мање са “специфичностима националних мањина“ и “историјским специфичностима покрајине“, види се кад се погледа национална припадност најутицајнијих војвођанских сепаратиста. У већини су то Срби (на страну то што, по правилу, они то неће да буду) па би испало да се залажу за одбрану српско-пречанске специфичности – од Србије, или, у другој варијанти, да великодушно “туђу воду носе“, јер се за “специфичности мањина“ наводно залажу више од њих самих.