АНАТОМИЈА ПОРАЗА

 

 

 

 

АЛАТ ЗА РАЗБИЈАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА – СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ СФРЈ

Теорија и пракса специјалног рата, односно доктрине “сукоба ниског интензитета“, прихватиле су (не без разлога) и термин “психолошке операције“. Под тим појмом се подразумева скуп мера и поступака, чији је циљ да се утиче на свест, опредељење и понашање људи у земљама према којима се предузимају. Психолошко–пропагандна дејства се сматрају релативно самосталним обликом дејстава у оквиру ове врсте рата (мада се она истовремено јављају и као саставни део осталих видова специјалног рата). У пракси, психолошко–пропагандна дејства имају двојако значење: с једне стране, помоћу њих се морално и политички припремају готово све друге активности у специјалном рату, а с друге, све остале активности специјалног рата садрже и намеру изазивања одређених психолошко–пропагандних ефеката.

Модерна психолошко–пропагандна дејства представљају научно утемељене активности, засноване на најновијим достигнућима психологије појединаца и група, а у пракси значе злоупотребу тих достигнућа ради манипулације појединцем или целим друштвеним групама. Нажалост, ова њихова битна карактеристика се недовољно користи у комплексу одбрамбених мера нападнутих друштвених или државних заједница.

По садржају и по форми, ова дејства се разликују од пропаганде фашистичког типа, која је често (због своје огољености и црно–беле садржине), сама себи била контрапропагандна. По филозофским основама на којима се заснива (фројдизам и бихевиоризам), високој стручности кадрова који их планира и изводи, по формама и методама спровођења, по техничкој опремљености и финансијским средствима којима располажу, модерна психолошко–пропагандна дејства су далеко опаснија од пропаганде у прошлости.

Према америчким схватањима ова активност обухвата планску употребу пропаганде и других психолошких акција које првенствено имају за циљ да утичу на мишљења, осећања, ставове и понашање појединих групација потенцијалног противника, како би се обезбедила њихова подршка националним циљевима.

По дефиницији Збигњевa Казимирa Бжежинског (пољ. Zbigniew Kazimierz Brzeziński)[1], “пропаганда је мишљење другог“, а данас, у условима све веће међузависности у свету, и све израженије конкуренције супротстављених идеја и друштвених система, пропаганда је веома блиска са рекламом. Обе ове активности често се означавају као “односи са јавношћу“ или као значајан део јавности. Схватање по коме је пропаганда неистина превише је уопштено и углавном превазиђено (не одговара стварном стању ствари), а сама констатација о њеној лажљивости, не само да ништа не помаже, већ може и да заведе, да умањи потребну будност, неопходну у напорима сваког друштва да створи имунитет према њеним нежељеним утицајима.

Седамдесетих и осамдесетих година били смо сведоци великих кампања које су предузимане у циљу: “заштите људских права“, “сузбијања комунистичке опасности“ и афирмације великих митова ХХ века у широком дијапазону[2]. Након рушења система реалсоцијализма у источноевропским земљама и промена у друштвено–политичком систему Југославије и њеног разбијања, доминантне психолошко–пропагандне кампање су постале једнобојне, са израженим антикомунистичким и националистичко–сепаратистичким садржајима и нападима доведеним до неукуса (покушајима насиља и над научно верификованим историјским чињеницама, као и покушајима рехабилитације најмрачнијих догађаја и личности из ближе и даље прошлости).

На регионалном и локалном плану, психолошко–пропагандне акције и активности планирају се и изводе у складу са конкретним интересима и циљевима носилаца специјалног рата у датим условима и могућностима тога деловања, а као метод се при томе максимално користе познати механизми опште заразе подражавања и опонашања “себи сличног“.

Модерна америчка психолошко–пропагандна дејства су последњих деценија, од појединачних атака масовног идеолошко–политичког утицаја, прешла на тотална поступања, на свестрани масован утицај не само у размерама једне земље или региона већ целог света.

Циљеви овладавања свешћу маса имали су за последицу рађање џиновских механизама за манипулацију масама. Савремно доба карактерише убрзани развој информационих и телекомуникационих технологија, али и невиђена поплава дезинформација. Никада кроз историју људи нису били брже и обилније “информисани“ о свему што се догађа на Земљиној кугли, али истовремено никада нису били више манипулисани него данас. Таквом стању ствари, у борби за овладавање свешћу људи, допринео је и општи степен развоја науке и технике, и посебно, нагли развој средстава за масовно информисање, али је изнад свега допринео монополни положај транснационалних компанија у области информација/комуникација. Њихова доминација у овој сфери део је колонијалног наслеђа које “вуче своје корене из међународних новинских агенција, створених још средином прошлог века, из присне везе са политичком и финансијском експанзијом земаља какве су биле Француска, Енглеска и Немачка, што представља појаву попут оне с почетка ХХ века у којој се поновила аналогна веза између северноамеричких новинских агенција и експанзије северноамеричког капитализма“[3].

У оквиру специјалног рата ова дејства су, као што је већ речено, далеко слојевитија него у прошлости. За њих се може рећи да у себи садрже:

1. Дејства у области идеологије;
2. Дејства у текућој информативно–пропагандној активности и
3. Монтирање разних поступака (тзв. вештачко прављење “објективних“ околности) срачунатих на жељене психолошко–пропагандне ефекте, с основном девизом — “ако се планирани догађај изведе, жељени психолошки ефекат је неизбежан“.

Кроз све три наведене врсте модерних психолошко–пропагандних дејстава изражавају се и три основне карактеристике овог вида специјалног рата и то:

1. Сваки поступак у овим активностима се претходно детаљно изучава (одређују се циљеви и методи деловања који обећавају највећи могући успех, као и снаге које су реално у стању да реализују такве замисли);
2. Субјекти ових дејстава настоје да, уз акције вербалне пропаганде, предузимају и разноврсне, вешто одабране поступке, чијом се реализацијом постижу, или барем очекују, жељени и политички потребни психолошко–пропагандни учинци у срединама према којима су такве акције усмерене;
3. Настоји се да се у поједине акције (у целини или делимично), укључе средства информисања земље према којој се таква активност усмерава. Успех у томе плану има капиталну вредност, како у идејном погледу, тако и у сферама текуће, актуелне пропагандне активности.

Зависно од карактера међународних односа и стања у земљи против које се води специјални рат, у психолошко–пропагандним активностима могу бити ангажоване веома различите снаге и примењене различите форме, као што могу бити изабране и најразличитије теме. Организатори ових активности настоје да им акције што дуже остану неидентификоване (у погледу крајњих намера), па при избору садржаја тема строго воде рачуна да остану, макар и привидно, у границама разумне и сношљиве текуће унутрашње друштвено–политичке и међународне критике.

ЦИЉЕВИ СПЕЦИЈАЛНОГ РАТА У СФРЈ

Опасност губљења контроле над специјалним ратом, нарочито у његовој поодмаклој фази, и његовог незаустављивог прерастања у ширу оружану врсту насиља (по правилу са неупоредиво више људских жртава и материјалних разарања, као једном од његових основних карактеристика), после вијетнамског искуства, најупечатљивије се изразила управо на примеру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Рушење и обарање до тада постојећег политичког система социјалистичког самоуправљања у СФРЈ и његова замена неким новим, у суштини капиталистичким друштвеним поретком, очигледно, није могло да се изведе без главног ослонца на најретроградније, најконзервативније, десничарске и националистичко–сепаратистичке и сецесионистичке снаге у земљи, као и у редовима антијугословенске емиграције. По истој логици, као главни страни актери у специјалном рату против СФРЈ у финалној фази, јавиле су се управо оне поражене снаге из минулих ратова, које се никада нису помириле са губитком своје доминације на југословенским просторима.

Од увођења вишепартијског система и спроведених вишестраначких избора у републикама (у појединим деловима земље, посебно у Словенији и Хрватској), те снаге почињу да дају тон и одређују темпо и правце, не само унутрашњим друштвеним и политичким променама, већ и процесима дезинтеграције и трајног разбијања СФРЈ као државне заједнице. Разуме се да је та чињеница значајно утицала на формулисање нових циљева специјалног рата у тако радикално измењеним унутрашњим условима у СФРЈ.

Истовремено радикалне промене у међународним односима нашег ближег и даљег окружења, међу којима су најзначајније: распад Варшавског уговора, промене система у свим источноевропским земљама, системске и територијалне промене у тадашњем СССР, уједињење Немачке, битно су утицале на одређивање нових циљева специјалног рата према СФРЈ. Управо ови догађаји су допринели преформулацији раније постављених циљева.

С обзиром на то, у тадашњој фази специјалног рата против СФРЈ могло би се рећи да се на делу нашла организована антијугословенска завера, максимално спрегнута између иностраних (у првом реду америчких и немачко–аустријских) центара моћи, тесно координираних са Ватиканом, и раније припремљена и веома добро организована “пета колона“ антикомунистичке, националистичко–сепаратистичке и сецесионистичке провенијенције, са двоструким циљем:

1.       Разбити и раскомадати СФРЈ и срушити постојећи систем ради задовољавања територијалних, политичких, економских и других претензија и апетита одговарајућих иностраних фактора који су били у игри;

2.      Остварити националистичко–сепаратистичке и сецесионистичке претензије и апетите појединих националних олигархија.

За разлику од отвореног квислиншког експонирања “пете колоне“ у условима оружане агресије и окупације земље, истоимене снаге у СФРЈ (у ондашњим условима), формално су се заклањале иза борбе за “аутентичне националне интересе“, што им је омогућавало да уз веома добро организовану пропагандну активност (унутра и споља), добију одговарајућу већину на изборима и докопају се власти у својим срединама.

Како разбијање било које друштвене и државне заједнице (посебно СФРЈ, као вишенационалне и вишеконфесионалне), објективно није могло да се изведе без великог крвопролића, истрајавање на специјалном рату са тако постављеним циљевима неминовно је морало изазвати оружане сукобе, до којих је у току 1991. године и дошло.

Разуме се да су претходни и финални циљеви формулисани у складу са главним стратегијским опредељењима специјалног рата, а њих је далеке 1978. године у односу на СФРЈ изнео један од водећих креатора америчког пројекта тзв. “новог светског поретка“, професор др. Збигњев Бжежински[4]. На 11. светском конгресу социолога у Упсали (Шведска), одржаном од 13. до 19. августа 1978. године, Бжежински је, између осталог, рекао:

1.       “... да је у интересу САД да у СФРЈ помажу , само оне централистичке снаге које су у функцији отпора према СССР, али да тежиште мора бити на подршци националистичко–сепаратистичким снагама које су непријатељ број један комунизма, јер се идеологија национализма доказала јачом од комунизма...“ (што су потврдила искуства из сукоба Руса и Украјинаца, Чеха и Словака, Срба и Хрвата и међудржавни сукоби СССР-а и Кине, Вијетнама и Кампучије итд.);

2.      “... да у борби против идеологије комунизма у СФРЈ значајну улогу треба да одигра инфилтрација у културно–идеолошку сферу друштва, посебно освајањем значајних позиција у мас–медијима, филмској продукцији, преводилачкој делатности и другим областима...“;

3.      “... да је и даље неопходно развијати и подстицати `потрошачки менталитет` народа у СФРЈ, јер се он тешко може зауставити, тј. да се ово као средство показало ефикасним у борби са комунистичким егалитаризмом...“;

4.      “... да треба охрабривати земље Европске заједнице да наставе давање кредита СФРЈ, јер ће повећање југословенског дуга иностранству у одрећеном тренутку послужити као средство економског и политичког притиска, што је само краткорочно гледано штетно за зајмодавца, а дугорочно корисно за општу ствар и политику `омекшавања Југославије`...“;

5.      “... да већу пажњу ваља поклонити југословенским грађанима који се након дужег боравка у иностранству враћају у земљу, не да би учествовали у терористичким и другим субверзивним акцијама, за шта се залаже емиграција, већ да буду пропагатори америчког и западног начина живота...“;

6.      “... да су најпоузданији савезници Запада и Сједињених Држава у СФРЈ појединци из редова тзв. либералне интелигенције, који заговарају индивидуалне слободе, неограничену слободу штампе и уметничког стварања и који покрећу иницијативу за формирање алтернативних група и успостављање вишепартијског система...“;

7.      “... да на међународном плану треба и даље цепати покрет несврстаних и проналазити државе које ће послужити као тројански коњ за јачање позиција Запада у покрету у коме је Тито 70–их година ојачао позиције СФРЈ и чак иницирао `еврокомунизам` у Италији и Француској, да се постепено назиру деобе унутар несврстаних у односу на блоковску поделу света, да је Тито захваљујући своме међународном угледу ипак успео да одржи равнотежу у односима СФРЈ према Истоку и Западу и тзв. `трећем свету`, али да равнотежа није и статична, већ променљива категорија и да је питање да ли ће Титови наследници успети да очувају ту равнотежу...“;

8.     “... да је сукоб Тита и Стаљина 1948. године био личне природе и да се Тито никада није одрекао комунистичке идеологије, што је потврдила брза нормализација односа између СФРЈ и СССР после Стаљинове смрти, као и низ Титових изјава из којих се види да је он читавом свету доказао да се радило `о неспоразуму` и да су југословенски комунисти увек били и остали `прави комунисти`...“;

9.      “... да после `дана X` (Титове смрти) треба организовано радити на `омекшавању` Југославије у којој су међунационални односи главни фактор разбијања интегритета земље, да је СКЈ изгубио монопол политичке организације и да више није `водећа и ударна снага` у друштву, да ће СКЈ и ЈНА бити поуздан фактор у очувању Југославије само док је Тито жив, а да ће касније Армија бити ефикасна само од спољњег, али не и унутрашњег напада, јер је општенародна одбрана `мач са две оштрице` која се може претворити у бумеранг у случају унутрашњих сукоба...“.

Збигњев Казимирз Бжежински

 

Разуме се да амерички сценарио за разбијање СФРЈ који је изложио З. Бжежински 1978. године није први у америчком атаку на “комунистичку Југославију“, нити је њено разбијање тада и започело. Пре би се могло рећи да је ово последњи целовитије срочен политичко–стратегијски концепт, по коме се доста стриктно поступало у финалном удару на њену независност, територијалну целокупност и уставни поредак. Несрећа је у томе што је овај сценарио југословенско политичко и државно руководство имало у рукама неколико дана након што га је З. Бжежински изложио у Упсали, упркос тајности састанка на коме га је саопштио, а да му ово исто руководство није поклонило пажњу, нити је било шта радикалније предузело да се ти разбијачки планови не реализују. Чак би се могло рећи да је то југословенско руководство предузимало кораке које је управо Бжежински желео.

Очит пример у томе смислу је одлука највишег руководства државе СФРЈ, о енормном девизном задуживању земље, баш у томе периоду (од 1978. године па надаље), тј. када Бжежински тражи од земаља Европске Заједнице да наставе давање кредита СФРЈ.

Разбијање СФРЈ започело је, фактички, много пре организоване сецесионистичке побуне у Словенији и Хрватској 1991. године, па и доста пре наведеног америчког сценарија. Реалне претпоставке првобитно у функцији унутрашње дестабилизације, а у другој фази и за разбијање територијалне целокупности СФРЈ створила су руководства Савеза комуниста Југославије (СКЈ) својом вишегодишњом деструктивном активношћу. Остаје да се још дуго истражује и научно осветљава какав је био удео ових руководстава у таквим активностима:

1. који отпада на идеолошке и политичке рецидиве коминтерновске опредељености о Југославији као вештачкој творевини,
2. а колики удео отпада на организовану субверзију страних агената у тим руководствима.

За сада се може рећи да су страни агенти систематски уграђивани у руководства СКЈ и државе и вођени у каријери на разноврсне начине још од почетка 60–их година. У фази финалног разбијања СФРЈ 90–их година и неупућени грађанин је могао да на основу конкретног поступања појединаца из тих руководстава препозна многе од ових агената. Њихов мање–више неометан рад могао се одвијати, између осталог, захваљујући и чињеници разбијености јединствене државне безбедности, а и тај чин је изведен под њиховим утицајем.

Карактеристично је да су се најгрлатији апологети познатог Брионског пленума[5] из 1966. године и растурања државне безбедности, о коме ће даље бити више говора, касније јављали као најватренији антијугословени.

РАЗБИЈАЊЕ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ СФРЈ

Половином јуна 1966. године, на предлог председника Савеза комуниста Југославије, Ј. Б. Тита, Извршни комитет ЦК СКЈ донео је одлуку о формирању посебне комисије која је добила задатак да испита стање у Служби државне безбедности и понашање њених највиших функционера. Изгледа да је овој одлуци претходио одређен период припрема, закулисних радњи и подметања која су до данас остала нерасветљена.

Убрзо иза формирања комисије заказан је и одржан (1. јула 1966. године) познати IV пленум ЦК СКЈ (Брионски пленум). Основно питање расправе на пленуму било је “деформације у служби државне безбедности и злоупотребе положаја и овлашћења њених најистакнутијих функционера“. Међу осумњиченим функционерима (на првом месту) били су Александар Ранковић и Светислав Стефановић.

Александар Ранковић (Лека)

Светислав Стефановић (Ћећа)

Ова двојица ранијих савезних министара унутрашњих послова посебно су оптуживани због наводног неовлашћеног, тајног озвучења резиденција и приватних станова Ј. Б. Тита, као и још неких високих функционера Партије и државе и прислушкивања њихових службених и приватних разговора. Стављено им је у грех и то “да су се супротстављали развитку социјалистичког самоуправљања и политици националне равноправности са бирократско–догматских позиција и злоупотребили своје функције у служби државне безбедности“. Због оваквих оптужби обојица су на Брионском пленуму смењени са тадашњих функција (А. Ранковић је био на положају потпредседника Републике, а С. Стефановић на положају председника Савета за заштиту уставног поретка). На седници ЦК СКЈ, септембра 1966. године, Ранковић и Стефановић су искључени из СКЈ.

Оптужбе против Ранковића и Стефановића, као и против Службе државне безбедности у целини, ни у време пленума, а ни касније, ничим нису доказане, посебно оне које су се односиле на злоупотребе и прислушкивање. У оповргавању ових оптужби (много година касније, нарочито у другој половини 80–их година) објављено је више аутентичних сведочења, међу којима посебну пажњу заслужује књига Селима Нумића, под насловом: “Добра земљо, лажу“[6].

За смењивање и јавно дисквалификовање А. Ранковића најнепосредније је везано и разбијање до тада успостављеног јединственог система државне безбедности Југославије. Нема сумње да је та служба, од свога формирања 1944. године, и кроз све реорганизације и доградњу кроз које је пролазила у своме двадесетогодишњем постојању и деловању, имала велика овлашћења, као што је, уосталом, у борби против страних обавештајних служби и разних унутрашњих противника новоуспостављеног државног уређења имала и велике успехе и обавезе.

О релативно великим могућностима и дометима југословенске обавештајно–безбедносне службе, већ у 50–им годинама и касније, све до IV пленума ЦК СКЈ, убедљиво говори један од њених руководилаца, пуковник у пензији Антон Духачек, у своме сећању под насловом “Од кога, како и зашто је уништена југословенска мрежа?“[7], у коме већ у уводном одговору на питање — “Зашто сам решио да кажем јавности оно што обавештајци никад не говоре?“, Духачек каже:

“... Две хиљаде наших обавештајаца изгубило је своје животе радећи за добро своје домовине. Многи од њих остали су безимени хероји... Моја обавеза да говорим, у овом случају већа је од моје обавезе да ћутим!“.

Илуструјући резултате обавештајних домета југословенских обавештајно–безбедносних служби, Духачек само овлаш помиње да се, на пример:

“...на столу Ј. Б. Тита, још у току трипартитних разговора представника САД, В. Британије и Француске о помоћи Југославији 1950. године, тј. у време најжешћих Стаљинових напада и претњи Југославији, нашла целокупна документација о ставовима, предлозима и захтевима западних савезника, што је нашој преговарачкој екипи знатно олакшало посао. Исто су тако наше службе дошле до аутентичних папира о односима Савезне Републике Немачке у време К. Аденауера са НАТО, затим до података о разговорима Де Гола и Аденауера, благовремено смо знали и за одлуке владе СР. Немачке да ће прекинути дипломатске односе са СФРЈ утолико ова призна Демократску Републику Немачку...“ итд.

Овакви обавештајни домети изгледају још већи када се упореде са необавештеношћу каснијих југословенских политичких и државних руководстава о елементарним чињеницама, као, на пример:

1. постоји ли и где се налази руководство арнаутског сецесионистичког покрета на Косову и Метохији у току 80–их година, или
2. постоји ли, где је смештен и како је персонално устројен главни штаб у коме се планирају и синхронизују многобројне активности за коначно разбијање СФРЈ.

Разуме се да непоседовање података о овим антијугословенским центрима није само последица разбијености јединственог система државне безбедности земље (мада у тој чињеници лежи главни разлог) већ и одсуства политичке воље највишег политичког и државног руководства СФРЈ у томе периоду да се ти центри открију и да им се парира на прави начин. У најмању руку је несхватљиво да Председништво СФРЈ, конкретно Савезни савет за заштиту уставног поретка, на пример, сматра да је шиптарски сецесионистички покрет на Косову и Метохији јединствено вођен, од једног руководства, било да се оно налази у земљи, или у иностранству, а да најодговорнији руководећи фактори у Покрајини Косово и Метохија не прихватају такву оцену, и аналогно томе, не прихватају ни евентуалну одлуку највишег органа у Федерацији да се од органа државне безбедности захтева да то сецесионистичко руководство пронађе и разбије[8].

Разуме се да су резултати обавештајно–безбедносних служби, као и у свим сличним затвореним институцијама, са истим или приближним овлашћењима и статусом, доводили и до неких професионалних деформација, међу којима посебно место заузимају мешања у надлежности других органа и злоупотребе положаја. Међутим, важније је од тога, питање: да ли су главни режисери политичког процеса за смењивање Александра Ранковића имали у плану и разбијање Службе државне безбедности, или су се у тај процес једном отворен, самостално убациле и оне снаге којима је управо то био тежишни циљ — разбијање унутрашњих одбрамбених снага земље и стварање претпоставки за лакше и коначно разбијање СФРЈ као јединствене државне и друштвене заједнице.

У трагању за одговором на ово врло крупно питање, свакако је релевантно и мишљење Антона Духачека, у раније цитираном сведочењу. Он сматра да је обавештајно–безбедносна служба имала принципијелан став:

1.       да пред политичким руководством земље не прикрива “нити једну информацију, па ма како она била непријатна и тешка за било коју личност“ и

2.      да не обрађује информацију тако да она “било шта изгуби од своје оригиналности“.

Руководећи се таквим принципима обавештајно–безбедносне службе су, пре Брионског пленума дошле и до информације да је Иван (Стево) Крајачић “преко трећег лица“ уложио у једну швајцарску банку већу суму девизних средстава и тај податак презентирала је политичком врху земље. Но, убрзо је и Стево Крајачић знао да је наша обавештајна служба открила тај његов лоповлук. Доћи до таквог податка из швајцарских банака, чију тајност штити држава, био је знак не само великих могућности југословенских обавештајно–безбедносних служби од опште користи за државну заједницу, већ и таквих пред којима се не могу сакрити ни прљави послови највећих моћника, међу које је сигурно спадао и Стево Крајачић, уз то још и врло близак Ј. Б. Титу.

Иван (Стево) Крајичић

Према Духачеку, то сазнање је превршило меру и убрзало одлуку о разбијању Службе државне безбедности. Може се претпоставити да откривање приватних злоупотреба појединих моћника на власти није био одлучујући разлог, али је сигурно да је он био и озбиљан индикатор да се пред таквом службом не могу дуго прикривати ни остале тајне, намере и комбинације, па ни националистичко–сепаратистичке којима је главни циљ био разбијање СФРЈ. Отуда је могућ и закључак да је једнако за криминалце и друге грешнике у апарату државе, као и за сецесионисте у свим срединама најупутније било искористити инсценирано тобожње прислушкивање Ј. Б. Тита и Кардеља и разбити јединствен систем државне безбедности на целој југословенској територији, уклонити неспоран Ранковићев утицај на тај систем и заменити га неприкосновеном влашћу републичко–покрајинских политичких руководстава, али сада над “својим“ републичко–покрајинским државним безбедностима.

Већ у наредним годинама, постало је сасвим извесно, и јасно, да прави циљ смењивања А. Ранковића није био кажњавање и уклањање деформација у Служби државне безбедности, већ да су посреди били сасвим други циљеви, који су се назирали, али јавно никада нису саопштени.

Као што је познато, већ у току 1968. године усвојени су амандмани на Устав СФРЈ из 1963. године, према којима су покрајине (Војводина и Косово и Метохија), до тада у пуном саставу Србије, добиле статус конститутивних елемената федерације. Објашњење које је тим поводом дато није одговарало историјским истинама, а негативне последице оваквог уставног преуређења, у првом реду за Србију, а касније се показало — и за СФРЈ, биле су тешке и далекосежне. Том уставном променом Република Србија је и де јуре и де факто сведена на територију коју је поседовала пре Балканских ратова, а уз то је још стављена и под неку врсту патроната покрајина које су формално у њеном саставу.

Највероватније је да су режисери смењивања А. Ранковића процењивали да он неће прихватити такав уставни положај Србије у СФРЈ, па су га на време уклонили. Знали су, наиме, да је у то време А. Ранковић прва политичка личност Србије у СФРЈ, да ужива висок политички углед и то не само у Србији, што није занемарљиво, да као оснивач и дугогодишњи шеф државне безбедности има најразличитија сазнања о највећем броју руководилаца у земљи, која увек може искористити када нађе да је то потребно.

Немилосрдно уништавање архива државне безбедности, непосредно после одржавања фамозног Брионског пленума, у коме су страдали оперативни материјали непроцењиве вредности по безбедност земље, указују на овакве претпоставке. Такође није искључена ни калкулација антисрпски расположених руководећих људи да је Ранковић у то време био и на положају потпредседника Републике, а да је председник Ј. Б. Тито, био ушао у 75–ту годину живота. Вероватно је да се према њиховим проценама и предвиђањима није смела оставити могућност да положај шефа државе, по уставном аутоматизму, преузме тако моћна личност какву је представљао Александар Ранковић, Србин.

Са данашње дистанце и на основу већ објављених аутентичних сведочења о овом догађају, може се тврдити да Ранковић није смењен због злоупотребе положаја, или “несхватања процеса самоуправног социјалистичког развоја“, а посебно не због тајног озвучавања–прислушкивања Ј. Б. Тита и других високих функционера партије и државе, односно да Служба државне безбедности није разбијена због тога што се на време “није укључила у самоуправне друштвене токове“, већ да су посреди били сасвим други разлози — разбијачки у односу на СФРЈ као заједничку државу. У сваком случају, разбијање Службе државне безбедности, везано је за “случај Ранковић“, што се види и из објављених материјала о целом овом догађају. После смењивања Ранковића и Стефановића, ЦК СКЈ је формирао своју комисију (аналогно су поступили и нижи партијски органи) да испитају све деформације и злоупотребе у органима Службе државне безбедности и предложе одговарајуће идејне и политичке мере.

Поред извршавања овог основног партијског задатка, ове комисије су (хтењем или нехтењем) објективно изазвале процес разградње, онеспособљавања и дисквалификације Службе државне безбедности у целини и људи запослених у њој појединачно незапамћен у историји савремених служби државне безбедности.

У овом преломном моменту развоја југословенског друштва историја ће сигурно дати своју коначну оцену. При томе, свакако, неће бити занемарена ни чињеница да су основни тон раду ових комисија давале личности, тада од великог политичког утицаја, које су недуго иза тога, због националистичко–сепаратистичких опредељења, морали отићи са политичких функција и из политичког живота (Мика Трипало, Крсте Црвенковски и други).

Мика Трипало

Крсте Црвенковски

Истерујући деформације у Служби државне безбедности, комисије су се, у односу на највећи број поштених и бескрајно оданих људи и саме деформативно понашале. Створиле су у јавности атмосферу хајке и фронталног напада на Службу и њен кадар у целини. На Косову и Метохији, разуме се из сасвим других разлога, организовани су и судски процеси припадницима Службе државне безбедности због наводних деформација и злоупотреба, а на њихова места су довођени доказани националисти и сецесионисти.

У вези са овим прогоном кадра Службе државне безбедности, у већ наведеном сећању, Антон Духачек, између осталог, каже:

“Оставимо на страну стотињак људи који су настрадали, односно напустили посао, што су преко ноћи могли оседити и што су руке почеле да подрхтавају. И за време рата су гинули људи за ову земљу, па су то могли и после рата. Али, земља је била у питању!!! Косово је постало центар свих недаћа и зала за ову земљу. Наиме, цијела обавјештајна мрежа је нестала. Отворили су се сви досјеи. Људи из Косовске Митровице, Пећи, Призрена, Ђаковице и других места који су били родољуби и патриоти, који су стварно вољели Југославију, а мрзили сепаратизам, који су некада били и против балиста и никада се нису сложили да постану грађани неке друге земље, па ни Албаније, били су проказани и стављени на стуб срама у средини у којој су живјели. Многи су били и физички ликвидирани. Ликвидирали смо наше људе, наш свијет, а оставили непријатељу да ликује. Цијела сарадничка мрежа је била уништена. Никада послије наша држава није знала каква је стварна ситуација на Косову, ко и шта ради, а влада и политички врх у Београду су знали само онолико и оно што су им албански сепаратисти хтјели рећи. Родио се проблем који је уздрмао Југославију и пољуљао све њене темеље.“ 

То је време када на Косову и Метохији отпочиње масовно исељавање Срба и Црногораца, разуме се, под притиском арнаутских сецесиониста[9].

Комисије су се чак мешале и у стручне методе рада Службе државне безбедности и не водећи рачуна о последицама. А последице су биле вишеструко штетне и негативне и убрзо су наступиле. Највећи број искусних припадника Службе државне безбедности, под понижавајућим условима је отеран из Службе и пензионисан. Само је из Координационог сектора Државног секретаријата за иностране послове (обавештајна служба) било 17 таквих који су морали напустити Службу, а већином су то били саветници и опуномоћени министри, петнаесторица од њих су били носиоци “Споменице 1941.“, и већ су 1952. године били у чиновима мајора, потпуковника и пуковника. Онај број који је остао у Служби није се више усуђивао да извршава ни своје стручне, рутинске задатке. Једноставно је био паралисан страхом од могуће одговорности, а регрутовање новог кадра у Службу било је крајње отежано због неповољне друштвене климе која је била створена. Такви процеси су, објективно, онеспособили Службе државне безбедности да се сучељава и ефикасно супротставља противницима који су се баш у овом периоду и изразили у врло оштрој форми (1968. и наредних година).

Нема сумње да је фронтални напад на Службу државне безбедности, који је попримио како кадровску, тако и материјално–техничку деструкцију великих размера, која је уништавала, на пример, и дугорочно вредне оперативне материјале, сарадничку мрежу итд., произвео такве негативне последице од којих се ова служба никада касније није опоравила. Такав безобзиран и у суштини крајње неодговоран однос према било којој државној институцији могу да имају само оне унутрашње снаге којима није стало до сопствене државе, или оне које, ограничене својим примитивизмом и себичношћу, и нису свесне да тиме директно поткопавају темеље властите државе.

Није Служба државне безбедности Југославије ни прва ни једина, а сигурно неће бити ни последња обавештајно безбедносна организација (као значајна функција савремене државе) која је у својим активностима, било унутрашњим или спољним, излазила из оквира одређених законима и другим прописима. Обавештајно–безбедносни системи великих земаља (САД СССР, В. Британија, Француска, Немачка, Италија итд.) за последњих пола века, у својој пракси забележиле су неупоредиво веће и скандалозније деформације и прекорачења законских овлашћења, па су у тим случајевима смењивани само они који су били за то непосредно одговорни, најчешће високи и највиши функционери ових институција. Међутим, ни у једном случају није довођен у питање генерални статус служби, па ни њихова улога у функционисању апарата модерне државе[10].

Изузетак је у овоме само фронтални напад на КГБ, у СССР, средином 1991. године, али опет у ситуацији када се разбија и Совјетски Савез као државна зајединица. Отуда и закључак да су захтеви за тоталним растурањем организације државне безбедности било где, па и у Југославији, увек у функцији разбијања државе, а не у доброј намери уклањања постојећих и могућих професионалних деформација у њеном функционисању.

Онеспособљеност Службе државне безбедности, која је настала као последица тзв. преиспитивања и преусмеравања њене улоге у југословенском друштвено–политичком систему, врло брзо се осветила, посебно и највише у оним деловима земље у којима је противник иначе био најорганизованији и најјачи (Косово и Метохија, Хрватска, Словенија).

ПОСЛЕДИЦЕ РАЗБИЈЕНОСТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ СФРЈ

Органи и снаге унутрашње безбедности уставног поретка и постоје ради тога да осигурају услове за нормално функционисање политичког система, као и миран и безбедан живот грађана на целој државној територији. То истовремено значи да су ови органи и снаге први и позвани да се максимално ангажују у заштити успостављеног уставног поретка земље од било какве врсте његовог угрожавања. Међутим, за остварење такве друштвене улоге најважније је питање како је уставом земље и законима утврђено место и улога органа безбедности, као и њихова организација у оквиру постојећег политичког система, као и како се то одражава на ефикасност ових органа и снага, посебно када је у питању заштита уставног поретка.

После политичког и организационо–кадровског разбијања Службе државне безбедности уследило је и уставно санкционисање таквог стања. Амандманима на Устав из 1963. године (ХХ–ХLI), усвојеним 30. јуна 1971. године, у складу са “новим“ концептом југословенског федерализма и “демонтаже“ федерације, коначно је децентрализовано руковођење службама безбедности са нивоа федерације, па је, иза тога, ступањем на снагу Уставног закона, престало да важи, у целости или у појединим одредбама, више савезних закона у области унутрашњих послова. С обзиром на то, може се рећи да је процес децентрализације служби безбедности завршен пре усвајања новог Устава 1974. године. Новом Уставу остало је само да пође “од презумпације да прописе за извршавање савезних закона и те законе извршавају органи у републикама и аутономним покрајинама, осим ако су Уставом СФРЈ за извршавање појединих савезних закона, изричито овлашћени савезни органи“[11].

Из оваквог уставног опредељења о надлежности органа федерације јасно произлази обим права и одговорности република и аутономних покрајина за уређивање односа у заштити уставног поретка и извршавању одговорности за извршавање савезних закона из ове области.

Опсежном децентрализацијом функција федерације. извршеном уставним амандманима из 1971. године, државна безбедност, до тада у искључивој надлежности федерације, децентрализована је у тој мери да је федерација остала без права и обавеза којима би могла и морала обезбеђивати јединствено и ефикасно функционисање система безбедности целе земље.

Разбијена као јединствена служба и функција са одговарајућим ингеренцијама на целој југословенској територији, Служба државне безбедности је, фактички, постала неспособна да се:

1. енергично, успешно и континуирано супротставља активностима страних обавештајних служби уперених против Југославије, односно,
2. да у борби против организованог наступа снага унутрашњег непријатеља обезбеди функционисање правне државе и нормалан рад свих њених органа и институција[12].

У условима све већег јачања нациократија, ова служба се све више претварала у оруђе у њиховим рукама, с циљем одбране властитих бирократских привилегија, а све мање је функционисала као Служба државне безбедности у интересу заштите уставног поретка и очувања целовитости и јединства СФРЈ. У фази заоштрених међунационалних и међурепубличких односа, о стању у сектору безбедности, др. Борисав Јовић, у образложењу своје оставке на положај председника Председништва СФРЈ (март 1991. године), каже следеће:

“... служба безбедности Југославије је, фактички, разбијена и паралисана, тако да припадници републичких служби једни друге више шпијунирају, него што међусобно сарађују.“.

Борисав Јовић

 

После разбијања државне безбедности запостављен је и организовани отпор продорима непријатеља у државне органе и руководства друштвено–политичких и друштвених организација и институција у земљи. Чињеница да на тим нивоима за преко две деценије у СФРЈ није откривен ниједан страни агент, довољно илуструје политички опортунизам, али и неактивност и неспособност Службе државне безбедности. Издајничко и конвертитско понашање целих руководстава разних организација — од Савеза комуниста па буквално до Црвеног крста у годинама заоштравања југословенске кризе довољно илуструје колико је Служба државне безбедности пропустила да уради док је то још било могуће[13].

Мање–више неометан рад страних обавештајних служби на југословенском простору кроз дужи временски период нанео је огромну и непроцењиву штету и проузроковао конфузију у којој се више нису могле разликовати сопствене грубе грешке и промашаји од намерних штеточинских поступака инфилтрираних страних агената на многим местима где су доношене значајне одлуке.

У поглављима која следе, а на основу података до којих смо могли доћи, биће још говора о страним агентурним продорима у политичка и државна руководства СФРЈ, као и у велик број разних институција и организација у њој. На овом месту само још да додамо да је 25–годишње одсуство јединственог система државне безбедности у СФРЈ, између осталог, произвело и такво јавно мнење које у моменту угрожавања и разбијања Уставом успостављеног поретка у њој уопште није поставило питање одговорности ресора унутрашњих послова.

Познато је да је заштита уставног поретка од унутрашњег угрожавања свуда у свету у надлежности овог ресора. Уместо тога, у југословенској јавности је доминирала прозивка Армије, која је напречац, без дубље анализе њеног понашања, двострано оптужена:

1. сецесионисти су је прогласили агресорском и окупаторском, а део југословенске јавности
2. издајничком и готово искључивим кривцем за све што се догодило на њеним просторима за последње три–четири године!

 

 

 

 

 

СПЕЦИЈАЛНА ДЕЈСТВА У ОБЛАСТИ МЕЂУНАЦИОНАЛНИХ ОДНОСА

Одмах по разбијању јединственог система безбедности тежиште анти-југословенске активности, споља и изнутра, било је пренесено у област међунационалних, међурепубличко–покрајинских односа.

Као вишенационална и вишеконфесионална друштвена и државна заједница, СФРЈ је, како с гледишта унутрашње безбедности, тако и са гледишта спољне опасности, од самог свога настанка била најосетљивија, и уједно и најрањивија, баш на питању међунационалних и међуконфесионалних односа. А на карту изазивања међунационалних и међуверских раздора на југословенском тлу играли су сви страни освајачи кроз историју. У мери у којој су у таквим намерама успевали, могли су рачунати и са својом доминацијом над појединим народима на југословенским просторима. Исто су радили и раде креатори “новог светског поретка“. И од исхода њихових настојања, у крајњем резултату, као што се у пракси показало, зависила је судбина заједнице југословенских народа.

У периоду између два рата (од 1918. до 1941. године) национално питање представљало је не само латентно извориште унутрашњих напетости и дестабилизације, него је у исто време свим фашистичким државама окупљеним око сила Осовине, пред Други светски рат, послужило као значајан фактор претходног распламсавања унутрашњих сукоба, а затим брзог сламања прве Југославије, априла 1941. године. Руковођени старом завојевачком девизом “завади па владај“, фашистички окупатори су, уз помоћ домаћих националистичко–шовинистичких издајника, међунационалне и међуверске сукобе на територијама раскомадане Југославије, били довели до геноцидних размера, које су запретиле међуетничко–верским ратом до истребљења.

У току Народноослободилачког рата (од 1941. до 1945. године) сви горљиви националисти, из редова свих југословенских народа, скоро без изузетака, приклонили су се страном завојевачу и окупатору и тако једном заувек показали да екстремног националисту од издајника дели само један корак и да такви никада нису користили својој нацији.

Понесени славом победника и убеђени да су мрачну и крваву прошлост братоубилаштва и међусобног уништавања, а за рачун страних завојевача, за свагда оставили иза себе, властодршци СФРЈ, поготово и због распрострањеног уверења да је у СФРЈ на примеран начин, на начелном плану, решено национално питање, мислили су да су национални сукоби коначно постали прошлост.

Нажалост, показало се да у борби извојевана и државним уређењем успостављена равноправност југословенских народа и припадника националних мањина, нису таква тековина која би била једном заувек дата, тј. да она представља такву вредност коју треба не само брижно чувати, већ и непрекидно даље развијати и попуњавати увек новим садржајима.

Колико год је борбена парола из Народноослободилачког рата (“братство и јединство“), поготово у моменту када је настала, за све иностране и најбоље “познаваоце“ прилика на југословенским просторима изгледала невероватно и личила на утопију, толико је у време СФРЈ изгледала невероватна огромна количина мржње која је вулкански еруптирала, остављајући иза себе праву пустош. Због тога се као логично и неизбежно намеће питање: шта се то збило у унутрашњем бићу “заједнице равноправних народа и народности“ која је својим моделом решења националног питања служила за узор на који је већина Југословена, с правом или не, била поносна, шта је довело до стања међусобних односа који су прерасли у стравичан етничко–верски и грађански рат?

Коначно је доказано и историјски потврђено да за међунационални раздор, који је у првим годинама стране, фашистичке окупације и раскомаданости Југославије кулминирао “братоубилачким ратом“, главну одговорност сносе владајуће снаге свих националних провенијенција на територији ондашње Југославије, односно њихове националистичке политичке и клерикалне странке и организације, заједно са завојевачком политиком иностраних сила које су претендовале на ове територије.

Међутим, победом народноослободилачке борбе те снаге су поражене као издајничке и скинуте са власти. У исто време, федеративним уређењем Југославије остварена је битна претпоставка за пуну националну равноправност свих народа и националних мањина у Југославији. Према томе, два битна фактора који су у прошлости генералисала међунационалне и међуверске сукобе у Југославији нестала су са историјске сцене. При томе се не занемарују остаци тих фактора и њихови рецидиви који се могу манифестовати у најразличитијим облицима. Но, лишени материјалне основе, они више нису могли имати доминантан утицај.

Остао је, дакле, на први поглед само инострани фактор, који је и у измењеним међународним условима, без сумње, постојао и деловао. Али, опште је познато да он сам, ма колико био интензиван и утицајан, није могао без одговарајућег ослонца изнутра производити међунационална сукобљавања на сепаратистичко–шовинистичкој основи таквих размера какве су се збиле на просторима СФРЈ почетком 90–их година. Отуда и питање: које су то унутрашње снаге које су у СФРЈ за дужи временски период генерисале национализам у шовинизам, односно које су у темељито измењеним унутрашњим и спољним условима представљале основне и главне носиоце циљева иностраних фактора који су (у складу са својим дугорочним интересима) изазивали дестабилизацију и радили на разбијању СФРЈ.

Све анализе савремене југословенске стварности, посебно оне које се баве феноменом национализма у њој, указују на “социјалистичку бирократију као главног носиоца национализма и међунационалних сукобљавања у Југославији, све до њеног силаска са власти“. У томе смислу др. Јован Мирић је пре више година с правом тврдио:

“Све драстичније манифестације и ерупције национализама у нас збиле су се и збивају се, било под изравном диригентском палицом политичких олигархија, било уз њихов прешутни пристанак“[14].

Наиме, без обзира на то што “социјалистичка“ бирократија није посебна класа, аналогна буржоаској, поготово јер нема властита средства за производњу, она је фактички управљала целокупном друштвеном репродукцијом “у име радничке класе“, обезбеђујући себи такве друштвене привилегије које су често надмашивале и оне који су најбогатији приватни капиталисти за себе могли обезбеђивати[15].

У обезбеђењу таквог свог друштвеног положаја, садржан је и класни интерес бирократије и на њему заснована спремност на савезништво када јој то затреба, једнако као и буржоазија, и са “црним ђаволом“. И површан ретроспективни поглед на послератну појаву и развој национализма и шовинизма свих провенијенција у Југославији, указује макар на два периода: први обухвата време од завршетка Другог светског рата до почетка 60–их година, у коме се национализам, бар на јавној политичкој сцени, углавном исказивао само као маргинална рефлексија незадовољства поражених друштвених снага у НОБ. Сваки њихов националистички испад организоване политичке снаге у СФРЈ дочекивале су као напад “с оне стране фронта“ и у томе смислу он је и јавно жигосан, а и онемогућаван. У редовима организованих снага било какво националистичко испољавање у то време било је готово незамисливо. И када се ту и тамо појављивало, било је енергично и ригорозно прогањано.

Други период протеже се од почетка 60–их година, па све до разбијања СФРЈ, с тим што је крајем 60–их и почетком 70–их година, национализам све чешће избијао на јавну политичку сцену, али више не сам, огољен, какав је био познат у првом периоду, већ сада удружен са владајућим слојем — владајућом националном олигархијом, инфилтриран у њу и прикривен њеним паролама и фразеологијом.

Оваква условна подела појаве и распламсавања национализама у СФРЈ, логично намеће и питање — који су друштвени и други услови довели до овакве нагле појаве национализма готово у свим срединама у земљи.

Одговор на ово питање треба тражити у тада познатим друштвеним процесима, међу којима посебну пажњу заслужују: децентрализација и дебирократизација управљања и покушај привредне реформе из 1965. године. Раније је речено да је у СФРЈ, на одређеном степену њеног укупног развоја, негде половином 60–их година, било одлучено да се смелије иде у развијању социјалистичког самоуправљања. Јавно су пропагирана очекивања да ће се успоставити нови, виши квалитет у самоуправним односима, тј. да ће поред веће слободе у привређивању, које су подразумевале и веће учешће приватног предузетништва, развити и веће политичке слободе, односно да ће најављена реформа, поред привредних, захватити и укупну друштвену сферу. У пракси се, међутим, у тим покушајима није остварио пројектовани циљ. Уместо њега успостављен је један други, нежељени процес у којем је, уместо самоуправљања максимално ојачала национална републичко–покрајинска бирократија.

Уставним амандманима с краја 60–их година и Уставом СФРЈ из 1974. године, упркос свим јавним заклињањима у јачање самоуправљања и управо покривен њима, национални уместо класног интереса, добио је наглашену превагу. Сва јавна званична или полузванична објашњења и “теорије“ које су се у то време појавиле и доминирале у југословенској јавности, доказујући органску везу између класног и националног, нису могле ништа битно изменити у коначном исходу. То се најрељефније видело у националном паритету који је био доведен до апсурда, и то не само у државним органима, укључујући и војску, већ и у друштвено–политичким, па чак и у друштвеним организацијама, обезбеђен уз то и консензусом, па и правом вета.

У тим процесима национално, односно националистичко, добило је превагу над свим другим вредностима, а то је резултирало далекосежним негативним последицама по укупан развој и стање у Југославији.

Колико год се у вишенационалној заједници, каква је била СФРЈ, може сматрати оправданим и нужним доследно остваривање националног паритета у органима власти и државне управе, толико је примена овог принципа у свим облицима друштвеног и политичког организовања била не само неразумљива, већ је у пракси постала до те мере претерана, да је објективно била и препрека нормалном функционисању система. Познато је, наиме, да су од 70–их година сва руководства друштвено–политичких и друштвених организација на нивоу федерације била састављена строго по националном кључу. На овај начин су све организоване снаге друштва добиле у руке националне (републичко–покрајинске) заставе и амблеме и тако се безрезервно упрегнуле у кола полицентричних етатизама, односно републичко–покрајинских бирократија. Исти модел организације примењен је према свим облицима организовања, односно према свим институцијама друштва.

БИРОКРАТСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Системским променама извршеним у периоду од 1967. до 1974. године, уместо јачања демократских процеса, максимално су ојачале позиције тзв. отуђених центара моћи (републичко–покрајинских бирократија). Заокружене националне економије и до апсурда доведена национална, односно републичко–покрајинска заступљеност, увећале су моћ и утицај тих бирократија до највишег степена.

Тако су се у овом процесу, уместо једне “унитаристичко–централистичке“ бирократије у СФРЈ, коју је свакако требало знатно развластити, створиле републичко–покрајинске бирократије (њих осам), па је постигнуто супротно од жељеног. Другим речима, створене су полицентрични центри моћи, и то сваки од њих са својим посебним “националним“ програмима и интересима.

У условима тако успостављених односа у којима су права република и покрајина, тј. њихових руководстава, постала апсолутна, у условима када је утицај органа федерације, као представника јединствених југословенских интереса и неке врсте арбитра, сведен на минимум, сукоби интереса између република и покрајина, односно њихових центара моћи, постали су готово неминовни.

Док је у централистички уређеној СФРЈ постојао један центар моћи, који се у вертикалном погледу хијерархијски спуштао наниже, са понашањима која овакав однос логично успоставља, новим системским решењима знатно је разбијен тај бирократски центар, али је истовремено успостављено осам других центара моћи, који су у својим оквирима прелазили моћ некадашњег тзв. унитаристичког центра. Јачање републичко–покрајинских центара, који су успоставили велику власт над свим токовима, посебно економским процесима и доходовном расподелом, СФРЈ је као државна и федеративна заједница озбиљно била доведена у питање. Ојачале националне, републичко–покрајинске бирократије све више су се ослањале на технократске снаге и тражиле за себе подршку традиционалистичке интелигенције, средњих и малограђанских друштвених слојева, руководстава верских заједница и националистичко–шовинистичких снага.

У ствари, националне, односно републичко–покрајинске бирократије су прво затвориле своје националне економије, а то је законито условило затварање у националне оквире целокупне духовне сфере почевши од науке, образовања, културе, језика, информатике, па до спорта. Такви процеси су неминовно водили јачању национализама и разбијању СФРЈ. Екстремни национализам се у југословенском поднебљу увек исказивао као реакционарна платформа и концепција, а у условима све веће повезаности и међузависности света, он се исказује и као анахрон. У односу, на пример, на интеграционе процесе у Западној Европи, југословенски национализми се исказују као крајње реакционарни и објективно вуку друштво у прошлост.

Постављајући се као једини заступник националних интереса, националне бирократије су, на једној страни, јачале спрегу са властитим национализмом, а на другој, “као заштитник сопствене нације“ за све неуспехе, промашаје, неостварене програме, социјалне и друге потресе, окривљавале друге нације и републике. Под притиском опште неимаштине, посебно изражене енормним задуживањем у иностранству, ове оптужбе су се испољавале у све оштријој форми.

Јавно се поистовећујући са националним бићем своје нације бирократи су сваки свој промашај, лични неуспех, а и привилегију, правдали националним интересом. То се најрељефније изразило у тзв. прозивкама појединих функционера израженим на зборовима и другим окупљањима народа у току 1988. године. Готово сваку прозивку, посебно ако је долазила из друге покрајине или републике, они на које се односила објашњавали су као напад на републику и нацију. То исто се догађало и у изборним поступцима ако неко од таквих није изабран. Овакво заклањање појединаца иза “своје нације“ или републике не само што је у својој основи самовољно и примитивно, него је и распаљивало националистичке страсти и међунационална заоштравања до крајњих граница.

Тако се, у суштини, савремени национализам у СФРЈ све више исказивао, у првом реду, као бирократски национализам, односно као сепаратизам. Неки теоретичари са разлогом су га квалификовали “новим национализмом“ (др. Душан Јањић и други). Тиме се једино може објаснити антагонизам на релацији покрајина република, какав се испољавао између Војводине и Србије, и то на истим питањима на којима је постојао сукоб између Косова и Метохије и Србије. При томе се има у виду да већину народа у Војводини чине Срби, док је арнаутска национална мањина на Косову и Метохији најбројнија. Разуме се, при томе, да када су у питању сукобљени интереси републичко–покрајинске бирократије различитих нација, а најчешће и вероисповести, сукоб добија на својим димензијама и најчешће личи на класичан национални (међунационални) сукоб, иако то увек није прави разлог.

УЛОГА СТРАНОГ ФАКТОРА У РАСПЛАМСАВАЊУ НАЦИОНАЛИЗМА

Колико год се за национализме на југословенским просторима у прошлости и данас не може на првом месту окривљавати инострани фактор, толико се не може ни искључивати његова улога у подстицању, распиривању и коришћењу тог зла. Ово утолико више што се у савременим стратегијама неких великих сила, посебно у америчкој стратегији “сукоба ниског интензитета“, плански рачуна са изазивањем међунационалних и међуверских, а у југословенским приликама и међурепубличких сукоба, као једним од стално постојећих повољних фактора.

У овој стратегији генерално се полази од тврдње да се цео свет креће у правцу све веће дифузије силе у глобалним размерама и фрагментације политичке власти у границама националних држава, односно да то кретање иде у сусрет неке врсте експлозије национализама и етничке чистоће. Као јак доказ за ову тврдњу користи се чињеница убрзаног умножавања броја националних држава у последњих 30 година. Но, како је то умножавање извршено на рачун распада колонијалног царства, што се већ дуго сматра завршеним процесом, ново, даље повећавање броја  националних држава могуће је само на рачун већ постојећих државних заједница. Очигледно, такав процес води стварању нових “феуда“, односно “банана – држава“, разуме се, под патронатом једине суперсиле у свету.

У овој стратегији полази се од тога да су многонационалне и многоконфесионалне државне заједнице, по правилу, мање имуне на националне, односно националистичке антагонизме, па и на жестоке националистичке сукобе кроз заједничку историју живљења на заједничким или суседним територијама. Тенденциозним роварењем, изнутра или споља, по тој историји, могуће је, као из пепела, ишчепркати заплетене варнице и разбуктати их у нове свађе и сукобе.

Таква улога иностраног фактора у распиривању међунационалних и међурепубличких антагонизама посебно се изразила у моменту трансформације једнопартијског у вишепартијски систем у СФРЈ у току 1990. године. Нема сумње да је педесетогодишње давање гостопримства националистичким емигрантским организацијама у једном броју западних земаља, од којих су се неке за све то време бавиле не само антијугословенском националистичком пропагандом, већ и тероризмом, чинило најјачу ставку у укупној улози иностраних фактора на плану подстицања и подржавања екстремних национализама у СФРЈ. Међу свим западним земљама у којима је живела и развијала своју активност антијугословенска политичка емиграција, свесрдном подршком у континуитету, од 1945. до 1990. године, издвајају се Сједињене Америчке Државе и СР Немачка[16].

Сва настојања југословенских влада да у овом периоду са владама ових и других земаља у којима је живела и деловала емиграција пореклом из Југославије, постигну договоре, макар о ограничавању њихових терористичких активности, нису дале жељене резултате. Због тога су у финални атак на југословенску федерацију емигрантске организације, нарочито оне пореклом из Хрватске, ушле спремније и боље организоване него што су икада биле. Како су челници ових организација, одмах чим је ХДЗ преузео власт у Хрватској, покрили и значајне функције у партијском и државном апарату, логично је што се “нова демократска власт“ у овој бившој југословенској републици одмах представила као проусташка, профашистичка, антијугословенска и антисрпска.

Но, исто је тако логично да су они исти инострани фактори који су их 50 година подржавали у емиграцији сада учинили све што су могли да им помогну у разбијању СФРЈ и да их “превремено“ признају као самосталне и “независне“ националне државе.

Веза руководстава неких политичких партија са разним иностраним институцијама, интензивирана је у предизборној кампањи за прве вишестраначке изборе у СФРЈ, а настављена је и у постизборном периоду. Уочљиво је при томе да су најинтензивнију везу са иностраним факторима, посебно са одговарајућим круговима у Немачкој, Аустрији и САД остваривале оне политичке партије, покрети и организације који су се и програмски националистичко–сецесионистички декларисале. Очигледно са циљем учвршћења задобијене власти на изборима, ХДЗ је, на пример, готово легализовао своју колаборацију са иностраним факторима. Док се таква колаборација раније одвијала тајним каналима страних обавештајних служби и антијугословенске политичке емиграције хрватског порекла, Туђман је, након доласка на власт, ради убрзавања процеса међународног признавања независне Републике Хрватске, званично овластио Јохана Денглера (енгл. Johann Josef Dengler)[17], као свог саветника за спољнополитичка питања, да у име Хрватске може водити преговоре са Хришћанско–демократском унијом (CDU) у СР Немачкој и Народном странком у Аустрији.

Johann Josef Dengler

Ј. Денглер је, између осталог, уговорио састанак министру иностраних послова владе Хрватске, З. Мршићу, са представницима Народне странке Аустрије, као и са председником владе покрајине Штајерске, Јозефом Кламингером. Иза ових следили су Мршићеви контакти са Министарством иностраних послова Мађарске, посета Сједињеним Америчким Државама, Енглеској итд.

Међутим, југословенској јавности је било познато да су руководства Демоса и ХДЗ у својим иницијалним језгрима и формулисаним програмима створена у Немачкој. Отуда им и двојно држављанство. Неке организације усташке емиграције у Немачкој једноставно су се преименовале у одборе и пододборе ХДЗ, ангажујући се на организовању присталица и прикупљању новчане помоћи, набавци наоружања и другим видовима активности. У врховима ХДЗ се и није крило да су им Хришћанско–демократска унија Немачке и немачка обавештајна служба (БНД) највише помогле да уопште дођу на власт у Хрватској. Јасно је да је таква помоћ морала бити условљена и обезбеђењем немачких интереса у будућој “независној“ Хрватској, а ово је, поред осталог, подразумевало и устоличење неких појединаца у новоформираном државном апарату, који треба да буду гаранција немачких интереса на ширим просторима ове бивше југословенске републике[18].

У овом смислу врло су илустративни савети др. Ј. Ј. Денглера хрватском врховништву у децембру 1990. године: одмах дати мандат “ANDROSCHS FIRMI CONSULTATIO“ за формирање једног конзорцијума који би добио одговарајуће концесије за изградњу система аутопутева у Хрватској, међу којима на првом месту оних који из Аустрије воде према Јадрану (Шентиљ–Загреб, Карловац–Ријека итд.). У истом смислу Денглер је форсирао и да рафинерију у Ријеци закупи једна аустријска фирма (“Витоил“) у заједници са америчким бизнисменима. Ради “бржег изласка из економске кризе“, др. Денглер је предложио и интеграцију хрватског Лотоа са аустријским, што је, наводно, буџету хрватске владе годишње требало да доноси око 200 милиона аустријских шилинга. У Денглеровом предлогу, додуше, није било речено колико би та интеграција доносила годишње Аустрији.

Разуме се да др. Денглер није био једина инострана веза врховништва Хрватске. Што време више одмиче, све више се у јавност пробијају подаци о умешаности страних фактора у изазивању и руковођењу кризом, а касније и ратним дејствима на просторима бивше СФРЈ. У јесен 1994. године, након што се пензионисао, а тиме ваљда лишио неких обавеза чувања тајни, сам се у штампи огласио бивши саветник немачког канцелара Xелмута Кола (нем. Helmut Kohl), Хорст Телчик, и обелоданио своју тајну мисију у Хрватској, коју је обавио у лето 1990. године. За сада само је открио податак да је идеја о конфедералном преуређењу СФРЈ, са којом је Фрањо Туђман излазио као својом, у ствари немачког порекла, тј. да је обликована у Бону, а не у Загребу. Може се очекивати да ће у неком новом јавном иступању овај или неки до сада неоткривени Телчик обелоданити и друге значајне податке исте врсте.

Хелмут Кол

Фрањо Туђман

УСТАВНО ПРЕУРЕЂЕЊЕ КАО УСТУПАК НАЦИОНАЛИЗМУ

Из данашње ретроспективе, разбијање Службе државне безбедности 1966. године и уставне промене које су изведене у земљи у периоду од 1967. до 1974. године значе превагу у односима политичких снага у југословенском друштву у корист националистичко–сепаратистичких и сецесионистичких групација, посебно у Словенији и Хрватској и на Косову и Метохији. Таква превага најрељефније се манифестовала наредних 4 до 5 година у познатим догађајима:

1. националистичко–сецесионистичке демонстрације Арнаута на Косову и Метохији, крајем 1968. године,
2. “цестна афера“ у Словенији, 1969. године и
3. “масовни покрет“ у Хрватској (делом и у Босни и Херцеговини) у периоду од 1969. до 1971. године.

Националистичко–сепаратистичке демонстрације у Приштини крајем 1968. године

У Приштини су 27. новембра 1968. године избиле врло оштре и масовне демонстрације арнаутских националиста и сепаратиста, да би им се истог дана прикључивали истомишљеници и из унутрашњости Покрајине. Основни разлог за демонстрације био је што на највишем нивоу СФРЈ није прихваћен захтев тадашњег политичког руководства ове покрајине да Косово и Метохија добије статус републике, иако је баш те године уставним амандманом Косово и Метохија добило статус “конститутивног елемента федерације“. Исти какав је добила и Покрајина Војводина.

У овим демонстрацијама доминирале су пароле: “Хоћемо републику“, “Тражимо самоопредељење“, “Доле колонијалистичка политика према Косову“, “Хоћемо да Прешево уђе у састав Косова“, “Живео 28. новембар“ (национални празник Албаније) итд.

Демонстранти су најпре напали Команду гарнизона у Приштини, а затим су, након што су одатле одбијени, кренули према Дому ЈНА. Када су и ту били онемогућени, окренули су се према објектима органа унутрашњих послова Покрајине. Демонстрације су убрзо добиле рушилачке карактеристике: кидане су и цепане југословенске заставе, први пут од постанка друге Југославије, истакнуте поводом Дана републике (29. новембра), разбијане су и пљачкане продавнице, превртани и паљени аутомобили. У исто време клицало се Албанији и Енвер Хоџи и захтевало прикључење Косова “матици земљи“.

Пошто органи јавног реда нису били у могућности да сами зауставе и блокирају ове рушилачке демонстрације, затражена је помоћ од јединица ЈНА. Уочавајући и процењујући озбиљност настале ситуације, савезни секретар за народну одбрану је, по одобрењу врховног команданта, наредио неким оклопним јединицама из оближњих гарнизона да уђу у Приштину и демонстрирају војну силу као вид помоћи снагама унутрашње безбедности. У конкретном случају се оваква демонстрација показала врло ефикасном.

“Цестна афера“ у Словенији, 1969. године

Због одлуке Савезног извршног већа, од 17. јуна 1969. године, да из плана модернизације неких путних деоница у СФРЈ, за чије је финансирање подигнут кредит од Међународне банке, буду изостављене деонице Хоче–Левец и Постојна–Раздрато (Словенија), у овој републици је дошло до снажних протеста, чији је иницијатор било Извршно веће Словеније.

Ставови тога већа су на многим састанцима и скуповима федерације и њених органа и у средствима информисања праћени тешким оптужбама и политичким квалификацијама. Такви напади званичних органа једне републике, до тада нису били забележени у југословенском политичком животу после рата. Најављиване су и оставке савезних посланика из Словеније, а јавно је тражена и оставка Савезног извршног већа.

Тако је “цестна афера“ добила карактеристике првог отвореног и опасног сукоба на линији република–федерација, што је имало негативне реперкусије на односе између република и покрајина у целој земљи. Неке републике су у тој ситуацији давале пуну подршку Савезном извршном већу, а само Извршно веће Сабора Хрватске у целини је подржало став Извршног већа Словеније. Касније се показало да је модернизација путева био само повод на основу којег је дошла до изражаја подвојеност република Словеније и Хрватске у односу на остале делове СФРЈ.

Са становишта безбедности и целокупности СФРЈ, ова афера је указала на појаве угрожавања територијалног интегритета Југославије и то од званичних органа једне републике. У овој афери је први пут јавно доминирала теза о међусобној експлоатацији између појединих народа у СФРЈ. Та нова опасност по територијални интегритет и независност СФРЈ, од тада је непрекидно постојала све до коначне одлуке о отцепљењу Словеније из СФРЈ.

“ Масовни покрет – МАСПОК“ у Хрватској

Још у фази “цестне афере“ и њеног, барем привременог неутралисања, у Хрватској и неким деловима Босне и Херцеговине националистичко–сепаратистичке снаге су се све јаче организовале и припремале за остварење својих циљева (извођење сецесионистичке побуне и разбијање СФРЈ). За разлику од Хрватске, где се политичко руководство са најодговорнијим људима на челу у то време нашло на истим позицијама са најекстремнијим хрватским националистима, у Босни и Херцеговини то не само да није био случај, већ је њено политичко руководство давало снажан отпор покушајима “МАСПОКА“, ношеног преко Матице Хрватске, да своје активности пренесе и на ову републику.

Постепеним срашћивањем са у то време водећим личностима у републици и вештим убацивањем у друге институције државе и политичких организација, националисти су за релативно кратко време давали основни тон политичком покрету, названом “масовним покретом - МАСПОК“, који је карактерисала борба за самосталну националистичко–сепаратистичку државу.

Националистичко–сепаратистичке снаге у Хрватској су у наредним годинама, у спрези са иностраним фактором (усташка емиграција и неке стране обавештајне службе) толико ојачале да су озбиљно запретиле независности и територијалном интегритету СФРЈ. Колико је та претња била реална и велика, говори и сама чињеница да је председник СФРЈ и врховни командант оружаних снага Ј. Б. Тито први пут после рата запретио и употребом Армије.

Ма колико је политичка платформа “МАСПОК“ тада, као уосталом и данашња платформа “најдемократскијег уређења у Европи“ у Хрватској, покушавала да се представи као аутентичан израз унутрашњих демократски оријентисаних снага, остаје чињеница, тада и данас, да су те платформе израђене у иностранству и да је у њима приоритетно садржан интерес иностраних центара моћи. Политичка платформа “МАСПОК“ је разрађена три године пре његове кулминације — 1968. године, на “Знанственом симпозијуму“ који су у Швајцарској, у организацији емигрантског часописа “Хрватска ревија“, одржали водећи “теоретичари“ националистичко–сепаратистички оријентисаних делова емиграције пореклом из Хрватске.

Као непосредан повод за сазивање овог симпозијума послужили су догађаји у земљи изазвани “Декларацијом о правима и положају хрватског књижевног језика“, која је изашла у Загребу, и “Предлога за размишљање“, који је објављен у Београду. Као што је познато, иза “Декларације о правима и положају хрватског језика“ стајале су националистичке снаге, којима, очигледно, није био крајњи циљ језик, већ много далекосежнији политички интереси. На симпозијуму у Швајцарској поздрављена је акција “хрватске интелектуалне елите“ у земљи и одмах разрађен програм “дијалога са домовином“ о тзв. еволутивном процесу дезинтеграције југословенске заједнице. Циљ је био заузети што је могуће више значајнијих позиција у разним друштвеним срединама и тиме обезбедити остваривање крајњих циљева. А уколико овај пут буде било чиме пресечен, онемогућен, прећи на “револуционарне методе“, тј. на обарање уставног поретка у СФРЈ “герилским ратом“, разуме се, уз одговарајућу помоћ и подршку из иностранства.

“МАСПОК“ је, без сумње, представљао својеврстан облик специјалног рата који су примениле унутрашње националистичко–сепаратистичке и сецесионистичке снаге, подстицане и помагане споља. При томе су примењиване све методе савремене стратегије дезинформација, обмане и пропаганде. Због немогућности политичког организовања тада у легалну опозициону политичку партију, унутрашње сецесионистичке снаге у “МАСПОК“ пронашле су доста оригиналан начин да се такво организовање постигне, а да се формално не дође у сукоб са правним системом и законима у земљи. Поред покушаја да продре у Савез комуниста и друге друштвено–политичке организације, у чему је значајно успео, првенствено се оријентисао на Матицу Хрватску, да би од ње, у кратком времену, де факто, створио политичку партију, у којој су се окупљале све националистичко–сепаратистичке и сецесионистичке снаге и јавно наступале са својим програмом, најчешће у форми масовних политичких притисака.

Преломни тренутак у коначном обликовању савезништва између најодговорнијих личности у тадашњем политичком руководству Хрватске и сецесиониста, збио се у време и непосредно пре одржавања 10. седнице Централног комитета СК Хрватске, одржане јануара 1970. године. Независно од евентуалне субјективне воље неких њених протагониста и организатора, ова седница се објективно претворила у платформу националистичко–сепаратистичког и сецесионистичког покрета[19].

УСТАВ ИЗ 1974. ОТВАРА ДАЉЕ ПРОЦЕСЕ РУШЕЊА ЈЕДИНСТВЕНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Федерација, развлашћена већ уставним амандманима из 1968. и 1971. године, практично је била онеспособљена да озбиљније утиче на правце унутрашњих друштвених и политичких токова целе југословенске заједнице, а тиме и да се одлучујуће супротставља настајању узрока, који су водили њеној дестабилизацији и у крајњем случају, њеном комадању.

Мада је Устав из 1974. године домаћој и иностраној јавности представљен као највећи домет у уставном уређењу и уставно правној теорији и пракси, проглашаван је чак и најдемократскијим уставом на свету, о његовој ваљаности се ни тада није могло мериторно судити, ако се не узме у обзир време у коме је донесен и тадашњи односи снага у југословенској заједници. Амандмани на претходни Устав као и доношење новог Устава (од 1967. до 1974.) усвајани су и доношени у време појаве и нарастања националистачко–сепаратистичких и сецесионистичких покрета у две републике и једној покрајини до размера какве никада раније нису ни приближно биле забележене. Због тога је у првој темељној анализи и веома аргументованој јавној научној критици Устава из 1974. године проф. др. Јован Мирић (“Систем и криза“) забележио и ово: 

“Не желимо рећи да је главни мотив реформе федерације седамдесетих година био страх од експанзивног национализма. Има, међутим, у нас људи од имена и угледа који одбацују и саму помисао да би нека решења била изнуђена под притиском национализма и сепаратизма, а истовремено тврде да би се Југославија распала да се није ишло на радикалну реконструкцију федерације. Без обзира на субјективни став и исказ аутора оваквих теза, оне имплиците говоре о страху као мотиву реформе.“[20].

Уз све честитке због памети и храбрости за овакву оцену, јавно изречену у време када се о овоме уставу официјелно говорило само у суперлативима, данас је могуће рећи да је она била чак и превише блага. Уставни амандмани из 1968/71. године, као и многе одредбе Устава из 1974. године, нису донесене само имплиците под утицајем страха од распада Југославије, већ су они и последица до тада формираног односа политичких снага у југословенском друштву. У томе односу је спрега националних републичко–покрајинских олигархија и националистичко–сецесионистичких снага и експлиците диктирала нову уставну концепцију југословенског (кон)федерализма, преко кога су ове снаге желеле да коначно разбију Југославију.

Одлука о проглашењу Устава СФРЈ донесена је 21. фебруара 1974. године. Садржала је и став да нови Устав обухвата и “усклађене одредбе уставних амандмана I – ХLII“. Устав из 1974. године, заједно са амандманима, који су му претходили, и на њима заснован политички систем у Југославији, није се јављао као генератор нарастајућих дуготрајних криза у југословенској државној заједници за последњих двадесет година само због неке своје појединачно узете одредбе. Он се таквим генератором јављао због измењене концепције југословенске федерације, на којој је она у дотадашњим уставним одредбама, од одлука Другог заседања АВНОЈ, па до уставних амандмана на Устав из 1963. године (као и оних из 1968. и 1971. године), била утемељена. Нова концепција федерације тако како је конципирана новим уставним решењима, консеквентно је проведена у свим одредбама Устава. Може се са сигурношћу рећи да ниједно друго темељно опредељење Устава из 1974. године није доследније оживотворено од овога. Суштина те нове концепције огледа се у јачању “положаја и улоге република као федералних јединица, али и неуобичајеног степена аутономности аутономних покрајина, које директно увлачи у биће и конституцију самог федерализма“[21].

Начела тога новог федерализма, у ствари лабавог конфедерализма, садржана су у ставовима да радни људи, народи и народности, остварују своја суверена права у републикама и покрајинама, а у СФРЈ само када је то у заједничком интересу, односно да се у федерацији одлучује само кроз облике споразумевања република и покрајина и њихову паритетну заступљеност у свим органима и ораганизацијама федерације. Целокупан развој југословенске заједнице заснован је на поставци да су републике и покрајине одговорне за свој развој и за развој СФРЈ.

Очекивања да ће таква решења отворити “нове просторе социјалистичког самоуправљања“, заснованог на суверености народа, апсолутизованом праву и одговорности република и покрајина, довести до интеграције југословенске заједнице и да ће као такви представљати и брану против “националног унитаризма“, као и “ускогрудног национализма и локализма“, очигледно се нису остварила. Уместо тога добили смо увећане националне антагонизме, који су расли упоредо са осамостаљивањем република и покрајина, да би се ове на крају почеле понашати тако да су практично блокирале готово сваку одлуку на нивоу федерације од заједничког интереса. Уместо договорене интеграције југословенске заједнице, остварена је апсолутизација тзв. плурализма националних интереса, оличена не само у суверенитету националних држава, па чак и покрајина, које формално–правно нису државе, односно њихових устава, већ и њиховом положају у Већу република и покрајина у Скупштини СФРЈ, без чијег се консензуса није могла донети никаква одлука, укључујући и ону о промени Устава СФРЈ.

Апсолутизација националног интереса коју је утемељио Устав из 1974. године, али само на нивоу федерације, показао се као додатни фактор који се на нивоу република и покрајина изразио као покретач национализма и сепаратизма, односно националне неравноправности, а тиме и као генератор дестабилизације у области међунационалних односа.

Правни основ дезинтеграције Југославије као државне и друштвено–политичке заједнице садржан је у једном делу Основних начела Устава СФРЈ у којима је, између осталог, речено:

“Радни људи и народи и народности остварују своја суверена права у социјалистичким републикама и социјалистичким аутономним покрајинама у складу са њиховим уставним правима, а у СФРЈ када је то у заједничком интересу, овим Уставом утврђено. Радни људи и народи и народности одлучују о федерацији на начелима споразумевања република и аутономних покрајина, солидарности и узајамности, равноправног учешћа република и покрајина у органима федерације у складу са овим Уставом, као и начелу одговорности република и аутономних покрајина за сопствени развој и за развој социјалистичке заједнице као целине.“.

Оваквим уставним уводним начелом, које је у уставним нормативним одредбама даље конзистентно операционализовано, СФРЈ је први пут у својој историји претворена од савезне државе у савез држава. Таквом променом се битно одступило од одлука АВНОЈ, поготово у погледу утврђивања носилаца суверенитета и јединства економског система. Као што је познато, у одлукама АВНОЈ је регулисано да је Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, као највиши представник државе Југославије, носилац суверенитета. Тај став је био заступљен у свим уставима (од 1946. до 1963. године). Устав из 1974. године је битно променио носиоца суверенитета, преневши га на републике и покрајине, што је случај без преседана. Држава се сопственим Уставом лишава свога суверенитета!

С гледишта отварања процеса за разбијање СФРЈ, од посебног је значаја начело Устава СФРЈ из 1974. године према коме су републике и покрајине одговорне за сопствени развој и за развој СФРЈ. Ово из разлога што је овим уставним начелом дефинитивно издељен југословенски привредни простор, а одговорност федерације за укупни привредни и уопште друштвени развој земље пренет на републике и покрајине, као суверене државе. Другим речима, овим уставним начелом инаугурисане су националне, републичко–покрајинске економије, са свим познатим погубним последицама које су по укупни развој Југославије произашле после таквог уставног решења. Међу овим последицама најтеже су: осиромашење свих и највећа финансијска и технолошка зависност од иностранства коју је земља икада имала.

Тешко је прецизно одредити која се од ових последица јавља као већи, јачи генератор унутрашњих социјалних и међунационалних потреса и дестабилизације. Удружене сигурно су главни узрочник свих унутрашњих криза у Југославији које су водиле коначној дезинтеграцији и разбијању земље.

Остаје чињеница да је политички систем успостављен Уставом из 1974. године у економско–социјалној, научној, културној и другим сферама, произвео катастрофалне последице, које су директно генерисале дуготрајну кризу, и скоро по правилу, паралелно и економску и политичку.

Устав СФРЈ из 1974. године, посебно својом новом концепцијом југословенског федерализма (конфедерализма), правно је утемељио битне претпоставке у којима су могле максимално да се изразе оне центрифугалне националистичке и друге ретроградне снаге које су се неколико година пре доношења овог устава појавиле на отвореној политичкој и друштвеној сцени у СФРЈ. С тог становишта и сам Устав, односно уставне формулације представљају резултат притисака који су ове снаге већ до тада оствариле на укупна друштвена кретања у земљи.

Не може се заборавити једно еуфорично стање које су ове снаге биле успеле створити у време конституисања овог Устава, посебно на територијама Хрватске и Словеније. Главне карактеристике овог стања, огледале су се, на једној страни, у апострофирању централизма и унитаризма као главних и искључивих криваца за све недаће у друштву, укључујући и “застој у развоју самоуправљања“, а на другој, у окривљавању других република, односно нација као експлоататорских, према “својој“ републици—покрајини, односно нацији.

Синтеза ових парола у своме контексту најчешће је имала централизам и унитаризам, као и пљачку других република и народа, при чему је посебан акценат стављан на Београд и Србију. Околност да су се у Београду, као главном граду СФРЈ, а уједно и главном граду Србије, у време јачих овлашћења федерације, нашли не само сви савезни органи и институције, већ и седишта банака и руководстава највећих привредних и спољнотрговинских система, искоришћена је за напад не само на централизам и унитаризам већ и на Београд и Србију, тако да је цела ова кампања уносила до тада невиђен међунационалан раздор, најчешће антисрпски интониран.

Уз све наведене кардиналне промашаје Устава из 1974. године треба рећи још и следеће: пошто Устав није обезбедио ни сопствене поуздане одбрамбене механизме, а у фази вишегодишњег нарастања националистичко–сепаратистичких и сецесионистичких снага у СФРЈ, дошло је и до његовог драстичног једностраног нарушавања, и то без било каквог утврђеног поступка. То се најпре догодило у Словенији, када су, септембра 1989. године, у овој републици усвојени амандмани на републички устав који су били у битној супротности са Уставом СФРЈ[22].

Истина, тада су државни и политички врхови Југославије покушавали да “одобровоље“ руководство Словеније и да га приволе да само одустане од таквих једностраних аката. Но, више је то личило на вапај немоћног него на ауторитативан став највишег органа државе у дужној одбрани свог уставног поретка. Једном нарушени уставни систем даље се неорганизовано, па и стихијски разграђивао, да је за наредне две године фактички био разбијен и онеспособљен за било какво функционисање федерације као савезне државе.

РАЗБИЈАЊЕ ЈЕДИНСТВЕНОГ ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА СФРЈ

Финални удари снага специјалног рата против СФРЈ у области њене економије извршени су у другој половини 70–их и почетком 80–их година, једновремено и синхроно на три фронта: први је изведен енормним финансијским задуживањем у иностранству, други, техничко–технолошким подређивањем земље страним научно–техничким и производним центрима, и трећи, неконтролисаним одливом капитала из земље.

Поред тога што и саме представљају последице одређених претходних узрока унутрашњег и спољног порекла, финансијска презадуженост и техничко–технолошка зависност СФРЈ, до којих је дошло у том периоду, сигурно се могу квалификовати као убрзавајући и најразорнији удари снага специјалног рата против СФРЈ, од којих се она више није могла опоравити. Због тога и кажемо да је финансијска презадуженост и техничко–технолошка зависност произвела крајње (може се рећи) ланчане негативне последице по стабилност СФРЈ и стабилност њеног уставног поретка. Изузимајући време оружаних побуна почетком 90–их година, у целокупном послератном развоју СФРЈ, период између 1976. и 1980. године због овога ће бити запамћен као један од најтежих, па и најтежи.

С гледишта руковођења земљом и њеним укупним развојем “упадање у живо блато“ лиценцних и финансијских замки међународног капитала, што сигурно представља судбоносан промашај који је по произведеним последицама довео у питање све даље токове развоја СФРЈ, као државне и друштвене заједнице.

Разни еуфемизми које је у истом овом периоду производила и у јавност пласирала социјалистичка бирократија, од светске енергетске кризе, која је проузроковала и нашу економску кризу, па до економских тешкоћа у које смо упали, све са циљем да би замаскирала питање сопствене одговорности, никако нису прави одговор на питање зашто је земља била доведена у стање финансијске презадужености и техничко–технолошке зависности од иностранства и ко је одговоран за тако настало стање.

Оријентација државних и руководстава СКЈ на осамостаљивање националних економија 70–их година сигурно спада у сам врх стратегијских промашаја у друштвено–политичком и економском развоју земље. Овим је прекршено познато начело да се јединство сваке државне и друштвене заједнице у првом реду заснива на јединству њене економије. Оријентација на курс националних економија, поред тога што је представљала до тада највећи уступак националистичко–сепаратистичким снагама у земљи, отворила је и могућност финансијског задуживања, али таквог у коме се пред иностраним зајмодавцима као дужник појављивала само федерација, а позајмљена средства су потпуно неконтролисано од стране федерације трошиле републике и покрајине, па чак и уже друштвено–политичке заједнице.

Директни креатори и потписници докумената о оваквом задуживању, који су уз то неосновано и неовлашћено цео тај посао проглашавали државном тајном, тј. сакривали га од народа и јавности, кад–тад би морали, барем пред судом историје, појединачно бити прозвани и осуђени. Они који су о тако крупним државним питањима одлучивали сами, без верификације представничких органа, као и шире анализе еминентних стручњака, фактички су потписали смртну пресуду за СФРЈ. Енормним финансијским задуживањем, поред осталог, објективно је изгубљена независност СФРЈ и озбиљно окрњен њен национални суверенитет.

О узроцима за економске могућности Југославије апсолутно непримереног финансијског задуживања у иностранству, посебно у периоду од 1977. до 1980. године, никада није израђена целовита и права анализа, или бар није презентована у јавности. За потребе 12. конгреса СКЈ, 1982. године рађена је једна интерна партијска анализа. Но, како је општа анемичност овог Конгреса остала без било каквог утицаја на укупна друштвена кретања, ни ова анализа није произвела било какве резултате. Наше претензије, а ни могућности нису усмерене у правцу израде такве анализе која би указала на све узроке иностраног задуживања СФРЈ. Уместо тога, указујемо само на поједине од тих узрока, међу којима су неки одавно познати и у широј јавности. Нешто шире задржаћемо се само на узроцима и катастрофалним последицама које је произвело задуживање и које је довело до најнепосреднијег угрожавања виталних интереса и вредности свих народа Југославије.

Када је реч о узроцима неконтролисаног финансијског задуживања у наведеном периоду, наводимо податак да је СФРЈ крајем 1976. године дуговала иностранству 7,9 милијарду долара, а почетком 1978. године се дуг попео на 14 милијарди, да би 1980. године износио 20 милијарди долара. На основу изведених анализа издвајају се два кључна, по својим циљевима, супротна узрока, који су паралелно и једновремено деловали на брзи и превелики процес иностраног финансијског задуживања.

Први се генерише из Уставом прокламованих националних републичко–покрајинских економија и тенденције да им се “убризга“ неопходна сума свеже иностране акумулације, узете у облику, на први поглед, релативно јефтиних кредита, како би могле да покрену своје ресурсе и што брже се развију. Најактивнији заговорник, како националних економија, тако и иностраног финансијског задуживања, био је један од тада најутицајнијих политичара у самом врху федерације — др. Владимир Бакарић. 

Међутим, како је посреди било крупно стратегијско питање развоја земље у целини, односно улажења у енормно велике иностране дугове, и одлука о томе је морала да се донесе на највишем нивоу. Са тим циљем је на нивоу федерације, у другој половини 1976. године, одржан један састанак најодговорнијих људи како федерације, тако и из република и покрајина, на коме је главни реферат поднео баш др. Владимир Бакарић. На томе састанку је донесена одлука о “смелијем задуживању“ у иностранству и о сразмерној подели позајмљене суме новца на поједине републике и покрајине. Одлуку о томе задуживању потписали су председник Републике Ј. Б. Тито и председник Скупштине, Киро Глигоров.

Владимир Бакарић

Киро Глигоров

Други разлог је садржан у стратегијској одлуци светских центара финансијске и техничко–технолошке моћи, да уместо дотадашњег курса директног инвестирања, који је поред профита носио и све нужне ризике, пређе на кредитирање развоја недовољно развијених, па и средње развијених земаља, најпре уз релативно малу, а касније и претерано велику камату, како би на тај начин њихове привреде, а то значи и политичке системе, довео у стање максималне финансијске и техничко–технолошке зависности, а тиме и политичке. Један од уверљивих показатеља такве намере иностраних центара политичке и економске моћи изражен је и на састанку америчких аналитичара који се у организацији Института за међународне промене, са Колумбија универзитета из Њујорка окупљају у Бад Годесбергу. Овај скуп, као што је већ речено, одржан је и 1978. године под окриљем IХ конгреса социолога у Упсали. 

Према информацијама Службе државне безбедности, које су благовремено презентиране најодговорнијим руководиоцима Југославије, америчке аналитичаре је пре одласка на овај скуп инструисао проф. З. Бжежински, тадашњи саветник за националну безбедност председника САД. Унутрашња ситуација у СФРЈ тада, према америчким проценама, очитовала се на основу четири групе проблема:

1. привредна ситуација,
2. међународни односи,
3. место Савеза комуниста и
4. одбрамбена способност земље.
   
   

Привредна ситуација у Југославији већ тада је оцењивана озбиљном. Систем самоуправљања, а посебно разбијање великих привредних организација на основне организације удруженог рада (ОУР) смањило је и онако недовољну ефикасност југословенске привреде. Истовремено, спољни дугови СФРЈ непрекидно су расли, а нарочито они у западним земљама. Расла је и незапосленост, што је морало водити ка паду угледа како друштвено–политичког система, тако и руководећих личности у СФРЈ. Такође је оцењивано да све те привредне потешкоће дају велике шансе за појачани утицај на југословенску политику како у томе тренутку, тако и посебно у посттитовском периоду, који се ускоро очекивао. Ово тим више што се потребе СФРЈ за страним кредитима и страном технологијом непрекидно повећавају.

Процењивано је, исто тако, да је у СФРЈ завладао потрошачки менталитет и да га треба и даље подстицати, јер је тај феномен готово немогуће зауставити када већ једном заживи. У пракси он пробија све теорије комунистичког егалитаризма и то успешније од многих политичких акција. Такође је речено да у оквиру економске политике према СФРЈ треба вршити пажљиви избор оних мера које повећавају пласман свих врста робе које подстичу потрошачки менталитет и на томе плану избегавати било каква ограничења.

Највећи акценат у инструкцијама др. Бжежинског америчким аналитичарима дат је питању југословенских дугова земљама Запада, нарочито оних у оквиру Европске економске заједнице. Постојећи дугови, речено је, заједно са онима које СФРЈ мора и убудуће узимати, представљаће изузетно погодно средство економског и политичког притиска на њу. Стога је пораст југословенских дуговања, дугорочно гледано, користан за америчке интересе. То не би требало спречавати СФРЈ у узимању нових кредита, макар то имало привремено и негативне ефекте на зајмодавце, јер то ће се лако компензирати одговарајућим економским и политичким мерама, када се стекну услови за то.

У то време пљуштале су понуде кредита из иностранства и то под релативно повољним условима. У предговору књизи: “Свијетски финанцијски вртлог“, Иво Перишин каже следеће:

“Има томе већ пуна два десетљећа како је постало више него очигледно да се у свијету разбуктава све снажнија кредитна еуфорија и да ће она мало–помало свијетску економију одвући у снажан вртлог дуга. Видјело се то по експанзији еурокредитних односа, премда се тада још није, заправо, ни знало шта је то еурокредит и како се он генерира, а код нас ни тко су ти велики и мали аниматори тог тржишта који обилазе свијет, па наилазе и на нашу земљу, нудећи новац шаком и капом, а уз то и опрему, пројектно финансирање, па и репроматеријал на дугорочан кредит. Изгледало је као да издашна понуда јефтиног кредита свакоме омогућује остварење свих његових привредно–развојних жеља. Штавише, сви ти понуђачи новца и капитала наликовали су на добре виле којима је једини циљ да помогну. Анимирало је то све већи број финансијско оскудних кандидата на кредит, па је њихов притисак постајао из дана у дан све већи, а да је мало тко међу њима, што је посебно симптоматично, било што знао о стварном значењу појединих одредби кредитног уговора и о томе како се израчунава укупан ефекат сложених кредитних кондиција.“[23].

Ако се за прву траншу “смелијег узимања свежијег новца“, на бази одлуке из 1976. године може налазити какво–такво оправдање, било у добрим намерама бржег развоја “националних економија“, или (и) у наивном веровању “у добре виле којима је једини циљ да помогну“, после упозорења органа Службе државне безбедности Југославије из 1978. године више се таква оправдања не могу прихватити. Како су највећа инострана задуживања учињена управо у 1978. и наредних година, дакле, после овог упозорења, оправдано је претпоставити да су већ тада у државном и политичком врху СФРЈ дејствовале и такве утицајне личности којима је био важнији интерес иностраних политичких и финансијских центара моћи него интереси сопствене земље.

Разуме се да се пред иностраним повериоцима, као признати субјект међународног права, као гарант, могла појавити само СФРЈ, без обзира на то што она, према властитом Уставу и није била суверена и што није имала своју економију. С обзиром на Уставом прокламовану одговорност република и покрајина за сопствени развој и за развој СФРЈ, величину новчане масе из иностраних кредита договорно су одређивале републичко–покрајинска руководства, а руководство федерације ионако паритетно састављено, само се према повериоцима појављивало као гарант да ће ти кредити бити у целини и на време враћени, свакако са одговарајућим каматама. Тако се и догодио, вероватно случај без преседана у међународним финансијским пословима, да дужник и гарант не буду исти међународно–правно признат субјект. У нашем случају републике и покрајине су у оквиру договорне квоте усмеравале своје привредне организације и банке да се финансијски задужују, а пред повериоцима одговара СФРЈ!

Оваква ситуација је родила код република и покрајина осећај крајње неодговорности, односно елиминисала је било какву меру у смислу докле се у задуживању може ићи. Свако од републичко–покрајинских руководстава је сматрало да може, и да чак треба да иде и преко својих могућности, пре него што то уради неко друго републичко–покрајинско руководство. Тако је створена клима погубног утркивања, ко ће се више задужити, односно ко ће више уграбити од овог “договорног“, па још и девизног колача.

Према недовољно провереним подацима, до 1978. године и инострано задуживање се одвија у како–тако уговореним оквирима. У наредне две године (1978. и 1980. године) задуживање у иностранству је текло ван договора на нивоу федерације. Радне организације и банке у републикама и покрајинама задуживале су се непосредно. У томе раздобљу трка на стази иностраног задуживања текла је без стартера и сатнице, тј. личила је све више на стампедо. У томе периоду позајмљено је још 6 милијарди долара, чиме је прекорачена тзв. црвена црта (преко 25% укупног девизног дохотка), који југословенска привреда није могла да поднесе без тешких унутрашњих поремећаја. У овом периоду више се федерацији и њеним органима и организацијама нису ни испостављали рачуни о новим иностраним задуживањима.

У безумној јагми на кредите из иностранства отишло се тако далеко да нико у СФРЈ није имао тачну евиденцију колико се земља и код кога све задужила, као ни податке о редоследу приспећа обавеза отплате. Када су крајем 1981. и 1982. године почеле да пристижу обавезе отплате дугова и камата, Савезно извршно веће и други органи и организације федерације одједном су се нашли у скоро безизлазној ситуацији, јер није било средстава за тако нагло пристизање дужничких обавеза. Једноставно речено, повериоци су почели да стежу омчу око врата југословенске привреде, али и око њеног међународног угледа.

Како земља није била у могућности на време удовољити финансијским обавезама према иностранству, било је случајева пленидбе југословенских бродова и авиона у иностраним лукама и на аеродромима. Ситуација је постала драматична. Заједно са противуставном побуном на Косову и Метохији, која је у то време избила, оваква инострана несолвентност је битно утицала на пад угледа СФРЈ у свету. У тако насталој критичној ситуацији било је и предлога да се за отплату дуга употребе и златне резерве, које се иначе чувају за најтеже дане — за потребе евентуалног рата.

Да ситуација буде још тежа и неизвеснија, у томе периоду нико у СИВ, па ни у Народној банци Југославије, није имао тачне податке ни о висини иностраног дуга ни о роковима отплате. Да би се утврдила дуговања СФРЈ, органи федерације су морали ангажовати и у девизама добро платити финансијске стручњаке из Међународног монетарног фонда, који су пружили тачне податке о нашим иностраним дуговима, роковима отплате и друге релевантне чињенице везане за наша инострана дуговања[24].

Док о унутрашњим разлозима за олако инострано задуживање могу још неко време (док се не изведу компетентне анализе) да егзистирају различита, па и потпуно опречна мишљења, о разлозима иностраних поверилаца, односно стратегијским циљевима тзв. дужничке стратегије центара моћи иностраног капитала нема никаквог спора. Земље тзв. Трилатерале у то време сматрале су да на бази свог економског богатства могу разним интеграционим и сличним поступцима везивати за себе мале, недовољно развијене, па чак и средње развијене земље и тако их чинити зависним. При томе циљ може бити двојак:

1. први, да их економским ударима разних врста кажњавају увек када се оне у својим међународним активностима исказују као “непослушне“, односно када недовољно подржавају поједине њихове спољнополитичке активности и
2. да економском блокадом, сразмерном до тада достигнутој економској зависности, изазову у њима комплетну унутрашњу економску, а тиме и политичку дестабилизацију, као услов и увод у капиталну промену друштвено–политичког система и, аналогно томе, међународног положаја земље.

Када су током 1990. и 1991. године националистичко–сецесионистичке снаге у Словенији и Хрватској кренуле у отворени напад на југословенску државну заједницу, открили су карте и њихови инострани патрони. Опште је познато да су, на пример, Немачка и Аустрија, на првом месту, па и одређени кругови у САД у више наврата покушавали да претњом, тзв. селективним економским санкцијама према Србији, изнуде пад легално изабраних органа ове државе и доведу на власт коалицију десничарских партија по узору на Демос и ХДЗ у Словенији и Хрватској[25].

И након што су, тзв. “преурањеним признавањем сецесионистичких република“ разбили СФРЈ, ти исти инострани центри моћи, маја 1992. године су наметнули њеном остатку — Србији и Црној Гори, тј. Савезној Републици Југославији, у свету до тада незапамћене економске и политичке санкције, а све под изговором да су агресори у Босни и Херцеговини. Циљ је био да се покоре и ти кроз историју непокориви народи — Срби и Црногорци.

ПОСЛЕДИЦЕ СТРАНОГ ФИНАНСИЈСКОГ ЗАДУЖИВАЊА

Енормна задуженост СФРЈ која је извршена у периоду од 1977. до 1980. године, објективно је нарушила унутрашњу стабилност земље и умањила њен међународни углед, који су се наредних година све више погоршавали и продубљивали да би у току 1991. године и наредних година довели до унутрашњих међунационалних/међуконфесионалних ратних сукоба великих размера и са стравичним последицама.

Висока задуженост у иностранству довела је СФРЈ у најтежу унутрашњу, а свакако и понижавајућу међународну позицију, од када је она конституисана као државна заједница. Већ по приспећу првих отплата главнице и камата испоставило се да оне својом укупном сумом прелазе југословенске девизне могућности. Одмах иза тога следиле су санкције. Наиме, у немогућности СФРЈ да на време отплаћује приспеле транше камата и главнице, инострани зајмодавац, у првом реду Међународни монетарни фонд, поставио јој је такве услове који су значили и улазак ове међународне институције у југословенски суверенитет.

Прекомерно задуживање у иностранству проузроковало је својеврсну блокаду укупног економског развоја СФРЈ. Једноставно речено, највећи део новоосвојене вредности, уместо да се употребљава на проширену репродукцију, запошљавање нове радне снаге и јачање животног стандарда, углавном се трошио за отплате дугова и камата иностранству.

Управо, немање средстава за веће инвестиције и проширивање производних капацитета погубно се одражавало на процесе запошљавања, у првом реду младе и висококвалификоване радне снаге. Због тога је у овом периоду СФРЈ дошла на најнижу лествицу у Европи по броју запослених радника. Више од једне деценије у СФРЈ се број незапослених кретао изнад једног милиона људи. Ако се томе дода још око милион грађана који се налазе на тзв. привременом запослењу у иностранству, онда се може закључити какве су последице превеликог дуговања СФРЈ иностранству. При томе треба имати у виду да је остала незапослена пре свега млада генерација, која је због дугог чекања на запослење и без визије о својој будућности губила поверење у државу и владајући систем, што је на свој начин повећавало ионако озбиљно нарушену стабилност земље.

НЕКЕ НЕГАТИВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОДЛИВА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КАПИТАЛА

Саставним делом националистичко–сецесионистичке стратегије уобличавања националних економија у границама југословенских република и покрајина може се сматрати и разбијање великих привредних система у СФРЈ под паролом борбе против “отуђених центара моћи“, као ослонца у то време осуђеног унитаризма, чији су најгорљивији противници били Владимир Бакарић, Мико Трипало и Савка Дапчевић–Кучар.

Међутим, уместо федералних “отуђених центара моћи“, формирани су нови, на нивоу републичко–покрајинских политичких руководстава. Међу овим посебно место припало је новоформираним институцијама за спољнотрговинске извозно–увозне послове, са властитом мрежом представништава у иностранству, као и оснивању мешовитих и других предузећа у иностранству, почев од 1968. године, па надаље.

Циљ је био осигуравање ефикасније продаје наше робе у иностранству и увоз иностране робе у земљу под повољнијим условима. Међутим, како су таква предузећа у западним земљама могла бити регистрована само као приватне фирме, њихови директори, иначе “пробрани кадар“, постали су њихови акционари, без улагања и једног властитог динара. Због тога се, са данашње дистанце сасвим оправдано поставља питање нису ли ове “добре намере“ биле само нужан параван за лукавију намеру преливања друштвеног капитала у приватне руке, односно пљачку федералних друштвених богатстава од стране националистичко–сепаратистичких и сецесионистичких центара моћи у нарастању.

У оквиру те “паралелне привреде“, већ 1968. године формирано је у иностранству преко 250 оваквих организационих јединица. Од тог момента започиње велика девизна пљачка југословенске привреде, из које се у року од око 20 година прелило у иностранство око 12 милијарди долара и тако неповратно отуђило.

Делимичном девизном контролом Савезног девизног инспектората установљено је, између осталог, да су, на пример, предузећа из Хрватске имала званично наређење да не уносе зарађене девизе у земљу. Исто такво наређење имала су и словеначка предузећа, која су била формирана у иностранству. Нека од њих су “Елан“, “Емона“, “Искра“, “Горење“ и др., које су додуше у СФРЈ, прогласила стечај, а комплетну неокрњену делатност наставила у иностранству.

Ова предузећа су целу зараду задржала на иностраним банкама, а у СФРЈ остала су дужна велике своте домаћим предузећима. На пример, у Србији је само “Елан“ остао дужан преко 100 милиона немачких марака. Из ових средстава се већ од тада почињу финансирати сепаратистички покрети у Хрватској и Словенији, као што се нешто касније из тако створених фондова финансирала и илегална куповина наоружања и војне опреме за паравојне формације у овим републикама.

Нема сумње да је у оваквим трансакцијама загребачка “Астра“ као спољно–трговинска фирма имала најзначајнију улогу, и то у доба нарастања и активности “масовног покрета“ 1969/71. године, а посебно у време по доласку на власт у Хрватској Хрватске демократске заједнице, са Фрањом Туђманом на челу[26].

Тако се вештином специјално–ратовске организације, на једној, и крајњом неодговорношћу надлежних органа федерације на другој страни, догодило да је југословенска “самоуправна социјалистичка привреда“ кроз дужи низ година финансирала властитог гробара.

РЕФОРМА АНТЕ МАРКОВИћА КАО ЗАВРШНИ УДАРАЦ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ПРИВРЕДИ

Завршни ударац југословенској привреди, непосредно пред разбијање СФРЈ, нанесен је привредном реформом у периоду од 1989. до 1991. године, чији је протагониста био тадашњи председник Савезног извршног већа, инг. Анте Марковић, а уз пуну асистенцију америчког професора са Харвардског универзитета, Џефри Сакса (енгл. Jeffrey David Sachs)[27].

Анте Марковић

Jeffrey David Sachs

И пре, а нарочито после формирања политичке странке (покрета) реформиста, са Антом Марковићем на челу, о његовим привредним реформама у југословенској јавности и међу члановима југословенског руководства, формирала су се врло опречна мишљења. Увођење конвертибилности динара по курсу 7:1 у односу на немачку марку, као и давање могућности да грађани СФРЈ могу слободно, у банкама, за динаре да купују стране валуте у границама сопствених финансијских могућности, био је најјачи аргумент присталица и поборника те реформе.

Други, у то време, значајан аргумент, свакако је инострана, додуше само вербална, подршка реформама Анте Марковића. Та подршка се посебно испољила када је Скупштина Југославије одлучила да постави питање поверења Анти Марковићу. Тада је из Западне Европе и Америке реаговано грубим претњама СФРЈ у смислу: “ако Марковић буде смењен, Запад ће, између осталог, блокирати рачуне југословенских фирми у иностранству“. А у то време на овим рачунима налазило се око 3,5 милијарди долара. Блокадом овако великих девизних средстава сигурно би биле произведене огромне негативне последице у целокупној југословенској привреди. Присталице реформи, при томе, неће да виде да се овом подршком Запад отворено ставио на страну А. Марковића, али свакако не због жељених ефеката у корист југословенске привредне реформе, већ због својих интереса. Нису се либили да тиме отворено признају да А. Марковић у СФРЈ представља њихов витални интерес.

У више пута поменутом делу: “Комадање Југославије“, др. Б. Јовић каже да је: 

“био убеђен да Влада настоји да уништи друштвена предузећа, и то на крајње непримерен начин — отварањем домаћег тржишта иностраној конкуренцији до оне мере која ће домаћим предузећима одузети то тржиште, довести их до просјачког штапа и присилити на продају домаћим и страним приватницима по изузетно ниским ценама, уз истовремено запостављање политике освајања нових иностраних тржишта. Нека тржишта су, стицајем околности, управо у то време, увелико изгубљена (Ирак, СССР, Источна Европа), што је морао бити довољан разлог за опрезније поступање. Пошто за толико велики увоз није било девиза, остварених извозом, влада је грубо преварила наше раднике запослене у иностранству, и остале грађане, намамивши их да уложе девизе у домаће банке, а онда их без стида потрошила на увоз свега и свачега. Радње су биле препуне увозне робе. Влада се понашала као пијани расипник који упропашћава рођену кућу. Све је било добро и лепо док нису потрошене девизне резерве и док стотине хиљада радника, у потпуно упропашћеним предузећима није остало без посла.“[28].

Под изговором увођења отвореног тржишта, влада А. Марковића је 1990. године омогућила грађанима СФРЈ да купују девизе. Поред тога, годину дана раније, либерализован је увоз стране робе, па је већ 1989. године за ту сврху утрошено 1,4, а у 1990. години 3,9 милијарди америчких долара. Тако се на домаћем тржишту нашло преко 120.000 страних производа, далеко изнад уобичајене квоте. А онда је, 1990. године, дошао и завршни ударац девизним резервама земље: имућнијим категоријама грађана СФРЈ продато је око 5,6 милијарди долара. Распоређено по републикама и покрајинама та продаја је изгледала овако:

Република (покрајина)	Купљена сума у доларима	Процентуална заступљеност становништва
Босна и Херцеговина	64.176.000	1,1%
Црна Гора	13.831.000	0,3%
Македонија	99.925.010	1,8%
Хрватска	1.625.742.000	28,9%
Словенија	1.945.495.000	34,6%
Србија (са покрајинама)	1.768,659.000	33,3%

Према показаној табели, сваки грађанин Словеније могао је да купи 1.216, Хрватске 360, а Србије 192 долара. На крају је испало да су од “девизног колача“ федерације, укупно 5,6 милијарди долара, Словенци и Хрвати приграбили 3,5 милијарде, а сви остали остатак од нешто преко две милијарде долара.

“ЈАВНА ДИПЛОМАТИЈА“ – НОВИ ЕУФЕМИЗАМ ЗА СТАРА ПСИХОЛОШКО–ПРОПАГАНДНА ДЕЈСТВА

 

Америчким институцијама, које се у служби владе баве овим активностима, сигурно припада прво место у производњи еуфемизама, између осталог, и за појам пропаганде. Од оснивања “Congregatio de propaganda fide“ (Друштво за пропаганду вере) пре 370 година (1623.) што се приписује папи Урбану VIII, термин “пропаганда“ није доживео толико трансформација колико за само последњих пола века. У периоду између два светска рата, до закључно са 1945. годином, на Западу су се за ову врсту активности могли срести термини: “психолошко ратовање“ и “психолошке операције“. Први датира из 1920. године, а лансирао га је британски војни теоретичар Фулер[29], који су касније прихватили и Американци и служили се њиме све до краја Другог светског рата, а други се појављује 1945. године у контексту једног америчког плана у вези са капитулацијом Јапана.

Термин “психолошке операције“ требало је да замени назив “психолошки рат“ (енгл. Psyhowar) у условима релативног мира и тако ублажи у рату створену одбојност према њима. Отуда се он и може сматрати првим еуфемизмом за пропаганду.

“Јавна дипломатија“ је, за сада, последњи еуфемизам (садржан у доктрини Информационих операција и Стратешких комуникација), очевидно са истим задатком — да прикрије праву природу ове врсте активности и у јавност пласира потпуно другачију представу о њима. Па ако за термин “психолошко ратовање“ можемо рећи да припада периоду Другог светског рата, термин “психолошке операције“ периоду хладног рата, за термин “јавна дипломатија“ сигурно важи да припада пројекту “новог светског поретка“. Основни му је задатак да пропагира тај пројекат, тј. да максимално изманипулише јавност на глобалној политичкој сцени и придобије је за тај, у суштини империјалистички, светски поредак, са апсолутном америчком супремацијом.

Нови термин “јавна дипломатија“ увела је Саветодавна комисија америчког Конгреса 1993. године у оквиру расправе о статусу и проблемима владине агенције за информативне делатности (USIA) у “промењеном свету“, тј. у “новом светском поретку“[30]. Термин “јавна дипломатија“ је доктринарно утемељена у “Стратешким комуникацијама“.

За јавност, ова Конгресна комисија је као разлоге за ову промену узела у обзир следеће:

1. појаву сателитске телевизије,
2. широко распрострањену употребу дигиталних сигнала у информатици,
3. појаву кабловских влакана итд., што су, без сумње, значајне, али само техничко–технолошке новине.

Стварне, много значајније промене у свету свакако се односе на нестанак са политичке сцене супарничке суперсиле (СССР), односно појаву САД као једине суперсиле у свету, која покушава да реализује свој, тј. пројекат Трилатерале о “новом светском пројекту“. У функцији реализације таквог пројекта неопходан је један, јединствен и максимално централизовано управљан глобални информативни систем, којим ће управљати влада САД. Такав систем је услов за доминирајући утицај Сједињених Америчких Држава у формирању светског јавног мнења. Пласирање (дез)информација о операцији “Пустињска олуја“, нападу на зграду парламента у Москви и сатанизацији Срба и Црногораца у етничко–верском рату у СФРЈ у првим годинама ове деценије могу се сматрати и првим производима “јавне дипломатије“, замишљене у функцији “новог светског поретка“.

Реорганизујући досадашњи национални амерички информативни систем, у намери његове трансформације у систем који ће, на новим основама, задовољити глобалне потребе “новог светског поретка“, поменута конгресна комисија је успоставила и неколико принципа на којима ће се убудуће заснивати “јавна дипломатија“:

1.       Дипломатија у информативној ери је, заправо, јавна дипломатија, гласи први принцип “јавне дипломатије“. У ствари, жели се рећи како “оно што људи виде и чују истог тренутка утиче на начин деловања њихових влада“, због тога што се у савременим условима информације преносе муњевитом брзином. Преведено на језик досадашње праксе то би требало да значи: када људи виде и чују масакр “Муслимана“ (а у ствари — Срба) у реду за хлеб у Улици В. Мискина, у Сарајеву, влада САД одмах излази на Савет безбедности ОУН са ултимативним предлогом за завођење међународних санкција против Србије и Црне Горе, пре тога већ оглашених за агресоре у бившој Босни и Херцеговини. У условима једностране (дез)информације, обичан, полуинформисан грађанин, коме је све ово и намењено, нема услова да проверава и дозна ко је поручио, испланирао и извео овај масакр и са којим циљем. Убрзо се открило да је све то урадила тајна дипломатија, а ова “јавна“ је само помоћу модерне информатике, у прави моменат, пласирала свету цео догађај, да би га дипломатија, односно влада, искористила у својим намерама и, свакако, за своје циљеве. Према томе, о аутономности дела мас–медија, или спонтаности неких догађаја сличних оном у Улици В. Мискина, оном на пијаци Маркале, такође у Сарајеву, или оном у Кувајту, нема говора. Дипломатија једине, преостале суперсиле, односно њена влада, у својим иностраним поступцима у ери развијене информатике, само је искористила, у ствари, злоупотребила техничко–технолошка достигнућа. Отуда и закључак да део јавног мнења поручује и диктира влада и користи се њиме како јој одговара. “Јавну дипломатију“, према томе, диригује влада, а у новоствореним условима у свету — влада Сједињених Америчких Држава.

2.      “Јавна дипломатија“ има значајну функцију у процесу мирних промена и демократских реформи — њен је други принцип. У студији Саветодавне групе Конгреса о демократским реформама, речено је, између осталог, и ово: “... Ако демократске реформе доживе неуспех, дугорочна цена биће огромна“, а ако реформе успеју “Американци ће живети у безбеднијем свету, имаће развијенију трговину, мање издатака за одбрану и више радних места за Американце...“ (0 неамериканцима се ништа не каже у овој студији.) Очигледно није Американцима стало до “демократских реформи“ у бившим комунистичким земљама као ни у земљама осталог света, већ о њиховој доминацији, која би им обезбедила све наведено. Још је Марк Твен уочио да је заинтересованост САД за ширење демократије само цинична маска за “америчке империјалне интересе“. Цинизам “јавне дипломатије“ огледа се и “у томе што је на безобзирност сопствене лажи присилила цео свет... Та присила се спроводи... кроз империјалну индустрију свести, а тек потом путем отворених притисака и претњи... индустрија свести је онај посредник који уклања сумњу у то да можда интереси великих нису истовремено и интереси човечанства.“[31]. Дакле, уместо термина “јавна дипломатија“ као замена за психолошко–пропагандна дејства, више би одговарао термин “империјална индустрија свести“.

3.      “Јавна дипломатија“ покрива и област науке, информатике и културе, истиче се у студији Саветодавне комисије америчког Конгреса, тј. признаје се тоталитаризам као њена битна карактеристика. Да би “јавна дипломатија“ могла испунити СВОЈУ МИСИЈУ “планетарног цинизма“, у реализацији пројекта “новог светског поретка“, она мора бити свеобухватна. Буквално, нема области активности у неком друштву које би било поштеђено утицаја “јавне дипломатије“. Само се њеним тоталитаризмом може објаснити свеобухватни ембарго наметнут Савезној Републици Југославији, који није мимоишао ни науку, ни културу, ни спорт. Чак је и стаљинистичка блокада Југославије у периоду од 1948. до 1953. године била блажа од ове коју је Југославији наметнула тзв. светска заједница под америчким диктатом. У јеку стаљинистичке блокаде играле су се фудбалске утакмице између репрезентација Југославије и СССР (светско првенство у Тампереу 1952. године).

4.      “Јавна дипломатија“ је неопходна у међузависном свету, убеђују нас њени креатори. Разлози су, кажу, у чињеници што “демократске идеје, телевизија, финансијско тржиште, дрога, избеглице, еколошке катастрофе, трансфер технологије, рок–музика, оружје за масовно уништавање, ТВ-серије, компјутерски системи итд. не познају и не признају границе“. Међутим, све набројано је више доказ тоталитаризма “јавне дипломатије“ у рукама једине преостале суперсиле, која себи узима за право и самозвано ставља у дужност да управља модерним токовима живота “у глобалном селу“, него што би могли бити разлози за њену неопходност.

5.      Као пети принцип, који аутори наведене студије нису посебно навели, могао би да гласи да се “јавна дипломатија“ мора централизовати и ставити под контролу, да се њоме мора управљати из једне институције, директно одговорне америчком председнику. Та институција је Информативна агенција владе САД (USIA).

Поређења ради, ваља подсетити да се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година покрет несврстаних, у својим пројекцијама “новог информативног поретка у свету“, нарочито с гледишта заштите од монопола великих светских новинских агенција био заложио и за право на становиту контролу протока информација од влада националних држава. У то време таква идеја била је дочекана “на нож“, у првом реду, од стране САД. А да би онемогућила заживљавање “новог информативног поретка у свету“, влада САД се, 1984. године, чак и из Унеска повукла, што се у то време сматрало случајем без преседана. Када је, заједно са СФРЈ, као једном од оснивача и медијатора покрета несврстаних, нестао и тај покрет, нестала је и опасност од конкуренције у области информација/комуникација. Сада су Сједињене Америчке Државе могле да на широком фронту крену у борбу за централизован и од њихове владе апсолутно контролисан “светски информативни систем“, крштен новим еуфемизмом – “јавна дипломатија“.

УЛОГА “ЈАВНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ“ У РАЗБИЈАЊУ СФРЈ

Феудализација југословенског информативног система објективно је представљала битан услов за “националну хомогенизацију“, односно за националистичко тровање широких слојева националне популације са циљем њеног активирања у свим националистичко–сецесионистичким активностима, укључујући и оне из арсенала најпрљавијег међунационалног и међуверског рата. Основ овој феудализацији дао је Устав СФРЈ из 1974. године, а и он се директно ослањао на одлуке 8. конгреса СКЈ, одржаног још 1964. године. Већ тада је, објективно, информативни систем СФРЈ стављен у функцију републичких руководстава која су над њима имала апсолутну власт. У оквиру свих осталих процеса развлашћивања федерације и скоро потпуног осамостаљења република и покрајина, то је правдано интересима “самоуправне социјалистичке трансформације“ савременог југословенског друштва.

Развлашћивање федерације у сфери информативно–пропагандног деловања убрзо се показало као најразорније за јединство СФРЈ. Управо се у томе може сагледати шта је био прави разлог постепеног, али константног онеспособљавања органа савезне државе и у области информативног система[32].

Од некадашње свемоћи Агитпропа у Политбироу ЦК КПЈ у области писане, емитоване или јавно изговорене речи, преко свођења ове активности на ниво Савезног секретаријата за информације и његовог укидања, па до апсолутног монопола републичко–покрајинских руководстава над средствима мас–медија у “феудима“, кретао се процес разбијања јединственог информативно–пропагандног система на нивоу савезне државе.

Наиме, након формирања владе Анте Марковића, овај процес је коначно заокружен. Укинут је Савезни секретаријат за информације, а одлуком Савезног извршног већа образован је Секретаријат СИВ. Разлика у делокругу и овлашћењима између ова два органа била је огромна. Савезни секретаријат је у начелу, извршавао права и дужности из надлежности федерације и у том својству је имао и своју самосталност као савезни орган. Секретаријат СИВ је био само једна од служби савезне владе и у том смислу непосредно одговоран тој влади. Управо када је наступао најтежи период за СФРЈ као савезну државу и када је јединствена и компетентна институција за информативно–пропагандну делатност са нивоа федерације била најпотребнија, дошло је до њеног тоталног укидања. Разуме се да се такав поступак (баш у то време) никако не може сматрати случајним. Сигурно је у њему садржан један од кључних разлога подбацивања југословенске контра–пропаганде и формирања изопачене слике о СФРЈ у великом делу светске јавности у тим најсудбоноснијим данима и месецима по опстанак СФРЈ.

Овакав правац у развоју информативно–пропагандног система у земљи, у принципу, опречног развоју истоимених савремених система у свету, не може се објашњавати карактеристикама “социјалистичког самоуправног друштва“, као ни трансформацијом једнопартијског у вишепартијско, демократско друштво. И површна упоредна анализа одговарајућих система у другим државама, поготово онима чијој је психолошко–пропагандној акцији СФРЈ непрекидно била изложена, указивала је на следеће чињенице:

1.       Да је реч о централизованим механизмима којима се укупна страна активност креира и њоме се руководи са највишег државног нивоа;

2.      Да су ти системи тесно спрегнути са владом и њеним институцијама и;

3.      Да су солидно координирани са најширом мрежом тзв. невладиних организација и институција најширег спектра (културних, научних, хуманитарних и других активности).

Разуме се да се под разбијањем информативног система подразумева и катастрофално кадровско, материјално–финансијско, техничко–технолошко и методско заостајање савезног информативног система за модерним достигнућима и испољеним трендовима развоја у овој области. Са тако застарелим системом, чак и да је постојала политичка воља и одговарајућа одлука, СФРЈ се није могла равноправно носити, нити ефикасније супротстављати научно–конципираној и све интензивнијој страној информативно–пропагандној активности са којом је била суочена. У мери у којој је југословенски информативно–пропагандни простор био разбијан, односно у мери у којој су на његовим републичким и покрајинским деловима апсолутну власт и контролу успостављала републичко–покрајинска политичка руководства, он је у односу на страну антијугословенску пропагандну активност постајао све немоћнији.

Када су крајем 80–их година, на деловима већ разбијеног информативно–пропагандног система у земљи, свој утицај све више успостављале десничарске и националистичко–сепаратистичке политичке партије, у позицији и у опозицији, он је и међусобно закрвљен до степена непознатог у историји југословенске информативно–пропагандне активности. У таквом стању ствари нема места ишчуђавању због, заиста великог, неразумевања у свету актуелне политике међунационалне, међуверске, економске, социјалне и сваке друге ситуације у Југославији. Свету једноставно није имао ко да представи. тј. да константно представља истину о актуелним политичким и другим процесима и догађајима у СФРЈ.

Утицајни светски медији су намерно (и често плаћено) ширили лажи и сатанизовали Србију и Црну Гору, а бојкотована југословенска средства информисања, једно време, готово нико на Западу није прихватао.
 

На другој страни и у исто време, расла је укупна моћ информативно–пропагандних механизама у југословенским републикама и њихово све очитије прерастање у пуко средство текуће националистичко–сепаратистичке и сецесионистичке политике, независно од тога да ли су још на власти била “комунистичка“ или су већ власт преузела нова, вишепартијска руководства.

Новоформирана републичка руководства, након вишестраначких избора у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, свакако уз пуну финансијску и маркетиншку помоћ и подршку из иностранства, формирала су такве информативно–пропагандне центре какви на југословенским просторима никада раније нису постојали.

Са данашње дистанце и на основу доступних извора још није могуће утврдити све облике и новчане износе те стране помоћи. Илустрације ради послужићемо се само једним податком који доказује постојање такве помоћи и сарадње. Жак Мерлино, у својој књизи: “Није добро рећи све југословенске истине“, поред осталог, изнео је причу о ангажованости у антијугословенској и антисрпској пропаганди приватне институције за “public relations“, познате под називом “Ruder Finn Inc.“. Према сведочењу Мерлина, њему се директор ове фирме, Џемс Харф, похвалио како су новокомпоноване државе, Хрватска, Словенија и Босна и Херцеговина, као и националистичко–сепаратистички покрет Арнаута на Косову и Метохији, постали клијенти његове компаније и како су плаћали да би им он, односно компанија, “модификовала“ слику грађанског рата у СФРЈ, тј. слику целокупног сукоба. Термин “модификовање“ у овом признању директора “Ruder Finn Inc.“, разуме се, само је еуфемизам за плаћено пласирање и ширење лажи у корист ових поручилаца путем мас–медија[33].

Накнадне детаљне анализе организације, мобилности, опремљености и функционисања ових пропагандних система, како у пропагандним кампањама, тако и још више у време оружаних побуна против јединица ЈНА, у току 1991. године и касније, сигурно ће показати да је у психолошко–пропагандним активностима против СФРЈ и њених оружаних снага употребљено све до чега је савремена теорија и пракса из области ових дејстава до тада дошла[34].

Са пуно права можемо тврдити да је овим дејствима у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини (у гебелсовском смислу) обогаћен искуствени фонд модерних психолошко–пропагандних дејстава. Нацистичка инсценација тобожњег напада на Трећи рајх у пограничном месту Глајвиц, последњих дана августа 1939. године, која је Хитлеру послужила као повод за напад на Пољску 1. септембра 1939. године, превазиђен је читавом серијом “пуцања у своје“ у току верско–етничког рата на просторима бивше СФРЈ. Свакако је врхунац такве циничне праксе муслиманска инсценација масакра на сарајевској пијаци Маркале, фебруара 1994. године, која, замало, није довела до проширења ратног пожара и ван граница СФРЈ. Муслимански фундаменталистички цинизам надмашио је онај хитлеровско–гебелсовски и у томе што је за жртве инсценације одабрао сопствени народ. Као што је познато, нацисти су у Глајвицу поубијали своје затворенике, претходно пресвучене у униформе војника армије Пољске. Хрватски сецесионисти су у Дубровнику паљењем старих ауто–гума стварали димни спектакл да би свету “показали како ЈНА вандалски руши стари Дубровник“. За разлику од свих других, Муслимани немилосрдно убијају своје људе да би тако изнудили војну интервенцију НАТО против Срба.

Биће потребно много истраживачких напора, умешности и времена да се систематизује, класификује и квалификује једна, по многим обележјима, до сада незапамћена психолошко–пропагандна активност, и то не само на југословенским просторима.

Упркос формалном егзистирању великог броја политичких партија и покрета, у позицији и у опозицији, од обећаног и очекиваног вишестраначког разногласја, остала је само фасада. Готово апсолутним овладавањем “својим“ информативним простором, домаћа јавност лишена је могућности да чује, види или прочита било шта што би одударало од ставова, мишљења и тумачења владајућих политичких руководстава.

У исто време добро организованим, али и финансијски “подмазаним“ каналима према иностранству, ови системи су у веома кратком временском интервалу успели да великом делу светске јавности натуре потпуно изопачену слику стања у СФРЈ.

На страну, не без основа, уверење великог броја Југословена да је део јавности на Западу, због читавог низа својих разлога, примио и перцепирао такву слику о СФРЈ и карактеристикама њене унутрашње кризе какву је желео и која му је одговарала. На формирање ставова те јавности значајно је утицала и систематски вођена, а и изразито агресивна, политичко–идеолошка активност информативних центара из Словеније и Хрватске, а нешто касније и Босне и Херцеговине.

Принцип замене теза, или “држ'те лопова“, којим се ова активност непрекидно служила, свакако није њен изум. И фашисти су пре више од пола века своја злодела приписивали супротној страни, своју освајачку агресивност правдали потребом борбе “за животни простор“, кривицу за изазивање рата пребацивали на његове жртве итд. Замена теза као принцип уграђена је и у модерна психолошко–пропагандна дејства и максимално је коришћена на плану деструкције и у нападима на ЈНА дуги низ година[35].

У њима је ЈНА, поред осталог, оптуживана за намере завереништва и пучизма. Педантнији аналитичари су израчунали да су у периоду од неколико година између 80–их и 90–их година, у разним листовима у републикама 63 пута најављивани “војни удари у СФРЈ“. Ипак, замена теза коју је извршила словеначко–хрватско–муслиманска националистичко–сепаратистичка и шовинистичка психолошко–пропагандна активност превазилази све што је у тој области до сада примењено и упамћено.

Ако у време до краја неартикулисаних сецесионистичких захтева руководстава Савеза комуниста, још док су ова била на власти, у осталим деловима земље и није било спремности за њихово прихватање, након што су Демос и ХДЗ преузели власт у овим републикама, све јасније се и у другим срединама оцртавало пристајање на “остваривање права народа на самоопредељење укључујући и отцепљење“, “па и удруживање са другим државама“, разуме се, на миран и регуларан начин, у складу са Уставом предвиђеним начелом.

Касније, у сенци већ створене и изливене огромне количине мржње и изазваних великих оружаних сукоба, изгубљених бројних људских живота, великих материјалних разарања и других ненадокнадивих губитака на свим странама, као незаобилазно, за актуелну употребу и за историју, поставља се питање: ко је и због чега изазвао крвопролиће у Југославији када је већ постојала реална могућност да се разлаз народа из југословенске државне заједнице, свакако, оних који су то желели, изврши на миран, и цвилизацијски примерен начин. И коме је и због чега био потребан такав крвави расплет југословенске кризе?

Ово утолико више када се поуздано зна да ће и после мањег или већег крвопролића опет морати доћи до разговора о могућим и вишестрано прихватљивим модалитетима разлаза. Како на ово капитално питање националистичко–сецесионистичка психолошко–пропагандна стратегија у Словенији и Хрватској није могла, ни својој ни страној јавности, понудити иоле прихватљив одговор, она се одлучила на замену улога: жртву је (федерацију са свим њеним институцијама које су је штитиле) једноставно прогласила агресором, односно — агресивни сецесионизам жртвом унитаристичког, великосрпског, бољшевичког експанзионизма! И што је најжалосније, предуго је у томе успевала, не само на домаћем терену, него и у великом делу међународне јавности.

Демократска светска јавност се већ сада у чуду пита, а сутра ће сигурно још више, како је била могућа тако масовна превара и манипулација, и то у условима огромних могућности благовременог информисања милиона људи, буквално “о свим стварима под капом небеском“.

Разуме се да је оваква замена улога страна у сукобу могла бити извршена и “одржавана у животу“ само уз услов да буде заснована на највећим лажима, почевши од оних о пучистичким намерама ЈНА у Словенији, па до оних да јединице те исте армије, на пример, у борбеним дејствима са паравојним формацијама у Хрватској, употребљавају бојне отрове или бомбардују незаштићене цивилне објекте и разарају историјске споменике (Бански двори, гробови Јевреја и Јеврејска општина у Загребу, Дубровник итд.).

Нажалост, и неке снаге у СР. Југославији су ишле на руку таквом дезинформисању. Такозвана афера “Опера“ пред војним судом у Београду, у којој су били оптужени органи безбедности РВ и ПВО, бивше ЈНА да су, између осталог, минирали јеврејске гробове и Јеврејску општину у Загребу, драстичан су пример у том смислу. Циљ је очигледно био да се обезвреди сав хуманизам ЈНА у спасавању Јевреја са угрожених подручја и посебно Сарајева, и та иста армија светској јавности представи као антисемитска.

Огромна количина лажи, све шокантнијих једних од других, које су се свакодневно сустизале, нису остављале могућност, ни временску ни било коју другу, да их било ко проверава, а затим се према њима одређује. Таква сукцесивна фабрикација лажи и обмана неизбежна је као метод укупних психолошко–пропагандних активности, заснованих на замени теза као генералном опредељењу.

Друга битна карактеристика психолошко–пропагандних активности сецесиониста и њихових иностраних помагача могла би се формулисати као корелација југословенске кризе и антиармијске пропаганде. Наиме, био је уочљив, и уз велики напор, могао би и графички бити приказан каузални однос између заоштравања унутрашњих друштвено–политичких, посебно међунационалних односа у земљи и појачавања темпа и примене најбескрупулознијих метода у антиармијској пропаганди.

За педантније хроничаре и аналитичаре деструкције одбране и напада на ЈНА за период од око десетак година, било је више него очигледно да је она ескалирала тачно у складу са растом и агресивношћу националистичко–сепаратистичких и сецесионистичких снага у појединим деловима земље. Ова каузална веза показивала је да антиармијска психолошко–пропагандна активност никада није била сама себи сврха, чак ни онда када је актуелним политичким руководствима изгледала као “разбибрига несташних момака“, на пример, из листа “Младина“. Још мање је та пропаганда била мотивисана захтевима за деполитизацијом, департијизацијом, демилитаризацијом и другим сличним “сензацијама“, како се јавно представљала. Увек је та пропаганда у целини и у појединостима била у функцији “политике свршеног чина“ — разбијања СФРЈ, али уз неопходно претходно елиминисање ЈНА, као оружаног гаранта њене независности и територијалне целокупности.

Фокусирање ЈНА као главног циља у психолошко–пропагандним дејствима дошло је и као последица чињенице да су у протеклим годинама разноврсним дејствима националистичко–сепаратистичких снага већ биле разбијене и уклоњене из система одбране и са политичке сцене углавном све релевантне југословенски оријентисане снаге (Служба државне безбедности, Савез комуниста, јединствен привредни систем итд.). Остала је само ЈНА као једина и последња одбрамбена и интегративна снага у земљи коју је по сваку цену требало уклонити да би се коначно разбила СФРЈ.

Као треће битно обележје ових психолошко–пропагандних дејстава могло би се навести да је међурепублички (међунационални) медијски рат погодовао распламсавању антиармијских пропагандних кампања. Наиме, с гледишта зачетка развоја психолошко–пропагандних дејстава против ЈНА била су уочљива два периода:

1.       период који се одвијао у оквиру сукоба републичко–покрајинских руководстава Савеза комуниста и медија под њиховом контролом, и

2.      период који се поклапао са појавом алтернативних покрета у Словенији, а затим и политичких партија и њихових медијских средстава у целој земљи.

Било је уочљиво да је уместо веће слободе штампе и других мас–медија и далеко већег степена објективности у извештавању, што је помпезно најављивано, југословенски информативни простор коначно поцепан и међусобно конфротиран, а објективност у извештавању и непристрасност у интерпретацијама догађаја сведени на најнижу, неподношљиву меру.

У тако створеним условима антиармијска пропаганда, посебно у средствима информисања над којима су успоставиле свој монопол националистичко–сецесионистичке партије и покрети, као да је добила крила. “Судећи по слободи клеветања и вријеђања, те процвата fiction–журнализма заиста имамо најслободнију штампу на свијету“, забележио је, додуше у једном другом контексту, “Вјесников“ коментатор (Ж. Груден). У ствари, добили смо максимално испарцелисан информативни простор, затворен за све друге погледе и интерпретације, осим сопствених, тј. оних које формира владајућа или тренутно владајућа политичка партија.

У таквим медијским резерватима била су могућа свакаква подметања, па и она да ЈНА располаже “одјелима за специјални рат“ који се у оквиру службених дужности, дакле, ужих специјалности, баве ни мање ни више него фабриковањем гласина и њиховим пласирањем у јавност, како је то објавио “Вјесник“ од 27. јануара 1991. године. Тада је у “Вјеснику“ речено још и ово: “Када оружје пријети, новине муцају“. Каснији догађаји су показали да када новине на овако безочан начин клевећу, неминовно и оружје проговори.

За овакву, готово индустријску призводњу лажи, потребни су и одговарајући погони, за чије су се инсталирање благовремено постарала новоуспостављена “демократска“ руководства у сецесионистичким републикама. Максимално инструисани од својих страних покровитеља, посебно у току 80–их година, носиоци психолошко–пропагандних активности у овим срединама су одлично савладали и најважнију лекцију из ове области из последњег рата против Ирака, коначно се уверивши у моћ савремених средстава мас–медија, на одговарајући начин вођених и усмераваних.

Започињући ничим изазвани борбени фронт против јединица ЈНА, размештених на територији Словеније, Демосово словеначко руководство истовремено је отворило и други (психолошко–пропагандни) фронт, оличен у формирању Међународног прес–центра у Цанкарјевом дому, у Љубљани, око кога је окупљало око 1.000 домаћих и страних новинара. Десетине ТВ–екипа и још толико радио и других новинарских група, односно моћ коју они имају, Министарство информација владе Словеније искористило је за рекламирање “борбеног отпора окупаторској армади“ (алијас ЈНА), правдање права Словеније на сецесију, хвалисање успостављеног демократског вишепартијског система итд.

Није без основа констатација, која је кружила у срединама “седме силе“ да су новинари били најпривилегованији слој тих дана у Словенији. Уз све удобности које им је домаћин обезбеђивао (18 директних линија, четири телекс и четири телефакс везе, 4–5 великих телевизора, безброј писаћих машина итд.), многи су за одговарајуће извештаје и репортаже својим редакцијама уз то и богато плаћани. У савременим психолошко–пропагандним дејствима, поручени и добро плаћени текстови сматрају се готово нормалном појавом. Међународни прес–центар у Љубљани био је једини погон који је у то време радио нон–стоп, у четири смене, 24 сата дневно. Његову “звезду“, Јелка Кацина[36] министра за информисање владе Словеније, већ је већина новинара прогласила човеком који изјутра каже једно, у подне друго, а навече сасвим нешто треће.

Јелко Кацин

Пред његовом фабриком лажи “остајали су без текста“ и врхунски стручњаци за психолошко–пропагандна дејства. Правовремено предвиђајући будући развој догађаја, у које је без сумње спадао и инсценирани рат са ЈНА, словеначки челници су тачно на време довели “правог човека на право место“. Он је на најбољи начин, до краја консеквентно водио ту активност, управо онако како је одговарало стратегијским замислима и интересима немачко–аустријског и ватиканског покровитеља, конципиран и пре сукоба.

Наиме, циљ је био да се ЈНА, поред пучистичких намера, импутира велико–српски хегемонистички карактер, да се представи као окупаторска, односно да се до те мере сатанизује како би мучка убиства која су Словенци починили над њеним припадницима добијала ауреолу патриотског чина највишег ранга. Разуме се да је при томе потпуно занемаривано стварно понашање ЈНА које је у свему одударало од таквих квалификација, за које је сада, када се све одиграло како се одиграло, тешко наћи разумљива и рационална објашњења.

Вербалне жалопојке због перфидних и ничим изазваних прљавих напада, нарочито у ситуацијама повремених прекида непријатељстава, тј. договорених примирја, нису у јавности постизале никакав позитивни ефекат. Више су компромитовале борбену снагу ЈНА, а словеначкој ТО пружали могућност да своје терористичке нападе пропагандно претвара у велике победе. Довољно је овом приликом само подсетити да би се сви догађаји у Словенији сасвим другачије одиграли да се ЈНА понашала онако како су је у пропаганди у Словенији, на сваком кораку, квалификовали — дакле, окупаторски!

Опште је познато да она чак ни подмукле оружане нападе на своје јединице и припаднике и на комплетну блокаду својих гарнизона није адекватно одговарала, већ је готово самарићански трпела злочиначке ударце, не одговарајући на њих правом мером и свим расположивим средствима. Није тешко претпоставити шта би се догодило са Словенијом да је ЈНА у датој ситуацији употребила само део или већину ратног ваздухопловства.

Према сведочењу генерала В. Кадијевића, Штаб врховне команде имао је припремљене три варијанте за разрешење настале ситуације у Словенији након напада тамошње територијалне одбране и милиције на јединице ЈНА. Према првој, требало је “претходно војнички поразити војне формације Словеније“, а потом се отуда повући, по другој, “без довођења нових снага копнене војске“, акценат ставити на борбену употребу “расположивих снага Ратног ваздухопловства...“, “нанети неприхватљиве губитке инфраструктури Словеније и тако је присилити на поштовање одлука савезних институција...“ и трећа, “комбинованом употребом политичких средстава и пријетњом употребе свих расположивих средстава ЈНА... постићи жељене циљеве“. Наводно прву варијанту нису прихватили неки чланови Председништва СФРЈ, од друге је одустао и сам предлагач, јер је она “носила у себи јаку дозу одмазде и терора над цивилним становништвом“, па се тако “остало при трећој варијанти“[37].

Захваљујући таквом, у суштини колебљивом понашању, како Штаба врховне команде, тако и чланова Председништва СФРЈ, у коме су сасвим сигурно биле присутне и многе идеолошке предрасуде на којима је и ЈНА деценијама васпитавана, словеначка територијална одбрана, припремана за борбу без икаквих скрупула и предвођена делом и од немачко–аустријских војних инструктора, могла је да тријумфује због “победе“ коју је извојевала у борбама против ЈНА, које ЈНА, објективно, није ни водила. У ствари, одлука Председништва СФРЈ о успостављању примирја и повлачењу јединица ЈНА из Словеније, пропагандно је искоришћена за лансирање лажи да је ЈНА поражена, да је капитулирала и да се повлачи после изгубљеног рата. ЈНА се нашла у ситуацији да, ако би објављивала стварне ефекте употребљених борбених средстава у Словенији, била би накнадно сатанизована због “нецивилизацијског понашања“ као и потврда већ лансиране тезе да је она у Словенији окупаторска војска. Чак су и чланови Председништва СФРЈ, Тупурковски и Богићевић, који су тих дана посетили Словенију, искоришћени да им се на “лицу места“ покажу рушилачка дејства јединица ЈНА и истакне одговорност ЈНА за њих.

Словеначка пропаганда све време се користила подметањима и безобзирним лажима на рачун ЈНА. Радиле су праве фабрике лажи, дезинформација и гласина. Радио и телевизија су били убојитији и од територијалаца и муповаца. Упорно се стварао утисак да се територијалци лако боре против ЈНА. Сасвим је произвољно приказиван број жртава, заробљеника и дезертера. Нарочито је у пропагандне сврхе вешто коришћено повлачење јединица ЈНА са граничних прелаза. У тим данима је то био прави ментални терор ратне пропаганде. Под јаком пресијом, сценографима ове пропаганде није било тешко да својим сународницима прикажу као окупаторе и звери голобраде војнике ЈНА, који готово да нису ни употребљавали оружје, сем у случајевима нужне самоодбране. Понеко надлетање авиона и хеликоптера и то најчешће са ознаком Црвеног крста, пропаганда је претварала у нападе из ваздуха и бомбардовање незаштићеног становништва, затим је следила јурњава у склоништа, из којих су словеначки новиниски и радио–телевизијски репортери преносили плач деце и мајки. И онда кад није било никаквих бомбардовања, атмосфера страха се заразно ширила, а заплашени људи су наседали гласинама, што је и био главни циљ овакве пропаганде.

Антиармијска психолошко–пропагандна кампања у Хрватској у свему се, од почетка до краја, одвијала на потпуно исти или сличан начин као и у Словенији. Разлика је само у томе што се у Хрватској ова активност касније одвијала. Пароле, слогани, основни садржаји у оба случаја у потпуности су исти, што указује на неспорно постојање јединственог сценарија по коме се стриктно поступало.

У обе републике антиармијска психолошко–пропагандна дејства била су органски уткана у политичке, дипломатске, војне, економске и друге важније поступке новоформираних републичких политичких националистичко–сецесионистичких руководстава, што им је давало могућност постизања и таквих ефеката какви су се доскора сматрали апсолутно немогућим.

Бескрупулозност у вербалном блаћењу ЈНА, као и злочиначка безобзирност према припадницима ЈНА, како у Словенији, тако и још више, неколико месеци касније, у Хрватској, својом систематичношћу и масовношћу очигледно су потврдили да су то били планирани и смишљени поступци срачунати на жељене и ефикасне психолошке учинке.

Наиме, након великих ослоболилачких ратова и различитих побуна појединих југословенских народа против страних завојевача и окупатора, створена је Југославија као заједничка држава. Сматрало се да је тиме остварена вековна и историјска тежња највећих умова свих народа на југословенском географском простору, односно да је њена утемељеност у самој историјској неминовности[38].

Злочиначка безобзирност и количина изливене мржње према припадницима ЈНА у Словенији, први пут у историји словеначког и српског народа успоставила је крваву границу између ова два народа. Нема никаквог историјског или другог разлога или доказа да би у тој и таквој “граници“ могао бити садржан било какав национални интерес било Словенаца или Срба. У таквој “граници“ садржан је само интерес оних немачко–аустријских и ватиканских снага које у коначном разбијању СФРЈ и њеном дефинитивном брисању са географске и политичке карте државних заједница у Европи виде могућност сопственог продора и устоличења своје хегемоније на овим просторима.

Одмах након што је таква “граница“ постала стварност, готово преко ноћи се и у српском народу појавило становиште које би се могло изрећи на следећи начин: “никад више са Словенцима у заједничку државу!“. Све се ово поновило у Хрватској, само у још тежим облицима, а поготово у односу на опредељење српског народа у Крајини, Славонији, Барањи и западном Срему. Психолошко–пропагандна активност само је максимално искористила ове ефекте да би сада у колективну националну свест Словенаца и Хрвата, али и Срба, коначно инкорпорирала уверење да је седамдесетогодишњи заједнички живот у оквиру југословенске заједнице народа био чист промашај, настао на великој историјској заблуди. Не улазећи овог момента у све погубности по аутентичне националне интересе Словенаца и Хрвата, које ће убрзо произвести антијугословенска разбијачка политика њихових сада владајућих политичких странака, мора се констатовати да је инсистирање на крвопролићу, с гледишта немачко–аустријског и ватиканског интереса, постигло потпун психолошко–пропагандни ефекат. О било каквој Југославији у њеним досадашњим границама све мање гласно се изјашњавају њени дојучерашњи најватренији поборници. За сада међу организованим политичким партијама најмање је таквих које програмски проповедају борбу за Југославију у њеним авнојевским границама. Безобзирни напади на ЈНА, а у Хрватској и на српски народ, дакле, произвели су баш онакав ефекат какав су желели инострани стратези антијугословенске завере.

Вишегодишња антиармијска психолошко–пропагандна активност могла је у делу светске јавности, као и у Словенији и Хрватској, у првом реду, остварити висок степен негативног расположења, који је достигао и ниво мржње, између осталог и због врло слабе, недовољно организоване, у својој основи дефанзивне и по учинцима непримерене жестине напада, властите контрапропаганде. На самом почетку појаве антиармијски тонираних написа у појединим листовима или у радио и ТВ емисијама, најпре у Словенији, на које је армијски врх најпре интерно реаговао, обично се одговарало да се треба навићи на јавну критику и оружаних снага, које су до тада у томе погледу биле привилеговане, односно да у сваком напису не треба тражити задње и непријатељске намере. И када су такви написи ескалирали до злонамерних клевета и лажи, за које су постојале законске основе и за кривично гоњење, опет су се републичка руководства заштитнички постављала, правдајући такав свој став слободом штампе и сличним изговорима.

Но, до појаве различитих политичких странака и њихових гласила, антиармијска психолошко–пропагандна активност једног и то ограниченог броја листова, радија и ТВ станица, није могла остваривати масовнији утицај на грађане, односно није у укупној југословенској јавности представљала неку забрињавајућу појаву. Са појавом енормно великог броја политичких партија и покрета, у већ до тада подељеном и затвореном информативном систему у земљи, слика ЈНА на психолошко–пропагандном фронту се из основа мења.

Напади на Армију, с циљем њене потпуне дисквалификације, најпре у Словенији, а затим у Хрватској, а даље и у још неким деловима земље, убрзано се проширују и појачавају уз већ познате тврдње: конзервативна, бољшевичка, пучистичка, антидемократска, просрпска, па и четничка, све до квалификације — окупаторска! До тада, колико год су листови и друга средства пропаганде у појединим срединама клеветала ЈНА, још више и углавном успешно су је афирмисали и о њој говорили у најлепшем светлу листови, радио и ТВ станице у највећем делу Југославије.

После победе Демоса и ХДЗ на вишестраначким изборима у Словенији и Хрватској, односно уласка на јавну политичку сцену националистичко–сепаратистичких и сецесионистичких партија и покрета и у другим републикама, проширеној и разорној антиармијској пропаганди није се више ефикасно могло супротставити само са неколико средстава информисања (“Народна армија“, РТВ Београд и РТВ Титоград, РТВ Нови Сад и РТВ Приштина, “Политика“, “Побједа“, “Дневник“, “Вечерње новости“ и још неколико других), чије су редакције у то време стајале на позицији одбране СФРЈ као јединствене државе, а тиме и ЈНА као гаранта њене независности и територијалног интегритета.

Покушаји армијских органа одговорних за информативно–пропагандну активност да у одбрани ЈНА од све интензивнијих психолошко–пропагандних напада ангажују већи број средстава у републикама и покрајинама није дао задовољавајуће резултате. Последњи значајнији корак у томе правцу било је уступање дела (око 3/5) опреме тзв. мобилног ТВ система којим је располагала ЈНА — ЈУТЕЛ, “нестраначкој“ и “надстраначкој“ телевизији, непосредно везаној за Савез реформских снага и личност председника Савезног извршног већа — Анту Марковића[39].

Како се ова странка, и посебно премијер А. Марковић првобитно представљала као југословенска (и промоција странке је извршена на великом народном збору на легендарној партизанској Козари), било је логично да се ЈНА, у покушајима ефикаснијег парирања све интензивнијој антиармијској пропаганди, оријентише на такву странку, односно на такву ТВ мрежу, која је планирала да покрива око 65% територије СФРЈ, тј. да је гледа око 75% југословенског становништва. Према обећањима требало је да то буде “једино објективна слика о Југославији“ и то у условима већ остварене поделе југословенског информативног простора и апсолутно међусобне тоталне искључивости њених републичких руководстава.

Након годину дана емитовања ЈУТЕЛ, као и активности Савеза реформских снага на челу са инг. Антом Марковићем, постало је јасно да је то била једна од великих, ако не и највећа превара наших народа, па и ЈНА, а посебно оних опредељених за очување Југословенске заједнице. У рукама Савеза реформских снага и А. Марковића, ЈУТЕЛ је постао продужена рука антијугословенских снага, утолико опаснија од свих других што се лажно представила као Савез за реформисану Југославију.

Разуме се да од ТВ редакције, састављене на таквој програмској платформи, ни ЈНА није могла очекивати помоћ у супротстављању све безобзирнијој и разорнијој антиармијској психолошко–пропагандној активности која је из дана у дан била све агресивнија. Тиме се једино може објашњавати одустајање ЈНА (1. августа 1990. године) од првобитних договора са СИВ о уступању целокупне опреме мобилног ТВ система којим је ЈНА располагала.

Висок степен антиармијске индоктринације и прилично тешки ударци, на њима засновани, које је ЈНА претрпела, било због издаје и дезертерства у својим редовима, или губитака у нападима паравојних састава у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, између осталог, резултат су:

1.       планиране и добро вођене вишегодишње психолошко–пропагандне антиармијске активности,

2.      затворености информативног простора, посебно у Словенији и Хрватској, од кога су трпеле и јединице ЈНА стациониране у овим републикама и

3.      одсуства јединственог сопоственог, цивилног или војног, информативно–пропагандног система, оспособљеног да се на адекватан начин носи са оваквим противничким активностима[40].

Нову фазу у антијугословенској медијској кампањи, свакако, представља прилог студији “Јавна дипломатија у измењеном свету“, о којој је већ доста речено, а под називом: “Стратегија јавне дипломатије за јачање санкција против Србије и Црне Горе“. У целини онако како га је објавио београдски лист “Аргумент“ (8. априла 1994. године) тај документ, у изводима, гласи:

“... Јавна дипломатија допуњује и јача компоненту примене санкција у оквиру целовите стратегије америчке администрације за успостављање мира у Босни и Херцеговини. Она полази од догађаја у вези са санкцијама и усредсређује се на веће напоре у примени санкција, посебно на јавну подршку сарадњи подунавских и других земаља, као и на осуду држава које штите и не кажњавају прекршиоце санкција. (...)

Брза примена ове стратегије анимираће владе и јавна мнења других земаља док спроводимо нашу дипломатску стратегију. Што више времена дозволимо да прође, јавна дипломатија ће имати мањи ефекат. (...)

Наше приче морају бити добре и убедљиве: оне морају бити у циљу јачања примена санкција, показивања да санкције имају утицаја на привреду Србије и Црне Горе, као и да међународна заједница цени напоре држава које примењују санкције. (...)

Тесна координација и консултације са партнерима надлежним за питања јавности и владиним новинским агенцијама у НАТО-у и у земљама које су од значаја за примену санкција, као и са информативним бироом Уједињених нација, повећава изгледе за значајнији медијски публицитет: битна је доследност у извештавању о догађајима у вези са санкцијама. (...)

Напорима да се побољша примена санкција у државама које се граниче са Србијом и Црном Гором користи да се истакне њихова сарадња и да се критикују њихови пропусти: широка медијска акција би допринела њиховом ангажовању. (...)

Информације о колективној примени санкција према Србији и Црној Гори указују на шире међународно супротстављање политици Слободана Милошевића и тврдокорних Срба и Црногораца и може још више да ослаби њихову позицију. (...)

Јавна дипломатија би, такође, могла помоћи влади Русије која се суочава са све већим притиском својих парламената и народа да се ублаже санкције против Србије и Црне Горе, као и да се заведу санкције против Хрватске. (...)

Радна група за јавну дипломатију препоручује да се у оквиру овог приступа организују целовити јутарњи брифинзи домаћих и страних новинара од стране функционера Стејт департмента и Информативне агенције, како би вести истог дана биле објављене у ударним терминима широм Европе. (...)

Брифинзи се морају организовати и пре свих важнијих дипломатских мисија. Присуство већег броја страних и домаћих новинара припремило би сцену за оно што Американци хоће да остваре и шта очекују од европских држава у јачању примене санкција. (...)

Стратегија јавне дипломатије ће стално истицати следеће критичне теме примене санкција против Србије и Црне Горе:

1.       мултилатералнзам: америчко залагање за координирану и мултилатералну акцију у вези са санкцијама идентично је са америчким приступом рату у Заливу и треба га поткрепљивати позиваљем на оно што се тада постигло под вођством САД и међународним акцијама;

2.      одвраћање: јачање политичке воље код европских држава да спроводе истрагу и кривично гоне оне који крше санкције представља амерички приоритет. Јавна дипломатија ће ојачати напоре на спровођењу тог циља стварањем медијских могућности за функционере владе САД што ће представљати допуну званичних дискусија са политичким лидерима одређених земаља;

3.      пропагандне мете: наглашавати слабости и рањивост српског банкарског система. Указивати на социјалне и политичке импликације пропадања српске привреде.

4.      утицај на српско и црногорско становништво: истицати жаљење због тешке ситуације коју санкције изазивају по становништво Србије и Црне Горе, али истовремено истицати да је то неопходно због српске агресије и кршења људских права која се врше у име тог народа од стране њихове власти. (...)

Треба давати максималан публицитет свим значајним догађајима у вези са применом санкција у Европи, као што су заплена, притварања, хапшења, судски процеси, пресуде и новчане казне. (...)

Када се установи координирана мрежа комуникација, моћи ће да се усклади и јединствена природа овог мултилатералног напора. (...)

Амерички циљ треба да буде деловање `испред вести`, уз припремљене изјаве за штампу, информације о догађајима и слично. Медији Информативне агенције, као што су `Ворлднет`, инормативне конферениије, дневни билтен и `Глас Америке` обезбедиће извештаје о процесу примене санкција. (...)

Треба припремити чланке које ће потписати Ворен Кристофер или неки други функционери Стејт департмента да би се одређеним каналима дистрибуирали на страницама утицајних европских дневника или недељника. (...)

Медији се могу концентрисати на посебне интересне групе без обзира на националне границе, на пример, на банкаре, и утицати на размењивање идеја и предлога о подривању банкарског система у Србији и Црној Гори. (...)

Све европске дописнике из Вашингтона треба редовно упознавати са америчким ставовима о корисним аспектима сарадње у јачању санкција и могућим последицама њиховог непоштовања. (...)

Високи владини функционери приликом посета европским земљама треба јавно да износе мишљења о санкцијама. (...)

Редовно консултовати америчке амбасаде у другим земљама приликом одређивања најпогоднијег и најутицајнијег извештавања. Који ће се медији користити, зависи од публике којој се обраћамо. (...)

Телевизијски, радио и новински извештаји са локалним новинарима доћи ће до најширих сегмената становништва. (...)

Изабрани чланци треба да буду прилагођени публици, при чему ће се језичке варијанте усредсредити на једну или више земаља. (...)

Радна група за јавну дипломатију препоручује да се успоставе везе између америчких пропагандних тимова и функционера информативних агенција у европским градовима како би се обезбедило да се медији у тим земљама упознају са локалним перспективама кршења санкција. (...)

Треба подстаћи председавајућег Комитета за санкције ОУН и функционере Уједињених нација да се што више даје публицитет кршењу санкција као и успеху у њиховој примени.“

ДРЖАВНИ (ВОЈНИ) УДАР “ДА“ ИЛИ “НЕ“

Капитално и незаобилазно питање у вези са укупном улогом ЈНА у растућој југословенској кризи почетком 90–их година, могло би да гласи: да ли је требало да Армија у почетку кризе, и да ли је могла, да реагује класичним или модификованим војним ударом (на пример, применом стања ванредних прилика). Овако постављено питање је утолико основаније што је Штабу Врховне команде, односно најужем руководству ЈНА из дотадашњих сазнања и искустава морало бити јасно да Председништво СФРЈ као врховни командант, онакво какво је било, неће одлучити да ЈНА употреби за ефикасно спречавање насилног разбијања државе од стране словеначко–хрватских националиста и сецесиониста и њихових иностраних патрона и савезника.

У прилог предузимању војног удара најубедљивије је говорило понашање сецесиониста у обе споменуте бивше југословенске републике. У њиховој вишегодишњој деструктивној пропаганди против ЈНА, централно место заузимала је теза о опасној пучистичкој природи ЈНА. Било је очигледно да су се сецесионисти плашили таквог њеног корака.

Међу првим пресудним моментима за такво деловање ЈНА била је одлука Скупштине Словеније од 26. септембра 1989. године којом се оспорава право Председништва СФРЈ да на територији ове републике проглашава стање ванредних прилика. Тиме је једнострано и драстично нарушен Устав СФРЈ, по коме је ЈНА била позвана да га штити[41].

Када ЈНА није у прави час, тј. 26. септембра 1989. године, учинила корак ка преузимању потпуне одговорности за судбину целокупности Југославије, мање разлога је имала да прихвати сумњиву улогу заштите царинских органа и милиције у обезбеђивању државне границе СФРЈ у Словенији, што је од ње 25. јуна 1991. године тражио председник Савезног извршног већа, Анте Марковић. Ово утолико више што је било података од Службе безбедности ЈНА да је ово била подмукла заседа коју су словеначко–хрватски сецесионисти, заједно са својим иностраним партнерима, припремили за јединице ЈНА које су се налазиле на територији Словеније.

Други изазован моменат је био 14. ванредни конгрес СКЈ (јануар 1990.), односно његово унапред планирано разбијање од стране делегација Словеније и Хрватске. И такав какав је био, СКЈ је представљао један од интегративних фактора СФРЈ. Његово разбијање и уклањање са политичке сцене, сасвим сигурно, водило је и разбијању СФРЈ, и то са свим предвидивим и непредвидивим последицама таквог поступка.

Трећи пропуштен моменат да ЈНА преузме судбину земље у своје руке био је март 1991. године када је Председништво СФРЈ у својству врховног команданта надгласавањем одбило предлоге Штаба врховне команде о потреби повећавања борбене готовости ЈНА са циљем разоружавања паравојних формација у Хрватској и Словенији — у ствари, Председништво је одбило предлог за проглашавање ванредних прилика у земљи. Ово утолико више што је убрзано и илегално наоружавање из иностранства паравојних формација у овим републикама повећаних милицијским саставима. Све ово је недвосмислено указивало на скори грађански рат, тј. оружану побуну. На овом предлогу се Председништво СФРЈ и де факто распало.

С гледишта ЈНА то је био и моменат нестанка њеног врховног команданта, што значи да је наступило стање када је Штаб Врховне команде, односно најјужи врх ЈНА морао самостално да делује. Овако створене објективне околности ишле су у прилог самосталном деловању војног врха. И ова седница Председништва одржана је у Ратној сали Генералштаба ЈНА, што значи да је његове чланове одавде било најлакше ставити у притвор и у земљи преузети власт, односно прогласити стање ванредних прилика, са свим поступцима које такво стање подразумева, а које су већ и раније планиране. Можда је то био прави тренутак да председник Председништва СФРЈ преузме сву одговорност за судбину земље и нареди Штабу Врховне команде да поступи по свом предлогу о повећаним мерама борбене готовости.

Март 1991. године је запамћен и по још неким крајње неповољним догађањима у Београду. Подсећамо да су 9. марта те године организоване и изведене, до тада незапамћене рушилачке демонстрације. Пале су и људске жртве. Због опасности од разорног рушилаштва главног града, већих људских жртава и тоталног хаоса који је већ био завладао, у Београду је први пут употребљена ЈНА, са циљем да спречи нове жртве и даље рушилаштво. ЈНА је само демонстрирала силу, што је ипак помогло да се ситуација смири.

Демонстрације је организовао Српски покрет обнове. Видљив је био циљ да се сруши легитимна власт и успостави власт СПО. Ко се све умешао у настали хаос и рушилаштво у Београду, никад није потпуно разјашњено. Зна се да је Комисија Скупштине Републике Србије испитивала узроке и последице ових демонстрација. Закључак о кривици, као и о детаљима ко је све био у ту драму умешан, није целовито презентован јавности.

Међутим, према фоно–запису Оперативног центра Генералштаба ЈНА, из тих дана, у демонстрацијама у Београду, поред осталих, учествовало је и око стотину зенговаца из Вуковара и околине. Наиме, Оперативном центру Генералштаба, јавио се из Борова Села, Вукашин Шошоћанин (са телефона 056/61–108) и поред осталог обавестио о следећем:

“Велики број зенговаца из вуковарске општине учествовао је у демонстрацијама у Београду 9. марта. Када су се вратили, продавали су злато опљачкано из поразбијаних радњи у Београду. Организовао их је Томислав Мерчеп. Он се хвали да је у договору са неком од опозиционих странака послао на демонстрације два или три аутобуса својих јуришника. Нисам могао установити о којој је странци реч, јер је он не спомиње. Групу тих зенговских демонстраната непосредно је предводио неки Глиша, у црном `мерцедесу` са новосадском регистрацијом.“.

Четврти и последњи моменат за војни удар можда је био 26. јуна 1991. године. Овај дан је од раније био најављен као моменат отцепљења Словеније и Хрватске из Југославије. Сви грађани Југославије којима је стало до мира, слоге и слободе, с разлогом су стрепели од овог датума јер су осећали да ће ако се то не предупреди, доћи до крвопролића у Југославији. То је, вероватно, предвиђао, а морао је то знати и војни врх ЈНА. Ово, наравно не значи да је војни удар ЈНА требало да анулира право словеначког или хрватског народа на самоопредељење, па и отцепљење. Све је требало само да значи да је ЈНА имала уставно право и обавезу да спречи да се то право остварује насилним, противуставним средствима и са предвидљивим катастрофалним последицама по животе и имовину југословенских грађана.

Без обзира на све наведене изазовне ситуације за извршење војног удара, односно завођења стања ванредних прилика на деловима или на целој територији Југославије[42], у којима се ЈНА држала Устава и одлука врховног команданта, као генерално поставља се питање, да ли су било која организована партија, странка или покрет у Југославији били спремни да стану иза таквог удара, односно да му се стави на чело и заједно са групом официра који би га организовали и извели, поделе и одговорност за све последице таквог поступања.

Колико нам је познато, критичари понашања војног врха у југословенској кризи само су вербално заговарали војни удар, али нико од њих није испољио било какву иницијативу у том смислу.

Без темељитијег истраживања немогуће је са сигурношћу тврдити који је проценат старешинског састава ЈНА и до које временске коте у развоју југословенске кризе био спреман да учествује у чину таквог удара. На основу општег увида у расположење великог броја официра може се закључити да би, до почетка оружане побуне сецесиониста у Словенији и Хрватској, тј. до половине 1991. године, проценат старешина ЈНА спремних да онемогуће разбијање југословенске заједнице био довољно висок да 6и могао обезбедити успешно извршење војног удара у земљи.

С гледишта свестранијег сагледавања места и улоге ЈНА у нарастању и покушајима разрешавања кризе у СФРЈ није занемарљива упоредна анализа понашања оружаних снага у осталим бившим социјалистичким земљама Источне Европе, укључујући и армију бившег Совјетског Савеза.

Карактеристично је да ни у једној од тих земаља, осим делимично у бившем СССР, њихове националне армије нису ни покушале да се супротставе унутрашњим превратима, па ни када су ти преврати укључивали и разбијање државне заједнице (бивша Чехословачка Репубика). А како се завршава недовољно припремљен државни (војни) удар, иза кога, очигледно, није стајала организована политичка партија или покрет, показао је неуспели покушај неких врхова бившег Совјетског Савеза да са деловима армије и снага унутрашње безбедности, августа 1991. године, преузму власт и спрече распад Совјетског Савеза и укидање постојећег система.

Због реално могућих последица војног удара, изражених у виду претњи страном војном интервенцијом, или применом сурових санкција према Југославији, као лавина би се сручила на ЈНА и њен војни врх сва одговорност “због лакомислености и авантуризма генерала и официра“. Ово утолико више што је и до тада ЈНА била већ јавно анатемисана као “прокомунистичка“, “просрпско–црногорска“, “унитаристичка“ и као таква највећа запрека сваком демократском процесу у СФРЈ.

Но, када је ЈНА већ прихватила да учествује у преузимању контроле на границама Југославије у Словенији, онда је ту своју улогу морала да одигра тачно у складу са борбеним правилима употребе и са адекватним снагама за потпун успех. А она тако није поступила. То јој се крваво осветило.
 

Накнадна правдања да ЈНА није очекивала да ће Словенци пуцати у војнике и старешине ЈНА показала су се лаковерним. Индоктринирани бесомучном, готово десетогодишњом кампањом против ЈНА, која је баш у Словенији била најјача, Словенци су жешће и немилосрдније насртали на јединице ЈНА, а поготово појединачно на њене припаднике, него што су то чинили у Другом светском рату на немачке и италијанске окупаторске војнике у Словенији. Додајмо још и то да је у тој ситуацији војни врх ЈНА имао податке од своје службе безбедности да су у Словенији снаге ТО и милиције доведене у највиши степен борбене готовости, што је несумњиво указивало на њихову спремност да се са оружјем и сурово супротставе сваком ангажовању ЈНА.

Од губитака и понижења који, иако нису били велики, 58 мртвих припадника ЈНА (13 старешина, 44 војника и једно грађанско лице на служби у ЈНА) и 136 рањених ( 40 старешина, 58 војника, шест грађанских лица на служби у ЈНА и један припадник ССУП), морал у ЈНА и њен углед у народу тешко су се опорављали. Најтежи резултат свега било је разочарење милиона грађана Југославије који су Армији до тада веровали и уздали се у њу.

Одлуци о томе да ЈНА напусти Словенију претходила су три битно утицајна фактора:

1.       Почетком јула 1991. године већ се умешала Европска заједница својим “добрим услугама" у решавање југословенске кризе. На Брионском пленуму прихваћена је Декларација као платформа за преговоре о будућности СФРЈ, као и начину решавања сукоба Словеније са југословенском федерацијом о државној граници. У ствари, била је то платформа Немачке за убрзано и потпуно разбијање СФРЈ.

2.      Договор српске и словеначке делегације (Милошевић–Кучан), 24. јануара 1991. године, недвосмислено је говорио о сагласности Србије да се Словенија, када то већ жели, неометано и на регуларан начин отцепи од Југославије.

3.      Претходно масовно изражени непријатељски однос Словенаца према ЈНА, посебно у току покрета њених јединица према граничним пунктовима, такође је наводио на закључак да би њено даље задржавање на територији ове бивше југословенске републике било слично оном совјетске армије у Авганистану. И теже од тога, ЈНА је била ускраћена скоро свака попуна и то не само из сецесионистичких република, него и из оних којима је било стало до СФРЈ. Код ових нарочито због опструкције према ЈНА знатног дела опозиције у Србији и Црној Гори.
 

У таквом стању Председништво СФРЈ је 18. јула 1991. године донело одлуку којом се команде, јединице и установе ЈНА са територије Словеније повлаче и премештају у Босну и Херцеговину, Србију и Црну Гору.

И након што је донесена одлука о напуштању Словеније и сви детаљи око тога усаглашени са словеначким руководством, сам процес евакуације јединица ЈНА је праћен бруталним и безобзирним понашањем словеначке територијалне одбране, милиције, а и дела становништва. Све је то оставило тешке трагове који ће се само по злу дуго памтити и још теже заборављати. Када је донесена одлука о напуштању Словеније, можда је то исто требало урадити и са јединицама ЈНА које су се налазиле на оним деловима Хрватске који су претежно насељени хрватским становништвом.

Разуме се да је овакво питање много лакше данас поставити него што је у ондашњој ситуацији било могуће о њему одлучивати. Већ је и одлука о повлачењу из Словеније изазвала многа противљења и можда оправдана питања, међу којима је доминирало: ко је имао право да овакву одлуку донесе и да без борбе напусти део југословенске територије.

Но, када већ таква одлука у односу на Хрватску није донесена, логично је да су јединице ЈНА могле и морале користити искуства из Словеније, јер је било очигледно да их и у Хрватској очекују иста или слична искушења која су већ доживеле у гарнизонима у Словенији: опкољавања, блокаде касарни, искључивање воде, струје и телефона, онемогућавање снабдевања, блокада комуникација, хапшења појединаца на улици, малтретирања породица старешина. Другим речима, све оперативне јединице требало је одмах да напусте гарнизоне и изађу на логоровања. Утолико пре што им је и летње време било наклоњено. Са полигона су се јединицама пружале неупоредиво веће могућности маневра и одбране, као и дејстава у свим правцима. Сигурно је да јединице на полигонима не би доживеле ни вараждинску ни бјеловарску, ни ђаковачку трагедију.

Када је дошло до рата у Хрватској, морало се одлучније и смелије дејствовати, без обзира на свакодневне и жестоке спољне притиске. Оружану сецесионистичку побуну у Хрватској требало је претходно војнички разбити и поразити, а за то су постојале снаге, па онда препустити политичарима да преговарају о модалитетима отцепљења ове републике. ЈНА је на почетку рата у Хрватској у свим борбеним елементима и организацији била супериорнија у односу на снаге сецесије.

Уместо таквог понашања врховно командовање Армијом је, између осталог и због сталног притиска из иностранства, прихватило тактику “крени — стани“, која је у свему више одговарала иначе инфериорним снагама сецесије. Таква тактика је довела до апсурдних 14 примирја за свега неколико месеци ратовања, што је, вероватно, случај без преседана у историји ратова.

У рату у Хрватској учињено је још неколико крупних промашаја који су негативно утицали на укупан резултат ратних дејстава. Да споменемо само неке од њих:

1.       Отпуштање контингента војника који су управо били одслужили свој кадровски рок у ЈНА, 1. септембра 1991. године, баш у моменту када се рат у Хрватској почео распламсавати. Тај корак се катастрофално одразио на укупну борбену способност ЈНА, а посебно оних њених јединица које су се налазиле у Хрватској. Овако безуман поступак Штаб Врховне команде учинио је, без сумње, највише под притиском дела опозиције у Србији и Црној Гори, али и по одлуци Председништва СФРЈ, што ни под каквим условима није смео да уради. Свакоме ко се у војску имало разуме познато је да је у рату борбено највреднији онај део армије који је управо завршио комплетну војну обуку. Ако начелник Штаба Врховне команде као први војник, није могао убедити врховног команданта да не доноси овакву одлуку, могао је поднети оставку објаснити јавности зашто чини такав корак.

2.      У истом смислу Штаб Врховне команде није смео да прихвати одлуку Председништва СФРЈ да се у почетном периоду грађанског рата у Хрватској јединице ЈНА у улози полицијских снага, постављају у тзв. тампон зоне између зараћених страна. Овим су борбене јединице уситњене до степена на коме се губила њихова, иначе респективна, борбена моћ.

3.      Кроз дужи период трајања рата највећи број команди и старешина ЈНА као да није схватао да се налази у ратном стању, без обзира на то што такво стање никада формално није проглашено. Њихово комотно понашање било је крајње непримерено стварном стању у коме су се налазили и они и њихове јединице. Такво понашање најчешће је водило у разна, углавном неугодна изненађења.

4.      У својим зонама одговорности старешине и команде ЈНА нису смели дозволити пљачку, крађу, паљевине и убиства које су чиниле разне паравојне формације и појединци, јер су некажњене такве појаве постепено инфицирале и редове неких њихових јединица и тако их морално срозавале.

5.      Без обзира на ове и друге слабости и промашаје, мора се констатовати да јединице ЈНА у Хрватској нису изгубиле ниједну битку. ЈНА је у целини извршила свој стратегијски циљ. тј. заједно са српским народом у бившој Хрватској одбранила је територије на којима као већинско живи српско становништво и заштитила га од претећег масовног злочина. Сви српски крајеви, осим дела западне Славоније сачувани су, а то укупно чини 1/3 територије бивше Социјалистичке Републике Хрватске. При томе су хрватској војсци и паравојним формацијама нанесени велики губици тако да она није више била способна за било каква озбиљнија борбена дејства, укључујући и одбрамбена. Да ту прву фазу рата није изгубила, Хрватска сигурно не би прихватила Венсов план. И пре повлачења из Хрватске, ЈНА је обезбедила све потребне претпоставке да се српски народ у Крајини одбрани од усташког геноцида и одржи на својим вековним огњиштима и после одласка јединица ЈНА. Одлагање почетка етничко–верског и грађанског рата у Босни и Херцеговини више од седам месеци у односу на почетак рата у Хрватској, имало је за ЈНА стратегијски значај. Зато је војни врх ЈНА заједно са својом Службом војне безбедности, чинио врло промишљене потезе у комуникацијама са политичким руководством ове републике на мирном решавању најразличитијих проблема и противречности све са циљем да се избегне ратни сукоб, или макар одложи његов почетак. Ово утолико више што су Туђманова Хрватска и Немачка под Колом и Геншером, непрекидно форсирале Алију Изетбеговића да што пре уђе у рат. Околност да се у време повлачења јединица ЈНА из Словеније и Хрватске у Босну и Херцеговину ова република још није налазила у рату, битно је утицала на организовано и комплексно извлачење са ових територија највећег дела људства, наоружања, опреме и инфраструктуре којима је ЈНА располагала. Захваљујући таквој ситуацији на територији Босне и Херцеговине се једног момента нашла највећа концентрација снага ЈНА: укупно пет корпуса КоВ и један корпус РВ и ПВО. А тако велика концентрација снага је вишеструко позитивно утицала: на одлагање ратних дејстава и приближила је ЈНА њеном коначном одредишту — територијама Србије и Црне Горе, односно СР Југославије.

6.      У исто време ова концентрација је обезбедила комуникацијске правце за сигуран долазак ЈНА у СР Југославију. Разуме се да је све то било олакшано чињеницом да је преко 65% укупне територије Босне и Херцеговине било насељено српским становништвом које се у тој ситуацији према ЈНА односило са највећом љубављу. У крајњем исходу, оваква поступност, посебно ослонцем на територију, омогућила је да се за будућу војску СР Југославије сачува највећи део људског потенцијала, наоружања и опреме, материјалних резерви и индустрије наоружања, па и технологије. Боравак овако великог броја јединица ЈНА на територији Босне и Херцеговине искоришћен је и за припрему и наоружавање српског народа у овој републици за одбрану од муслиманско-хрватске коалиције, која му је већ отворено претила. Ове припреме, као и оне које су се односиле иа дислокацију војноиндустријских капацитета и великих складишта материјалних резерви, значајно су успорене јавном изјавом председника Председништва СФРЈ др. Бранка Костића, који је у тој улози остваривао и руковођење и командовање Армијом, да се ЈНА неће повући из Босне и Херцеговине ни за следећих пет година. Непосредно пред свој одлазак са територије ове бивше југословенске републике ЈНА је српском народу, заједно са његовом војском, обезбедила и комуникацијски правац који спаја Србију са Републиком Српском и Републиком Српском Крајином. Када су у Босни и Херцеговини отпочела ратна дејства, ЈНА се на овој територији задржала око месец и по дана, не упуштајући се директно у било какве ватрене окршаје. С обзиром на то, може се тврдити да је лажна и неодржива теза о њеној агресији на ову територију, на којој је веома дуго грађен целокупан однос тзв. међународне заједнице. Разуме се да посебну пажњу заслужују масакри њених припадника у Сарајеву и Тузли, којима се илуструје сва подмуклост муслиманских фанатика и њихових иностраних спонзора, који нису дозволили да се јединице ЈНА на миран и достојанствен начин повуку из ових градова.

 

 

 

ОРУЖАНА ПОБУНА СЕЦЕСИОНИСТА У СЛОВЕНИЈИ

Вишегодишње спекулације великог броја, нарочито страних аналитичара о потенцијалним опасностима по територијалну целовитост СФРЈ у посттитовском периоду, калкулисале су са арнаутским сецесионизмом као главним антијугословенским и антисрпским деструктивним фактором. Супротно таквим предвиђањима у пракси се, показало да је словеначки сепаратизмом морао да одигра улогу претходнице, удружених спољних и унутрашњих антијугословенских снага у њиховом агресивном наступу против југословенске државне и друштвене заједнице (почетком 90–их година ХХ века), док је главне снаге, које су у борбу уведене нешто касније, чинио хрватски сепаратизам и сецесионизам. Може се рећи да је примат додељен словеначком сецесионизму у великом делу југословенске јавности деловао као изненађење, посебно због вишегодишње илузије о распрострањеном југословенском опредељењу претежне већине Словенаца. С тим у вези се поставља питање зашто је страни фактор, предвођен Немачком и Ватиканом, који су за такву улогу имали не мање јаке ослонце у Хрватској, ипак одабрале Словенију.

Хрватску је притискала тешка хипотека главног деструктивног фактора прве Југославије, затим хипотека вазалне усташко–фашистичке државе из периода Другог светског рата, као и хипотека тешког геноцида над српским народом у току тога рата, а све у режији нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Због свега тога, Словенија је као мање омражена, једнако у Југославији као и у иностранству, била неупоредиво погоднија да она као иницијална каписла потпали пожар у коме ће СФРЈ коначно изгорети.

Већ са садашње временске дистанце је видљиво да су за последњих 50 година свој положај у југословенској заједници водеће политичке снаге Словеније континуирано сагледавале и обезбеђивале у првом реду са становишта себичних националистичко–сепаратистичких позиција. Њихова делегација, још на II заседању АВНОЈ–а 1943. године у Јајцу, наступила је са неприхватљивим сепаратистичким захтевима. Између осталог, тражила је да Словенија формира своју, словеначку армију, издвојену од јединствене југословенске војске.

Исто тако, у првим годинама обнове и изградње земље после Другог светског рата, Словенци су за себе обезбедили све, у то време, могуће приоритете. Њихова делегација у Скупштини Југославије је још почетком 60–их година ХХ века демонстративно напустила парламент у знак протеста што њихове предлоге у вези са друштвеним планом развоја земље нису прихватиле остале републике. Позната “цестна афера“, са краја 60–их година, по својој шокантности по до тада идилично југословенско јединство, убраја се одмах иза арнаутских масовних антијугословенских демонстрација, до тада забележених у друштвеном и политичком животу југословенске заједнице.

Такође је познато да су из Словеније потицали сви захтеви за постепено руинирање екстериторијалног принципа попуне и служења војног рока у ЈНА, што је имало за циљ поткопавање принципа јединственог одбрамбеног система земље. Већ средином 80–их година из Словеније је кренула организована и нечувена клеветничка хајка против ЈНА.

Коначно, словеначка делегација Савеза комуниста је прва напустила 14. ванредни конгрес СКЈ, чиме је и започео финални део разбијања не само партије Савеза комуниста него и југословенске државе. Словеначка Скупштина је прва у СФРЈ изгласала сецесионистичке акте. У Словенији су мучки испаљени први меци у леђа припадницима ЈНА итд.

За пола века постојања СФРЈ, Словенија је непропорционално била заступљена, свакако у њену корист, и то на кључним положајима СФРЈ као савезне државе. Водећа места у политичком и привредном систему државне заједнице скоро непрекидно су имали Словенци. Но и независно од тога, њихов егоизам и сепаратизам је егзистирао и ширио се без било каквих препрека; нису га спречавали ни потискивали ни њихови руководећи комунисти, ма колико су се јавно клели у некакав свој интернационализам. А по томе како су се понели на крају може се закључити да су га управо они и највише подстицали.

Док су припадници свих других народа и националних мањина, у оквиру јединствене Народноослободилачке војске Југославије, на пример, имали обавезу да се боре за ослобођење сваког дела југословенске земље, свакако укључујући и Словенију, једино су Словенци имали привилегију да се боре само на својој територији — у својој републици. А у завршној фази рата за ослобођење СФРЈ, скоро цела југословенска армија, са борцима из других република и покрајина, узела је учешће у борби за ослобођење Словеније, и при томе дала велике жртве, посебно због напора за прикључење словеначког приморја, које је било под Италијом.

И када је 1953. године, у познатој “тршћанској кризи“, био доведен у питање део словеначке, а тада и југословенске територије, цела СФРЈ, заједно са армијом, дигла се да одбрани територијални интегритет Словеније и СФРЈ. Сада су словеначки сецесионисти ту исту армију прогласили окупаторском, а српски народ, који у њој има највише војника, агресором.

Како се у руководствима СФРЈ на словеначки сепаратизам најчешће “гледало кроз прсте“. Словенија се и није осећала обавезном да било чиме узвраћа на све жртве које су други у Југославији за њу подносили. И када је, на пример, 80–их година ХХ века, југословенском интегритету, односно интегритету Србије, запретила опасност од арнаутског сецесионизма, руководство Словеније је наредило своме одреду милиције (1989. године), послатом у једној смени у покрајину Косово и Метохију да се врати кући. Недуго иза тога из Словеније су и званично тражили да се ни регрути за ЈНА из Словеније не шаљу више у јединице на територији Косова и Метохије.

И у привредном развоју у првим послератним годинама, док се Југославија изграђивала као унитарна држава, Словенија је за себе била обезбедила сваки примат. Правдано је то тиме да су једино њени индустријски капацитети из рата изашли неоштећени, па ће и улагања у њих брзо донети добит за све. Због тога су најважније инвестиције у СФРЈ у то време приоритетно биле окренуте према Словенији.

Затим су, у време коминформовске блокаде Југославије (од 1948. до 1953. године) ти капацитети и знатно ојачали, пресељавањем једног броја фабрика из источних делова земље у Словенију. А када се почетком 60–их година поставило питање привредног развоја осталих делова земље, Словенија се успротивила. У знак протеста њени посланици су напустили Скупштину СФРЈ јер нису прихваћени њихови предлози у вези са предложеним планом друштвеног развоја. Тада је Словенија као принцип у развоју истакла самостални привредни развој сваке републике и покрајине, понаособ. Опструкција словеначке делегације у Савезној скупштини, по први пут је јавно нарушила велику идилу монолитног јединства СФРЈ о коме се до тада говорило као о трајној вредности.

Други већи сепаратистички ексцес, с гледишта јединства југословенске заједнице, изазвало је руководство Словеније јула 1969. године, са познатом “цестном афером“. Тада је Извршно веће Словеније са своје стране упутило ултимативни захтев Савезном извршном већу да се одређене деонице путева кроз Словенију уврсте у програм изградње по основу IV зајма Међународне банке. Није на одмет на овом месту поменути да се радило о пројектованим путевима према Западу, а не према југоистоку, тј. према Југославији. Ултиматум је одмах добио карактер јавног протеста на бројним масовним скуповима по целој Словенији. Поводом тога се, већ на састанку најодговорнијих људи у Словенији, поставило и питање: да ли је Словенија за Југославију, или за отцепљење из ње?

Ултиматум словеначких сепаратиста одбачен је тада не само од стране савезног руководства, него и од свих републичких политичких руководстава. Једино је за њихов став била Хрватска, јер је и у њој самој већ био на помолу националистичко–сепаратистички покрет већих размера, познат као “масовни покрет“ (1970/71. Године). Обзиром на тај редослед и овога пута је Словенија имала улогу претходнице, а главне снаге за разбијаље СФРЈ налазиле су се у Хрватској.

Без обзира на привидну победу пројугословенски оријентисаних снага над словеначким и хрватским националистима и сепаратистима у току 60–их и почетком 70–их година, кроз уставне амандмане на савезни Устав из 1963. и нови Устав из 1974. године, у суштини је дошла до изражаја победа словеначко–хрватског национализма и сепаратизма. Овим Уставом СФРЈ је од федерације преустројена у лабаву федерацију, са много елемената конфедерације, а Србија као најмногољуднија и територијално највећа република, практично је сведена у тзв. ужу Србију и у много чему стављена у зависност од покрајина у своме саставу (Војводине и Космета). А када су се у договору са својим страним послодавцима и покровитељима Словенци и коначно одлучили на отцепљење од СФРЈ, нису то извели у складу са словом и духом Устава, већ су и њега на најгрубљи начин и једнострано дерогирали. Тај њихов корак је представљао до тада најтежи удар на целокупност СФРЈ и њено федеративно уређење. При томе Словенцима није сметало ни то што су за такав свој поступак, међу свим осталим републикама, подршку нашли само у Хрватској.

СЛОВЕНАЧКА ПОДРШКА ШИПТАРИМА

Иако је разбијање СФРЈ започело словеначком, а не арнаутском сецесијом, арнаутски сецесионизам је, уз одређене осцилације у интензитету, све време постојања СФРЈ, потенцијално и реално, значајно претио њеном опстанку. При томе је посредно и непосредно, некад израженије и некад мање изражено, уживао и подршку из Словеније.

У мери у којој се, посебно у току 80–их година, почео јаче испољавати словеначки сецесионизам, подржан и од Ватикана и Бискупске конференције Југославије, све се видљивије и безобзирније испољавао у подршци арнаутском сецесионизму. Колико се при томе и из Љубљане прижељкивало и очекивало да Шиптари на Косову и Метохији преузму улогу првог и главног насилног разбијача СФРЈ, са свим жртвама које би при томе морали да поднесу, а колико се таквом побуном желела ослабити Србија, остаје да се још дуго анализира и процењује. Но, из чињенице да су се за само четири дана (од 25. фебруара до 1. марта 1989. године) у подршку сецесионистичим демонстрацијама на Косову и Метохији, јавили загребачки кардинал Ф. Кухарић, затим љубљански надбнскуп А. Шуштер, па католички листови “Глас Концила“ и др., као и Радио–Ватикан, па и сам папа Павле Други, може се закључивати о ширим димензијама подстицања и подршке антисрбизму и разбијачима СФРЈ активираним на Косову и Метохији.

У сваком случају, протестни збор свих политичких странака и истакнутих интелектуалаца, одржан у Цанкарјевом дому крајем фебруара 1989. године, представљао је до тада највећи изражај спреге словеначког са арнаутским сецесионизмом и зачуђујући излив мржње према српском народу. Мада је неспорно да се на Косову и Метохији тих дана фебруара 1989. године одвијала арнаутска насилна сецесионистичка побуна, са елементима рушилаштва и оружаног насиља, председник Словеније, Милан Кучан, у Цанкарјевом дому је ову побуну лажно квалификовао као “гандијевски бунт“, рекавши, између осталог:

“Битка коју рудари у Старом тргу бију без попуштања, уверени у своје право, пред нашим очима се претвара у њихову и нашу заједничку трагедију. Никоме не треба дозволити луксуз да остане равнодушан и непогођен да се повуче у своју интиму... Рудари испод земље за нас нису Албанци, Срби и Црногорци — за нас су радни људи, које је мука натерала да изаберу овако гандијевско средство бунта.“[43].

Милан Кучан

На тон који је овом антисрпском јавном скупу дао Милан Кучан, само су се надовезивали остали говорници, утркујући се ко ће теже и увредљивије речи са њега упутити српском народу. Тако је Димитрије Рупел дао пуну подршку како са људске, тако и са политичке стране нагласивши:

“Одлучно и отворено морамо одбацити политику уображености, полицијског и војног командовања, политику тајних војних повеља, насиља и жртвоваља, политику убистава и самоубистава...“.

Димитрије Рупел

Најдаље је у своме иступању на овоме збору отишао Иван Оман, инверзивном тврдњом да је на Косову и Метохији на делу “завера Срба и Црногораца“, а не арнаутска сецесионистичка побуна, квалификујући целу ситуацију као катаклизмичну: 

“Ако људи радије умиру него да живе онако како им се натура, онда се тако не може живети... Штампа која је у рукама садашњег српског политичког руководства и даље распирује антиалбанска осећања... пуна је циничних, понижавајућих и срамних забадања и прављења алузија. Шта то значи — знамо добро, јер смо сами искусили његово непријатељство. Политички организатори, Срби и Црногорци на Косову склопили су заверу да ће се против фантазмичне албанске иреденте борити до краја...“.

Иван Оман

У истом тону је и иступање Руди Шелига. Он је, између осталог рекао:

“На Косову се укида живот... Овој варварској политици није стало до вредности које су, бар некада, прихватале голу вољу до моћи и власти. Инверзија је страховита. Као да нам свима у брк и сарказмом дан претвара у ноћи и вришти — сви сте само Албанци. Лагаћемо вас, вараћемо вас, вино ћемо претварати у воду, а хлеб у камење. А ви ћете и те како поштовати нашу моћ и историјску позваност и даље дрхтати приликом наших седница... То свакако није немоћ југословенских, српских и косовских власти, као што се чује преко медија, већ се ради о њиховом потпуном расулу...“[44].

Организатори оваквог протестног митинга у Цанкарјевом дому морали су очекивати да ће тако јавно и јединствено солидарисање са арнаутским сецесионизмом и жестоки и бруталан напад на достојанство српског народа, у најширим масама тога народа, нарочито у Србији, изазвати најдубљи спонтани гнев и осуду, што се и догодило још исте вечери. Вероватно су то главни режисери југословенског раскола и желели. Београд је реаговао жестоко, али и достојанствено, доказавши да су у Словенији и на Косову и Метохији на делу сецесионисти, шовинисти и сепаратисти, а никако носиоци демократских друштвених реформи, у које су се тако гласно клели, односно да им је главни циљ pазбијање СФРЈ, а не промена постојећег политичког система у оквиру заједничке државе.

У прилог тврдњи да је спрега словеначког са шиптарским сецесионизмом у интересу страног антијугословенског фактора, а не у словеначком националном интересу, указује и касније хушкање Арнута на побуну из Љубљане, и то после словеначког отцепљења из СФРЈ. Пактирање словеначког председника Кучана са новоизабраним председником Албаније, Беришом, крајем 1993. године, и њихово заједничко охрабривање Арнута на Косову и Метохији да истрају у борби за отцепљење, то уверљиво доказује.

СЛУЧАЈ ЈАНЕЗА ЈАНШЕ

Већ је речено да је у Словенији започела и преко пет година најинтензивније трајала антиармијска кампања, која је припремила словеначко и инострано јавно мнење против ЈНА, проглашавајући је окупаторском. Из такве квалификације морао је следити закључак да ЈНА из Словеније кад–тад мора да оде. За словеначко отцепљње, према свим њиховим проценама, ЈНА је представљала највећу препреку.

Деценијама инсистирајући на захтеву за својом, словеначком армијом, из словеначких републичких руководстава су савезном политичком и војном врху сукцесивно стизали захтеви који су нарушавали екстериторијални принцип попуне и службовања старешина у ЈНА. Словенија је прва истакла и касније стално повећавала проценат регрута који су војни рок служили у својој републици. Захтевали су да Словенци — старешине у ЈНА, у одређеном проценту, службују у јединицама ЈНА у Словенији, односно да крај војне каријере дочекају у Словенији, где би им и станови били обезбеђени. Овакви захтеви према ЈНА доведени су до врхунца 1989. године. У предизборној кампањи ДЕМОС је тражио потпуно подређивање ЈНА демократски изабраној Скупштини Словеније, укидање војних судова, формирање словеначке армије итд.

Организована кампања против ЈНА је отпочела у другој половини 1984. године као што је напред речено. Одлуку о томе донело је највише партијско и државно руководство Словеније на једној од својих затворених седница. Кулминација ове антиармијске кампање достигнута је у време истраге и суђења познатој четворки Јанша – Боштнер – Заврл – Тасић. Тек уз више података и са одређене временске дистанце, биће могуће свестраније сагледати какву је ко улогу имао у овој, по свему судећи, добро режираној игри, у којој је главне потезе повлачила немачка обавештајна служба (БНД), из Пулаха.

Наиме, неспорно је да су прво код Јанеза (Ивана) Јанше, а затим и у уредништву “Младине“ пронађени војни документи степеновани као строго поверљиви — државна тајна, који су се односили на планове борбене готовости јединица ЈНА на територији Словеније за случај ескалације кризе у овој републици. Овде ваља рећи да је акт сличне садржине у то време био упућен и свим другим командама ЈНА, на целој југословенској територији. Сада је већ неспорно и то да је податке о заједничкој 72. седници ЦК СКЈ и ЦК СК Словеније, немачкој обавештајној служби, а тако и страним листовима, преко немачких новинара, Виктора Мајера и Р. Хофлера, још исте ноћи након одржане седнице, дао лично Милан Кучан, а не Јанез Јанша. А тим подацима је у иностраној јавности дата већа компромитантна вредност за усијавање антиармијског расположења него онима које им је преко “Младине“ пружио Ј. Јанша.

Јанез Јанша

Из чињенице да су се на организованој одбрани Јанше и другова максимално ангажовали сви друштвени и политички фактори у Словенији види се да је њихово хапшење искоришћено за заоштравање антијугословенске и антиармијске кампање, која је већ била у току, до врхунца какав ипак до тада није био забележен. Били су одмах формирани бројни одбори и комисије “за заштиту“ Јанше, а на томе плану су били ангажовани највиши политички органи и организације, затим врх Римокатоличке цркве у Словенији, велики број јавних радника, а и знатан део међународне јавности, свакако посебно у Аустрији и Немачкој. Целом кампањом је руковођено из врха Словеније, а у дослуху са центрима из иностранства. Циљ је био да се створи утисак како хапшење Јанше и другова представља увод у војни удар ЈНА у републици Словенији.

Заправо, игра са Јаншом и друговима око крађе строго поверљивог војног документа, како се касније испоставило, припремио је сам политички врх Словеније, са Миланом Кучаном на челу. Саму режију је извела Државна безбедност Словеније, сигурно уз пуно учешће Станета Доланца, који је у то време био члан Председништва СФРЈ, председник Савезног савета за заштиту уставног поретка и у Председништву задужен за државну безбедност.

Стане Доланц

Наиме, на саветовању челних људи државне безбедности из свих република и покрајина, као и ЈНА, маја 1988. године, Доланц је као случајно, на паузи, упитао начелника Управе безбедности ССНО и његовог заменика, да ли су открили “оног шпијуна који је из Команде 9. армије у Љубљани украо строго поверљив војни документ“. Дакле, за Јаншину уплетеност у крађу строго поверљивог војног документа, која је стварно била извршена, државна безбедност је "сазнала" пре него војна безбедност ЈНА[45].

Тек на овај Доланчев упит органи војне безбедности су кренули у оперативну акцију. Анализом и другим оперативним мерама брзо су лоцирали заставника Боштнера, који је био на служби у Команди 9. армије, и тајно га ухапсили. Он је на саслушању признао да је стварно украо документ и предао га Тасићу, из редакције листа “Младина“. На основу документа који је предат Тасићу, Јанша је написао и објавио у “Младини“ запажен чланак, под насловом: “Ноћ дугих ножева“, алудирајући на могући војни удар ЈНА у Словенији.
 

Након откривања Боштнера, као основног виновника у крађи документа и чињенице да је Државна безбедност Словеније претходно у Јаншином писаћем столу пронашла копију инкриминисаног документа, договорено је да даље испитивање над Боштнером воде војни органи, а над Јаншом органи Државне безбедности Словеније.

После два дана саслушавања и притвора, сагласно закону, Државна безбедност Словеније је предала Јаншу органима војне безбедности. Занимљиво је при томе да Јанша у прва два дана саслушавања пред органима Државне безбедности Словеније није признао ништа. Када су га преузели органи војне безбедности, он је убрзо проговорио и осветлио целу режију из једног потпуно новог угла. Једног момента је испричао и следеће: “Да сам ја јаче нападао Армију, већ одавно бих био члан ЦК СКЈ, а не овде армијски затвореник.“.

И цео каснији ток догађаја око суђења и изласка на слободу Јанше и осталих недвосмислено је потврдио Јаншин исказ да је иза његовог хапшења стајао политички врх Словеније са Миланом Кучаном на челу. Боштнерова крађа документа у Команди 9. армије само је послужила као повод за унапред припремљену режију. Циљ им је био двострук: прво, да појачају антиармијску пропагандну кампању до највећих могућих размера, а други да се реше Јанше као опасног ривала у борби за примат у власти[46].

Због тога су у Љубљани (у време суђења Јанши и осталима) дигли на антиармијске демонстрације око 30.000 људи. Разјарени демонстранти су дрско покушавали да на силу продру у зграду Команде 9. армије. За све време суђења око 10.000 демонстраната држало је буквално под опсадом зграду Војног суда и галамом и буком онемогућавало нормалан рад Судског већа; а када су осуђени, после првостепене пресуде, пуштени на слободу, на улицама Љубљане су им приређене масовне манифестације.

Игра са Јаншом није једини случај негативне улоге Државне безбедности Словеније у односу на ЈНА. Тајна провала у касу начелника Одељења безбедности у Команди љубљанског корпуса, пуковника Малкоча, који је организовала Државна безбедност Словеније, до краја показује да су државна безбедност и војна безбедност ЈНА у овој републици привидно сарађивале, а стварно међусобно ратовале. Такав њихов ангажман био је условљен различитим позицијама и задацима, с једне стране — армијске безбедности, а с друге стране — безбедности сецесионистичких снага у Словенији.

Наиме, сецесију у Словенији је, годинама пре вишестраначких избора, припремало руководство СК Словеније, са Миланом Кучаном на челу. У реализацији планиране сецесије, постепено је укључивана и Државна безбедност Словеније. Знали су, међутим, да ти њихови планови не могу остати непознати органима војне безбедности ЈНА. Због тога су покушали да агентурно продру у Команду 9. армије са седиштем у Љубљани и тако дознају шта се у командама ЈНА уопште (а у Словенији посебно) планира као контрамера њиховој одлуци о планираној сецесији. На том плану, начелник Државне безбедности Словеније, Иван Ержен, врбовао је млађег официра ЈНА, Напотника, и поставио му задатак да из касе пуковника Малкоча преслика спискове потенцијалних учесника, односно главних организатора насилне сецесије, које су као такве (претпостављало се) органи војне безбедноста већ били обележили.

Напотник је извршио свој задатак, али је при томе и сам био снимљен тајном камером, коју су му органи војне безбедности били наместили. После тога Напотник је тајно саслушан и пристао је да ради за органе војне безбедности, да би у каснијој игри наставио као двојни агент. На саслушању је признао да га је за тај задатак непосредно ангажовао начелник Државне безбедности Словеније, Иван Ержен.

Није незанимљиво да је Ержен у време откривања овога случаја био на једној од најодговорнијих дужности у Савезном секретаријату за унутрашње послове, у Београду, истовремено када и Здравко Мустаћ, као хрватски кадар, а каснији Туђманов саветник у питањима државне сигурности. Разуме се да је таква кадровска попуна у највишим органима унутрашњих послова савезне државе могла само негативно да се одрази, између осталог, и на међусобну сарадњу Службе војне безбедности ЈНА и Државне безбедности Словеније. После истраге и суђења “љубљанској четворки“, та сарадња се свела на формално комуницирање.

Припрема насилне сецесије Словеније манифестовала се и преко већег броја илегално организованих група војника Словенаца у ЈНА. Државна безбедност Словеније, не само да није конструктивно сарађивала са органима војне безбедности на откривању и разбијању оваквих субверзивних група, већ је на сваки начин покушавала да омете и онемогући самосталне акције органа војне безбедности у борби против таквих појава.

Познат је исполнтизовани случај у вези са хапшењем војника Томе Богатаја, у гарнизону у Бањалуци, око којег је у Словенији направљена жестока медијска кампања против ЈНА и њених органа безбедности. Ову кампању је свакако инсценирало републичко руководство Словеније, јер су Богатајеви родитељи били на руководећим положајима у републичким државним органима ове републике.

Не само да Државна безбедност Словеније није сарађивала са органима војне безбедности ЈНА око откривања и разбијања илегалних група словеначких сецесиониста, већ је и откривене стране шпијуне преврбовала да раде за њу и онда их упућивала на одслужење војног рока у ЈНА, очигледно нестручно и без координације са војним органима безбедности. Према оценама органа војне безбедности у ЈНА преко ове двојне агентуре, коју је створила и држала Државна безбедност Словеније, отицало је у иностранство више тајних војних података, али и у центар Државне безбедности Словеније. Очигледно су се у ово време подударали интереси страног фактора са интересима словеначких сецесиониста.

Најтипичнији случај у овоме смислу је Нуриф Ризвановић[47]. Овај вишеструки агент истовремено је радио за немачку и италијанску обавештајну службу, а ту делатност покривао наводном сарадњом са Службом државне безбедности Словеније. Под њеним патронатом Ризвановић је, као бивши старешина ЈНА, упућиван на прикупљање тајних података о ЈНА, а стране обавештајне службе су га упућивале и на врбовање старешина ЈНА и крађу тајних војних докумената у њеним командама и установама. У оваквој активности открили су га органи војне безбедности ЈНА, па га је 1987. године Војни суд осудио на дужу казну затвора. Убрзо су га словеначки државни органи ослободили издржавања казне. После тога, 1991. године, Ризвановић се прикључио илегалном паравојном организовању и наоружавању припадника Странке демократске акције, тј. њене паравојне формације – “Патриотске лиге народа“.

Ризвановићев случај, нажалост, није био изузетак, већ илустративан пример како је словеначка служба државне безбедности покушавала да прикупља податке преко тзв. двојне агентуре, уместо да је користи за оперативно и стратегијско прикупљање података, као и дезинформисање страних обавештајних служби и маскирање одбрамбених припрема сопствене земље и њених оружаних снага. Тако, тек када су органи безбедности јединица ЈНА хватали на делу оне који су покушавали да украду војна документа, или да прикупе податке о објектима или наоружању, испоставило се да су они те задатке обављали по налогу Службе државне безбедности Словеније, као њени, наводни сарадници.

Доследно додељеној им улози претходнице или предњег одреда у разбијању и комадању СФРЈ, словеначко националистичко–сецесионистичко руководство повукло је још два тешка разбијачка потеза, може се рећи — од судбоносног значаја по судбину СФРЈ. Први се односи на продор у уставни систем и дерогирање Устава СФРЈ, а други на разбијање 14. ванредног конгреса СКЈ, од кога се очекивало да коначно заустави разбијање југословенске државе и друштвене заједнице и тако спречи све катастрофалне последице таквог чина, које није било тешко претпоставита.

АМАНДМАНИ НА РЕПУБЛИЧКИ УСТАВ

Познато је да је Скупштина Словеније 1989. године усвојила амандмане на Републички Устав Словеније, који су били у супротности са одредбама Устава СФРЈ. У једном од тих амандмана одузимано је искључиво право органима федерације — конкретно Председништву СФРЈ, да проглашава стање ванредних прилика на деловима или на целој територији СФРЈ и то пренесено у надлежност Председништва Републике Словеније, разуме се, ако би била у питању њена територија. То је, практично, значило да се одузима право органима савезне државе да проглашавањем стања ванредних прилика онемогући сецесију Словеније и против Уставом утврђене процедуре о остваривању права народа на самоопредељење, укључујући и отцепљење. Сви меродавни, највиши органи федерације (Скупштина, Председништво, Савезно извршно веће, Централни комитет СКЈ) апеловали су, прeпоручивали, па и молили да се ово не чини, јер прети много тежим последицама по јединство земље. Ипак, политички врх Словеније се на све то није обазирао; остао је при својим ставовима и намерама (уколико су то уопште били његови ставови или само његови).

Касније се обелоданило да то и нису били аутентични словеначки ставови, односно да је амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Зимерман (енгл. Warren Zimmermann) у то време у разговору са словеначким руководством подржавао и подстицао њихово опредељење, тј. храбрио их да не одступају од припремљених амандмана на Устав републике, с образложењем да је споразум са Јалте из 1943. године о подели СФРЈ по принципу “фифти–фифти“, уз неке мање корекције, још увек на снази. Испоставило се касније да је утицај америчког амбасадора на словеначко руководство био већи и пресуднији од утицаја свих осталих југословенских руководстава.

Warren Zimmermann

Истине ради треба овде рећи да је и у тадашњем политичком врху Словеније било одговорних руководилаца који се нису слагали са пројектованим амандманима, односно који су појединачно долазили у органе федерације и тражили да се у Словенији прогласи стање ванредних прилика и тако спречи њено једнострано и насилно отцепљење од СФРЈ. Међутим, ни у Председништву СФРЈ, па ни у другим савезним институцијама, није владало јединствено мишљење о искључивом праву федерације на предузимање таквог корака. На седници Савезног савета за заштиту уставног поретка 30. јуна 1991. прихваћено је образложење савезног секретара за одбрану, генерала Кадијевића, како правници у ЈНА мисле да федерација нема искључиво право на проглашавање стања ванредних прилика, и то је мишљење, нажалост, било одлучујуће[48].

Тако су Југословени у Словенији, као и цела СФРЈ, лишени уставног права да се легално заштите од сецесионистичке узурпације и свега негативног што је из таквог чина касније произишло. Према оцени претпоследњег председника Председништва СФРЈ, др. Борисава Јовића, према одредбама Устава СФРЈ из 1974. године, “Југославија (је била) таква држава у којој је све натемпирано тако да она може постојати само ако се сваки дан с тим сви слажу и не може постојати чим се неко једног дана с тим не слаже.“[49].

Почетком 90–их година, када је земљи запретила опасност од унутрашњег разбијања, нажалост, касно је постало јасно зашто су Устав из 1974. године од било каквих промена, допуна, измена и слично, онако упорно бранили баш представници сецесионистичких република, чији су челни људи, (Кардељ, Бакарић) и највише допринели таквом његовом конципирању.

То што је словеначко новоизабрано демосовско руководство наставило са игнорисањем већ дерогираног Устава СФРЈ, вероватно треба захвалити и околности да се у томе руководству налазило преко половине најодговорнијих функционера који су имали двојно, аустријско или немачко (или само страно) држављанство (Бучар, Петерле и други), тј. који су директно били везани за стране центре моћи и као њихови експоненти спроводили су захтеве тих центара. Разуме се да је словеначкој државној безбедности било познато све о двојном, или само немачком држављанству челних људи разних политичких партија, а најпре, ко је међу њима и евентуални агент неке од страних обавештајних служби.

Када је три године касније на врата “дежеле“ закуцала опасност од двојног словеначко–италијанског држављанства, посебно на деловима Истре и Словеначког приморја, исти ови функционери имали су смелости да дигну свој глас против такве појаве. Заинтересовани за двојно држављанство узвратили су им једино логичним питањем: ако највиши државни функционери у Словенији могу имати двојно држављанство, зашто га не би могли имати обични грађани. Ти обични грађани, свакако, и не слуте да су у питањима држављанства, у ствари, преко њихових леђа, на територији некадашње Социјалистичке Републике Словеније, преламају интереси Немачке, Аустрије и Италије, што ће, вероватно, догађаји који следе до краја осветлити.

Сходно тако заузетим ставовима у односу на судбину југословенске државне заједнице, словеначко сецесионистичко руководство се поставило и према 14. ванредном конгресу Савеза комуниста Југославије. Овај конгрес је, наиме, дуго припреман и оспораван. Циљ му је био да дефинитивно пресече националистичко–сецесионистичке трендове до тада нарочито испољене у Словенији и Хрватској, као и међу Арнаутима на Косову и Метохији.

Пре отпочињања са радом конгреса, словеначко партијско руководство СК, са Цирилом Рибичичем као председником Председништва Централног комитета, поставило је ултимативне захтеве томе конгресу у односу на будуће устројство и функционисање Савеза комуниста Југославије. Када је председник СК из ЈНА, адмирал Петар Шимић, у име Председништва ЦК СКЈ, покушао да наговори Рибичича да се на конгресу не поставља ултимативно, јер тиме ризикује да словеначка делегација остане усамљена, Рибичич му је, уз ироничан подсмех, одговорио да не буде наиван, додавши: “Оног часа када се ми дигнемо да напустимо Конгрес, следиће нас делегације Хрватске, а одмах иза ње делегација из Македоније. Након краћег колебања, верујем, и делегација из Босне и Херцеговине.“.

Цирил Рибичич

Свакако заслужује да се макар подсети да се на 14. ванредном конгресу догађало управо онако како је то Рибичич предвидео и рекао П. Шимићу. Из тога следи и закључак да је тај сценарио био направљен и детаљно утаначен са свим актерима–разбијачима пре него је конгрес и отворен. У томе смислу илустративан је начин на који је делегација из Македоније укључена у ову словеначко–хрватску (или још нечију) режију.

У току припрема за 14. ванредни конгрес СКЈ одржани су конгреси Савеза комуниста по републикама (конференције у покрајинама). За председника ЦК СК Македоније, у припремном поступку, био је кандидован Михаил Данев, до тада секретар Централног комитета, познат по својим југословенским опредељењима. Међутим, непосредно пред конгрес македонских комуниста из редова млађих политичара, коју је предводио Васил Тупурковски, потекао је предлог да се на највиши положај, уместо Данева, изабере Петар Гошев. Поред Тупурковског у овој групи су се налазили: Гошев, Бранко и Стево Црвенковски, Љубомир Фрчковски, Ристо Иванов и група функционера из ресора унутрашњих послова. Свој предлог су образлагали потребом подмлађивања партијског врха. А стварни циљ је био да се онемогући избор Данева и да се смени Јаков Лазаревски, дотадашњи председник Председништво ЦК СК Македоније, као и да се елиминише Милан Панчевски, који је као представник македонских комуниста био члан Председништва ЦК СКЈ (у то време је и председавао овом највишем партијском органу). Циљ је, дакле, био да се коначно порази југословенска линија и политика Лазара Колишевског, за кога се знало да је, као у то време најстарији и угледан македонски револуционар и комуниста, био доследан у борби за Македонију у саставу југословенске федерације.

Сецесионистички креатори ове инсценације на 14. конгресу, једнако они у Словенији и Хрватској, као и ови у Македонији, полазили су од неспорне чињенице да су у редовима македонских комуниста већ од раније постојале две линије, да не кажемо фракције. Једна, која је следила Лазара Колишевског, и друга, антијугословенска, коју је предводио Васил Тупурковски. Није без значаја поменути и још неке чињенице: Тупурковски је специјализирао и стицао научна звања у Сједињеним Америчким Државама, Гошев је своју магистратуру бранио на Универзитету у Љубљани, одакле му и потиче присно пријатељство са Ц. Рибичичем, а готово већина челника у првој македонској влади после вишестраначких избора су бивши студенти са Универзитета у Загребу (Кљусев, Наумов, Мијалков и др.) и познати још из 50–их година као заговорници великомакедонске идеје. Њихова блискост са идејама ВМРО и усташтва била је изражена и тада, а сада се потпуно испољила (Гошев је, на пример, коначно завршио у коалицији са ВМРО).

Блискост између усташтва и ВМРО вуче корене из периода између Првог и Другог светског рата, када су врло присно сарађивали у борби против прве Југославије, Анте Павелић и Ванчо Михајлов (заједно су планирали и извели и атентат на краља Александра I), да би се, мање–више, наставила у току Другог светског рата. Касније се та сарадња обнављала између руководства тзв. маспока у Хрватској с почетка 1970. године и тадашњег македонског руководства, са Крстом Црвенковским на челу. И у процесу разбијања друге Југославије македонске сецесионисте је у њиховим активностима усмеравао хрватски шовиниста и сецесиониста, проф. др Далибор Брозовић.

Укратко, било коме страном или домаћем антијугословенском центру који се активно бавио разбијањем СФРЈ било је познато да је македонске сецесионисте најлакше окупити на антисрпској и антијугословенској платформи. На тој платформи су се они и приклонили инсценацији разбијања 14. ванредног конгреса СКЈ. Уочљиво је да је свака сецесионистичка групација у организацијама Савеза комуниста бивших југословенских република, плански радила свој посао, тј. прецизно се припремала за додељену јој улогу. Само је врх Савеза комуниста Југославије, као у зимском сну, летаргично чекао исход догађаја, не чинећи баш ништа активно и креативно да би спречио разбијање јединственог Савеза комуниста, а вероватно тиме и разбијање југословенске федерације.

Разбијањем СКЈ, као до тада признати педесетогодишњи интегративни фактор југословенске државне и друштвене заједнице, пут у пакао етничко–верског и грађанског рата био је широм отворен. Последњу барикаду на томе путу представљала је још само ЈНА. Због тога су словеначки сецесионисти, подстрекивани и подржавани са стране, и отворили ватру по њеним припадницима, без обзира на то што на такав душмански корак ничим нису били изазвани.

Право словеначког народа да сам одабере са киме ће и како живети, тј. његово право на самоопредељење до отцепљења, барем што се тиче српског народа, и званично Републике Србије, никада није ни оспоравано. На великом народном митингу на Ушћу, у Београду, новембра 1990. године, то право је било масовно подржано. Чак су се непосредно после тога митинга из Словеније чула питања: ко то, нас Словенце, тера из Југославије? Очигледно је у то време и за масу словеначког народа звучало превише одбојно да се отцепљење из Југославије уопште и спомиње, мада је та идеја била више година изразито уочљива у словеначким гласилима.

Месец–два дана иза овог митинга, тј. 24. јануара 1991. године одржани су и званични разговори између делегација Републике Србије и Републике Словеније, које су предводили Слободан Милошевић и Милан Кучан. Са српске стране још су у овим разговорима учествовали: С. Унковић, С. Радмиловић и Д. Зеленовић, а са словеначке Франце Бучар, Душан Плут и Јоже Мецингер. У саопштењу за јавност са ових разговора заједнички је констатовано да се у разрешавању југословенске кризе мора полазити од права народа на самоопредељење које не може бити ничим ограничено, осим једнаким или истим таквим правом других народа. Остваривање тога права, обострано је оцењено, подразумева уважавање специфичности и различитости у интересима и не може бити на штету других народа.

СРБИЈА УВАЖАВА ИНТEРЕС СЛОВЕНИЈЕ

Речено је још у овоме саопштењу, да се на основу права народа на самоопредељење и кроз процес постизања споразума о будућим односима република, осигура несметано остваривање права Словеније на избор будућег повезивања са другим југословенским народима, односно републикама. Словенија уважава интерес српског народа да живи у једној држави и да будући југословенски договор тај интерес треба да поштује. У разговору је још констатовано да није могуће на исти начин дефинисати међусобне односе свих народа и република у Југославији[50].

Без обзира на чињеницу да су републичка руководства у Словенији и Хрватској од усвајања новог Устава 1974. године, па све до почетка 90–их година, категорички браниле тај Устав, њима се, у принципу, не може оспорити право да га једног момента желе у понечему и променити. Тај устав је, као што је познато, најмање одговарао Србима, а и њени представници су и најмање учествовали у његовом конципирању[51].

Своје незадовољство уставним положајем у федерацији Србија је јавно, по поступку који је предвиђен, изразила и своје захтеве за променама таквог уставног положаја остварила на легалан и легитиман начин, тј. мирним путем, без прибегавања насиљу, а временски пре (1988. године) него што су нова сецесионистичка руководства у Словенији и Хрватској закључила да ни њима Устав СФРЈ из 1974. године више не одговара. Сада, после разговора српско–словеначких представника, новоизабрана руководства у Словенији и Хрватској имала су и јавно изражену спремност Србије да подржи све словеначке захтеве, укључујући и оне о отцепљењу, али на миран, уставан и законит начин, на какав је и Србија изборила одговарајуће промене о своме уставном положају у југословенској федерацији.

Када је то све тако договорено, логично се намеће питање: због чега је и како дошло до рата у Словенији. Коме је, заправо, требало проливање крви, ако је већ постојала обострано договорена и јавно изражена жеља да се Словенија, ако то народ заиста жели, мирно, без крвопролића, може отцепити из Југославије, да је нико неће на томе путу ометати, односно да у томе смислу може користити уставне и законске могућности, тј. мирним путем се отцепити, како је то нешто касније урађено и у Македонији.

Ипак се испоставило (убрзо по окончању краткотрајног рата у Словенији), као непобитно, да је страним факторима (конкретно Немачкој и Аустрији) и те како било стало да се између словеначког и српског народа успостави крвава граница. У историји ова два народа никада није било међусобног ратовања и зато је успостављањем те крваве границемеђу њима требало да се дефинитивно уклони свака идеја југословенства, или било какав облик заједничког живљења у истој држави. С обзиром на то, са сигурношћу се може тврдити да је рат у Словенији био у интересу страног фактора, а никако у словеначком националном интересу.

Коначно, није занемарљиво то што су Словенци, без обзира на њихов познати егоизам, деценијама словили као велики Југословени. И то је било познато режисерима крвопролића у Словенији, односно у Југославији. Крваве антагонизме из прошлости између Хрвата и Срба, или Муслимана и Срба, увек је било могуће поново заметнути. Једино српско–словеначки односи нису кроз историју били оптерећени међусобним ратним сукобима. По замисли страних разбијача СФРЈ и то је требало дефинитивно сахранити. У томе смислу је словеначке руководиоце, конкретно Петерлеа, Рупела, као и Кучана, наговарао и амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Зимерман, јануара 1991. године, обећавајући пуну подршку Америке свим сецесионистичким захтевима Словеније. Тада им је Зимерман обећао да ће, у случају интервенције ЈНА “Америка реаговати веома оштро и предузети мере да и последњи митови о Југославији буду срушени“. Јавно декларисање Сједињених Америчких Држава у то време за очување “интегритета Југославије“ очигледно је било пропагандно и намењено широј јавности. Стварно понашање њене спољне политике и дипломатије у СФРЈ садржано је и изражено у наведеним Зимермаиовим ставовима.

НЕИЗАЗВАНИ ОРУЖАНИ НАПАДИ НА ЈНА

Рат у Словенији, макар и краткотрајан, био је, дакле, потребан страним разбијачима СФРЈ, а сигурни смо, не чак ни словеначким сецесионистима, а камоли нациналним интересима Словеније.

До оружаног напада снага ТО и милиције у Словенији на јединице ЈНА дошло је 27. јуна 1991. године. Као непосредан повод за такав мучки напад послужила је одлука Савезног извршног већа са Антом Марковићем на челу, да јединице ЈНА, својим присуством, омогуће југословенским царинским органима и органима Савезног секретаријата за унутрашње послове, њих укупно 400, да запоседну све граничне прелазе у Словенији према Италији, Аустрији и Мађарској, које су, према једностраној одлуци владе Словеније, биле преузеле власти ове републике.

У тим нападима на јединице ЈНА учествовало је око 36.000 наоружаних припадника ТО и милиције, са специјалном бригадом “Морис“ предвођеним немачко–аустријским инструкторима. У тим нападима погинуло је 58 припадника ЈНА: 13 старешина, 44 војника и једно грађанско лице на служби у ЈНА, а рањена су 132 (40 старешина, 85 војника и шест грађанских лица на служби у ЈНА, као и један припадник Савезног секретаријата за унутрашње послове)[52].

Ко је кога први напао, тј. ко је у овом краткотрајном рату био агресор, а ко бранилац, илустративно показује телефонски извештај заменика командира граничног сектора са Караванки, капетана I кл. Богдановића, Оперативном центру Генералштаба ЈНА.

Капетан Богдановић: “Је ли то Оперативни центар?“.

Пуковник Јоксимовић: “Јесте, овде пуковник Јоксимовић. Шта има новога?“.

Капетан Богдановић: “Овако стоје ствари: отварају ватру на нас. Тачно у 12.00 отворили су ватру из снајперског наоружања, троблонима и из аутоматског оружја. Запалили су нам два камиона са својим минама. Са обе стране, слева и здесна, од самог преласка испод тунела отварају ватру, а ми се налазимо тачно испод, у згради царинарнице. Ватром смо одговорили. Употребили смо све расположиве снаге за одбрану, тј. аутоматско наоружање, а то је веома мало и недовољно, спрегнуте митраљезе (имамо их два) и два топа“.

Пуковник Јоксимовић: “Какав је резултат?“.

Капетан Богдановић: “Резултат је да су захтевали и питали, докле ћемо одговарати ватром и када ћемо да се предамо. Следеће, што још желим рећи је — предавања овде нема. Одступања нема. А захтевамо и желимо да пренесете генералу Аџићу да се код цивила издејствује да нам се пусти струја и вода и успоставе телефонске везе које три дана већ немамо. Храну су нам заробили на 3 км од Јесеница, на њиховим барикадама. Информације које круже о стању на граници су лажне. Држимо се и ми и Ратече и сви који су око нас. Желимо вашу помоћ и то неодложно.“.

Пуковник Јоксимовић: “Друже капетане, у име старешина Оперативног центра Генералштаба и своје лично, одајемо Вам признање на држању и храбрости коју показујете. У овом моменту упрте су очи и Армије и целе Југославије у Вас. У Вас и Ваше војнике имамо пуно поверење. Све ћу пренети генералу Аџићу. И будите сигурни да ће ово у најскорије време бити на његовом столу.“.

Капетан Богдановић: “Потребна нам је помоћ у храни. Храну и воду немамо. Ако икако можете доставите нам, по дану или преко ноћи. Пружите нам подршку хеликоптерима или авионима.“.

Пуковник Јоксимовић: “Какав је морал код војника?“.

Капетан Богдановић: “Морал јединице је добар, али подршке немамо никакве, па би морал могао пасти.“.

(На дискретан наговештај капетана Богдановића да се његов претпостављени, потпуковник Јаук, доста неодређено, у ствари сумњиво понаша, да је ту у згради, али да ништа не предузима, пуковник Јоксимовић је обавестио капетана Богдановића да Оперативни центар има сазнање да је један водник у складишту Мокроноге убио свог капетана када је овај хтео да преда складиште који су они са војницима обезбеђивали.)

Капетан Богдановић: “То би се могло и овде десити.“.

Војно складиште Мокроноге, код Новог Места (Словенија), обезбеђивао је стражарски вод, бројног стања 20 војника. Командир је био капетан Фурлан Бранко. У договору са командантом Територијалне одбране са тога подручја, капетан Фурлан је покушао да стражарски вод и складиште, без борбе и отпора, преда словеначким сецесионистима. Таквом поступку успротивио се старији водник Радомир Грујовић, заменик командира. Из пиштоља је ранио Фурлана и тако га онемогућио у издајничком поступку. Грујовића је подржао и помогао му старији водник Ковачевић, по националности Хрват. Након што су заједно савладали капетана Фурлана, њих двојица су позвали општинско руководство у Новом Месту и поставили им услов: да одмах деблокирају складиште, омогуће нормално снабдевање људи, или ће они складиште, са свим што се у њему налази, експлозивом дићи у ваздух. Како се у складишту налазила и велика количина горива, чије би изливање и паљење изазвало праву катастрофу у томе крају, словеначки сецесионисти су, након извесног оклевања, одустали од захтева за предају и прекинули су блокаду. Није искључено да су Словенци на примеру командира складишта на Чрном врху, водника Месими Африма, Арнаута, који је у немогућности да га одбрани, минирао складиште и дигао у ваздух, закључили да ни Грујовић не прети празном пушком.

Ако већ није постојала одлука Председништва СФРЈ, као врховног команданта, да ЈНА онемогући насилну сецесију у Словенији, у целини, а тиме и удар на територијални интегритет СФРЈ, поставља се питање због чега је Штаб Врховне команде уопште прихватио да јединице ЈНА изложи оваквој погибији. Има елемената који воде закључку да је то била вешто припремљена замка у коју је ЈНА, без довољних процена и предвиђања исхода, улетела. То што су њене јединице у току извршења постављеног задатка запоселе 133 од укупно 137 граничних прелаза и других значајних тачака на граници, није имало никаквог утицаја на словеначко понашање у процесу отцепљења од СФРЈ, који је овим путем и стварно и дефинитивно отпочео. Ово питање се утолико озбиљније поставља када се има у виду шта је Штаб Врховне команде знао уочи саме одлуке о преузимању граничних прелаза, а знао је:

1.       да влада Републике Словеније доноси одлуку о преузимању границе и успостављању своје контроле на њој, са истицањем словеначке заставе и обележавањем граничних прелаза само на словеначком језику;

2.      да исто такву контролу словеначка влада предузима и на граници према Хрватској, за коју једва да се знало и куда пролази, јер фактички ничим није била обележена;

3.      да ће упутити позив војницима и старешинама ЈНА да напусте Армију и одмах се врате у Словенију;

4.      да Словенци подижу борбену готовост свога резервног састава у ТО и милицији управо за случај ако се ЈНА умеша ради њиховог спречавања преузимања контроле на границама. У ствари, словеначка влада је приступила мобилизацији ТО и милиције, која је до 25. јула 1991. године имала да се стопроцентно заврши.

Све ове податке су органи безбедности ЈНА благовремено доставили Штабу Врховне команде и Председништву СФРЈ. Зато је и неразумљивије на основу какве процене и са каквим циљем је Штаб Врховне команде прихватио да сам делимично, парцијално, на периферији збивања, узме учешћа у спречавању словеначког сецесионизма, и то у моменту када овај наступа са свим својим снагама и врло агресивно. Чињеница је, међутим, да је нешто пре ових догађаја Савезно веће Скупштине СФРЈ усвојило закључак да се не може прихватити једнострано отцепљење било које републике од СФРЈ.

Одговор се, делимично, налази и у намери Председништва СФРЈ, као шефа државе и врховног команданта оружаних снага, да демонстрацијом силе, а не ратом, онемогући једнострану сецесију Словеније. То потврђује и чињеница да је Штаб Врховне команде, 24. јуна 1991. године, увео пуну борбену готовост ЈНА, да је ЈНА преузела Савезну управу за контролу летења и да је наређено да се затворе границе према мору, да је у I и III војној области наређено да се приступи делимичној војној мобилизацији, да се на аеродром Церкље (Словенија) пребаце јаче специјалне и ваздушно–десантне снаге. А као што су догађаји показали, највећи део ових снага уопште није употребљен. Тек када је била суочена са мучким нападима на своје припаднике и са првим неочекиваним губицима у људству и техници, ЈНА је покренула део припремљених борбених ефектива да узврати ударац[53].

Колико су удари, посебно дејствима из ваздуха, били ефектни и болни, видело се по паници која је била захватила сецесионистичко руководство Словеније. Када су отпочела дејства снага ЈНА, посебно из ваздуха, Милан Кучан је неколико пута звао Анту Марковића, који је у то време председавао седницом Савезног извршног већа и успаничено га молио да интервенише код генерала Кадијевића да се обуставе дејства ЈНА, јер у противном “ми смо готови“. Дословно: “Замоли Вељка да обустави борбена дејства па ћемо се у миру о свему договорити и споразумети.“. Председник владе Словеније, Петерле, обећао је да ће разоружати Територијалну одбрану, само да се обуставе напади ЈНА.

Генерал Кадијевић је на интервенцију Марковића да прихвати разговор са Кучаном покушао да то избегне, али је, на крају, ипак разговор прихватио. После тога разговора, Кадијевић је наредио јединицама ЈНА да одмах обуставе сва борбена дејства. Овај разговор је сниман у Центру за обавештавање Савезног извршног већа. Тог дана, у току трајања седнице Савезног извршног већа, Анте Марковић је излазио из сале за седнице и састајао се са америчким амбасадором В. Зимерманом, који се налазио у згради СИВ, што несумњиво указује на његову директну уплетеност у догађаје.

Милан Кучан и словеначко руководство, међутим, ниједног сата нису одржали дато обећање генералу Кадијевићу и премијеру Марковићу. Одмах по прекиду дејстава јединица ЈНА и одласку авиона на аеродроме (већина авиона је атерирала заједно са борбеним теретом, што представља велики ризик), настављена су једнострана борбена дејства словеначке територијалне одбране и припадника МУП Словеније на снаге ЈНА. Словенци су тек после овога наставили са хапшењима, шиканирањима и малтретирањем војника и старешина ЈНА на целој територији Словеније. Тако су после прекида дејстава ухапшена 932 припадника ЈНА, од којих 155 старешина, 754 војника и 14 грађанских лица на служби у ЈНА, и то оних који уопште нису учествовали у борбеним дејствима. Хапшења су вршена у приватним становима, на улици, у градском и међуградском саобраћају.

Три дана након што су словеначки сецесионисти извршили оружане нападе на ЈНА, 30. јуна 1991. године, одржана је седница Савезног савета за заштиту уставног поретка[54] на којој је констатовано да настала ситуација захтева да се повуче црта испод минулих догађаја и постави питање куда и како даље. Закључено је да, очигледно, не можемо по сваку цену бранити интегритет земље и ко тако мисли, гура нас у рат. Генерално, заклучак је био да се не иде у рат са Словенијом!

Дакле, како демонстрација силом није дала очекивани резултат, а за спречавање сецесије рат остао једино решење, Председништво СФРЈ се 18. јула 1991. године одлучило против рата, тј. за повлачеље ЈНА са територије Словеније. С обзиром на то, о наводном поразу ЈНА у Словенији, или војној победи словеначких сецесиониста у краткотрајном рату за отцепљење, једноставно се не може говорити, јер ЈНА такав рат није ни водила. Словенија се из СФРЈ отцепила на начин који је сама одабрала, или јој је из иностранства такво отцепљење диктирано. При томе је успоставила “крваву границу“ са “јужном браћом“, која ће за дуги низ година подсећати нове генерације у Србији и Црној Гори на једно ужасно време у коме су њихови војници мучки убијани у Словенији, а да то нису било чиме изазвали. За истраживаче и аналитичаре тих догађаја остала је дилема, а и неслагање око питања: да ли је ЈНА требало да самосталном одлуком, прво војнички на бојном пољу порази словеначке сецесионистичке снаге, па потом напусти територију ове бивше југословенске републике, или да поступи како је поступила, тј. да уз сва понижавања и сопствене губитке у људству и техници отуда оде како не би својим противдејствима нанела становништву и територији велике губитке и разарања.

МАКЕДОНИЈА КАО ПРИМЕР ОТЦЕПЉЕЊА МИРНИМ ПУТЕМ

Додуше ни македонски националисти и сецесионисти у своме антијугословенству ни по чему се нису разликовали од оних у Словенији и Хрватској, а деловали су синхроно с њима, по јединствено сачињеном плану разбијања СФРЈ, истина са извесним закашњењем. Тако су почетком 1992. године на превару извели један упад специјалаца МУП Македоније у армијско складиште пешадијског наоружања Изетбегово, у близини Скопља, и однели све што су у складишту затекли. Складиште је обезбеђивало 12 војника. Пре ове акције органи МУП заврбовали су командира обезбеђења, заставника хрватске националности, ожењеног Македонком. И командир је преварио своје војнике тако што је он дошао пред складиште са специјалцима МУП, који су били пресвучени у униформе припадника ЈНА, а на возилима којима су дошли имали су регистарске таблице ЈНА. Командир обезбеђења је своме десетару рекао да је из Команде армије дата узбуна и да је он са резервним саставом дошао да узме оружје. Десетар је био опрезан, није потпуно поверовао свом претпостављеном, већ је затражио писмено наређење за издавање оружја. Све се ово се догодило ван круга складишта. Заставник је затим пристао да телефоном затраже разјашљење од оперативног официра гарнизона. Да би обавили телефонски разговор, морали су ући у круг складишта и у зграду. А како је напољу била зима, заставник је затражио да уђу и “резервисти“ како се не би вани смрзавали. Када су специјалци на овај начин ушли у просторије складишта, уперили су своје оружје и разоружали војнике, а потом их одвели у станицу милиције Титов Велес. После тога покупили су наоружање из складишта, потоварили у камионе и одвезли.

Сутрадан, након што је овај препад на складиште откривен, Служба безбедности ЈНА је повела поступак, брзо утврдила чињенично стање и ступила у везу са министром унутрашњих послова Македоније, Фрчковским, дала му до знања да се зна да је препад на војно складиште изведен у режији његовог ресора и захтевала да се одмах, без одлагања, врате војници и оружје. У противном, могло би доћи до врло неугодних последица, између осталог, и по њега лично. Након краћег колебања, Фрчковски је пристао на захтеве органа војне безбедности, и војници и оружје су враћени.

Занимљиво је при томе да је у станици милиције заробљеним војницима понуђен новац и цивилна одела, па да иду кућама. Ниједан од 12 војника није прихватио ову понуду. Међу заробљеним војницима само су четворица били Срби и Црногорци, а сви остали су били Хрвати, Муслимани, Арнаути и један Турчин.

Пре овог упада у војно складиште, по одлуци председника владе Македоније, Николе Кљусева, требало је да припадници МУП, такође насилним упадом, са аеродрома Петровац, код Скопља, извуку радаре и другу техничку опрему. Међутим, тадашњи министар унутрашњих послова, Мијалков, није пристао да такву одлуку изда својим органима, рекавши да не жели ратовати са ЈНА. Убрзо после овога Мијалков је погинуо у саобраћајној несрећи. Наследио га је Љубомир Фрчковски, који је очигледно био вољан да уђе у оружане сукобе са ЈНА.

Крајем јануара и почетком фебруара 1992. године и у Македонији су биле извршене блокаде војних касарни по истом рецепту по коме је то урађено у Словенији и Хрватској. Након што су уследила озбиљна упозорења Штаба Врховне команде, који је скренуо пажњу републичком руководству Македоније да се не игра ватром, јер ако хоће безразложан рат имаће га, са свим катастрофалним последицама какве су већ виђене у Хрватској и Словенији. Иза овога су блокаде гарнизона ЈНА у Македонији скинуте, дошло је до разговора о модалитетима повлачења из ове бивше југословенске републике мирним путем, без крвопролића и обостраних губитака.

ОРУЖАНА ПОБУНА СЕЦЕСИОНИСТА У ХРВАТСКОЈ

Долазак Хрватске демократске заједнице на власт у бившој СР. Хрватској (у пролеће 1990. Године) означио је последњи корак на путу разбијања СФРЈ. Ова националистичко–сецесионистичка и профашистичка групација, у својим “програмским засадама“ и циљевима из фебруара исте године, отворено је, али и перфидно тражила државни суверенитет Хрватске у авнојским границама, с тим што “унутрашњи односи у СФРЈ морају почивати на конфедеративним односима“. Конфедерацијом су се желеле озаконити и међународно верификовати авнојске границе Хрватске, чиме би српском народу изван Републике Србије било онемогућено право на самоопредељење до отцепљења, и изјашњавање о свом ставу, тј. да у процесу нестајања СФРЈ, решава проблем свога уједињења.

Већ у свом изборном програму, Хрватска демократска заједница (ХДЗ) отишла је и корак даље — отворено је показала тенденције територијалног проширења авнојске Хрватске на рачун СР. Босне и Херцеговине, са образложењем да “за господарско, прометно и духовно цивилизацијско здружење СР Хрватске и СР Босне и Херцеговине које су повијесном судбином упућене на заједништво“, практично нема више никаквих запрека. Рачунали су да ће се Муслимани, “хрватско цвијеће“, понашати као и у току Другог светског рата — клати Србе за рачун “Велике Хрватске“, превидевши, при томе, само једну “ситницу“ — фундаменталистичке апетите Алије Изетбеговића, који је будућу Босну и Херцеговину видео као унитарну муслиманску државу у Европи, а не као саставни и другоразредни део “Велике Хрватске“.

Полазећи од сазнања о садржају договора великих, Горбачова и Регана, на Малти, Туђман и његов ХДЗ су видели шансу да обнове и територијално чак прошире Независну Државу Хрватску из времена Другог светског рата. При томе је уочљиво да Хрватска своју “неовисност“ и “свој државни суверенитет“, пре пола века, као и данас, покушава да оствари у оквиру неког “новог поретка“, било Хитлеровог “новог европског поретка“ или америчког “новог светског поретка“.

У ствари, као што је пре пола века усташка Независна Држава Хрватска настала као квислиншко–фашистичка творевина, немачко–италијанских окупатора, тако је и Туђманова “слободна и независна“ Република Хрватска створена под патронатом и уз велику асистенцију немачко–ватиканског и аустријско–мађарског фактора и максимално учешће и помоћ усташке емиграције. Такву улогу иностраног фактора ни званична Хрватска не крије. Штавише, она се таквом подршком и јавно хвали, било песмом “Данке Дојчланд“, или подизањем споменика на Брачу, Хансу Дитриху Геншеру, тадашњем министру иностраних послова СР Немачке. А Ватикан се и сам постарао да се у истом смислу легитимише. Први је из иностранства признао Хрватску као самосталну државу. Због таквог признања Хрватска се и Папи одужила, између осталог, и једном свечаном песмом захвалницом.

Међутим, нешто мањи споменик захвалности за све што се догодило у крвавом етничко–верском и грађанском рату на просторима бивше Југославије, Хрватска дугује и већ поменутом др. Јохану Јосефу Денглеру. Још као вишегодишњи генерални конзул Републике Аустрије у Загребу, др. Денглер је међусобно повезао и охрабрио националистичко–сецесионистичке снаге у Хрватској, у широком дијапазону — од Параџика до Туђмана и кардинала Кухарића и успоставио им значајне обавештајне и друге контакте, везе и договоре са утицајним личностима у Ватикану, Бону, Бечу и другим европским метрополама, све до тадашњег генералног секретара НАТО, Манфреда Вердера и претендента на аустријски престо — принца Ота Хабсбуршког.

У улози Туђмановог спољнополитичког сарадника др. Денглер је одиграо и кључну улогу у повезивању врховништва Републике Хрватске са владајућом Коловом Хришћанско–демократском унијом. Ако се има у виду да је Туђман већ много раније постао близак сарадник БНД, затим да се у врховима бонске администрације тада налазио X. Д. Геншер, као ранији министар унутрашњих послова СР Немачке, и Клаус Кинкел, као вишегодишњи директор немачке обавештајне службе, ни искусном Денглеру посао није био тежак.

У периоду од 1989. до 1991. године, др. Денглер је у више наврата долазио у Загреб на састанке са Туђманом, Марком Веселицом, Хрвојем Сошићем, Славком Годштајном и другим лидерима политичких странака и покрета у Хрватској. Стари поборник успоставе “Подунавске (католичке) конфедерације“, др. Денглер је тражио (међу својим хрватским саговорницима) оне који су имали највише шансе да, као будућа странка на власти, коначно разбију СФРЈ. Тај циљ је, уједно, представљао и главни предуслов за реализацију ватиканско–германских планова преуређења Европе. Због тога је Денглер најпре заиграо на “коалицију народног споразума“, са страначким првацима Веселицом и Сошићем на челу, да би их убрзо одбацио и преоријентисао се на Туђмана и ХДЗ, као главне фаворите, са којим се и више пута састајао. На једном од њихових састанака, крајем 1989. године, Денглер је саветовао Туђману да не улази у коалицију са Веселицом и Сошићем, јер су они аматери у политици, чија је међународна подршка заснована искључиво на кредиту који имају као “жртве комунистичког режима“.

На овом састанку Денглер је Туђману изложио и комплетну стратегију и тактику наступања Хрватске у борби за разбијање СФРЈ и своје отцепљење. За сада остаје непознато да ли је др. Денглер и једини креатор ове стратегије и тактике. Њене главне одреднице садржане су у седам тачака:

1.       Проглашење самосталности и остварење суверенитета;

2.      Како је међународна заједница (барем формално) још стајала на становишту очувања интегритета Југославије, за сада само инсистирати на њеном конфедералном преуређењу (Очигледно позната формула “4+2“ са “туристичких састанака“ лидера југословенских република, није домаћег порекла. Домаћи сецесионисти су је само верно интерпретирали.);

3.      Ради обезбеђења ваљаног међународног легитимитета, неопходна је потпуна самосталност Хрватске, коју остваривати овим редом: устав, плебисцит и захтев за међународним признањем;

4.      Независно од динамике тактизирања са конфедерацијом, што пре остварити отцепљење, још док је Србија ангажована око Косова;

5.      Ангажовати најквалитетнији кадар у дипломатији, али не и “аматере из емиграције“;

6.      Убрзати приватизацију свих добара ради привлачења страног капитала;

7.      Одмах приступити изградњи магистралних комуникација север–југ, ангажовањем страног капитала, рафинерију у Ријеци изнајмити Аустрији, а са Италијом ући у аранжмане око изградње електричне централе у Истри.

Нема сумње да су Денглерове заслуге и у области илегалног наоружавања Хрватске из Аустрије, Мађарске и других земаља такође значајне. За све то он се надао да ће и богато бити награђен, не само економским концесијама аустријским фирмама у будућој хрватској привреди, већ и на други начин. Не чекајући варљиву и неизвесну будућност, Денглеру се врховништво Хрватске делимично одужило већ у октобру 1990. године. Њему је влада Републике Хрватске, са потписом тадашњег министра “иноземних послова“, др. Здравка Мршића, издала “потврду“ којом је др. Денглер “ауторизован“ у име хрватске владе да ствара контакте у Аустрији у циљу кооперације између Аустрије и Хрватске. Због успешних посредовања између Хрватске и великог броја међународних фактора, Туђман је др. Денглеру, након састанка 10. децембра 1990. године продужио акредитацију до марта 1991. године.

Ма колико је страни саветник новоуспостављене ХДЗ власти у Хрватској желео да се разбијање СФРЈ и отцепљење Хрватске изведе постепено и без сукоба, та власт је убрзо показала сву своју сателитску и фашистоидну природу, која није могла без насиља и крвопролића. На једном од колегијума министра унутрашњих послова Хрватске потврђене су, између осталих, и две до тада непознате чињенице: прва, да је БНД главни страни фактор који је помагао долазак ХДЗ на власт у Хрватској, и други, да се Хрватска уз свестрану помоћ из иностранства (Немачка, Аустрија, Мађарска), припрема за рат против ЈНА и српског народа, односно за тероризам великих размера, уз непосредну стручну асистенцију немачких инструктора. Оперативним путем органи безбедности ЈНА прибавили су сазнања о току састанка са челним руководиоцима Службе државне сигурности Хрватске код тадашњег министра унутрашњих послова, Јосипа Бољковца. Према веродостојном фоно–снимку, овај састанак је одржан 6. марта 1991. године, а на њему је, поред осталог речено:

Бољковац: “Треба преко позиција које Служба има у средствима информисања развити прави медијски рат, из кога ће се народ убједити да сви проблеми са којима се суочавамо, произилазе из старих односа. То мора послужити да се свугдје гдје нетко смета, да га се прогласи заступником старих односа и да га се миче. Свагде се мора покушати да се човјека преврбује уз примјену свих познатих полицијских метода (уцјена, пријетња, тајна снимања и сл.). Информације из прислушне мреже су сада пуно обимније након што смо инсталирали специјалну америчку висококаналну технику, с обзиром да се она користи на три неовисна пункта — прислушни системи у државној сигурности, ПТТ и прислушним центрима на терену. Ако за некога не можете добити информацију на свом пункту, на који сте везани, онда се све може добити у врховништву, гдје се то обједињује и све слива.“.

“Господине министре, није потребно да се задржавамо на детаљима, јер нам вријеме иде, нећемо све стићи“, упозорава помоћник министра и начелник државне сигурности, Јосип Перковић.

“Добро, добро, дакле, посебно треба користити методу сијања дезинформација. То сада лако иде јер смо освојили медије, сад нам је тамо Врдољак, подржали смо оно што нам је важно у новинама, имамо Бишчевића у `Вјеснику`. Сада смо преузели и директно правимо доста читани `Слободни тједник` (СТ). Када смо већ код њега, Јосипе (обраћа се Перковићу) господин Туђман ми се жали да су почели њега и ХДЗ нападати. Дај задужи оне наше да озбиљније припремају материјале за написе у СТ и да се чвршће држе новинари. Знаш, они ако се размашу, нећемо их моћи контролирати. Никад боља времена за Службу нису била да успостави потпуну контролу над свима у Републици и да се кроз средства информирања, дезинформацијама покријемо. Господин Туђман ми је задњи пут рекао, да више не зна коме да вјерује, ко за кога ради, ко подмеће, ко говори истину, а ко полуистину. Ми морамо покрити све. Чак ми је то и илустрирао и неким информацијама, које су до њега дошле, да је Месић шуровао са КОС (војна контраобавештајна служба ЈНА) још од 1970. године. Каже да је чуо да је све до непосредно пред изборе знао из `Калника` (војни хотел у Загребу) излазити мртав пијан или да су га износили. Шта је он тамо радио и са ким, то нек враг зна...“, жали се Бољковац.

“То је точно, наши су у то вријеме о томе писали информације“, потврђује Ј. Перковић.

“Такођер ми је говорио о Шексу: да му неки говоре да је КОС притиснуо Шекса, јер поседује слике његових хомосексуалних, компромитујућих веза из времена боравка у затвору у Градишкој... Информације цуре на све стране и КОС је све избушио...“, наставља Бољковац.

“Треба тотално све покрити и све провјеравати познатом методом сијања сумње у свакога и све. Тим методом се најлакше створи алиби да се сваког може привести на информативни разговор и припремити терен за хапшење. Кад смо код хапшеља да кажем да у врховништву сматрају да за њих није најопаснији српски екстремизам, јер је против њега створен отпор хрватског народа. Опасни су Срби који шуте, а ту су, у овом граду, око нас, који улазе у обрте и кроз посао се преплићу са нашим структурама, а ви знате да Загорца и Херцеговца купите за грош. Екстремне Србе ћемо ријешити преко специјалаца. Највећи проблем је КОС и ЈНА, који су прозрели све. Изгледа да пуно оперативаца ради за војну обавештајну. Такођер се КОС убацио у редове ХДЗ, а нарочито послије избора. Занијела нас је побједа, па смо масовно пустили све. То све нитко жив не може да упрати.“, жали се даље Бољковац.

“Припремамо такав план и убрзо ћете га имати, не можемо на сто колосјека. Доста смо се ангажирали према српским екстремистима и на градњу мреже и врбовања у српским опћинама. Мало је људи за тако широк фронт. Ићи ћемо са тим шире из Министарства обране.“, обећава Ј. Перковић.

“Идемо даље, молим вас господо, да се посебна позорност посвети Хрватском државном покрету, Хрватској демократској странци и Хрватској социјалистичкој партији и другим опозиционим странкама кроз које се преламају бројни циљеви бројних непријатеља из земље и иноземства против нове власти и новог поретка у Хрватској. Узмите само Чичка, он за ову демократију каже да Хрватском влада, `четверочлана хунта — два генерала и два пуковника`. Мисли на Туђмана, Шпегеља, Манолића и мене. Па ми све њих морамо покрити. Јер, што ја знам, нама је БНД помогла у обарању старе власти, али шта она сада мисли и да ли само преко нас хоће да утиче на даљне односе у Југославији, то ја не знам. Узмите само примјер мога досадашњег замјеника, Перицу Јурића, који је по линији БНД дошао у МУП, завршио је обавјештајну школу у Баден–Бадену, чудно се понашао и чудне је пропусте и `грешке` чинио. Вртоглаво је ишао линијом смјењивања старих кадрова и инсталираља нових. Практично је одмах приступио инсталирању паралелне службе у служби. Када смо ишли детаљније то гледати, видјели смо да је највећи дио њих из Хрватског државотворног покрета. Не бих хтио као баба да нагађам, али можда је све то смишљени систем да се убрза процес којим би се неке претензије страних земаља према Југославији брзо оствариле. Ту је најинтересантнија за њих Хрватска, ради Јадрана, гдје јуриша Мађарска. Они су нас помагали и помажу, то сте видјели са оружјем, али не смијемо државу продати као Павелић, да нам остану само мрвице од распада Југославије. Неки, ови из емиграције, који сада раде у Хрватској и које смо морали довести у земљу јер су нас њихове газде финансирале, очито по налогу њихових газда и даље морају радити, како им газде нареде, а нису они под нама... Ми ту морамо бити обазриви, јер колико су год они велики Хрвати, а нису директно под нама, они могу радити против Хрватске и Хрвата. Нас они гурају према Босни, да губитак територије намиримо у Босни, али то не иде лако. Покушавамо да са нашим истомишљеницима, херцеговачким Хрватима и Хускиним Муслиманима (мисли на Цазинску крајину) то убрзамо, али су тамо позиције Срба и југословенска оријентација веома јаки. Видите, ми само што смо са њиховим људима у МУП договорили обуку њихових специјалаца у нашим логорима у Лучком, Ракитију и Кумровцу, за то је КОС и Београд одмах дознао. Дознало се одмах да је и Јурић требао да оде у Херцеговину, да тамо организира наоружане одреде за рушење Југославије кроз Босну и јачања херцеговачког правца удара на Крајину. Очито је да су они више од нас избушени старим структурама. То нас упозорава на обазривост, да ми њихове људе пустимо у наше специјалне терористичке логоре. Мало нас је Изетбеговић занио, па смо повјеровали у његово заклињање за наш модел. Муслимани су вам такви, превртљивци, чим на другој страни осјете тврдо, одмах се мијењају... Јосипе (обраћа се Перковићу), треба се добро чувати да нам КОС не убаци некога у логоре специјалних група за терористичка дејства. Јер ако пукне у јавност да нам обуку воде њемачки инструктори за терористичка дејства, шта ћемо онда? То неће ни Хрвати моћи прогутати, а камоли Срби. Одмах би на ноге дигли свијетску јавност. Сада смо у другој фази обуке специјалних група за специјална дејства. У контакту смо са неким часницима у Легији странаца, нашим људима, да дођу и пренесу искуства у обуци наших група у Хрватској...“, извештава Бољковац свој колегијум.

“Господине министре, вријеме нам иде, немојте о детаљима, не смијемо закаснити у врховништво, знате какав је предсједник, а имамо још неколико оперативних договора.“, упозорава министра Ј. Перковић.[55]

“Ми смо имали у плану да направимо поступну кадровску смену и реорганизацију МУП... Да неке старе купимо, уцјенимо да раде за нас, јер нам требају да нам пренесу сва искуства из тајне службе, да што брже уђемо у њу.“, наставио је Бољковац са својим излагањем.

И заиста, нова ХДЗ власт показала је, барем у почетку, крајњу толерантност према кадровима из бивше Службе државне безбедности, Хрватима. Јосип Перковић, који је раније водио сектор усташке емиграције и, између осталог, оперативно разрађивао, на пример, Гојка Шушака, актуелног министра одбране у влади Хрватске, остављен је на положају првог помоћника Бољковцу, задуженог за државну сигурност; Здравко Мустаћ, подсекретар у Савезном секретаријату за унутрашње послове одговоран за послове државне безбедности, који је некад у загребачком Одељењу државне безбедности оперативно разрађивао, између осталих, и Фрању Туђмана, и поднео кривичну пријаву против њега. На основу ове пријаве Туђман је и осуђен, но и поред тога постао је један од Туђманових специјалних саветника за безбедност.

“Паралелно градимо три службе: класично редарство које ће бити на улици, специјалце, као језгро ударне милиције и хрватску обавјештајну службу, која ће бити састављена од три неовисна дјела који ће се обједињавати у врховништву. То су садашња државна сигурност, то је ХДЗ партијска обавјештајна мрежа и Обавјештајна служба Министарства обране... Све Србе и Хрвате у које немамо повјерења и који нам дају пасиван отпор гураћемо у прву категорију редарственика који ће нам покривати улице, и бавити се споредним стварима. Србе не можемо све избацити, морамо их држати ради просјека и да нам се не може приговорити да смо национална полиција и војска. Не можемо их све отпустити, а не можемо их више држати на плаћи да ништа не раде. Зато нека раде споредне послове, онемогућити им приступ повјерљивим стварима и специјалним логорима...“, излаже даље министар планове свога ресора.

“Господо, морам вам рећи да је и мене самог ово кадровско рјешење са мном изненадило. Мени је у врховништву речено да комбинација са мном и са Вукасом има функцију да се реалније приступи Србима у Хрватској, а нас два смо некако успоставили некакве мостове, барем да се може разговарати... Морамо се пазити ових новинара `Политике` који крстаре Хрватском. Туђман ми каже да неки пут прије сазна из српских новина него што информације стигну од оперативаца. Знате онда, и проблеме да су нам документи одседали, због једног кривог броја Јурића у `Инвестбанци` у Београду месецима, ван службе. Да ли је то случајан пропуст или неко то смишљено ради, ми за сада то не знамо. Сва је срећа што господин Туђман то још све не зна. Али, објективно, кадровска ојачања и промјене су неминовне. Видите, само из ово мало примјера, мени, који сам тек дошао међу вас, диже се коса на глави. А ми се морамо припремити за тежа времена. И ко зна шта нас још све чека. Ви видите да се мучимо да конституирамо државу Хрватску на цијелом њеном простору и да то не иде. Неки екстремисти нас пожурују да идемо одмах на Босну, а ми још ни Хрватску нијесмо учврстили ни ријешили. Не функционира ни извршна ни судска власт. Ми имамо неспособна руководства на терену. Свугдје нас гурају да то покријемо полицијом. Ево, ја сам данас мало погледао то наше бројно стање и добро је да га свијет не зна, јер како сада ствари стоје, дошли смо до броја који нећемо моћи правдати пред свијетом... Још један проблем, који сам хтио овдје истаћи су ова кризна подручја, која ми морамо довести до краја и ријешити. Не треба рачунати да ће то само репресија ријешити, јер из контакта са тим људима, видим да послије репресије пружају још већи отпор и све се теже са њима комуницира. Посебна неповољност је та што је то простор који у овом периоду, који је пред нама, може довести до устанка, а ми само то нећемо. Треба ту мало подржати Рашковића, мало их међусобно посвађати, и слично. Видећемо какав ће нам учинак бити са овим Ђукићем, из МУП и том његовом српском странком. Морамо их разјединити и онда они нису више снага. Због тога сам ја велики противник срљања у репресију. Многи у ХДЗ то не разумију и само у репресији виде рјешења.“.

“Већ је објављено у новинама постављење Вугринца у Савезном секретаријату за унутрашње послове. Међутим, ми ћемо мало отезати са тим, јер нам он треба ради своје стручности, иако би га многи из нове власти радо макнули. А ево како господин Вугринц мисли да рјешава проблем Срба“, говори Славко Дегориција, управо постављени функционер у МУП Хрватске. “У полицијској управи Задар,“, наставља Дегориција, “на састанку најодговорнијих људи из службе државне сигурности Сплита, Шибеника, Госпића и домаћина из Задра, Фрањо Вугринц, полицијским методама тражи излаз из дубоке политичке кризе у коју је Република Хрватска уведена. Највећи и једини проблем су Срби који не прихватају независну државу Хрватску (ваљда људи још имају, а и добро их служи историјско памћење). Да би се колико–толико у српском народу зауставио исти процес хомогенизације као и код хрватског народа, неопходно је са сцене скинути `виђеније`, а то најбоље зна Фрањо Вугринц, који то не ради од јуче. Да би ово урадили, неопходни су нам људи који ће за новац или радно место, ако треба, и лажно сведочити, а како би се што мање фулало у репресији према Србима. јер се репресија са Баније, Хрватској вратила као бумеранг...“.

“Након Пакраца и Славоније“, наставља Дегориција своју интерпретацију Ф. Вугринца, “обећали смо им крвави Ускрс. Ми бумо у јавности капитализирали как из Србије у Славонију убацују терористе и док се народ бави тим, ми бумо на другу страну. Добронамјерно желим казати да у Славонији Бранко Бурић и ја имамо капиталне позиције међу Србима и ту 6у ишло добро... Имамо ми снага за то, ту су наше терористичке јединице у Лучком и на Сљемену. А богами, и господа Албанци, које више не бумо плаћали да само леже. Битно је једино да што мање гину Хрвати, а Срби и Албанци нек се кољу. Ми ту морамо журити, али нас вријеме престиже... Посебно нас и та опозиција тјера да журимо, јер све више се у јавности формира према нама негативан став, а ми так радити не моремо. Морам вам рећи да до овога доводе и поступци наших људи у МУП-у, посебице тих специјалаца, међу које смо убацили доста криминалаца, вуцибатина, па ако хоћете — и људи са каквим смо се ми раније највише бавили. То вам је једна неписмена и напуштена руља, која Републици наноси штету и срамоту гдје се појави“, труди се Дегориција да верно интерпретира Вугринчеве планове за решавање српског питања у Хрватској.

“Ми у јавности и нашим људима морамо објашњавати како они не желе живјети равноправно са хрватским народом, а при томе користити иступање екстремиста, које изједначавати са свима. Посебно истицати четништво, јер јавност зна његове злочине и на тај начин доводити у везу `виђеније` са четништвом. Желим вам скренути позорност да ако Армија шире крене са хапшењима наших људи који су илегално убацивали оружје у земљу, илегално наоружавали народ, међу које су и нас ставили, то би тешко компромитовало нашу власт. Е, ми морамо добро организирати јавне просвједе са којих реакције морају бит так јаке. Видите, увијек треба у јавности истицати да овакви поступци Армије служе тој србијанској политици, как она више није народна, и да јој так рушимо углед у народу, а истовремено будемо привидно так далеко од тога. Ту има једна добра ствар што се тиче Шпегеља. Нама је ова ситуација са њим и Армијом добро дошла. Вама за оријентацију, код њега ће горе ићи Перковић да формира нашу војну службу и так би то све стало на ноге. Морамо водити рачуна да ће нам велики проблем ту бити већина официра која се још одређује југословенски, а и доста је тврда и неповјерљива према овом што деламо, али и њу треба начети. Вријеме је так повољно, јер нас нитко не би питао за наше аргументе.“, завршио је своје излагање Славко Дегориција на овом Бољковчевом колегијуму.

СРБИ У ХРВАТСКОЈ – ОД КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА ДО ПРОГОЊЕНЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ

Трагична је то историјска судбина да су се за авнојску Хрватску, на чије границе ХДЗ власт упорно полаже право, неупоредиво више борили и изгинули Срби из Хрватске него Хрвати. То што се Хрватска, која је као квислиншка творевина до краја верно служила Хитлеру, на крају Другог светског ратa нашла на страни сила победница, неупоредиво веће заслуге припадају српском него хрватском народу.

Због тога су већ одлукама ЗАВНОХ (Земаљског антифашистичког вјећа народног ослобођења Хрватске) из Топуског 1944. године Хрвати и Срби били изједначени као два равноправна народа у овој федералној јединици Југославије. Одмах по доласку на власт ХДЗ, у првом уставу те власти из 1990. године, српском народу у Хрватској су одузета својства конститутивног народа, тј. Срби су у Хрватској проглашени за националну мањину. То и чињеница да су се у земљу вратили скоро сви живи усташки челници из доба Павелићеве Хрватске, затим ерупција великохрватске националистичке еуфорије, са свим обележјима (застава са шаховницом, атрибут “хрватски“ испод назива институција итд.) која су неодољиво асоцирала на злогласну усташку државу из периода Другог светског рата, подсећала је Србе на усташки геноцид, и логично, крајње их забринула.

Антисрпска пропаганда у Хрватској, и то не само против СФРЈ и Србије, већ и против Срба у Хрватској, сваким даном је код хрватског народа све више распаљивала србофобију до степена када је она прерасла у масовну шовинистичку хистерију.

Од преживелих Срба у Хрватској, након Другог светског рата, у интересу прокламованог братства и јединства и заједничког живота у обновљеној Југославији, тражено је да претрпљени геноцид опросте и да га забораве, уз обећање владајуће Комунистичке партије да се ништа слично Јасеновцу, Јадовну и другим масовним “јамама“, о којима су, уз нескривени пијетет и поштовање, певали и хрватски песници – Назор и Ковачић, никада више неће догодити.

И они су, заиста, опростили. Заборавити никако нису могли. Колективно памћење недужног народа, страдања и патње кроз које је прошао, преносило се на нове генерације и упркос званичној политици, па и појединачним жељама људи да буду потиснута. Сада је то сећање у најширим слојевима српског становништва побудила нова Туђманова власт, активирајуђи тако инстинкт самоодржања пред надолазећим и евидентним опасностима, али и увређеност због безочних лажи и увреда које су на његов рачун свакодневно просипане.

Међу тим лажима и увредама највише су болеле оне које су геноцидно страдање српског народа од усташке каме и прогона, као и његове несразмерно велике жртве у борби за ослобођење од фашистичке окупације, која је у крајњем резултату, у очима слободољубивог света, рехабилитовала хрватски народ, до те мере умањила да су морале изазвати његову масовну и најдубљу срџбу и гнев. Али, не и одлуку да се накнадно наплаћују стари рачуни, или да се заслужено враћа истом мером. Да је новоуспостављена ХДЗ власт у Хрватској заиста била демократска, каквом се желела представити свету, она је имала шансу да настави миран заједнички живот хрватског и српског народа у тој Републици.

Та се власт, међутим, одмах после добијених избора показала као чист рецидив усташке страховладе, која је свој примаран задатак видела у прогону Срба. Одмах их је масовно отпуштала са посла, посебно из државних институцаја, смењивала их са руководећих положаја, онемогућавала им било какво политичко организовање, кренула да им минира куће за летовање, да их исељава из станова, полицијски саслушава, затвара без кривице, захтева да потписују дискриминаторске изјаве о лојалности, итд. У овоме смислу више је него упечатљив инструктивни акт министра за унутрашње послове, Ј. Бољковца, из августа 1990. године свим начелницима центара државне сигурности у коме стоји да руководећи људи српске националности, комунисти и лица која су се раније исказала својим југословенским опредељењем морају бити смењени или суспендовани са дужности, а на њихова места да се поставе чланови или симпатизери ХДЗ. Од прокламованог демократског принципа да у вишепартијском политичком систему полиција, војска и судство морају бити департизоване и деполитизоване државне институције није остало ништа. Сви ови поступци су у урбаним срединама извођени без видног отпора Срба, свакако не зато што за отпор нема разлога, него зато што у условима све израженије мржње и тоталне полицијске контроле, реално нема услова за било какав организовани отпор, чак ни онај гандијевског типа.

У руралним срединама, насељеним већинским српским становништвом, отпор се појавио оног тренутка када се нова усташоидна хрватска власт покушала наметнути тако што је одмах хтела разоружати постојеће милицијске станице, најчешће мешовитог српско–хрватског састава и успоставити своје полицијске управе, састављене углавном од Хрвата. Наравно да није без значаја и начин на који је ово разоружавање српских милиционера вршено. У правилу се то радило ноћу, и то на такав начин што би, као случајно, у оквиру рутинског патролирања, повећа група специјалаца навратила у унапред планирану станицу милиције са претежним бројем милиционера Срба, на препад разоружала оне на ноћним дужностима, узела оружје од оних који су се одмарали, запленила кључеве од складишта оружја, покупила оружје и потоварила у своје камионе и одвезла. Да би поступак био још изазовнији, ово оружје је већ сутрадан дељено члановима ХДЗ у суседним хрватским селима.

Сличан овом поступку — одузимања оружја од Срба извела је и усташка власт по свом успостављању у пролеће 1941. године, да би непосредно иза тога кренула у масовне покоље и прогон голоруког српског народа. Овог пута, Срби се, једноставно, нису дали разоружати и то је први и општи разлог за њихов отпор, који се даљим мерама репресије хрватске власти, убрзо претворио у грађански, односно етничко–верски, српско–хрватски рат. Због овога је већ на крају 1990. године и у првим месецима 1991. године дошло до отворених оружаних сукоба, уз знатан број жртава на обе стране: у Книну, на Плитвичким језерима, у Борову Селу, Глини, Пакрацу итд.

Припремајући се за отцепљење од СФРЈ и коначан обрачун са Србима, Туђманова Хрватска, односно њено ХДЗ врховништво је проценило да му за остварење таквих циљева неминовно предстоји и сукоб са ЈНА. Због тога се одмах након успоставе нове власти, ово врховништво тежишно определило и свом снагом кренуло на:

1.       енормно бројно јачање полицијских снага;

2.      истовремено формираље партијских паравојних формација (Збора народне гарде — ЗНГ), као језгра будуће, сопствене војске;

3.      што веће слабљење ударне моћи јединица ЈНА стационираних на територији Хрватске.

Претходно очистивши сектор унутрашњих послова од Срба и неподобних Хрвата, приступило се његовој реорганизацији и бројном јачању, преко било каквих разумних норми, затим наоружавању полицијских јединица, чак и противтенковским борбеним системима, што је на очигледан начин показивало о каквој је полицији реч. У оквиру реорганизације ресора, формирано је 18 полицијских управа и тако распоређених да су покривале целокупну територију бивше СР. Хрватске, укључујући и територије Српске Крајине. Такође је било предвиђено формирање 10 полицијских бригада, тројног батаљонског састава, укупног бројног стања (активни и резервни састав) од 70.000 људи, плус 6.850 припадника специјалних полицијских снага, тзв. специјалаца и 13.000 допунског резервног састава од присталица ХДЗ, као и шест образовних центара за обуку, што је укупно износило преко 100.000 људи. Зато се с правом и новоименовани помоћник министра унутрашњих послова, С. Дегориција, на колегијуму министра унутрашњих послова, побојао да се такво бројно стање полиције нема чиме правдати пред светом. Додуше, без великог разлога се уопште побојао, јер “свет“ на који је он мислио, у то време није ни тражио никакво оправдање од Туђмановог врховништва за било какав поступак.

ПАРАВОЈНО ОРГАНИЗОВАЊЕ И ИЛЕГАЛНО НАОРУЖАВАЊЕ

Такође је било индикативно што је у исто време са пројектовањем бројних полицијских јединица, пројектована и нова војска Хрватске, бројног стања од око 40.000 људи. Пада у очи да је то скоро упола мање него што је износило бројно стање полиције. Но, није реч ни о каквој противречној појави, већ о најобичнијој камуфлажи, доста инвентивно изведеној. По Уставу СФРЈ, који је још формално био на снази, републике су у својој надлежности имале ресоре унутрашљих послова, али не и власт над оружаним снагама (ЈНА и ТО). Под фирмом МУП, Туђманово врховништво је желело да створи и формира будућу војску Хрватске, коју ће, када се створе услови за то, само преименовати.

Све се ово, уосталом, могло видети и из чињеница да је у Загребу (на Тушканцу) био формиран и заједнички штаб МУП и Министарства одбране Републике Хрватске, односно да су бригаде специјалних снага полиције одмах биле предвиђене за наоружавање, између осталог и полицији непримереним противавионским оруђима, типа “Стрела 2 М“.

С гледишта јачања система репресије и диктатуре, карактеристичног за полицијски, а не демократски устројену државу, формирање паравојних састава у организацији владајуће политичке странке (ХДЗ), по злу познатог Збора народне гарде (ЗНГ), и њихово илегално опремање, наоружавање и обучавање, има посебан значај. Ове партијске паравојне формације начелно су биле формиране у тројке, десетине, водове, чете, батаљоне, диверзантске групе и групе за ликвидације — све тачно по узору на јуришне одреде Националсоцијалистичке партије 30–их година у Немачкој, или познате “ескадроне смрти“ из неких латиноамеричких земаља 70–их година.

Организацијом ових паравојних састава била је покривена цела Хрватска, дословно сва села и градови, а добровољно учествовање у ЗНГ било је пропагандом подигнуто на ниво испита из патриотизма, односно “домољубља“. И прве илегалне набавке из иностранства биле су намењене паравојним саставима — зенгама.

Било је, међутим, од националистички индоктринираних маса релативно лако тако бројно ојачати МУП и формирати паравојне саставе, али није било нимало лако наоружати преко 100.000 људи. Без издашне помоћи и подршке моћних иностраних фактора, такав подухват је био неизводљив, утолико више што у то време Хрватска није била ни међународно призната као држава, па и по томе основу није имала право да легално увози оружје. Због тога су представници врховништва Хрватске (Бољковац, Мршић и др.), уз помоћ разних националних и међународних организација и институција, кренули у свет са циљем проналажења и набавке оружја, као и обезбеђења канала за његову илегалну допрему и намицања новчаних средстава за те потребе.

Међу значајнијим националним и међународним организацијама које су учествовале у овим недозвољеним трансакцијама биле су обавештајне службе Немачке, Сједињених Америчких Држава, Ватикана, Израела, Аустрије и Мађарске. Затим, “Amnesty International“, “Демократски савез за југоисточну Европу“, Европски парламент и друге познатије трговачке фирме које се баве трговином оружјем: “Сивила“ из Француске, “САС“ из Велике Британије, “Olipus Tradic“ из Панаме, “Browing FM“ из Белгије, “Meinz“ из Немачке, “Credit and International“ из Шпаније.

Веће хрватске увозно–извозне фирме ангажоване на илегалном увозу оружја биле су: “Југо–тренд“, “Ловац“ и “Астра“ из Загреба. Отуда од првог увозног “калашњикова“ па даље наоружавање Хрватске носи све особености мафијашке радње, кажњиве по свим нормама унутрашњег и међународног права.

Сигурно је да је илегални увоз оружја и наоружавање паравојних састава у Хрватској један од најпресуднијих догађаја у развоју и нарастању кризе у СФРЈ – 1990/91. године. Југословенска, а поготово страна јавност, о овоме је недовољно и погрешно обавештавана. Зато није чудно што се о тим догађајима формирала погрешна слика, односно, што су се, на основу непотпуних или лажно пласираних података, створили погрешни и опречни закључци и судови. При томе се полази од чињенице да су целу ову субверзивну радњу на време открили органи безбедности ЈНА и податке о њој благовремено доставили војном врху и Председништву СФРЈ, као врховном команданту, а ипак није уследило разоружавање и распуштање паравојних састава у Хрватској.

Не претендујући на последњу реч о овом изузетно важном догађају у нарастању укупне југословенске кризе, желимо да на основу извршених истраживања дамо свој допринос у његовом расветљавању.

Како су наша истраживања захватила и део документације Службе безбедности бивше ЈНА, желимо овом приликом да нагласимо деликатност њене позиције у систему безбедности бивше СФРЈ уопште, која је имала утицаја и на све њене акције, укључујући и ову.

Као прво, органи безбедности у ЈНА били су обавезни да од војног врха и врховног командовања добијају не само задатке већ и одобрења за своје акције, али и да их на време и потпуно обавештавају о резултатима свих својих оперативних сазнања и разних комбинација. А у конкретном случају, у колективном Председништву СФРЈ, које је по функцији било и врховни командант оружаних снага, поред осталих страних агената, седео је и Стипе Месић, као директни и неприкривени експонент ХДЗ Хрватске, која је отворено и свим силама радила на разбијању СФРЈ и отцепљењу Хрватске од СФРЈ.

У исто време, на челу Савезног извршног већа налазио се Анте Марковић, такође “хрватски кадар“, често по функцији присутан и на седницама Председништва СФРЈ, укључујући и ону од 11. децембра 1990. године, на којој је први пут презентована информација о паравојном организовању и илегалном увозу оружја у Хрватску. Због тога се и догодило да је Стипе Месић, већ сутрадан, 12. децембра, обевестио врховништво Хрватске о провали канала за дотур оружја из Мађарске, а Анте Марковић је главном актеру ове субверзивне радње, министру одбране у влади Хрватске, генералу Мартину Шпегељу, такође поручио: “Бижи ван“, тј. склањај се, јер ћеш бити ухапшен.

Чињеница да је Шпегељ 16. децембра испричао своме пријатељу да га је А. Марковић обавестио о провали канала за дотур оружја из Мађарске и упозорио га да бежи (што су органи безбедности ЈНА истог дана дознали), може се са сигурношћу тврдити да је Анте Марковић присно сарађивао са врховништвом Хрватске у припреми оружане побуне.

Без обзира на овакво Месићево и Марковићево понашање, оперативни рад војних органа безбедности није тиме онемогућен. Они су нашли начина да и даље успешно покривају целу субверзивну радњу око илегалне набавке оружја Хрватској, и то без губитака својих сарадника. Између 11. децембра 1990. године и 25. јануара 1992. године они су, уз очување свих својих позиција и извора, дошли до допунских података о илегалном наоружавању, докопали се планова сецесиониста о блокирању војних гарнизона ЈНА, планова о припреми логора за Србе, покушајима даљег увоза оружја из Мађарске, индентификовали су бројне непосредне актере у овим субверзивним радњама и допунили постојећу ТВ и фоно – документацију. Као најважнији у овом периоду, свакако се могу сматрати благовремено прибављени подаци који се односе на покушај маневра ХДЗ са наоружавањем свога чланства под фирмом резервног састава милиције (око 54.000 људи).

Деликатност Службе војне безбедности, дакле огледала се у томе што су о својим сазнањима у вези са паравојним организовањем и илегалним увозом оружја морали известити врховно командовање, а истовремено су морали знати да ће тиме довести у опасност своје сараднике и методе рада, а тиме и даље властите могућности у овој операцији. Разуме се да је при томе имала и обавезу да сачува своје изворе обавештења од компромитације и прогона од хрватских власти, у чему је, како ће се касније видети, у потпуности успела (неки су касније извучени на простор срских крајина или СР. Југославије).

Није незанимљив и други аспекат деликатног положаја Службе војне безбедности у новоствореном стању у земљи. То је била немогућност оперативне сарадње са Службама државне безбедности у републикама, посебно у Словенији и Хрватској, које су већ биле у рукама нових сецесионистичких руководстава, и у исто време немогућности у сарадњи и са Савезним секретаријатом за унутрашње послове, у коме су сектор државне безбедности покривали људи из наведених република (Иван Ержен и Здравко Мустаћ). Због такве кадровске ситуације сарадња органа војне безбедности са органима државне безбедности, иначе оперативно неопходна и прописима регулисана, морала је да буде крајње редуцирана, а због тога и мањкава и неефикасна.

Створене су апсурдне околности у којима су органи државе са којима је требало да сарађује Служба војне безбедности постали главни актери паравојног организовања и илегалног наоружавања састава који су се спремали на оружану побуну против ЈНА! И у таквој, крајње ненормалној ситуацији, органи војне безбедности су успели да открију и документују мање–више све паравојне саставе у Хрватској као и неколико важнијих актера (Шпегељ, Бољковац, Мршић, Перковић, Дечак, Хабијанац и др.) и канала за илегалну куповину и дотур оружја, и да сва та сазнања презентује Председништву СФРЈ, односно војном врху ЈНА.

На основу тих података ССНО је 11. децембра 1990. године доставио Председништву СФРЈ, “Информацију о неовлашћеном формирању оружаних састава у СФРЈ“, која је аргументовано указала на то да се у Хрватској “интензивно ради на стварању властите оружане силе ради насилног угрожавања Уставом утврђеног поретка у СФРЈ“, односно да је “с тим циљем организована и остварује се илегална набавка великих количина наоружања и муниције... На илегалној набавци тог наоружања и муниције у иностранству и његовом дотуру у земљу, непосредно су се ангажовали чланови владе Хрватске (министри за одбрану, унутрашње и вањске послове) и њихови органи... Илегалним увозом из иностранства у Хрватску је допремљено више десетина хиљада потпуно нових аутоматских пушака типа `калашњиков` и другог оружја, као и више милиона бојних метака. Поред овога, у Хрватској се воде преговори с појединим страним извозницима наоружања ради набавке противоклопног, противавионског и других врста наоружања... сви до сада расположиви подаци указују на то да је одговарајућом спрегом органа власти и руководећих активиста ХДЗ-а... створена и наоружана илегална, паравојна организација на читавом простору Хрватске... Разрађени су комплетни планови за употребу наведених наоружаних састава против јединица и установа ЈНА по гарнизонима на територији Хрватске...“.

Након што су у Информацији обрађени и случајеви паравојног организовања и илегалног наоружања у Книнској Крајини, Славонији и на подручју Косова и Метохије, изведен је закључак  “да су у више делова земље створени или је у току стварање паравојних организација, ван састава легалних и јединствених оружаних снага СФРЈ и под командом органа и појединаца ван Уставом СФРЈ и савезним прописима утврђеног система руковођења и командовања оружаним снагама. Активности и мере које њихови носиоци предузимају усмерени су на насилно рушење уставног уређења СФРЈ, односно оружану побуну ширих размера“.

Аутори Информације били су дубоко свесни о каквим је тешким кривичним делима реч, као и претњи која она представљају по “избијању оружаног међунационалног сукоба и грађанског рата на тлу Југославије.“ Но, без обзира што су у питању била тешка кривична дела бојећи се реакције у “другим деловима земље“ на “поражавајуће чињенице“ које би јавним суђењима биле обелодањене, Штаб Врховне команде је помирљиво, рекли бисмо — и опортунистички, изашао са предлогом да “Председништво СФРЈ, користећи своја уставна овлашћења, укључујући право аболиције, то разреши доношењем Наредбе о распуштању свих наоружаних састава и њиховом разоружавању, уз одговарајућа овлашћења ЈНА.“[56].

Епилог коначног чина распада СФРЈ је данас опште познат, међутим, ту није крај голготе српског народа, али то је већ нека друга прича... То је прича која ће бити обрађена у поглављу: "МАНИПУЛАЦИЈА СВЕШЋУ У ФУНКЦИЈИ КОНСТРУКЦИЈЕ НАЦИЈЕ".

---

[1] Више о томе, видети – Carl Friderich и Збигњев Бжежински: “Пропаганда и монопол над масовним комуникацијама“, Харвард, 1956. и Зборник Министарства одбране Сједињених Америчких Држава, 1976.

[2] Од мита “слободног света“, до неорасизма са ружичастим сликама “друштва изобиља“, “друштва благостања“ и других идеализованих представа тзв. постиндустријског грађанског друштва, са мноштвом сладуњавих епитета и синтагми којима се означавају разни модалитети таквог друштва.

[3] Више о томе, видети – Fernadi Reyes Matta: “Еволуција транснационалних новинских агенција“ (превод), “Марксизам у свету“, бр. 11–12, Београд 1981.

[4] Збигњев Казимирз Бжежински (пољ. Zbigniew Kazimierz Brzeziński, 28. март 1928.) је пољско–амерички политички научник, геостратег и државник који је служио као Саветник за националну безбедност Сједињених Држава од 1977. до 1981. године у администрацији Џејмса Ерл “Џими“ Картера млађег (енгл. James Earl “Jimmy“ Carter Jr.). Главни спољнополитички догађаји током његовог мандата су: нормализација односа са Народном Републиком Кином, потписивање Споразума о ограничавању стратешког наоружања (Споразум из Кемп Дејвида), транзиција Ирана од савезника САД у антизападну Исламску Републику, охрабривање дисидената из источне Европе и увећање питања “људских права“ са циљем смањивања утицаја СССР, финансирање и наоружавање муџахедина у Авганистану као одговор на инвазију СССР на Авганистан, и потписивање Споразума Торихос–Картер којим се враћа контрола над Панамским каналом после 1999. Тренутно је професор на Џонс Хопкинс Универзитету и члан различитих одбора и концила. Појављује се често на телевизији као експерт за спољнополитичка питања.

[5] “Брионски пленум“ је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу “Истра“ на острву Брионима. На овој седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Ранковић Марко, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије (један од тројице најважнијих људи у земљи). Повод за одржавање Брионског пленума и смене Александра Ранковића била је “афера прислушкивања“ када је председник СФРЈ, Јосип Броз Тито у својој резиденцији у Ужичкој улици број 15. у Београду, наводно “пронашао апарате за прислушкивање“ (и то у свом радном кабинету и спаваћој соби). Он је о овоме одмах обавестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио Управу државне безбедности (УДБА) и Александра Ранковића. Одмах потом је формирана посебна комисија Извршног комитета ЦК СКЈ која је имала задатак да испита наводне оптужбе. Председник ове комисије био је Крсте Црвенковски, а комисија је саопштила да је прислушкивања било. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ, одржаној 16. јуна 1966. године, на предлог Јосипа Броза Тита, заказана је за 1. јул Четврта пленарна седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије са задатком да испита “случај Ранковић“ и “аферу прислушкивања“. Александар Ранковић (као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбедности), је сносио главну кривицу. Пленум је после дуге расправе прихватио оставку Александра Ранковића на чланство у ЦК СКЈ и Извршном комитету ЦК СКЈ, као и оставку Савезној скупштини на место потпредседника СФРЈ. Поред Ранковића на седници је смењен и искључен из ЦК СКЈ дотадашњи Савезни секретар за унутрашње послове, Светислав Стефановић Ћећа. У периоду после Брионског пленума, из политичког живота је уклоњен, смењивањем и пензионисањем, велики број присталица Александра Ранковића – Војин Лукић, организациони секретар ЦК СК Србије; Животије Савић Срба, секретар Републичког СУП Србије; генерал Милоје Милојевић и други. Године 1967. уследила је реорганизација Управе државне безбедности, када је федерализована (свака република имала је своју службу) и промењен јoј назив у Служба државне безбедности. Служба је овиме била ослабљена, што се посебно видело у годинама распада СФРЈ. Александар Ранковић је после Брионског пленума, пензионисан и искључен из Савеза комуниста Југославије. Све до своје смрти 1983. године живео је у Београду и Дубровнику, повученим животом, без икаквих јавних и политичких наступа.

[6] Селим Нумић је до Брионског пленума био помоћник савезног секретара за унутрашње послове, задужен за технику. Над њим је комисија ЦК СКЈ, а касније и истражни органи државне и војне безбедности вршила нечувену тортуру с циљем “да призна“ све оно што је А. Ранковићу било стављено на терет. Нумић је све то одлучно одбио, држећи се истине да никаквог прислушкивања Ј. Б. Тита није било. Више о томе, видети књигу Селима Нумића: “Добра земљо, лажу“; ИРО “Нова књига“, Београд, 1990. године.

[7] Више о томе, видети – Антон Духачек: “Успон и пад југословеиске контраобавештајне службе“, Графопрес, Београд. 1992. године.

[8] Парафразирано према излагању Станета Доланца у Ратној школи ЈНА, 1989. године.

[9] Више о томе, видети – Љ. Булатовић: “Призренски процес“, Књижевна заједница Новог Сада, 1988. године.

[10] У породици модерних обавештајних и контраобавештајних служби, нарочито великих земаља, које су за последњих пола века, због прекорачења законских овлашћења и других деформативних поступака, најчешће биле на удару домаће и иностране јавности, америчка ЦИА сигурно држи прво место. Скоро да није било смене партија на власти у САД, да нова администрација није имала политичку потребу да бирачима обећа и ограничавање моћи ове владине институције. У појединим аферама (поводом неуспеле инвазије на Кубу 1961. године, необјављеног рата у Вијетнаму, међусобног шпијунирања супарничких странака оличеног у скандалозном случају “Вотергејт“, шверц оружја Ирану у замену за таоце у шиитском заточеништву у Либану, познатијем као афера “Ирангејт“ итд.), смењивани су не само шефови и високи функционери ЦИА већ је – применом ипечмента морао да оде и један председник САД (Р. Никсон). док је други, Р. Реган, у афери “Ирангејт“ био тешко оптужен. Ипак, ни у једном случају није био доведен у питање опстанак ЦИА. А чињеница да је свака нова влада обећавала ограничења моћи ове институције, а та моћ је после сваке афере бивала све већа, најбоље илуструје стварне намере и домете тих обећања.

[11] Више о томе, видети – Н. Трбојевић: “Основи безбедности и друштвене самозаштите“, НИО “Пословна политика“, Београд 1983. године, стр. 281

[12] Више о правном регулисању система безбедности СФРЈ од 1968. г. па даље, видети -  “Ванредне прилике“, стр. 108 и 237.

[13] У исто време у дуелима обавештајних служби блоковских земаља успеси и порази час једне, а час друге стране, готово непрекидно су смељивали једни друге. Падали су или су преобраћени не само обични доушници, већ су пребегавали агенти и оперативци нисоког ранга, од Рудолфа Абела до Ота Јона, од групе Филби – Барџерс до масовног протеривања дипломата, од серије немачких секретарица до контраобавештајца калибра Тидгеа. Поменути и много других шпијунских случајева из новије историје, поред великог броја других публикација, врло документовано, обрађени су у књизи Ђуре Ребића: “Шпијуни на текућој врпци“, ЦИП, Загреб, 1990. године.

[14] Др. ЈованМирић: “Систем и криза“, Цекаде, Загреб, 1984. године.

[15] Редак је приватни капиталиста који је спреман да за свој ловачки хоби, на пример, одједном плати десетак и више хиљада долара. Социјалистички функционер је, јер лично не плаћа, без гриже савести, прибављао такав трофеј, и не размишљајући колико је тиме оштетио неко ловно газдинство и “радничку класу“ запослену у њему.

[16] Више о томе, видети – Др. Мило Бошковић: “Антијугословенска фашистичха емиграција“, “Слобода“, Београд – “Дневник“, Нови Сад, 1980. године.

[17] Др. Јохан Јосеф Денглер, бивши аустријски дипломата и обавештајац (генерални конзул Аустрије у Загребу, амбасадор у Будимпешти и Хелсинкију, високи службеник у Дунавској комисији и администрацији КЕБС у Бечу) у време Другог светског рата припадник Вермахта, у чину поручиика, учествовао у борбама на Источном фронту, где је и заробљен. Велики је заговорник “Уједињених подунавских држава“, тј. оживљавања и реализовања старе концепиије о стварању подунавске (католичке) конфедерације која би обухватала Аустрију, Чехословачку, Мађарску, Словенију и Хрватску, највероватније ослоњену на уједињену Немачку, или чак и у неком савезу са њом. Годинама уназад максимално се ангажовао на подстицању и организовању свих опозиционих (антикимунистички оријентисаних) снага, нарочито у Мађарској и Југославији, са посебним тежиштем на окупљању и активирању националистичко–сепаратистичких и сецесионистичких снага у северозападним југословенским републикама. У блиским је односима са врховима обавештајних служби Немачке и Сједињених Америчких Држава. Главни је градитељ канала ХДЗ–овског врховништва према иностранству, а нарочито према утицајним круговима Аустрије и Немачке.

[18] Челници МУП Храатске, половином 1991. године жалили су се на поступке и укупну делатност Перице Јурића, који је као емигрант одмах био постављен за заменика министра унутрашњих послова, тврдећи да он више проводи директиве шефова БНД него свог министра.

[19] Више о “масовном покрету“ и његовим последицама, видети у књизи “Ванредне прилике“, аутора др. Бошка Тодоровића и Душана Вилића; Привреда – публик, Београд, 1989, стр. 61-72.

[20] Проф. др. Јован Мирић: “Систем и криза“; Центра за културну дјелатност, Загреб, 1984. године

[21] Проф. др Павле Николић: “Прилог расправи о карактеру југословенског федерализма“, Марксистичка мисао, 5/88, Београд, 1988. године.

[22] Пре ових догађаја у Словенији извршене су одређене промене у Уставу СФРЈ којима се САП Војводина и Косово чвршће враћају у састав СР Србије. Међутим, ове уставне промене су извршене по Уставом предвиђеном поступку и уз пуну подршку највиших органа федерације, политичког руководства Југославије и уз сагласности свих федералних јединица.

[23] Иво Перишин: Предговор књизи “Свијетски финанцијски вртлог“; Напријед, Загреб, 1988. године.

[24] Према тада утврђеним и објављеним подацима (НИН, 17. II 1985) задуженост република и покрајина у милионима долара, изгледала је овако: Босна и Херцеговина – 2.118, ЦрнаГора – 860, Хрватска – 3.050, Македонија – 1126, Словенија – 1480, Србија – 3.240, Војводина – 990, Косово и Метохија – 860, федерација – 5.260 милиона долара, што укупно износи 18.984 милиона долара.

[25] Утицај ове врсте предсказао је др. Јован Мирић у својој књизи “Систем и криза“ која је изашла још 1984. год. и у којој је између осталог речено: “Наше `модерне' деобе и дезинтеграције нису само наша унутрашња ствар, колико год то себи у заслугу уписивали неки горљиви борци за самосталност и самоуправност република и покрајина. Они имају и своје вањске потицаје и конзеквенције, резултат су и утицаја страних империјалних сила и интереса, којима није, додуше, стало до тога да се Југославија распадне, већ да подељена буде овисник о њиховим економским политичким, културним, идеолошким пилулама и инјекцијама“. Касније се показало да су те исте “имиеријалне силе“ желеле да се Југославија распадне. Проф. Мирић, истина, није усамљен међу југословснским интелектуалцима који су веровали да су америчка јавна изјашњавања “за независност и територијални интегритет“ искрена. Нажалост, и након разбијања СФРЈ није мали број познатијих имена из круга домаће интелектуалне елите који тврде да се СФРЈ “распала“, тј. да за њен “самораспад“ не треба тражити иностраног кривца, јер такав не постоји.

[26] Увоз наоружања из Мађарске у Хрватску ишао је управо преко “Астре“. Зато је, њен тадашњи генерални дирсктор, Фрањо Грегорић убрзи постао председник Владе Републике Хрватске.

[27] Остало је неразјашњено како се Џ. Сакс нашао на услузи југословенској влади. Са репутацијом великог економског стручњака, посебно за обарање високих инфлација у привредама неких земаља Ј. Америке, Сакса је, најпре, Словенцима препоручио тадашњи министар иностраних послова Италије, Ђани де Микелис, а затим га је Јанез Дрновшек препоручио А. Марковићу. Ипак, симптоматично је да је у време формирања екипе за реформу у СИВ, др. Борисав Јовић предлагао да уз проф. Сакса у екипи СИВ буде и др. Драгослав Аврамовић. Марковић није прихватио Аврамовића.

[28] Цитирано дело, стр. 17/18.

[29] J. C. F. Fuller: “Tank in the Great War“, 1914–1918, Лондон 1920. “Encyklopedia Britanica“ термин “психолошки рат“ дефинише као пропаганду плус поступци (војни, политички, економски) које припагапда захтева, односно који могу произвести жељене психолошке ефекте.

[30] Чланови Саветодавне комисије били су: Том Корологос, председник, Вилијам Хибл, потпредседник, Едвин Фелнер, Луис Даглас, Волтер Робертс и Памела Тарнер. Детаљније о студији ове групе види: “Аргумент“, Београд, од 8. априла 1994. године.

[31] Ж. Обреновић: “Србија и нови поредак“, Градина/ИФДТ, Ниш1992. године, стр. 7.

[32] У време арнаутске побуне на Косову и Метохији (март–април 1981. године), на положају савезног секретара за информације, захваљујући фамозним “кључевима“, нашао се Исмаил Бајра, један од водећих активиста ове побуне. Он је са овог положаја највише омогућио скривање истине о тим догађајима, и то како пред домаћом, тако још више пред страном јавношћу.

[33] Више о томе, видети – Академик Љубомир Тадић: “Манипулација и лаж у политици“, Политика, Београд, јуни 1994. године.

[34] Детаљнија елаборација систематске психолошко–пропагандне деструкције одбране и напада на ЈНА у току 80–их година дата је у књизи “Издаја и одбрана Југославије“, аутора др. Бошка Тодоровића и Душана Вилића; “Привредаребублик“, Београд 1990. године, стр. 49–140.

[35] “Значајан догађај збио се у октобру 1984. године, када је на састанку одабраних тадашњих руководилаца Словеније донета одлука да се иде у отворени политички напад на ЈНА, као, како су они формулисали, на `једини преостали стуб федералне државе'...“. (В. Кадијевић, цитирано дело, стр. 99).

[36] Првобитно овај положај је покривао познати словеначки новинар Стане Станич. Убрзо га је, уз велико чуђење, заменио Јелко Кацин, Јаншин близак сарадник, до тада уредник листа “Наша обрамба“. За велике заслуге у борби против ЈНА касније је Кацин унапређен и за Министра одбране Словеније. Пре рата у Словенији службе безбедности су располагале са уверљивим подацима да је Кацин радио за једну западну обавештајну службу. На једној шпијунској акцији је и откривен – врло професионално је снимао антенске уређаје на совјетској крстарици која је била у посети Ратној морнарици ЈНА. Против њега је био покренут кривични поступак, али је на интервенцију словеначког политичког врха тај поступак обустављен.

[37] Више о томе, видети – В. Кадијевић: “Моје виђење распада“, “Политика“, 1993. године.

[38] Одговарајући на Посланицу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, 1. децембра 1918. године, престолонаследник и регент Александар Карађорђевић је, између осталог, рекао: “Примајући то саопштење, уверен сам, да овим чином испуњавам своју владалачку дужност, јер њим само приводим коначно у дело оно што су најбољи синови наше крви, све три вере, сва три имена, с обе стране Дунава, Саве и Дрине, почели припремати још за владе блажене усломене мога деда Кнеза Александра I проглашавањем уједињене Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“. (цитирано према “Политици“, од 1. децембра 1993. године).

[39] Нешто више детаља о тзв. мобилној ТВ мрежи и околностима под којима је део опреме овог система ССНО уступио СИВ, тј. ЈУТЕЛ, саопштио је “Политици“ инг. Слободан Вучковић, који се сматра и идејним творцем овог система (“Политика“, 13. и14. октобра 1991. године).

[40] Тек је почетком 1994. године у оквиру Кабинета потпредседника владе СР Југославије формиран Информативно–пропагандни пункт с циљем обједињавања и координације министарстава република за ову делатност.

[41] Када је реч о евентуалном војном удару, полази се и од уставне одредбе којом су оружане снаге СФРЈ обавезне да штите независност, суверенитет, територијалну целокупност “и овим Уставом утврђено друштвено уређење СФРЈ“ (члан 240., Устава СФРЈ). То значи да је задатак ЈНА био да штити земљу од сваке могуће агресије која би била предузета споља, а исто тако и да заштити уставни поредак у свим ситуацијама у којима је тај поредак угрожен. Али је одредбом члана 316, став 2 Устава изричито речено: “Председништво СФРЈ утврђује члан употребе оружаних снага СФРЈ за случај рата и наређује употребу оружаних снага у миру“. Такве наредбе, као што је познато није било. Војном врху ЈНА је тако остала алтернатива: да изврши државни (војни) удар или да поступа по наредбама Председништва СФРЈ, као врховног команданта.

[42] Под ванредним приликама се подразумевало битно поремећено стање друштвених и политичких односа у држави до степена у којем је крајње отежано функционисање друштвено–политичког и друштвено–економског система, било на деловима или на целој територији СФРЈ. Такво стање друштвених односа могло је настати услед нагомиланих и неразрешених противречности у земљи и неспособности и неспремности руководеђих органа система да ефикасно разрешавају настале проблеме, уз истовремено деловање снага специјалног рата. Увођење ванредних прилика у одбрамбено–заштитни систем СФРЈ имало је за циљ заштиту, а не дерогацију Устава и закона који га прате. Наиме, проглашаваљем стања ванредних прилика и наређеним мерама требало је заштитити Уставом успостављени поредак од насилног рушења. У томе је и битна разлика између стања ванредних прилика и класичног државног (војног) удара.

[43] Вишедневни штрајк рудара у руднику Стари трг, код Косовске Митровице, крајем фебруара и почетком марта 1989. године инсценирало је и водило арнаутско сецесионистичко руководство на Косову и Метохији. Као непосредан повод, руководство штрајка је истакло захтев за смену актуелног политичког руководства у овој покрајини, међу којима су посебно помињани они који су подржавали уставне промене у Србији (Рахман Морина, Хусамедин Аземи, Али Шукрија и др.). За јавност, штрајк је имао најтежи облик протеста — штрајк глађу у рударским окнима и до 600 метара под земљом. На крају се доказало да је то све била једна режирана политичка провокација, синхронизована са активностима сецесиониста у другим деловима СФРЈ и максимално подржана из иностранства.

[44] Наводи из говора учесника митинга у Љубљани узети су из објављеног стенограма у “Политика – Свет“, спец. прилог, бр. 180, од 6 до 21. марта 1989. године.

[45] Више о томе, видети – Интервју генерала Александра Васиљевића љубљанском листу “Младина“, јануара 1995. године.

[46] Касније Јаншино смењивање са положаја министра одбране и пребацивање све кривице за илегалну пролиферацију оружја, само су потврдили постојање овог сукоба.

[47] Ризвановић се као криминалац бавио свим и свачим. Због тога је за њим била расписана и потерница Интерпола. Најпре га је врбовао БНД, после тога га је преврбовао СИСМИ (итал. обавеш. служба) на компромитујућем материјалу као растурача дроге. Најзад га је врбовала и словеначка државна безбедност, након чега му је сва активност била усмерена према ЈНА.

[48] Без обзира на недореченост Устава СФРЈ из 1974. године, на основу његовог члана 237., до краја 70–их и у току 80–их година, израђено је и верификовано од стране надлежних органа (Скупштина СФРЈ, Председништво и др.) неколико капиталних законских и доктринарних докумената (Закон о општенародној одбрани, Стратегија ОНО и ДСЗ, Директива Председништва за спречавање и елиминисање стања ванредних прилика итд.) у којима је дефинисано стање ванредних прилика и прецизирано право доношења одлуке и његовог проглашавања. До ситуације у Словенији 1989. године Председништво СФРЈ је, сходно постојећим уставним и законским овлашћењима, као и усвојеним доктринарним принципима одбране и заштите СФРЈ, већ два пута користило то право (на Космету 1981. и 1989. године) и без било каквих противљења руководстава југословенских република. (Детаљније о овоме, видети – Др. Бошко Тодоровић и Душан Видић: “Ванредне прилике“, Привредапублик, Београд 1989. године).

[49] Интервју Борисава Јовића, дат листу “Дуга“ од 7. јуна 1991. године, штампан у књизи “Комадање Југославије“, “Политика“, Београд, 1992. године, стр. 249

[50] Више о томе, видети – “Политика“, 25. јануар 1991. Године.

[51] “Да смо га ми, Срби, писали, ми никада не би написали да се Србија подели на три дела, па да у њима Југославија има марионетска руководства која ће бити против Србије и српског народа.“, написао је др. Борисав Јовић у својој књизи “Комадање Југославије“, “Политика“, Београд, 1992. године, стр. 255.

[52] Пада у очи неуобичајена структура погинулих и рањених припадника ЈНА у којима активне старешине заузимају око једну трећину укупних губитака. Такав однос у губицнма старешина и војника није забележен ни у једном рату до тада. У каснијем току рата са сецесионистичким снагама у Слоненији и Хрватској, па и у Босни и Херцеговини, овај однос се повећао само на штету старешина. Ипак, разорној антиармијској пропаганди из редова неких опозиционих партија у Србији н Црној Гори та чињеница није сметала да за неборбеност и издају окриве цео старешински састав ЈНА.

[53] Између осталог, у ваздуху се изнад словеначке територије у једном моменту нашло 57 борбених авиона, наоружаних и спремних за дејства. Генерал П. Јакшић у својој књизи: “Поход на Југославију“ наводи сведочење генерала Љубомира Бајића, начелника Штаба 5. корпуса РВ и ПВО ЈНА, према коме је “... ваздухопловство ЈНА нанело, 30. јуна 1991. године, Територијалној одбрани Словеније велике губитке (погинуло је око 100 словсначких територијалаца). Ово је навело вођу словеначких сецесиониста Милана Кучана, да скоро плачући моли америчког амбасааора Цимермана и Анту Марковића да зауставе `худо леталство`, што су ови, преко генерала Кадијевића, и обезбедили, и тиме оллучујуће допринели да Словенци, наводно, добију рат против ЈНА и СФРЈ и створе легенду о словеначким победама у овом фиктивном рату.“.

[54] Занимљиво је да је овом седницом у току дана председавао др. Борисав Јовић, а увече истог дана новоизабрани председиик Председништва СФРЈ, Стјепан Месић.

[55] Иако је и Бољковац био дуго година припадник Службе државне безбедности, па и високи функционер у овом ресору, очигледно му је као вишегодишњем пензионеру отупила будност, на коју иначе упозорава свој колегијум. Перковић, пак, припада млађем кадру ове службе, једно време је водио реферат усташке емиграпије у МУП Хрватске, добро познаје војну службу безбедности и због тога је опрезнији. Као да је предосећао да ће и овај састанак за који дан бити у детаље познат КОС.

[56] Више о томе, видети – “Народна армија“, Специјално издање, од 27. јануара 1991. године.