ТЕХНОЛОГИЈА ПРИМЕНЕ ТАЈНИХ ОПЕРАЦИЈА У ПРОЦЕСУ РАЗБИЈАЊА СФРЈ

Након што је са међународне сцене нестало скоро 20 вишенационалних и вишеверских држава које су биле уређене на федеративном принципу (и које су биле међународно признате), многи теоретичари су кроз различите призме сагледавања, презентовали два приступа овом проблему. По једнима, нестанак наведених држава је условљен њиховим унутрашњим урушавањем друштвено–политичког поретка, док други заговарају тезу да су оне, ипак, разбијене симултаним деловањем унутрашњих и спољашњих чинилаца и то на бази различитих матрица и образаца који су дефинисани конкретним геостратешким и геополитичким интересима Сједињених Америчких Држава и водећих држава Европске Уније. Полазећи од претпоставке да су обе групе аутора донекле у праву, верујемо да се ти догађаји не могу генерализовано посматрати, што указује на потребу да се сваки случај мора посматрати и анализирати појединачно. На основу расположивих извора, сазнања и искуства, развијамо тезу да је југословенска криза примарно била резултат унутрашњих детерминанти и турбулентних чинилаца, а да је ескалација кризе у хаос и безнађе грађанског рата, заснованог на етничком и верском сукобу, производ уплитања спољашњих чинилаца, у првом реду Сједињених Америчких Држава и Немачке. Другим речима, СФРЈ је, почетком деведесетих година, разбијена америчком Стратегијом сукоба ниског интензитета, у којој су доминантну улогу имали облици или методе испољене кроз тзв. “прикривена дејства”.

КОНТЕКСТУАЛНИ ОКВИР

Када се у виду имају догађаји на простору Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (током 90 – их година ХХ века), већина аналитичара је сагласна у оцени да криза коју су условили, представља феномен који је (у геополитичком, геостратешком, војнобезбедносном, економском и правном смислу) обележио последњу деценију ХХ века у светско–историјским размерама. Југословенска криза (са свим својим аспектима и димензијама) се не може сагледати и оценити уколико се не сагледа из ширег контекста промена, које су настале на међународном плану, након завршетка Хладног рата. Из тих разлога, анализа ове теме (у методолошком смислу) ће се одвијати кроз стално укрштање две истраживачке перспективе (локалне и глобалне).

Пошто је Југословенска криза била комплексна и мултидимензионална, пошто је била многострано условљена широким, разнородним и никад до краја сагледаним, сферама различитих интереса (како на локалном тако и на глобалном плану) и пошто је проузроковала велики број диференцираних и тешко мерљивих учинака, она се мора посматрати из различитих углова и анализирати са различитих гледишта. Један од тих начина њеног сагледавања је сагледавање улоге америчке Доктрине сукоба ниског интензитета (енг. Doctrine in Low Intensity Conflict)[1] као полазишта за разбијање југословенске заједнице, односно примене метода и облика испољавања “тајних операција”, које се директно преламају кроз све фазе југословенске кризе. С тога, по свим параметрима и обележјима, југословенска криза се не може уклопити у транспарентне аналитичке обрасце, као што је то случај са ранијим кризама, нити пак, у поједностављене експозиторне шеме.

Завршетком “Хладног рата“, у спољној политици и геостратешким плановима Сједињених Америчких Држава, започет је процес редефинисања и позиционирања нове улоге Балкана у условима глобалне прерасподеле и прекомпозиције моћи. Упоредо са јачањем интереса Сједињених Америчких Држава за регион који се назива “проширени Средњи исток или Евроазија”, подручје Балкана добија све више на значају у америчким стратешким пројекцијама. Тај регион иначе (по замислима америчких стратега) обухвата област Кавказа, јужни део каспијског басена, централну Азију и делове Балкана. Стратешки циљ Сједињених Америчких Држава, који су операционализовани конкретним плановима, јесте даљи продор Новог светског поретка на исток, стезање обруча око Русије и несметан приступ природним ресурсима који се налазе на том простору. Суштина тог плана представља осигурање искључиве хегемонистичке позиције Сједињених Америчких Држава, не само у односу на противнике него и на атлантске и пацифичке савезнике. Основни инструмент глобалног хегемона је војна сила, која у комбинацији са “меком моћи“ треба да оствари “синергетски ефекат” (глобално вођство)[2].

Евроазија

 

Према расположивим и доступним информација, процес разбијања СФРЈ, почетком 90–их година ХХ века, интегрални је део тог ширег плана. Америчка визија новог прекомпоновања европског региона у ширем, односно Балкана у ужем смислу је, пре свега, успостављање америчке сфере утицаја (потпуна војно–безбедносна и политичка контрола тог региона), као основице или мостобрана за даљи продор ка Евроазији. Из тог глобалног контекста, могу се разоткрити прави мотиви, разлози и конкретни интереси Сједињених Америчких Држава (као једине преостале суперсиле) у разбијању СФРЈ, а убрзо потом и СР. Југославије (и Државне заједнице Србије и Црне горе), односно трагични догађаји који су са тим коиндицирали или непосредно следили. Тим пре, што је спољна политика Сједињених Америчких Држава, подржана глобалном стратегијом, била усмеравана реал–политичким, односно интересним, а затим и морално–вредносним мотивима.

Да би омогућила успостављање “новог светског поретка“ и осигурали своју водећу улогу у њему, Сједињене Америчке Државе су почетком 90–их година ХХ века иницирали серију Балканских ратова, како би успорили уједињење Европе, потиснули Русију са ових простора, маргинализовали Уједињене нације и релативизовали НАТО савез као нови систем колективне безбедности.

Концептуализација плана разбијања СФРЈ, започета крајем 80–их и почетком 90–их година ХХ века, напросто је изнудила “главног непријатеља“ тог концепта. Ван сваке сумње, то су сви који су декларатвно били за очување државе јужних Словена[3]. Према томе, поступци СФРЈ, њене оружане силе – ЈНА, а касније и Србије, препознати су као евентуална препрека за остваривање “новог светског поретка“, глобализације и успоставу америчке доминације, па је из наведених разлога она морала бити декомпонована и разбијена на неколико мањих држава (такозваних протектората).

Америчка надмоћ (која ниједног тренутка није долазила у питање), као и конкретне методе и технологије за очување геостратешке моћи, уз неизбежну милитаризацију међународне политике, десуверенизацију и фрагментацију суверенитета, радикализацију унутрашњих етничких, верских напетости и тензија и покушај насилне универзилације вредности и стандарда, неизбежно су довели до њеног удаљавања од постојећих норми и правила међународног права и избрисале једно од њених најстаријих начела по којима државе одговарају за своје поступке.

Делујући као империјална сила, Сједињене Америчке Државе су од самог почетка пост-биполарне ере настојале, најпре да дискредитују међународне организације, пре свега Уједињене нације и ОЕБС, а затим да их инструментализују ради остварења својих националних интереса. Следећи корак био је усмерен на овладавање и стављање наведених институција у функцију остваривања прокламованих или прикривених интереса. У контексту наведеног, развијен је широк спектар мера и активности у циљу деформализације или потпуног дезавуисања међународно–правног поретка.

На основу изнетог, намеће се закључак да је југословенска криза представљала у суштини “стратешку прилику” за реализацију свих напред наведених циљева и интереса који су дефинисани у “Стратегији националне безбедности Сједињених Америчких Држава“ (енг. National Security Strategy of the United States)[4]. Из тога произилази да је простор бивше СФРЈ био и остао експериментални полигон за тестирање и примену Доктрине сукоба ниског интензитета,[5] дефинисање дипломатских и политичких технологија стварања и управљања кризама у циљу рушења, прекомпоновања и потчињавања државних структура, као и фрагментацију држава и њихово претварање у територије и протекторате, који највише погодују даљој експанзији Сједињених Америчких Држава ка простору Евроазије, односно, пројектовању експеримената и силе на Русију.

У контексту "решавања" југословенске кризе, а посебно њеног ратног расплета, јавља се једна фундаментална асиметрија: упоредо са јачањем лидерских тежњи и амбиција и сопственом геостратешком потребом за управљањем и вођењем међународних послова, умањује се значај и доследна примена међународних стандарда и норми. Кључна импликација ове асиметрије састоји се у предвидивој тенденцији даљег опадања снаге и моћи међународног права, пропорционално порасту свеукупне моћи Сједињених Америчких Држава, уз истовремено уграђивање нових норми тзв. “инстант правила” у којима ће преовлађивати ванправни елементи, а они ће се селективно примењивати у зависности од интереса Сједињених Америчких Држава. На основу изнетог, произлази да су Сједињене Америчке Државе (и НАТО државе) упоредо са прикривеном (тајном), а касније и отвореном подршком сецесионистичких покрета и партија и њихових милитаристичких паравојних и параполицијских снага, трасирале и вршиле припрему терена за директно ангажовање сопствених и НАТО ефектива путем војних интервенција (најпре у септембру 1995. године на Републику Српску и отворену агресију на Србију 1999. године).

Амерички план за разбијање Југославије датира још из 1982. године. Наиме, тада је издата “Директива NSDD бр.54“ (енг. NSDD 54. – US Policy Towards Eastern Europe)[6], Савета за националну безбедност САД, као и “Директива NSDD бр. 133“ (енг. NSDD 133. – US Policy Toward Yugoslavia)[7], из 1984. године под називом “Политика САД према Југославији”. Оба ова документа јасно показују да је дугорочни циљ САД у Источној Европи – створити улове за реинтеграцију тих држава у Европску заједницу уз неопходност жестоког слабљења постојећих влада и режима.

Међутим, да су у америчким пројекцијама, заиста постојали конкретни планови за разбијање Југославије, и да је то далеко од пружања помоћи сецесионистичким републикама, конкретно муслиманској влади у Сарајеву, можда најбоље илуструје интервју команданта Авијације, генерала Мајкла Џ. Дугана[8], објављеног у “Њујорк Тајмсу“[9], (29. новембар 1992.), под насловом “Операција Балканска олуја” у коме је до детаља изнео начин на који ће НАТО, на челу са Сједињеним Америчким Државама, употребити оружану силу и расположиве војне ефективе по циљевима српских положаја. Након тога, он је по убрзаном поступку пензионисан. Ваздухопловна операција по положајима Војске Републике Српске (ВРС), септембра 1995. године, односно Војске Србије и Црне Горе, 1999. године, у потпуности се одвијала управо по изнетом плану генерала Дугана.

Michael J. Dugan

Познати канадски и светски економиста Мишел Чосудовски (енг. Michel Chossudovsky) у интервјуу датом листу “Геополитика“, говори да:

“многи људи у Југославији у једном моменту нису схватили да средином и крајем осамдесетих година почиње банкрот индустријског сектора, који није био активиран неким тржишним механизмом, већ правним“.

Чудовски наводи да је дошао до оригиналног документа у ком се јасно види да је:

“... Светска банка обележила области југословенске економије које је, по њиховом мишљењу, требало затворити. Овим су задовољени интереси Сједињених Држава, дакле ово није био просто економски процес. Назвали су то програмом банкр-ота, а затим рекли да им треба механизам којим би изазвали банкрот ових фирми. У року од неколико година 600 000 радника у Југославији изгубило је посао (...) То је представљало део пакета мера, које су имплементирали, али, у случају Југославије, то је досезало чак и много даље него у другим земљама, до дестабилизације читавог индустријског система“.

Своје тезе, Чудовски поткрепљује и чињеницом да је сличне активности имао и ММФ (International Monetary Fund – IMF):

“...Оно што могу да тврдим, и што је последица политике ММФ–а осамдесетих и раних деведесетих, јесте да је постојала намерна политика, и то не за време санкција, него и режима пре тога, па све до ратова, све до 1991. Ова политика је била потпуно разарајућа (...) Верујем да је у случају Југославије циљ био да се разори успешна студија случаја тржишног социјализма, који је имао високу стопу раста у време после Другог светског рата. Ако бисте погледали публикације Уједињених нација тог времена, указали су на Југославију као државу са најбрже растућом привредом Европе. Сумњам и да је било и саучесништва дела различитих политичких фракција унутар саме државе, што је омогућило да се ово деси“[10].

Michel Chossudovsky

Када се разматрају спољни утицаји на деструкцију СФРЈ, не може се никако “прескочити” место и улога Реганове политике опште дестабилизације комунистичких земаља, која није правила изузетке за бившу Југославију. Уз то, дестабилизацију је такође покушао и западнонемачки БНД (Bundes nachri-chten dienst – BND) у сарадњи са хрватским организацијама у изгнанству[11].

Претходне тезе потврђује и М. Чосудовски када у свом исказу изражава наду да се историја бивше Југославије неће крити испод пепела и да ће људи схватити да је почетком 80–их, када је директивом националне безбедности Реганове администрације, почело остварење циља који се састојао у томе да се уништи СФРЈ, да се распарча на мање државе и да јој се на крају убаци утицај индустрије Сједињених Америчких Држава и Немачке.

Разлог је у томе што је Југославија била веома успешан пројект (на шта тачно мислимо када кажемо “успешан пројекат“, видети у поглављу под називом: “АНАТОМИЈА ПОРАЗА“). Та држава благостања била је добро установљена, иако после Другог светског рата није била богата. Она је уништена ратом, прошла кроз период реконструкције, али су постигнућа била невероватна и циљ Сједињених Америчких Држава је био да се избрише сећање на тај пројекат, на основне јединице социјалног рада.

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ И РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

На почетку југословенске кризе, америчка штампа је, за разлику од западноевропске, била нешто уздржанија (могли би рећи да је била нешто вештија). Прво се негативно говори о српској власти и српском комунизму па тек после и о српском народу. То значи да је, на самом почетку кризе, власт уживала негативнији третман од народа. Али, то се касније изгубило, како се криза захуктавала. Како је напредовало интересовање америчке администрације за “решавање“ југословенске кризе, све више се ширила антисрпска пропаганда. Тако америчка штампа и администрација, преко антикомунизма и својих стратешких интереса, долази до антисрпске позиције.

Сједињене Америчке Државе, у Информационим операцијама против Србије, у југословенски котао убацују у игру и верски аспект. Тако зачас у цивилизованој Америци оживљавају средњовековни верски стереотипи о православљу, настали у западном делу европског континента. Заправо, у њој се римокатоличко хришћанство изједначава с демократијом, а православно хришћанство с комунизмом и централизмом, што подсећа на реторику подизања температуре из времена Хлалдног рата.

Према писању Кришчн Сајенс Монитора (Christian Science Monitor): 

“римокатоличке републике желе лабаву југословенску федерацију, док доминантна (православна) Република Србија жели чврсту марксистичку централизацију”[12]. 

Зато се, без имало устезања, критикује Европа, посебно Немачка, што с неколико дивизија не уразуми Србе. То се оправдава, између осталог, тиме да је Хрватска:

“једна западна република која је припадала хабсбуршком царству и била вековима прва линија одбране хришћанске Европе”.

Затим, Запад се позива на: “ослобођење демократске Хрватске од стаљинизма“[13]. 

За америчку штампу, пут од стаљинизма до расизма није дуг, зато се у угледном дневнику може објавити да се “не може... разговарати ни преговарати с расистички настројеним Србима“[14]. Не пропушта се да се каже да се у Југославији ради о “вредним римо–католичким Словенима” и другима који су “претежно православни” или “муслимани”, што у контексту значи нерадни[15]. Да би неколико година касније, Њујорк Тајмс писао, да се “Вашингтон здушно нада да ће моћи да рачуна на давнашњу жељу претежно римокатоличке Хрватске да се ишчупа из балканских сукоба и да се прикључи Западу”[16].

Кроз Информационе операције и Стратешке комуникације, Сједињене Америчке Државе су актуелне и будуће потезе америчке администрације припремали по испробаним рецепту, путем штампе и електронских медија, како би касније јавно мнење подржало њихове потезе, ма какви они били. Зато у том писању, односно у извештајима с терена, има много морализовања, како би се сутра могло рећи: “ми делујемо у име општеприхваћених вредности“. Иза тих општеприхваћених вредности најчешће стоје голи амерички интереси, односно њени империјални циљеви, формулисани од стране администрације из Вашингтона. Тако се постепено, али сигурно, под немачким вођством, готово сви западни медији сврставају против Срба.

После тако обрађеног и припремљеног јавног мњења могле су се изводити (без већих препрека) разне акције против Срба, почев од непризнавања њихових легитимних права у Хрватској и Босни и Херцеговини, преко стајања на хрватску или муслиманску страну у грађанском, међунационалном и верском рату у Босни и Херцеговини и Хрватској, закључно до агресије НАТО алијансе на СР. Југославију. Ову тврдњу најбоље илуструје следеће запажање:

“Западни медији су се претворили у међународну хорду која треба некога да линчује, понашајући се према Србима као да су осуђени од стране преког суда, без прилике да говоре или да се бране“[17].

Диригована пропаганда европских и америчких мас–медија утицала је на антисрпско опредељење у јавном мнењу, исто као што је у XIX веку енглеска путописна литература била у потпуној сагласности с енглеском званичном политиком према “источном питању”, а која је у суштини била туркофилска.

Пропаганда мас–медија самим тим је утицала и на форирање ставова мноштва европских и америчких интелектуалаца. Немачки интелектуалци, као и њихови мас–медији, међу првима су исказали своје историјски условљено антисрпско расположење[18]. Оно неодољиво подсећа на становиште њихових, нешто старијих, колега[19] пред Први и Други светски рат. Антисрпско расположење једног дела европских и америчких интелектуалаца касније се могло јасно видети за време НАТО агресије[20] на СР Југославију.

На самом почетку распада СФРЈ, Сједињене Америчке Државе су у вербалним изјавама својих политичара подржавале територијални интегритет Југославије. То је последица дугогодишње политике којом се Југославији “гарантовала“ неутралност, пошто је служила као тампон зона између два блока. Колико су те изјаве одражавале америчка стварна хтења није било тешко проценити, за сумњу у њихову искреност, било је довољно поставити питање: Да ли изјаве званичника обавезују велику силу као што су Сједињене Америчке Државе када су њени интереси у питању?

Жестина њеног каснијег наступа у “регулисању” југословенске кризе и инсистирање на разградњи југословенске федерације по унутрашњим, административним границама, говори о томе да се америчким политичарима никада не треба веровати, нарочито не онда када нешто поклањају или помажу...

Сједињене Америчке Државе су имале конкретан стратешки интерес да разбију СФРЈ. Одлука ММФ из 1990. године, који је под контролом Вашингтона, да се дуг Југославије пребаци с централне на републичке банке – говори другачије од изјава његових званичника. Или је можда Вашингтон чекао да се Европа под немачким вођством заглиби на Балкану и да се он после тога појави, као преостала супер сила, да “реши” кризу и тиме демонстрира своју моћ. За ову тезу сада када се погледа уназад има, али не довољно ваљаних аргумената, због недостатка објављених докумената. Овде треба имати у виду да Варшавског уговора више није било, па су са њиховог становишта, престали разлози за улагање у њену неутралност[21]. Зато се неминовно намеће питање да ли је она постала препрека за америчко напредовање према Истоку?

Ангажовање Запада, посебно Сједињених Америчких Држава, у разбијању Југославије били су мотивисани, како Марија Тодорова каже, “ван балканским интересима“; а то су:

“место и будућност НАТО, улога Сједињених Америчких Држава, као глобалне војне супер силе, а посебно њихов стратешки улог у Европи и тако даље”[22].

Вашингтон се стварно и јавно 1992. године укључује у “решавање“ југословенске кризе изјавом Џорџа Буша, тадашњег председника Сједињених Америчких Држава, да Србија “угрожава амерички национални интерес“. Какве ли ироније?

То је преломна манифестна тачка у америчкој спољној политици у “регулисању“ југословенске кризе. До тада имамо несклад између изјава америчких званичника и њихових поступака, а од тада више не. Сви каснији потези америчке администрације морају се процењивати с овог становишта, јер су у директној сагласности с овом изјавом.

Формално, Сједињене Америчке Државе се укључују у решавање кризе нешто касније[23] када је Југославија суштински већ била разбијена, заправо после признавања Хрватске и Словеније од стране Европске заједнице и Ватикана. Када је криза захватила Босну и Херцеговину, Вашингтон признаје не само Словенију и Хрватску, него и Босну и Херцегоцину (6., односно 7. априла 1992. год.), а нешто касније и Македонију[24]. Инсистира на признавање унутрашњих републичких граница, односно на распад Југославије по совјетском моделу. Тиме спречава давање “права” Русији, свом стратешком противнику[25], да се “предомисли” и сутра када се опорави од шока распада и прелаза с командне на тржишну економију, тражи збрињавање 25 милиона Руса који су распадом Совјетског Савеза остали изван граница Русије. Зато Вашингтон Југославији намеће Совјетски модел распада. Како тај модел Србија није прихватила, он спречава континуитет чланства СР. Југославији у Уједињеним нацијама као што је, нешто раније, помогао њеном избацивању из КЕБС и многих других међународних институција. Тиме је практично изолује на међународном плану. Затим, дипломатским путем спречава Лисабонски договор (Кутиљеров план), који је предвиђао кантонизацију Босне и Херцеговине и био усаглашен и потписан од стране представника све три националне заједнице. Он је за Сједињене Америчке Државе био неприхватљив зато што је био остварен у режији Европске заједнице.

Пред само признање Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, Сједињене Америчке Државе су, по свему судећи, “јавно” активирале раније разрађене планове за разбијање комунистичких посебно вишенационалних држава. Ти планови су се, у основи, заснивали на доктрини да је вишенационалне комунистичке земље најлакше срушити изнутра, а то значи потпиривањем национализма код малих народа иако затреба подршком појединим нацијама или националним мањинама у борби за отцепљење, што је касније урађено са Арнаутима[26] на Косову и Метохији. Истовремено, преко националних мањина треба уцењивати централне власти и на тај начин, где је год то могуће, створити режиме зависне од Сједињених Америчких Држава. Демократска начела и прича о “људским правима“[27] у тим ситуацијама се увек стављају у други план. Или, боље речено, прича о “људским правима“ није ништа друго до инструмент моћи помоћу којег Сједињене Америчке Државе другима намећу послушност. Да ли се у једној земљи поштују или не поштују “људска права“ и на какав имиџ поједине земље или влада може рачунати процењују званичници Сједињених Америчких Држава. То добро илуструје пример Румуније када се за време диктатуре Николаe Чаушескуа (непосредно пред њен крах) политички одвојила од Совјетског Савеза, она за Џорџа Буша (енг. George Herbert Walker Bush) постаје цивилизованија од осталих делова Источне Европе[28]. Више је него јасно да је прича о “људским правима“ постала инструмент притиска америчке спољне политике. Она поприма све одлике савремене идеологије. Прича о “људским правима“ је добила своју употребну вредност када је заменила причу ширења страха од комунизма, или пак, од совјетске оружане силе, без обзира да ли је тај страх у појединим државама био реалан или не.

Идеологија “људских права“ тако постаје тројански коња америчког неоимперијализма у доба стварања новог светског поретка. То најбоље илуструју подаци о подршци америчке администрације и западне штампе разним дисидентским групама унутар појединих држава, ако им се не допадају тамошњи режим. На другој страни, подршка режимима који су извршили невиђене злочине над својим становништвом, била је безрезервна, само ако су били послушни, односно ако су велике силе имале интереса да их подржавају[29].

Када се сви аргументи узму у обзир, удео Сједињених Америчких Држава у разбијању Југославије био је пресудан. Исто као што је касније њихов утицај био пресудан у доношењу одлуке о бомбардовању СР. Југославије. Прецизније речено, ако не ништа друго, без њихове дозволе или прећутне сагласности, то се није могло десити. Сједињене Америчке Државе се на такве потезе одлучују због неколико разлога:

1.       У времену прерасподеле светске моћи (у своју корист), Сједињене Америчке Државе су процениле да СФРЈ (као целину) не могу имати као зону утицаја због (како они кажу) некооперативности власти у Београду. А власт у Београду (заправо српска власт) није схватила да више нема Берлинског зида који је “давао“ легитимитет неутралности СФРЈ. Разбијање СФРЈ омогућило је да Сједињене Америчке Државе остваре своје стратешке циљеве, опкољавање Русије. Ширењем НАТО пакта на Исток Европе, Сједињене Америчке Државе долазе до западних граница Русије. За контролу Југоисточне Европе предвиђен је други сценарио; то значи разбијање друге Југославије (СР. Југославије) и преузимање тог простора, корак по корак – грицкајући територију. Сједињене Америчке Државе су рачунале да је Србија словенска земља – традиционално слободарски настројена и да неће лако дозволити инсталирање америчких војних база на својој територији. Али тај сценарио није предвиђао тако жесток српски отпор. За то су Сједињене Америчке Државе, исто као раније и Немачка (Други светски рат), тако жестоко бомбардовале српске градове. Требало је не само осујетити евентуални српски отпор, него (код већине грађана) уништити и помисао на њега. Евидентно је да су Сједињене Америчке Државе, у тако малим балканским државицама, по могућности међусобно супротстављеним, могле лако инсталирати своје војне ефективе и тако ојачати јужно крило НАТО алијансе. Каснији догађаји су то потврдили: инсталирају се војне базе у Босни и Херцеговини, на хрватском приморју и у Македонији. На том путу једина препрека била им је Србија. Зато у Рамбујеу предвиђају да ће Србија, односно њен вођа Слободан Милошевић, под претњом потписати капитулацију (као што је то, у сличним ситуацијама, и раније радио) и на њеној територији инсталирати војне базе[30]. Када се то није десило, користе непопуларност србијанског политичког врха у Европи и свету, путем контролисаних медија врше нову сатанизацију Срба. После извршене медијске припреме (Информационе операције и Стратешке комуникације), покрећу своју ратну машину. И на крају, уз помоћ двоипомесечне агресије НАТО пакта на СР. Југославију, своје војне базе инсталирају и на Косову и Метохији, што им је био резервни стратешки циљ[31]. Контролом Балкана обезбеђују своје евентуално напредовање ка Русији, ако се покаже некооперативном; заправо напредовање ради контроле најбогатијег сировинског басена света, почев од нафте у Каспијском басену до ретких руда и вода Сибира. У исто време, контролом Балкана, контролише се Југоисточна Европа и тако спречава европско уједињење. На другој страни, тиме се контроли Западној Европи пролаз, под претпоставком да се сутра осамостали, према Блиском и Далеком Истоку.

2.      Други разлог за разбијање СФРЈ био је у томе што српска власт и даље инсистира на комунизму, што се у Вашингтону и осталим западним престоницама није могло посматрати са симпатијама. Напротив, све време, од победе комунизма у Русији, тежили су да га униште: на самом почетку путем војне силе, затим економских санкцијама па до исцрпљивања трком у наоружању. Неодговорно је било мислити да ће, после победе у Хладном рату и пада Совјетског Савеза, толерисати комунистички режим у било којој европској земљи, па самим тим ни у СФРЈ, односно касније Србији. Рушењем СФРЈ рушен је и комунистички поредак у њој. Зато је, зарад још једне победе над комунизмом, рушена једна земља, а што је то изазвало крвав рат на њеним просторима, није им ништа значило. Посебно што ће за тај рат оптужити супротну страну. Србијанско политичко руководство, супротно свакој логици, инсистира на наставку изградње социјализма. Због своје идеолошке заслепљености оно српски државни интерес подређује патријском и личном интересу појединих представника власти. За то оно сноси пуну историјску одговорност.

3.      Југословенска криза је потпомагана од стране западних сила, а њено решавање постало је разлог опстајања НАТО пакта. Овај сада контролише не само границе Русије, него спречава и евентуално осамостаљење Европе од Сједињених Америчких Држава. То потврђује документ америчког Министарства одбране у коме се наводи да је амерички основни циљ: “чување и унапређивање ефикасности организације европске безбедности, нарочито НАТО, као основног средства трајног вођства и утицаја Сједињених Америчких Држава на проблеме европске безбедности”[32]. Наметање сопствене воље, уједно је лекција Европи да не може решити ни један озбиљан проблем у својој кући, па је самим тим неопходно америчко војно присуство у готово свим значајним земљама Западне Европе[33]. Изложено становиште потврђује сведочење Ворена Кристофера (енг. Warren Christopher), тадашњег државног секретара, пред Комитетом Сената да “неће бити мировног споразума у Босни све док НАТО и Сједињене Америчке Државе, (нарочито САД), не преузму водећу улогу у примени мировног споразума.“[34]. Југословенска криза такође је добро послужила Вашингтону да јавно редефинише и демонстрира улогу НАТО алијансе и да је од одбрамбеног савеза Сједињених Америчких Држава и Западне Европе претвори у алијансу за дисциплиновање непослушних, непријатељски оријентисаних режима или земаља. А све то под изговором очувања светског мира или спречавања хуманитарних катастрофа, које су многе од њих сами изазвали. То се радило корак по корак. Прво је НАТО алијанса у Босни и Херцеговини деловала по “налогу“ Уједињених нација, а када је дошло на ред “решавање“ косовско–метохијске кризе, односно бомбардовања СР. Југославије, Уједињене нације не реагују, иако је прекршена њена повеља, да би касније радиле по налогу НАТО. И овом приликом морало се показати не само својим противницима него и савезницима да је један од кључних разлога за формирање НАТО, па самим тим и за његово одржавање, била потреба за “интеграцијом Западне Европе и Енглеске у орбиту која би се покорила америчком вођству“. Интегрисана Европе се не сме претворити у “трећу силу или некакав неутралан блок“, који може бити независан од Сједињених Америчких Држава[35]. То индиректно потврђује и податак да се Сједињене Америчке Државе нису освртале на понуду Стаљина из 1952. године да се Немачка уједини под условом да се демилитаризује[36].

Warren Christopher

4.      Сједињене Америчке Државе дају педагошку лекцију целом свету, а посебно државама које су перципиране као њихова интересна сфера и јасно им показују шта се све може десити с непослушним (некооперативним) владама и државама. Давање педагошке лекције или теорија застрашивања формулисана је после Другог светског рата с циљем за остваривање идеје о надмоћи и владавини Сједињених Америчких Држава над светом. У “Стратегији националне безбедности за нови век” Сједињених Америчких Држава које је донела Клинтонова администрација, записано је: “Наш стратешки приступ је заснован на признању чињенице да ми треба да будемо спремни да искористимо сва неопходна оруђа националне моћи ради утицања на ове или оне радње држава и недржавних субјеката међународних односа”. Зато Сједињене Америчке Државе у неким случајевима, што неоспорно често и чине, “могу да примене своје оружане снаге да би на тај начин поткрепиле своје гледиште”[37]. По проширеној верзији овог становишта, ако не постоји кризно жариште, оно се њиховом делатношћу изазива, да би се решило у складу с њиховим интересима, а када је оно већ створено, онда се мора одлучно реговати тако да тај “случај“ не постане “вирус који ће инфицирати друге“[38]. У “решавању“ сваког кризног жаришта, америчка администрација се води само својим дугорочним (стратешким) интересима. Према А. К. Греју, једном од пропагатора теорије застрашивања “спречавање рата није безуслован циљ политике Сједињених Америчких Држава”[39], већ наметање њихове воље. Отуда оне у кризним ситуацијама крајње одлучно поступају, од претњи, преко наметања економских санкција, до употребе војне силе. За своје акције ће обезбедити подршку својих савезника, а уз помоћ електронских медија, који имају глобални карактер, и јавног мњења. На међународном плану то ће представити не као свој, већ као интерес “међународне заједнице”. У међувремену се за послушност или попуштање могу дати и неке погодности. Зато оне своју политику у оваквим и сличним ситуацијама називају политиком “штапа и шаргарепе”. Употреба свих средстава је дозвољена када прети опасност да “заразни вирус“, односно одсуство “прагматичности“, или, како се у последње време каже, “кооперативности“, захвати неку земљу. Израз “прагматичан“ или “кооперативан“ за Сједињење Америчке Државе значи да они “раде по нашој вољи“[40]. Када се ови изрази потроше уводе се нови, с тим да претходни и даље остају у оптицају. Тако реч “сарадња” постаје најновији термин који треба да означава послушност блоку најразвијенијих земаља Запада.

5.      На америчку политику према другој Југославији (СР. Југославији) и Србима утицало је и становиште Турске. Оно се није могло игнорисати због њене позиције[41] у НАТО пакту и муслиманском свету. Посебно што је Турска, када јој је пружена прилика, заузела крајње непријатељски став према Србији и Србима због њене носталгије[42] за изгубљеним поседима на Балкану и “заштите“ муслиманског живља[43] у Босни и Херцеговини. Тиме је, уз америчку помоћ, хтела да се наметне као регионална сила и као заштитник муслиманских интереса у државама бившег Совјетског Савеза. Не треба игнорисати жељу Турске да преко Босне и Херцеговине симболички и фактички поврати своје присуство у Европи. Што најбоље илуструје став извесног Џенгиза Чендара: “Балкан од Турске поново ствара европску и светску силу као у време када су отомански Турци постајали светска сила освајајући Ромелију. Према томе, на свом путу у XXI век Турска мора да постане балканска сила”[44]. Заузимањем антисрпског става америчка администрација је, на једној страни, могла да удовољи Турској, а на другој, да пред муслиманским светом демонстрира свој “принципијелан став“ да нису антимуслимански настројене због вишедеценијског подржавања Израела у борби против Арапа и због вођења рата у Персијском заливу. Тај “принципијелан” став касније им је омогућио да изврше притисак на Индонезију због Источног Тимора (насељеног углавном католицима). Тиме је, донекле, могла да неутралише радикалну муслиманску антиамеричку пропаганду. Зато америчка администрација, све време рата у Босни и Херцеговини, толерише присуство радикалних муџахедина, и наједном се налазе на истој страни, види парадокса, љути идеолошки противници: радикални Ајатолахови верски следбеници и амерички либерали, то јест, Иран и Сједињене Америчке Државе[45]. Познато је да америчким либералима не смета савез с радикалним муџехидинима, као што им ни раније није сметала сарадња с немачким нацистима[46], када су у питању амерички национални интереси. Овде треба имати у виду да појам “амерички национални интерес” у интерпретацији њене администрације, има растегљиво тумачење.

6.      На примеру Југославије, по ко зна који пут, демонстрирана је америчка стратегија за осигурање “водеће улоге у свету“. Не треба заборавити америчку потребу за дисциплиновање својих савезника, посебно Европе, тим пре што су створене економске претпоставке за њено осамостаљивање. Разбијањем друге Југославије створено је кризно жариште на Југоистоку Европе, које она увек може активирати. Преко тог жаришта могуће је уцењивати целу Европу. Посебно што опасност од Русије у пропаганди присталица европске атланске политике више не може имати делотворан убеђивачки ефекат. Затим, тестирана је нова светска прерасподела моћи, односно функционисање новог светског поретка са Сједињеним Америчким Државама као једином суперсилом, односно, као врховним господаром света[47]. То потврђује чињеница да су фактички, за сада, једини добитник десетогодишњих сукоба и разарања на простору друге Југославије (СР. Југославије) биле Сједињене Америчке Државе. Поред ове, победом у Хладном рату Сједињене Америчке Државе накнадно излазе као једини победник из Првог и Другог светског рата на симболичком и фактичком плану.

7.      Не треба, најзад, мимоићи ни чињеницу скандала у Белој кући везаних за име председника Сједињених Америчких Држава, Била Клинтона (енг. William Jefferson “Bill“ Clinton). Познато је да је за време његовог председниковања скандал замењиван новим скандалом. Требало је, на неки начин, скренути пажњу америчког јавног мнења и уз то укњижити који поен. То је, нешто касније, када је против њега покренут импичмент имало утицаја и на одлуку о бомбардовању СР. Југославије. Ова чињеница добија на важности ако се зна да америчко јавно мнење најчешће без поговора подржава ратне авантуре америчких председника. Оно га је подржавало зато што је од тога цела земља имала користи, на једној, и идентификација анонимног америчког грађанина, заваљеног у фотељи пред телевизором, с тако испољеном моћи, на другој страни. Идентификација анонимног грађанина за америчким војником, представником његове нације, који се технолошком предношћу као у рамбо–филмовима доминира свуда у свету (где се год појави) и тамани било кога ко му се супротстави јер су му недостојни по снази, памети и домишљатости, неопходна је креаторима политичке моћи. На тај начин се чува амерички престиж у свету и “амерички начин живота”. Тако се овом анонимном грађанину ствара слика о његовој величини и посебној важности. Подржавање ратних авантура америчких председника од стране јавног мњења једино није важило у другој фази Вијетнамског рата[48] јер су америчке жртве без обзира на њиову технолошку предност и суровост (спаљивање целих села), биле значајне. Оне су систематски скриване од јавности и поред тога што су, за тадашње појмове о могућим војним губицима, биле нормална ствар.

William Jefferson “Bill“ Clinton

Битан, али не и одлучујући, разлог за разбијање друге Југославије од стране Сједињених Америчких Држава и њених европских савезника јесте чињеница што је она била значајан извозник оружја. Процењује се да се тај извоз оружја кретао и до две милијарде долара годишње. Познато је да се од продаје оружја остварује значајна добит и тако је директно конкурисала главним извозницима са Запада: Сједињеним Државама, Немачкој, Енглеској и Француској, државама чија је одлука у разбијању друге Југославије била одлучујућа. То оружје углавном је продавано земљама Трећег света, у којима је Југославија имала знатан углед, па је њихова контрола те продаје била ограничена. Да је продаја оружја за Сједињене Државе од стратешког интереса, најбоље потврђују следећи подаци. Агенција за питања безбедности и одбране послала је током 1990. године преко 900 службеника у неких 50 земаља да промовишу продају америчког оружја. Прецизније речено америчка влада шаље менаџере да продају њено оружје широм света. Сједињене Државе 1989. продају оружја у вредности од 12 милијарди, а 1991. у вредности од 40 милијарди долара. Извоз оружја у Трећи свет у овом периоду порастао је за 138%[49].

Претходно изнети подаци показују да на међународној сцени Сједињене Америчке Државе наступају као јединствено предузеће. Иза тог моћног јединственог предузећа стоји огромна војна, па самим тим и политичка моћ, супротно основним начелима либерализма које јавно заступају. Различити интереси појединаца и друштвених група и поштовање процедуре настале ради регулисања њихових међусобних односа, што у основи чини стуб америчке либералне демократије, иду у други план. Све се подређује америчком националном интересу, односно оном интересу који врх америчке администрације прогласи за национални. То је могуће зато што знатан део грађана Сједињених Америчких Држава преко таквих послова, на непосредан и посредан начин, баштини остварену добит. На другој страни, продајом оружја, његовим испробавањем и рекламирањем његове прецизности и убојитости, у ограниченим сукобима широм света, уједно се рекламирају и остали производи с ознаком “Маdе in USA”.

Не треба заборавити да се употреба (или продаја) већ произведеног оружја, у ограниченим сукобима, празне његови стокови и омогућава производња новог још савршенијег и убојитијег. Рекламирање америчких производа, посебно војних, често је потпомогнуто употребом разних притисака и уцена од стране администрације. Ту можемо тражити један од кључних разлога зашто се демократске државе Запада, заправо, државе западне процедуралне демократије, посебно оне моћније, на међународној сцени понашају недемократски – најчешће тоталитарно и не устежу се од кршења кључних постулата међународног права.

Кршење међународног права од стране моћних држава Запада, чешће је после краха Совјетског Савеза као државе, односно равнотеже моћи на међународном плану. Исто би се тако понашала и моћнија (монополистичка) предузећа на националном тржишту да нема неутралне силе (државе) која регулише њихове међусобне односе. Зато оне ради задовољења својих националних интереса, у недостатку неутралне моћи која би их у томе спречила, могу кршити норме међународног права. Ту можемо тражити узроке све чешћег актуализовања Брежњевљеве доктрине о ограниченом суверенитету, која се односила на земље Источне Европе; а којој се тада Запад жестоко пропагандно–реторички[50] супротставио. Садашњи покушаји ограничавања суверенитета мањим државама од стране Сједињених Америчких Држава и њених савезника, мотивисани су, пре свега економским разлозима. Тиме се њихове економије настоје ставити под своју контролу. За остварење овог циља ради се паралелно. На једној страни, политичким средствима (притисцима, уценама, претњама) покушавају се ставити у зону свог политичког, а касније и економског утицаја.

Други систем је знатно суптилнији, заправо, прво је неопходно порушити баријере које националне државе, ради заштите својих интереса, постављају њиховим мултинационалним компанијама, односно својих националних економија. Такво тржиште се тада у потпуности преузима ако може лојалном, а ако не, тада и нелојалном конкуренцијом. Од потпуног губљења економске до политичке независности, само је један корак.

ДОКТРИНАРНА УТЕМЕЉЕНОСТ ПРИКРИВЕНИХ ДЕЈСТВА И ЊИХОВА ДИСТИНКТИВНА ОБЕЛЕЖЈА

Према америчким званичним гледиштима, прикривена дејства се изводе кроз паравојне акције, у оквиру операција “Унутрашње одбрана пријатељске земље” (Foreign Internal Defence) и дефинисане су (у теоријском и доктринарном смислу) још 1976. године, у правилу ФМ 100–20 (Field Manual 100–20: “Military Operations in Low Intensity Conflict“)[51] на основу искустава Вијетнама, Лаоса и Камбоџе. Ова операција подразумева примену мера и поступака широког спектра “без формалног ратног стања“ које предузимају оружане снаге и друге агенције Сједињених Америчких Држава у пружању помоћ држави која је уговором (или споразумом) између две владе, прихватила помоћ или подршку у одбрани од деструктивног деловања унутрашњих снага (или у новије време), наметањем те подршке, уколико то одговара интересима Сједињених Америчких Држава. Другим речима, Сједињене Америчке Државе, кроз примену ових операција, у зависности од сопствених интереса у дотичном региону и шире, користи дупле стандарде путем различитих форми, којима угрожавају (или потпуно уништавају) суверенитет једне државе, на начин да преко сецесионистичких (терористичких) група и покрета, руши легално изабране владе, односно, штити претходно устоличене режиме.

Мада су оне саставни део војних операција оружаних снага Сједињених Америчких Држава, најчешће се ове операције организују и планирају у условима када се из оправданог разлога не могу (или не желе) предузети мере непосредне војне интервенције. У остварењу својих циљева према земљи коју сервисирају, пружањем подршке и помоћи и стављају под свој заштитни кишобран, Сједињене Америчке Државе најпре, кроз Информационе операције и Стратешке комуникације, пружају држави “штићенику” дипломатску и политичку подршку, како би се у светској и домаћој јавности створило уверење у оправданост таквих поступака, затим крећу у снабдевање “штићеника” оружјем и другом војном опремом и пружање обавештајне, инструкторске, експертске и саветничке помоћи, како би се он одбранио “сопственим снагама”. Уколико се реализоване мере и поступци покажу недовољним и неефикасним, приступа се непосредном ангажовању оружаних снага Сједињених Америчких Држава, како би у садејству или самостално одбранили од побуњеничких или сепаратистичких снага. Пример таквог ангажовања снага и средстава тајних операција јесте пружање помоћи Хрватској у војном сламању Војске Републике Српске Крајине.

Прикривена дејства се заснивају на тајном међудржавном уговору или споразуму Сједињених Америчких Држава и штићене стране, и том приликом се ангажује целокупан амерички потенцијал (у пуном капацитету), почев од дипломатије, привреде, обавештајних служби и специјалних снага за реализацију појединих мера и активности из различитих видова оружаних снага. Унутрашња одбрана пријатељске земље остварује се искључиво оружаним и другим снагама Сједињених Америчких Држава, преко приватних војних консалтинг компанија или комбиновано.

НОРМАТИВНА РАЗРАДА ПРИКРИВЕНИХ ДЕЈСТАВА

Након нестанка глобалне опасности и тзв. Совјетске претње, у америчким војним круговима, почеле су опсежне припреме на ревизији или редефинисању постојећих стратегија и доктринарних концепција, а све у циљу њиховог прилагођавања новим констелацијама снага у свету и новим потребама и изазовима. Највећи број до тада важећих стратегија или доктрина показало се превазиђеним и неефикасним у новом стратешком окружењу. У том интервалу, напуштене су поједине стратегије и замењене новим, а неке су морале бити подвргнуте ревизији. Готово идентичан случај је и са доктринарним концептима. За прикривене операције изузетан значај има увођење стратегије реаговања на регионалне кризе, а у домену доктрине увођење концепта “операције из свих димензија”. Наведене стратешке и доктринарне промене имале су пресудан утицај на даљи развој "прикривених операција" у оквиру оперативног концепта под називом “Сукоби ниског интензитета”, који је 1993. године, усвајањем правила ФМ 100–5 (Field Manual 100–5: “Operations“) преименован у концепт “Операције изван оружане борбе”. Промена доктринарног концепта, по аутоматизму, повукла је промене и код правила употребе оружаних снага, смерница и приручника које су у надлежности ресорног органа – Пентагона.

СТРАТЕГИЈА СУКОБА НИСКОГ ИНТЕНЗИТЕТА

Почетком осамдесетих година двадесетог века стратегија специјалног ратовања (и на њој разрађена доктрина) модификована је у нову доктрину под називом “Сукоби ниског интензитета”. У борбеном правилу ФМ 100–20 из 1982. године, детаљно је у доктринарном погледу разрађен “Сукоб ниског интензитета”. У току 1986. године усвојена су нова доктринарна правила која су ближе разрадила мере и поступке оружаних и других снага и агенција Сједињених Америчких Држава, у циљу пружања подршке пријатељским земљама.

У званичним документима из тог периода, сви напори и мере Оружаних снага САД, на плану пружања подршке, своде се на реализацију две врсте операција: пружање подршке побуњеничким или против-побуњеничким снагама у одређеној земљи. Сходно томе, оружане снаге и друге агенције САД, у оквиру пружања услуга побуњеничким дејствима у другој држави, обезбеђују опремање и обучавање побуњеничких снага, што се остварује:

1. регрутовањем и организовањем снага за конвенционално или герилско ратовање,
2. извођење психолошких операција,
3. развојем институција и инфраструктуре,
4. обавештајном подршком,
5. субверзивним деловањем,
6. саботажама и
7. снабдевањем потребним средствима.

У другом случају, операције америчких снага у против-побуњеничким дејствима обухватају: обавештајне операције, здружене/комбиноване вежбе, цивилно–војне операције, достављање хуманитарне помоћи, логистичку подршку, контролу становништва и ресурса, борбу против трговине дрогом и тактичка дејства.

ОПЕРАЦИЈЕ ИЗВАН ОРУЖАНЕ БОРБЕ

Извесне промене у погледу садржаја и примене прикривених операција настају 1993. године усвајањем новог борбеног правила у издању ТРАДОК-а (The U.S. Army Training and Doctrine Command – TRADOC), ФМ 100–5. Ставови дефинисани у том доктринарном документу (насупрот свим очекивањима) у оном делу који се односи на прикривене операције, није донео револуционарне и далекосежне промене. Једина значајнија промена је та што се термин “Сукоб ниског интензитета” замењује термином “Операције изван оружане борбе”, тако да од тог периода први термин престаје да се користи у војној комуникацији, у војним документима и прописима и уопште у војној лексици. Уместо њега, користе се термин “Операције изван оружане борбе” или “Операције које немају ратни карактер”. Терминолошка промена и нова категоризација операција донела је и промену карактера наведених војних активности.

Евидентна су настојања америчких војних стратега да нова правила прилагоде и у терминолошком и у садржајном погледу новим околностима. Пре свега, посебно истицање унилатералног ангажовања Сједињених Америчких Држава на територији других држава и наглашавање улоге америчких оружаних снага у сукобима или кризама, било би по оцени стручњака контра продуктивно с обзиром на задатак промовисања универзалних вредности, као што су демократија, слобода и слично. У садржајном погледу, дошло је до незнатног повећања броја операција у односу на “Сукобе ниског интензитета”.

Према новом правилу, унутрашња одбрана страних држава добила је још више на свом значају, због промене приоритета ангажовања оружаних снага. Ове операције спроводе најчешће снаге за специјалне операције, али у одређеним ситуацијама те задатке могу реализовати и друге агенције самостално или у садејству. Пружање подршке и помоћи другим пријатељским земљама, реализује се путем: саветовања, обучавања и организовања војних и паравојних формација стране државе, чиме се стварају предуслови да оне преузму одговорност за унутрашње или интерне нестабилности и кризе.

РЕЦЕПТУРЕ ПРИМЕНЕ ПРИКРИВЕНИХ ОПЕРАЦИЈА У ГРАЂАНСКИМ РАТОВИМА НА ПРОСТОРУ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Према доктринарном документу ФМ 100–5 из 1993. године, наводе се четири категорије операција из домена “Сукоба ниског интензитета”, по старој терминологији, односно “Операција изван оружане борбе” у којима могу учествовати оружане снаге Сједињених Америчких Држава, а то су:

1. подршка побуњеничким или против-побуњеничким дејствима,
2. борба против тероризма,
3. операције одржавања мира и
4. мирнодопске операције.

Поједине операције или активности не искључују једна другу, већ се често преклапају, допуњују или пак одвијају симултано. Цео спектар ових операција, с обзиром на степен и обим примене војне силе може се поделити у три категорије.

1. У прву категорију спадају операције које се примењују без употребе грубе војне силе (тврда моћ) и ту убрајамо: евакуацију цивилног становништва из угрожених подручја, контролу наоружања, подршку домаћим цивилним структурама, хуманитарну помоћ и елиминисање последица и спасавање од елементарних непогода и других техничких катастрофа.
2. У другу категорију спадају операције које укључују примену неких облика силе и то у ограниченом обиму: борба против тероризма, спречавање производње и растурања дроге, операције очувања и наметања мира.
3. Трећа категорија  подразумева операције које изискују употребу силе у већем обиму и ту спадају операције демонстрације силе, подршка побуњеницима и борба против побуњеника.

Сви напред наведени облици и методе испољавања “Сукоба ниског интензитета“ или новим жаргоном речено “Операције изван оружане борбе” су примењени од самог почетка избијања сукоба на простору бивше Југославије, а првенствено на простору Хрватске и Босне и Херцеговине током грађанског рата од 1991. до 1995. године и оружаних сукоба из периода од 1998. до 1999. године на Косову и Метохији. Према томе, примена ових рецептура од стране Сједињених Америчких Држава представља константу када је реч о сукобима на овом подручју, јер је цео спектар метода и поступака – операција из тог арсенала у различитим фазама примењен са различитим степеном интензитета, обима и учесталости.

“Операције изван оружане борбе” представљају војну доктрину Сједињених Америчких Држава (и НАТО “холдинга“) које претендују на поседовање планете земље и свих њених ресурса. Већ виђено у историји људског рода (више пута), али за разлику од претходних историјских етапа, у првом офанзивном ешалону није мач (као у гвоздено доба) нити топови са олученим цевима (из времена индустријске револуције), већ информација у најбуквалнијем смислу (јер време у којем ми живимо је информационо доба). Следствено томе, та доктрина почива на информационим и психолошким операцијама као кључним методама у офанзивној пракси. Саме информационе и психолошке операције су најважнији механизми за изнуђивање предности на простору бојишта, који је како смо видели планета земља. Тај механизам је састављен од мноштва склопова модуларног типа чији су основни елементи:

1. Информација;
2. Пропаганда;
3. Реклама;
4. Интоксикација и
5. Дезинформација

ИНФОРМАЦИЈА

Ниједна чињеница се не може назвати "информацијом", све до оног момента, док не буде саопштена. Тако на пример, реченица – “Дан је сунчан.“ – није информација, све док Вам ову реченицу неко не саопшти (док Вас не информишу). На пример, рођак Вас позива да заједно пођете на излет и саопштава Вам (информише Вас) да је напољу “сунчан дан“.

У војној доктрини, “сирова информација“ се разликује од “обавештења“. Под “обавештењем“ се подразумева информација која је проверена кроз тростепени механизам процене. Тај механизам процене обухвата три категорије:

1. процену извора,
2. процену садржаја и
3. проверу истинитости онога што је саопштено.

Што је већа оцена сваке од ове три категорије процене (свака категорија се за себе посебно оцењује), то информација има већи кредибилитет (објективност). На пример, обавештајац је “сазнао“, да Вас је рођак информисао, како је дан сунчан.

Принцип процене извора информације (рођака који преноси информацију о сунчаном дану) функционише овако:

1. рођак до сада никада није погрешио,
2. јули је месец, врло вероватно је тачно то што рођак каже,
3. други грађани такође тврде исто.

Дакле оцена кредибилитета информације је врло висока и са великом вероватноћом може да се рачуна са сунчаним временом. Без обзира колико је висок кредибилитет информације и одсуство мотива због којих би Вас рођак лагао, не може се никада имати апсолутно поверење у потпуну тачност информације, јер свака (али баш свака) информација, по дефиницији важећој у војно–обавештајном свету, има три могуће слабе тачке и то:

1. Информатор – Можда је информатор (рођак), непоправљиви оптимиста, коме је циљ, да Вас убеди, да изађете и проведете мало времена са њим, па је занемарио благу облачност која наилази. Можда је склон да верује синоћној временској прогнози, без да је и погледао кроз прозор, или му је била жеља да Вам саопшти неку добру вест, или да Вас просто позове на пецање...
2. Средство комуникације (канал преноса) – Ако Вам је саопштио вест телефоном, можда је у том моменту дошло до пуцања везе или шума и Ви једноставно нисте добро чули (погрешно сте чули), или Вам је пак ту информацију проследио преко посредника, ваше баке рецимо, која је наглува...
3. Информисани – Можда имате умишљај о томе, зашто Вас је уопште звао, те мислећи, да хоће нешто од Вас, или га настојите избећи или претпостављате да претерује и да време сигурно и није тако добро... Оваквих варијабли је безброј!

На обавештајној школи у свакој армији света, када објашњавају појам информације, користе се Ведском причом о неком властелину из долине Ганга, који никада није видео слона и желећи да сазна шта је то слон, пошаље шест слепаца у шуму са задатком да му прикупе информације. Властелин је добио следеће информације о слону:

1. Слон је дугачак и еластичан као црево;
2. Слон је велики и мекан као кожни шатор;
3. Слон је шиљат и гладак као велики зуб;
4. Слон је округао и храпав као дебло кедра;
5. Слон је огроман као планина;
6. Слон је витак и уврнут као сврдло.

Властелин је после овог извештаја био у још већој недоумици, него ли пре кампање информисања. Мада ни једна од информација није потпуна лаж, ова прича треба да илуструје следеће обавештајне аксиоме:

1. Ни једна информација не садржи апсолутну истину;
2. Потпуна објективност не постоји;
3. Бити опрезан према претензијама на објективност;
4. Сваки појединачни сведок једног догађаја има своје субјективно виђење и доживљавање, из чега произлазе различити утисци.

Из датих аксиома је очигледно да, када је у питању јавно мњење, не постоји могућност да различитим критеријумима објективности које оно нуди, дођемо до апсолутно тачног закључка о некој појави или догађају.

Сада знамо да једна “чињеница“ може постати “информација“ само преношењем ка објекту информисања. Међутим, осим што чињеница може бити пренета у изворном (директном) облику (што је могуће само у случају преноса чињенице, од стране професионалног обавештајца, ка претпостављеној команди), постоји још седам начина њеног преноса ка јавном мњењу, који у највећем броју случајева (заиста су изузеци јако ретки) за резултат имају "информацију", која делимично или потпуно не одговара почетној чињеници (то нешто говори о феномену медија, али то је нека друга тема). Тих седам врста трансмисије, уствари представља, седам начина изношења, преношења и “пред перцепцију“ јавног мњења. Обичан грађанин, који појма нема о професионалном обавештајном послу, не среће се у животу са другачијом врстом информације (са часним изузетком стручне и егзактно научне информације). Човек урбане данашњице, информацију добија (купује) на медијском тржишту. Тих седам начина, које медији користе да би представили одређену информацију су:

1. да је потврђују,
2. да је негирају,
3. да је игноришу,
4. да јој увећавају значај,
5. да јој умањују значај,
6. да одобравају акцију и
7. да не одобравају акцију.

ПРОПАГАНДА

Појам “пропаганда“, први пут је употребљена у писаном тексту који датира из 1689. године, у Ватиканском документу који говори о оснивање “Заједнице за ширење вере“ (у изворном облику на латинском – ”Congregatio de propaganda fide”). У овом документу, у свом елементарном смислу, појам “пропаганда“ је подразумевао информацију, која се преноси јавном мњењу.

Временом, смисао појма “пропаганда“ еволуира и 1792. године се појављује у речнику “Oxford compinion English”, као термин који значи – акцију изведену над јавним мњењем, како би се оно навело да подржи или одбаци одређене политичке идеје; Све до ХХ века када речници, под “пропагандом“, подразумевају синоним за испирање мозга, блеф и лаж. Другим речима, неистина или лаж, је савремени популарни смисао појма “пропаганда“.

У војној доктрини, “пропаганда“ је појам везан за начин и метод преношења "информације", коју једна страна жели пренети другој (противничкој) или трећој (пасивној) страни. У зависности од тога која страна је циљана, те од тога шта је циљ "информационе операције", пропаганда може бити:

1. Бела пропаганда – Са идејом да јавном мњењу пасивне стране (стране која није у сукобу) обелодани "своју истину", образложи своје поступке и ставове, као праведне и изнуђене, са циљем придобијања наклоности и подршке за своје акције. При томе, важно је имати на уму да:

а.     пасивних има и на противничкој страни;

б.  ова врста пропаганде не сме да садржи отворену или доказиву лаж. Осмишљена је тако да се тешко може компромитовати. У садржају ове врсте пропаганде архитекта и емитер говоре искључиво о себи у најлепшем светлу.

2. Сива пропаганда – Са циљем да се (како противничкој, тако и пасивној страни) прикрије права идеја маневра акције која се одвија на другом месту. Ова врста пропаганде је "информациона операција" која представља скретање пажње јавног мњења, са праве суштине активности. Очекивани ефекат је извођење маневра, мимо критичке пажње противника и јавног мњења пасивне стране.
3. Црна пропаганда – Са циљем да се код противничке стране изнуди погрешна одлука у вези реакције на спроведену акцију и притом задобије одобравање и наклоност пасивне стране. Ова врста пропаганде је саткана од свих врста неистина, обмана, спинованих информација, подржаних интензивним медијским притиском и ако је потребно, у циљу појачавања ефекта, употребом силе, па чак и терора на простору који је обухваћен акцијом.

Пропаганда, уопште узевши, има следеће карактеристике (оно што је чини пропагандом, а не неком другом методом):

1. Она поручује оно што заиста тврди да поручује, без обзира да ли је то отворена лаж или истина, или можда полуистина (спинована, дорађена истина);
2. Увек изгледа као средство које делује на рационалном плану, а у пуноћи свог ефекта, обавезно делује на најирационалнијем пољу колективно несвесног;
3. Заснива се на принципима дуализма, ако постоје апсолутно добри људи, онда постоје и апсолутно лоши, а апологија наводног добра се постиже негирањем и одбацивањем наводног зла.

РЕКЛАМА

Као и пропаганда, “реклама“ предаје информацију јавном мњењу и може бити и истинита и лажна. Међутим, то је неважно за постизање циља рекламе (реклама нема за циљ да информише, већ да утиче на понашање). Око самог појма “реклама“ нема много недоумица, јер је релативно недавно настала као термин (у време развоја електронских медија, а у касној фази и штампаних). Роберов речник каже да је реклама: “Психолошко дејство на публику у комерцијалне сврхе“.

Војни теоретичари се такође слажу да је дејство рекламе искључиво психолошко, међутим у њиховој пракси, реклама гађа дубље у простор ирационалног. Од пропаганде је не разликује само то што реклама никада не алудира на противничку страну, већ сасвим супротно, за разлику од пропаганде инсистира на не привлачењу пажње на противника (чак ни не добронамерне пажње). Јер би (као и у комерцијалној реклами) такав поступак имао неповољан ефекат – само подсећање јавног мњења да постоји друга страна је штетан по планирани резултат кампање.

Не комерцијалне рекламне кампање, у политичке сврхе, патентиране су и смишљене у Сједињеним Америчким Државама. Оне су отвориле простор за злоупотребе психолошких и психијатријских техника при продукцији аудио визуелног материјала рекламе. Од тих педесетих година ХХ века, до данас, уз подршку експертског апарата, пентагон и Националне Безбедносне Агенције (National Security Agency – NSA) развијени су моћни механизми манипулације масом (јавним мњењем) у рекламним кампањама, специјално пројектованим за придобијање симпатија гласачког апарата сопствене популације (грађана Сједињених Америчких Држава). Ти механизми су (по свим категоријама) врста рекламе, али не комерцијалне већ политичко идеолошке природе и ипак остају само реклама, јер до циља иду директним, а никако заобилазним путем.

ИНТОКСИКАЦИЈА

Прегледом лингвистичких речника појмова и израза доћи ћемо до податка да је термин “интоксикација“ реч латинског корена и да у буквалном смислу значи; тровање. Међутим стоји и да је то неологизам који у сленгу означава подло и нечасно деловање са циљем да се наметну одређени ставови и мишљења.

Међутим извесно је да тај израз потиче из војне терминологије и да означава поступак, усмерен искључиво на противничку страну, са циљем да се обмане и наведе на погрешне одлуке.

Оно што “интоксикацију“ разликује од “дезинформације“ је циљна група. Наиме, док је “дезинформација“ усмерена ка јавном мњењу, “интоксикација“ је искључиво дизајнирана за деловање на противниково “нео кортекс“ (мозак као место доношења одлука). Интоксицира се руководство противничке стране (један или неколико људи), а “дезинформише“ се читава популација. У складу са тим, за Слободана Милошевића би могли рећи да је био жртва интоксикације, а за грађане Србије, који су се о рату у бившој Југославији информисали из медија (и то још увек чине), можемо са великом вероватноћом претпоставити да су дезинформисани.

Потребно је рећи да иако је војног порекла, “интоксикација“ се не ограничава само на војне послове, већ често и на послове везане за унутрашњу, или чешће спољну политику, банкарство, индустрију...

Класичан и опште познат случај интоксикације је случај навођења Адолфа Хитлера и његовог врховног штаба на убеђење да ће се 1943. године, савезници искрцати на Сардинијско–Корзиканску и Грчку обалу. Да би Вермахт што спремнији и јачи и да би ефикасно дочекао удар савезника, на Сардинији и у Грчкој, са Сицилије и Италијанског медитерана, су пребачене значајне снаге. Добро нам је познато шта се даље десило, комплетна Немачке “Група армије Е“ налазила се у моменту инвазије 2.000 км источније. Један од најпикантнијих примера операције интоксикације нео кортекса Вермахта су извели Енглези, тачније Британска Служба Безбедности МИ–5 (The Security Service – MI5) и низом оваквих акција команда Вермахта, Абвер и сам Хитлер су наведени да, са високим степеном убеђености, верују у нешто што није тачно. У сложеном и компликованом скупу разних дезинформација и интоксикација, које све заједно чине обавештајну операцију “Инвазија“, најелегантнија је поменута интоксикациона акција МИ–5 под именом “Мартин“.

Операција “Мартин“ 

Енглески утопљеник, раних средњих година, узет је из мртвачнице у Манчестеру и именован је као Мартин. Обучен је у мајорску униформу морнаричке пешадије. Пажљиво одабраног веша и под одела израђеног у фабрици “Гивса“ (која је шила искључиво за краљевску морнарицу). Затим су му на електричном радијатору отопљена стопала да би навучене официрске ципеле легле као саливене, а у џепове униформе стављена су писма мрзовољног оца и не претерано верне веренице, позоришне улазнице, рачуни из официрске кантине у бази “Скај оук“. Сва ова документа су обавештајци носали данима по џеповима пре “предавања“ Мартину, како би документа и папири били систематски изгужвани и како би добили пригодно истрошен изглед. Између осталог Мартин је, осим својих личних папира, имао и нешто поште коју су велики шефови слали један другом, што је и нормално, јер је наш Мартин био курир у обавештајном сектору морнарице, где ту службу искључиво служе официри. МИ–5 је савршено погодио тон и ноту комуникације међу шефовима коју је преносио Мартин. Шефови воде куртоазну формалну комуникацију о општим дневним стварима, са понеком алузијом на операцију искрцавања, шале се на рачун јенкија и одају тон ситуације у којој сви све Знају. У том мозаику информација Хитлерови искусни контра-обавештајци, требало би да наслуте претњу на корзиканској и грчкој обали. Када је Мартин био потпуно опремљен и спреман, испуштен је једне ноћи из чамца и то баш у ували сеоца Хуелва у којој је деловао дуго времена вешто инфилтрирани немачки шпијун, иначе Ирац и фотограф. Та увала је била погодна и због тога што су у њој струје повољне и носе према отвореном мору. Хитлер, благовремено информисан о чињеницама (оцењеним веома високом оценом поузданости), доноси одлуку да Другу тенковску дивизију и Једанаесту торпедну флоту, са обала Сицилије, хитно пребаци на Корзику и Егејско море, а “Групе армије Е“ утврди у дубинама Грчког копна.

Дан "Д" је могао да почне...

ДЕЗИНФОРМАЦИЈА

Дезинформација је манипулисање јавног мњења, у политичке сврхе, путем информације обрађене заобилазним средствима. Дезинформацију чине 3 кључна елемента:

1. Манипулација јавног мњења (без чега би била интоксикација);
2. Индиректна заобилазна средства (без чега би била пропаганда);
3. Унутрашње политички или спољно политички циљеве, у односу на противничку страну (без чега би била реклама).

Дезинформација (да би функционисала) мора да има следеће чиниоце:

1. Наручиоца,
2. Агента,
3. Истраживање тржишта,
4. Подршку,
5. Преносник,
6. Тему,
7. Обраду теме,
8. Резонантну кутију и
9. Мету (циљну групу).

Наручиоц је онај ко извлачи корист из операције дезинформисања и који финансира њене трошкове.  То финансирање може бити својим новцем, новцем ментора који остаје у сенци, новцем опљачканим од народа у виду чланарине или пореза.

Наручилац ангажује агенцију, која је одговорна за спровођење кампање дезинформисања, а агенција одговорна наручиоцу, ангажује Агенте који се уобичајено (још од времена Андропова) називају “агенти за ширење утицаја“. Ни специјализована агенција, ни агенти, се неће упустити у кампању, а да претходно нису проучили како шта може бити прихваћено и како шта да се учини прихватљивијим. Не дезинформише се интелектуална елита неке развијене земље на исти начин као човек са улице у земљи трећег света. Зато ће, пре започињања било каквих активности, приступити истраживању тржишта.

Истраживање “тржишта“ нужно доводи до избора одређене врсте подршке за коју ће се закачити преносиоци (као вагони за локомотиву). Циљ дезинформације је да се јавност наведе, не само да лако прогута оно што јој се нуди, већ и да у то верује.
 
Подршка дезинформацијама ће стога бити “мале истините чињенице“ (или чињенице које се сматрају истинитим), на које се у фази креирања дезинформације надограђују елементи манипулације. За разлику од рекламе, код дезинформације је неопходно више преносника (у супротном, све би личило на пропаганду). Дезинформатор систематски тражи саучесника (обично несвесног), који ће моћи да постане жртвени јарац операције и на кога ће се обрушити кривица (у виду реакције јавног мњења), ако опрерација не успе.

Свака кампања дезинформисања треба да има што је могуће једноставнију тему. Код дезинформације тема може да се обрађује (третира) на више начина. Тема може да се износи, а да се при том не каже никаква информација, или да се каже непотпуна, тенденциозна, пажљиво изокренута или потпуно лажна информација.  Могуће је и да се пажња јавног мњења циљано одвуче или засити неком ексклузивном информацијом (скандалом и сл.) која наводи јавно мњење да изгуби сваки смисао и способност да разликује оно што је значајно, од онога што није. Језик који се користи за излагање теме треба да буде приступачан и разумљив, али често са одређеним значењем (кодом). Ако тема није потпуно рационална има изгледа да буде боље прихваћена.

Тема која је наоружана својом подршком, поверава се агенту који шири утицај и који тражи средство да је пренесе публици (тзв. резонантној кутији). Сценарији могу бити различити: агент може тему поверити новинару као тајну вест, може да је лично прода одређеној организацији, можда ће лично у контакту са јавности да пренесе одређене информације у виду интервјуа, предавања, трибине и сл. Сви ти облици преношења се називају једном речи “резонантна кутија“.

Да би се добро извела операција дезинформисања, ретко је довољна једна "резонантна кутија". Потребно је да цео оркестар резонантних кутија емитује тему. То није тако тешко како се на први поглед чини, јер медији имају тенденцију да копирају једни друге и да говоре “оно о чему се говори“, а постоје часописи и тв. емисије које се сматрају значајним и које други теже да копирају и прате.

Да би се обезбедило оркестрирано извођење, биће довољно да се има контакт са “добрим“ листом, или са популарном емисијом. Ангажовани агент за ширење утицаја обично је плаћен и агенција која га је ангажовала, а агенција је обично у позицији да потпуно управља поступцима свог агента (обично је агент на неки начин уцењен). Лоша страна његове улоге је та што, у случају компромитације операције, он бива лично компромитован (“мокар“).

Прва резонантна кутија може такође да делује за новац или за привилегије, политичке симпатије, неку другу одређену корист. Ако нема непосредног плаћања, сматра се да је резонантна кутија “частан пословни партнер“. У америчкој обавештајној фамилији важи правило да агенти пристају да буду регрутовани из четири могућа разлога. Та четири разлога су сажета у скраћеници “MICE“ (миш–мишеви) – money, ideology, sex and ego (новац, идеологија, секс и самољубље). Исти принцип важи и за агенте утицаја, као и резонантне кутије које зависе од њих.

Коначно долазимо и до мете. Мета је по дефиницији јавно мњење циљане људске заједнице. Толеранција дезинформисања је ограничена. Она је директно пропорционална неупућености становништва у одређена питања, а обрнуто пропорционална предрасудама које су неповољне за акцију дезинформисања. Ситуација често налаже да се пре избора циљне групе створе предрасуде (код циљне групе) које треба да буду добра подлога да би се кампања дезинформисања примила, а тек затим се кампања покреће. На пример: ако је циљ кампање припрема војне акције, ствараће се и ширити непријатељство према страни која треба да буде нападнута.

У примеру Ирака, то се огледа у томе што је Садам Хусеин третиран као Хитлер у серији кампања дезинформисања и пропагандних кампања, да би се светско јавно мњење сагласило са бомбардовањем Ирака. Тај поступак је све чешће називан “демонизација“ или “сатанизација“. Демонизација не произилази из пропаганде, већ из дезинформације која је конструисана на лажним подацима. Она се свакако примењивала у пракси вековима, али чињеница да се реч појављује спонтано у писаном или говорном језику, данас значи да је ушла у систематску употребу. Демонизација се састоји у томе да се, што је могуће више, оцрни потенцијални непријатељ, често без и најмањег повода, неосновано и незаслужено, али обавезно на основу подршке дезинформацијом – на искривљене чињенице, фалсификоване вести, лажне изјаве, фотомонтаже, или манипулације чињеницама.

Истакли смо да је циљ дезинформације да створи два табора, табор добрих и лоших момака, црног и белог, јавно мњење је у ствари једно велико дете и закључује уз помоћ суфлера (дезинформатора). Успешно изведена операција дезинформисања у јавном мњењу ствара:

1. са једне стране квази једноумље психотичног карактера, а са друге,
2. ирационално стање да се види само суштина дезинформације, која се по правилу преувеличава и доводи до феномена ауто-дезинформисања.

На тај начин, и сами дезинформисани постају дезинформатори. У одређеној обавештајној литератури, овај феномен се назива још и феноменом "вампиризма". Ова појава је слична оној коју називамо “јавном гласином“ и коју су социолози проучили и дефинисали. Када дезинформација постаје “јавна гласина“, дезинформатор је постигао пун успех, јер дезинформација више нема потребу за њим, већ се сама мултиплицира.

Важна напомена:

Дезинформација се само површно обраћа циљној групи на рационалном нивоу. Она тежи да је доведе у заблуду. У дубини, дезинформација се обраћа емоцијама циљане групе на свим нивоима емоција (срцу, утроби и страстима) које су код човека увек јаче од убеђења и разума!

ПРАКТИЧНА ПРИМЕНА

Пре него што се позабавимо случајевима информационих операција и кампањама дезинформације на примерима рата у бившој Југославији, покушаћемо да, на једноставнијем примеру, прикажемо практично деловање једне овакво сложене операције.

Претпоставимо следећу чињеницу:

Замислимо ситуацију у којој је неки господин, назовимо га Ракић, истукао своју жену. 


Наш задатак је, не да објаснимо шта се догодило, већ да уверимо јавност како је господин Ракић невин. Теоретски постоји дванаест професионалних начина да се то учини. Ти начини су:

1. Негација чињеница,
2. Извртање чињеница,
3. Мешавина истине и лажи у различитим варијантама,
4. Промена мотива,
5. Промена околности,
6. Сенчење (ублажавање),
7. Камуфлажа,
8. Интерпретација,
9. Уопштавање,
10. Илустрација,
11. Неједнака заступљеност и
12. Једнака заступљеност.

Негација чињеница

Овај метод дезинформације би користили у ситуацији у којој имамо довољно разлога да верујемо, да јавност нема начин да провери шта се стварно догодило између господина и госпође Ракић. У том случају, сасвим једноставно ћемо да негирамо чињеницу и кажемо: “Господин Ракић није тукао Госпођу Ракић“.

Извртање чињеница

Међутим, уколико је јавност у току ствари и уколико је упозната са брачним догађањима, биће тешко потпуно негирати чињеницу која инкриминише господина Ракића. У том случају, изабраћемо метод извртања чињеница јер, иако је јавност упозната да се нешто десило, врло је вероватно да не зна поуздано шта, тако да ћемо изјавити и поуздано тврдити да је: “Госпођа Ракић истукла господина Ракића“. Тиме оправдавамо брачу сцену за коју је јавност чула и господина Ракића представљамо као потпуно невиног. Кроз овакву дезинформацију, ми господина Ракића представљамо као симпатичну особу, ако при томе госпођу Ракић представимо као антипатичну, господин Ракић ће изгледати још симпатичније.

Мешавина истине и лажи у различитим варијантама

Јасно је да су ове две методе екстремне, и да дезинформатори чешће прибегавају мешавини истине и лажи. Пошто са правом претпостављамо да је јавност, преко комшија, мање више била у току збивања и да је релативно упозната са догађајима, сматрамо да је несмотрено подметати стопроцентну лаж.

На пример неће се негирати да је господин Ракић ударио госпођу Ракић, али ћемо зато рећи да је она прва почела. Овај принцип се много користи у дезинформисању, јер према савременом схватању ствари, онај ко је први нападнут има сва права.

Треба нагласити да је појам агресије сасвим нејасан. На пример: на рачун случајног пролазника направите неумесну примедбу, он Вас опсује, Ви њега ошамарите, он Вас удари песницом, Ви на њега потегнете шрафцигер из алата, а он извади револвер. Питање је ко је ту кога напао? Дезинформатор не мора да буде упућен  у све ове ствари. Пошто је добро проучио социјално окружење породице Ракић, он можда може да закључи да је добро што ју је истукао јер, у друштвеној заједници у којој живе Ракићи, то се можда и не сматра кривицом, тј. социјално је прихватљиво понашање.

Промена мотива

У случају да сте сазнали да је господин Ракић жестоко претукао госпођу Ракић, помислићете да је желео да је повреди и да је зао човек. Међутим, ако се претпостави да је у питању еротско бичевање и да је госпођа Ракић дуго времена управо то тражила од мужа, како би је задовољио, е у том случају све се мења. Чињенице стоје, он ју је тукао, али да ли ћемо му замерити? Напротив, да је у овом случају није тукао, могли би смо да га оптужимо за садизам, да је женомрзац и да није хтео да задовољи сопствену жену. Видите ли сада колико су чињенице, у рукама стручног дезинформатора, бескрајно растегљиве и савитљиве.

Промена околности

То је метод за који ћемо се свакако одлучити уколико знамо да однос снага између Господина и Госпође Ракић није познат јавности. Можемо изјавити да је реч о брачном пару, те да Госпођа Ракић има више од 100 кг, а Господин Ракић једва 50 и да целу ствар третирамо на шаљив начин, у циљу доказивања његове невиности. На пример, можемо изјавити и ово: “Људи како је Госпођа Ракић праснула у смех кад је Господин Ракић подигао ону ручицу на њу“. Замислите само једну такву слику... Изазива смех, зар не?

Промена односа снага је врло уобичајен принцип. Слично претходном, може се сакрити да је рецимо “армија А“ опремљена модернијим оружјем од “армије Б“, али се притом упорно инсистира на истинитој или лажној бројној надмоћи “армије Б“. И друге околности могу да се мењају у ходу. Пошто Господин Ракић нема навику да туче своју жену, може бити да је подлегао расположењу за које је она одговорна. Можда је управо сазнао да га вара или је био нервозан јер је тог јутра добио отказ, или га треба разумети јер потиче из дома за незбринуту децу. Све те ствари су могуће и у политици. Није случајно што нас је западна штампа убеђивала да Садам Хусеин има четврту армију у свету по ватреној моћи, а данас та иста штампа пише како Северна Кореја има пету.

Поступак сенчења (ублажавања)

Овај поступак се састоји у ублажавању и разводњавању чињенице о којој је реч, као и о њеном утапању у чињенице, које никако нису у вези са њом, али могу да изазову интерес јавности. Ако је господин Ракић, на пример, бивши чувени фудбалер, или је рецимо направио подухват у којем је прешао атлантик и то потпуно сам, или је пак из познате глумачке породице, чињеница да јесте или да није претукао госпођу Ракић сада има добре изгледе да веома брзо потпуно избледи. Ово намерно уметање “над-информација“ (свесно гомилање других неважних информација, како би се угушила информација која је важна и како би се потиснула у други план) представља облик сенчења истине.

Камуфлажа

Камуфлажа је облик сенчења. У колико се одлучимо да изаберемо ову технику, једноставно ћемо, до најситнијих детаља, изложити сваку свађу господина и госпође Ракић; и то тако што ћемо господину Ракићу увек давати бољу улогу, а преко батина на крају ћемо прећи коментаром: “Није искључено да су се Ракићи на крају и поџапали. У ствари почели су да млатарају рукама и расправа је у једном тренутку попримила физички облик, али то не значи да је став Госпође Ракић био исправан“.

Оваква техника се нарочито користила за време рата у Чеченији. Западни медији су упорно понављали и емитовали сцене суровости и окрутности руских војника док се терористичке акције Чечена нису помињале, избегавала се свака прича о њима, оне су сакриване и камуфлиране. Слична техника коришћена је и током инвазије Сједињених Америчких Држава на Панаму. Не претерано коректне активности председника Норијеге потиснуле су у заборав чињеницу да су американци, без икакве објаве рата, извршиле инвазију на једну независну државу и убиле 7.000 њених грађана. Такође ова техника је коришћена у коментарима на тему сукоба Срба и Арнаута на Косову и Метохији 1998. године, када су западни медији преко побуне и терористичких акција Арнаута прелазили ћутке, а инсистирало се искључиво на српској “репресији“.

Интерпретација

Чињенице не морају бити подвргнуте негацији, замени, затамњењу скривању или камуфлирању, оне једноставно могу бити коментарисане на повољан или неповољан начин. Та интерпретација чињеница омогућава да се изазову позитивне или негативне емоције у зависности од избора. Може се изрећи низ оптужби на рачун господина Ракића са циљем да се представи као суров човек, може се и бранити тако што ће се окарактерисати као импулсивна особа, може се тврдити да је у овом случају поступак господина Ракића оправдан пошто је госпођа Ракић имала нервни слом, па је то био једини начин да се смири, а господин Ракић, иначе познат по благој нарави, је морао нешто да предузме па на крају и да је удари, али је због тога он био несрећнији него она. И сасвим је сигурно да су једно другом све опростили и помирили се. Бити у браку значи преузети одговорност за супружника, ма како то било болно.

Интерпретација догађаја, у облику коментара, је оно што раде уводничари у штампаним медијима. Они себи дају простора да, све што се догађа, износе и представљају у светлости сопствених идеја, то је људски. Уводничар може бити дезинформатор иако је чешће да је он сам дезинформисан. Међутим пошто је заузео став према одређеној ситуацији или догађају, природно је да ће настојати да докаже да је у праву, објављујући и наглашавајући само оно што потврђује његове ставове. На тај начин он упада у ауто-дезинформацију чак и ако за то не постоји намера.

Уопштавање

Могућ поступак који ће нам помоћи да умањимо одговорност господина Ракића може да буде и уопштавање. Током овог поступка, трудићемо се да покажемо како он није усамљен у овом случају, да огроман број мужева туче своје жене, да се то у неким културама сматра неопходним, да помало примитивне жене у таквом поступку могу видети доказ љубави својих мужева.

Илустрација

Може се поћи и од општег ка посебном (специфичном) случају, који се узима као илустрација општег (универзалног правила). У том случају, нашу кампању нећемо почети са коментаром понашања Господина Ракића, већ ћемо изнети неколико општих места о понашању мужева, како бисмо дошли до илустрације понашања господина Ракића. На пример: показаћемо да је у поређењу са другим мужевима, господин Ракић исказао умереност, чак благост: “добро нам је познато да госпођа Ракић ипак није подлегла ударцима“. Честа је појава да се на тај начин правдају дивљаштво и пљачка у случају неких политичких афера, или пак "колатерална штета" током агресија...

Неједнака заступљеност

Оптужбама на рачун господина Ракића посветићемо само минут времена у нашој емисији на телевизији, или мали неупадљиви чланак у нискотиражном листу, а хвалићемо његове заслуге цео сат на телевизији у ударном термину или на целој страници високотиражног листа. Та неједнака заступљеност некада иде и до сто процената. Тако на пример нигде у штампи нисмо могли да чујемо став господина Норијеге о америчко–панамском сукобу. Истовремено онима који бране ставове госпође Ракић ће се дати што је могуће мање времена. Скраћиваће се или исецати њихове интервенције, цензурисати текстови, али ће се строго водити рачуна да њихово присуство у расправи буде представљено на такав начин да све изгледа непристрасно.

У дезинформацији количина игра значајну улогу. Претпоставимо да један лист објављује писма читалаца и може бити на хиљаде писама пристиглих на рачун госпође Ракић, објавиће се само једно, а уколико је на рачун господина Ракића стигло десет објавиће се свих десет.

Поступак једнаке заступљености

Овај поступак се специјално користи у задњој фази операције дезинформисања. Када је јавно мњење већ формирало своје ставове и повољно реагује на тезу дезинформатора, и ради се на томе да се постигне квази једногласност, пошто се игра на карту инстинкта стада. Вратимо се на пример писма читалаца. У жељи да буде објективан, лист ће објавити да је наменио исти простор, чак исти број редова, за писма са оптужбама и писма за одбрану господина Ракића. Објавиће најлошије написана оптужујућа писма са најгорим могућим аргументима, које су написале личности антипатичне јавности, а са друге стране као противтежу писма са најубедљивијом одбраном, које су написале у јавности познате и симпатичне личности.

ДЕЗИНФОРМИСАЊЕ – ИНФОРМАЦИОНЕ ОПЕРАЦИЈЕ И СТРАТЕШКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ СПРОВОЂЕНЕ У ЦИЉУ УПРАВЉАЊА КРИЗОМ НА РАТНИМ ПОДРУЧЈИМА БИВШЕ СФРЈ У ПЕРИОДУ ОД 1990. ДО 1999. ГОДИНЕ

Почевши са кулминацијом политичке нестабилности СФРЈ (почетком деведесетих година ХХ века) све до завршнице у агресији НАТО пакта на СР. Југославију (1999. године), присутни су сви облици Информационих операција и Стратешких комуникација на политичком, дипломатском и војном плану. Неуспеле представе “летећег политичког циркуса“ од једног до другог главног града Југословенских социјалистичких република (од 1990. до 1991. године) нису биле без утицаја ових операција на њихов крајњи исход. Што се тиче српске стране и њеног поступања у почетној политичкој кризи, можемо да кажемо да је она у најмању руку била жртва ауто-дезинформације својеврсног “политичког вампиризма“.

У ЧЕМУ СЕ САСТОЈАЛА АУТО-ДЕЗИНФОРМАЦИЈА?

Српско јавно мњење је доживљавало политичко руководство Србије (на челу са Слободаном Милошевићем) као патриотску и националну опцију, која има искрене намере и циљеве очувања српског националног корпуса. Порекло утемељења ове дезинформације потиче од феномена Газиместана (1989. године), и тзв. “јогурт револуције“ у Новом Саду. Актере ова два спектакла, српско јавно мњење је колективно доживело као носиоце српске националне идеје, поверивши им потпуно поверење и аутономију у деловању у смеру разрешења кризе проузроковане Словеначким и Хрватским сецесионистичким претензијама.

Медијски простор тог времена је био пренатрпан “резонантим кутијама“ које су оркестрирано емитовале дезинформације на најсензитивнијим фреквенцијама емоција и страсти. Међутим, оно што јавно мњење није знало (оно што се није дозвољавало да се сазна), био је одговор на питање – Ко су у ствари људи којима поверавамо сопствену будућност у моменту ескалације највеће националне кризе у ХХ веку? На ово питање, нико није ни покушавао да тражи одговор, јер једном укорењена погрешна представа, тешко је могла да се измени било чиме. Свако ко је покушао да посумња, био је “издајник“ или “комуниста“. Требало је да се десе предаје српских територија у Крајини, Босни и Херцеговини и колевке српства – Косову и Метохији, па да до јавног мњења у Србији допре сазнање о томе да, у протеклој деценији, српско руководство и српска политика и дипломатија, није била ни патриотска ни национална.

Када испред себе поставимо једну друштвену групу или цело друштво као противника, према доктринарним правилима које смо до сада више пута помињали у претходним поглављима, следи стандардни поступак... Од самита Џорџ Буш–Папа Војтила (1988. године), и сусрета немачког и хрватског руководства (на једном острву у Јадрану) исте те године, Срби као друштвена и национална група су постали откривена мета. Тада је механизам пуштен у погон. Две године су биле потребне да се изврше припремне радње и тачно измере вредности основних параметара за предстојећу акцију. То је исто као када пре него што опалите из топа морате одредити правац и даљину до циља.

Подсећања ради, било је то време унутрашњих политичких превирања у самој Србији, време бунта косовских Срба изазваних контрареволуцијом на Косову, бунта аутономаша у Војводини, време великог јубилеја (600 година од косовске битке) и време жестоких сукоба унутар политичког руководства Савеза Комунистичке Партије Србије. Пропаганда, интоксикација и сви други елементи специјалних операција, били су на делу са циљем да се, мимо критичке пажње јавности, провуку одређени догађаји. Тада још увек прикривени наручилац ових “тајних операција“, целу припрему спроводи у циљу изазивања планираног хаоса.

Пошто противничку страну посматрају као живи организам, велики мајстори тајних заната имали су посао да одреде и локализују 4 потребне тачке ослонца својих операција (тачке ослонца у нео-кортексу циљаног простора настањеног српским народом). Те ослонце су одредили у функцијама осматрања и одлучивања, и у функцијама препознавања и акције. Осматрање и одлука су тачке у политичком ткиву, а препознавање и акција у ткиву система безбедности. Ове четири тачке су биле парализоване пре почетка војних операција на територији бивше СФРЈ и то акцијама информационих и психолошких операција, које су отвориле простор за управљање кризом. Једна од тзв. “акција треће опције“, коју је извела ЦИА, била је операција “ЈУГО“.

Банкар из Мајамија, који је у извозном сектору Беобанке радио на програму југо–америка (извоз аутомобила фабрике “Застава Крагујевац“ у Сједињене Америчке Државе) седео је у Мајамију од 1984. до 1987. године и звао се Слободан Милошевић. За америчку службу ФБИ и њихово финансијско оделење, није била тајна, шта људи из Беобанке раде са државним новцем на територији Сједињених Америчких Држава. То њих није претерано бринуло (јер новац наравно није њихов), али пошто су им овлашћења широка, они могу да се умешају, кад за то имају интерес. Постоје многи људи у нашој земљи који, боље од нас, знају колико су пута истражитељи ФБИ у Мајамију, долазили у Беобанку и на који начин је службеник Слободан Милошевић изашао неоштећен из свега тога. Чињеница је међутим, да по доласку из Америке, у време ескалације кризе, Слободан Милошевић бива промовисан у “лидера српског народа“. Није постојала политичка акција коју он није морао да одобри, и није постојала политичка и дипломатска активност коју он није био дужан да дозволи.

Систем безбедности у нашој земљи је био мета далеко раније. Од Брионског пленума (1966. године) до краја осамдесетих година ХХ века, он је био озбиљно нарушен, и како смо се ближили крају осамдесетих, две функције за које је он био задужен (осматрање и акцију) готово да нису функционисале.

Шта под тиме тачно подразумевамо и чиме овако смелу тезу можемо да поткрепимо?

Погледајмо пример кадрирања, избора људи на кључне функције у СФРЈ у периоду од 1960. до 1993. године. Од најнижег функционалног места секретара општинског комитета СК, председника општина, директора великих привредних потенцијала, па до виших кадрова у полицији, војсци и службама безбедности, поступак избора је био исти. За ниже политичке функције, основни селекциони критеријум била је чувена “Кумровачка школа“. За више политичке функције и функције у систему безбедности, основни селекциони фактор и услов била је школа националне одбране и генералштабна школа. Тамо сте морали да се упишете и да школу завршите и да са том дипломом отворите врата и будете кадар. Не желимо да говоримо о непотизму и другим врстама политичких девијација каквих има у свим друштвима, ми желимо да нагласимо да је оно што следи организована субверзивна активност.

Институт за криминолошка и социолошка истраживања, на Обилићевом венцу у Београду, је установа у којој седе учени људи који су смислили начин, како извршити селекцију и како квалификовати некога за одговорну функцију. Када је у питању школа националне одбране и генералштабна школа, ту селекцију је спроводио Институт за ментално здравље Војно медицинске академије (по плану и програму поменутог Института за криминолошка и социолошка истраживања).

Пошто смо живели у социјалистичком, вишенационалном друштву у коме је основни принцип био принцип једнакости и братства и јединства, тај систем селекције је имао одређени национални кључ, да се не би учинила штета једној националној групи у односу на другу. Сразмерно томе колика је заступљеност ког народа у Југославији и одређен проценат колико руководећих функција добија Србија, колико Хрватска, Босна..... итд. Дакле први критеријум је био национални кључ. Увидом у документацију Института за ментално здравље на Војно медицинској академији установили смо следеће: да су пролаз, сагласност и благослов за упис на високе кадровске школе добијали интелигентни и образовани – способни Хрвати и Словенци, док су српски кадрови и кадрови осталих бирани са што мање интелектуалног потенцијала. Ово смо утврдили директним увидом у психо-тестове и тестове интелигенције свих испитаника који су попуњавали батерије тестова.

Велику захвалност притом желимо да одамо пук. др. Бранимиру Петровићу, спец. неуропсихијатрије и кл. психологу Влајку Пановићу. Приступ документацији нам је, у циљу испитивања овог феномена, омогућен 1993. године у време када је др. Петровић био начелник Института за ментално здравље ВМА. Шта је резултат оваквог кадрирања у периоду од неколико деценија? Улазимо почетком 90–тих у ескалацију кризе. Срби као најмногољуднији народ у СФРЈ имају привидну предност кад је аргумент силе и бројности у питању. Међутим испоставља се да развој кризе и почетак оружаних сукоба тече неповољно по српску страну.

Наводно слабо наоружани и неорганизовани Фрањо Туђман, поред себе има Антуна Туса, Звонка Јурјевића, Станета Бровета, Петра Стипетића... људе чије се батерије текстова још увек чувају на ВМА и чији коефицијент интелигенције у интервалу од 130–160 јединица и који су осим наших војних школа позавршавали специјалистичке школе на западу, тамо остваривши везе и контакте.

Са српске стране, то су људи попут Благоја Аџића, чији је коефицијент нешто више од 100 и за кога је војска у шали говорила да не би знао да се врати кући да нема возача. Човека који није говорио ни један страни језик, није никада путовао али наводно је патриота. Не значи да у систему безбедности, како војне тако и цивилне, није било способних образованих и интелигентних српских кадрова, већ значи само да их није било на руководећим местима. Овај случај је пример стратешке субверзије, дугогодишње спровођене специјалне операције, са циљем да се темпира врх кризе у моменту када на кризу нема ко адекватно да одговори.

Горе речене информације су неопходне за склапање мозаика који показује шта се то, на војном плану, догађало током 1991. године, на пример у Вуковару и Дубровнику, који су постали неисцрпни рудници сировине за спровођење информационих операција против Српског народа и ЈНА.

Неадекватним војним одговором, по рубним областима Хрватске (на северу Вуковар, а на југу Дубровник), Хрватска и њени ментори су добили више него што су хтели. Добили су:

1. рат који увлачи Србију у исцрпљујућу деценију,
2. време да формирају хрватске оружане снаге и спреме адекватан војни одговор, док је ЈНА и Србија трошила почетни ентузијазам и ресурсе на две стратешки неважне тачке,
3. материјал за бесомучну демонизацију и сатанизацију српског народа,
4. одличну платформу за припрему операције Босна, а такође и операције Косово и Метохија.

То је у ствари и био циљ ових прикривених операција здружене команде НАТО, са циљем продора на исток и потврде сопственог смисла постојања. После 1991. године и овако озбиљне припреме, у Хрватску је послат Џејмс Вуоно, генерал америчке армије у пензији и бивши шеф обавештајне службе НАТО за Европу, са још шездесетак високих официра америчке армије, специјалиста за овакве операције. Сви везани уговором са компанијом МПРИ (Military Professional Resource Incorporeted), а у име америчке владе која је у Хрватској спроводила тајну операцију подршке Хрватске сецесије – ФИД.

ФИД ОПЕРАЦИЈА У ХРВАТСКОЈ

Признавањем Хрватске од стране Сједињених Америчких Држава и Европске уније, у њеним авнојевским границама, створени су услови за склапање међудржавних уговора између Хрватске и Сједињених Америчких Држава, а тиме и за отпочињање реализације “операције ФИД“. Важно је напоменути да је државност Хрватске призната, без обзира на чињеницу да нису била решена кључна питања, као што је питање сукцесије и положај српског народа у њој. То значи да су Срби третирани као побуњеници против “легално изабране владе“ и “међународно признате државе“, њихове војне јединице као “паравојне формације“, а Република Српска Крајина као “нелегитимна творевина“, иако је то било у супротности са чињеничним стањем. Због тога су све активности Хрватске Војске, против Срба, биле тумачене као “борба против побуњеника“, у којој савезницима који се боре против “побуњеника“ треба пружити помоћ.

У “операцији ФИД“, коју су Сједињене Америчке Државе реализовале на простору Хрватске, а чији је епилог био сламање Републике Српске Крајине, прогон српског становништва из Хрватске и бројни масакри над српским народом, једну од главних улога имала је америчка приватна војна компанија МПРИ.

Обележје компаније МПРИ.

УЛОГА КОМПАНИЈЕ МПРИ

Америчка приватна фирма за војни консалтинг и пружање професионалних војних услуга, Војни професионални ресурси – МПРИ (енг. Military Profesional Resources Incorporates – MPRI) је формирана 1987. године. Њено седиште је у Александрији, Вирџинија (Сједињене Америчке Државе) и окупља првенствено пензионисана војна лица, генерале, адмирале и официре свих рангова (из америчке армије) претежно из војно обавештајне службе. На њиховом Интернет сајту[52], али и у проспектима које достављају заинтересованима, наводи се да је МПРИ центар са највећом концентрацијом војних експерата и вештака у свету. Број стално запослених је око 2.000, међутим у мисијама пружања војних услуга, МПРИ по потреби ангажује и додатне снаге. Задатак МПРИ, у оквиру операција ФИД, је да обучи савезничку војску, а администрације Сједињених Америчких Држава, да тој војсци обезбеди најважније услове за ефикасно ратовање: наоружање, муницију, опрему за командовање и везу, психолошко–пропагандну подршку и обавештајне податке. Уколико “спонзорисана“ страна, упркос америчкој помоћи, није у могућности да изврши постављени задатак, Сједињене Америчке Државе прибегавају (ради спасавања својих штићеника) и непосредном војном ангажовању, односно оружаној интервенцији. При томе настоје да претходно обезбеде дозволу Савета безбедности УН и сагласност и подршку савезника из НАТО. Координисано наступање МПРИ и администрације Сједињених Америчких Држава, најпре на простору Хрватске, а затим и у Босни и Херцеговини, пресудно је утицало на успех операција хрватске и муслиманске војске, против Српске Војске Крајине и Војске Републике Српске. Ово координисано деловање, касније је настављено на Косову и Метохији и у Македонији.

Иако администрација Сједињених Америчких Држава овакве акције спроводи тајно и настоји да очува њихову тајност, ипак се дешава да њихови званичници, у својим јавним иступањима, нехотице открију прави смисао и суштину деловања МПРИ. Тако је председник Сједињених Америчких Држава, Бил Клинтон, дајући препоруку да МПРИ води програм “Опреми и обучи“, јавно изјавио:

“Они су одлично урадили посао за Хрвате, нема сумње да ће и за Босну“.

Уговор између фирме МПРИ и Муслиманско–Хрватске Федерације, у оквиру програма “Опреми и обучи“ (енг. Military Train and Equip Program for Bosnia), потписали су (16. јула 1996. године) Алија Изетбеговић, Крешимир Зубак и Џејмс Пардев (енг. James W. Pardew), представник владе Сједињених Америчких Држава за војну сарадњу на Балкану, што представља још један доказ да администрација Сједињених Америчких Држава користи ову фирму као маску за своје прикривено деловање. Ово су само неке од чињеница које аргументују да МПРИ представља офанзивни елемент политике Сједињених Америчких Држава и “маску“ за прикривено деловање званичне администрације, јер се ради о приватној, а не државној организацији. Њедним посредством остварују се амерички интереси у одређеној земљи или региону.

James W. Pardew

МПРИ у Хрватској и тајни међудржавни уговор између Сједињених Америчких Држава и Хрватске

Руководство Хрватске и МПРИ су још 1991. године потписали Уговор 0 обучавању хрватске војске. Министар одбране Хрватске, Гојко Шушак, је обновио тај уговор 15. новембра 1994. године, после чега је у Хрватску дошло око 60 војних експерата МПРИ, који су преузели обуку хрватских специјалних снага и гардијске јединице.

Паралелно са тим, 29. новембра исте године, потписан је и војни споразум између министарства одбране Хрватске и Сједињених Америчких Држава, који је садржавао већи број тајних клаузула 0 обуци хрватске војске, учешћу америчких генерала у оперативном планирању, пружању обавештајне и логистичке подршке. Тим уговором је било прецизирано и постављање америчких шпијунских безпилотних летилица на Брачу, електронског прислушног центра НАТО на територији Хрватске, коришћење аеродрома и лука на Јадрану и друга питања. Оба уговора означила су директно, ангажовање Сједињених Америчких Држава у јачању хрватске војске и у њеној припреми за одлучујући обрачун са Србима.

У Генералштабу Хрватске Војске били су ангажовани реномирани пензионисани генерали припадници МПРИ:

1.  Џон Галвин (енг. John Rogers Galvin), бивши командант америчких снага у Европи;

John Rogers Galvin

2.   Карл Вуоно (енг. Carl Edward Vuono), бивши начелник Генералштаба копнене војске САД у време операција у Панами;

Carl Edward Vuono

3. Ричард Грифит (енг. Richard Griffiths), генерал мајор, бивши помоћник команданта америчких снага у Европи за обавештајна питања;

4.  Џејмс Линдзи (енг. James Joseph Lindsay), бивши командант специјалних снага САД и експерт за сукобе ниског интензитета;

James Joseph Lindsay

5. Едвард Сојстер (енг. Harry Edward Soyster), бивши начелник Војно-обавештајне службе – ДИА,

Harry Edward Soyster

6.   Сент Крозби (енг. Crosbie Edgerton Saint), бивши начелник војне академије у Форт Левенворту.

Crosbie Edgerton Saint

Активности у Хрватској између МПРИ и владе САД координисао је генерал Џон Свол, војни саветник државног секретара Сједињених Америчких Држава, Ворена Кристофера (енг. Warren Minor Christopher) При амбасади Сједињених Америчких Држава у Загребу, према правилима формирање “државни тим“ за пружање свих врста помоћи “пријатељској земљи“ са амбасадором Питером Галбрајтом (енг. Peter Woodard Galbraith) на челу, који је прошле године у интервју за “Вечењи лист“ признао да су Американци знали за припрему “Олује“ али је демантовао да су у њој непосредно учестовали. Све ово сасвим јасно указује на координирано деловање МПРИ и администрације САД: МПРИ – обука, а Сједињене Америчке Државе – наоружање, опрема, дипломатска и друга подршка.

Peter Woodard Galbraith

Тежиште активности МПРИ било је обука хрватских официра и команди у тактичким радњама, организацији јединица, планирању извођења борбених операција, коришћење обавештајних, сателитских и електронских података, компјутерској симулацији и др. За тако кратко време целокупна хрватска војска није могла да буде преструктуирана по западном моделу, па је тежиште стављено на обучавање вишег старешинског кадра, команди и штабова и оспособљавање Првог гардијског корпуса са осам елитних бригада, организованих по НАТО стандардима и попуњених добро плаћеним професионалцима. Управо су ове гардијске бригаде представљале главну офанзивну снагу и “ударну песницу“ у операцијама “Бљесак“ и “Олуја“, односно у сламању Републике Српске Крајине, терору и етничком чишћењу српског становништва.

Том приликом, хрватска војска је демонстрирала модификовану америчку доктрину “ваздушно–копнене битке“ у којој су поред осталог, испољена и јака артиљеријско–ракетна дејства по дубину, снажне психолошко–пропагандне активности и обавештајно и логистичко обезбеђење на нивоу НАТО. Међутим, сигурно је да помоћ МПРИ не би била довољна и одлучујућа за успех Хрватске војске, да није било снажног и координираног деловања и подршке Сједињених Америчких Држава и НАТО снага, под покровитељством УН, у корист Хрватске, јер у оквиру хрватског Генералштаба су постојали амерички центар за командовање, управљање и координацију хрватске војске, органи за психолошко–пропагандно деловање и Центар за обраду обавештајних података 0 Српској Војсци Крајине, прикупљених америчким сателитима из васионе и другим средствима из ваздуха (беспилотне летелице и шпијунски авиони).

Озбиљне индиције указују на то да су Сједињене Америчке Државе делиле обавештајне податке, а неке од њих и да су непосредно учествовале у сламању Републике Српске Крајине

О томе да су Сједињене Америчке Државе достављале обавештајне податке хрватској армији, сведочи и документарни филм “Велика сторија“ (оригинални назив на енг.: “The Big Story“) који је, 16. новембра 1995. године, емитовао Четврти канал лондонске телевизије (“The Channel 4 News“ припада независној телевизијској мрежи ИТН – Independent Television News). Аутор документарца, новинар Дермот Мурнахан (енг. Dermot Murnaghan), своје истраживање 0, како је рекао, “једној од најчуванијих тајни балканског рата“, започео је на острву Брчу, где су у једном од испражњених хотела боравили “мистериозни“ Американци, који су се кретали искључиво у пратњи хрватских војних полицајаца.

Мештани, који живе у близни аеродрома, су потврдили британском новинару, да су видели “чудне авионе“ који су се са аеродромске писте уздизали по неколико пута дневно. На основу њихових описа и консултацијама са стручњацима, Мурнахан је закључио да се радило о америчким безпилотним шпијунским летилицама, типа ГНАТ–750 (енг. General atomics GNAT – 750) ти делови су стизали у сандуцима, а Американци су их после састављали у једном од хангара. Летилице су опремљене модерним камерама и уређајима за снимање покрета трупа, распоред наоружања и прикупљање других важних података.

General atomics GNAT – 750

Мурнахан је том приликом цитирао и Дејвида Фулгама (енг. David Fulgham) из часописа “Aviation week“, који је рекао да “читава брачака операција сведочи 0 ангажовању ЦИА“, а наведена је и изјава пензионисаног генерала америчке обавештајне службе Роџера Цајлса, да Американци деле са Хрватима податке добијене шпијунским летовима. То је Мурнахану потврдио и хрватски генерал Мартин Шпегељ: “Готово је сигуно да су те информације достављане хрватској армији“.

Мартин Шпегељ

На основу тога, Мурнахан је закључио да су хрватске трупе, извесно, те податке широко кориситиле у освајању Крајине, када је уследило “масовно убијање цивила српске народности“. Тако је “офанзива која се извргла у масакр спроведена је уз америчку подршку“ закључио је Мурнахан и додао да су се, како су официри УН потврдили, чули “звуци америчких авиона непосредно пре него што је убилачки напад почео“.

Снимци НАТО авиона који полећу из америчке војне базе “Авиано“, непосредно пред напад на Републику Српску Крајину, а чији је задатак био да сруше све релеје српске војске, чиме су је дезорјентисали (јер комуникациони ситеми више нису могли да функционишу) приказан је својевремно на хрватској телвизији (два пута). Тиме, сведочење официра УН, из Мурнахановог документамог филма, добија на тежини и даје још један од доказа да се НАТО машинерија, предвођена Сједињеним Америчким Државама, напосредно ангажовала у сламању Републике Српске Крајине, а тиме и у прогону и масакрима над српским становништвом.

Осим тога, 0 непосредном ангажовању Сједињених Аемричких Држава у операцји “Олуја“, говори и Тим Маршал (енг. Tim Marshall), аутор књиге “Игра сенки“, која је у Србији објављена 2001. године и која на директан начин говори 0 позадини петооктобарских дешавања. У интервјуу датом “Недељном телеграфу“ од 4. децембра 2000. године, на питање новинара Марка Лопушине, Маршал изјављује: 

“Поједини моћни људи у Лондону су незадовољни вашим писањем, јер су желели да неки детаљи `операције 5. октобар` остану тајна“.

На питање: Каква је била стварна улога америчких и британски агената у Србији и Југославији, Тим Маршал каже:

“Не могу да баратам именима људи из тајне службе ЦИА или британске МИ–5 који су радили у Србији из разумљивих разлога. Но довољно је рећи да је операција `Олуја` у Книнској крајини, планирана и финансирана из САД, уз употребу модерног оружја које користи ЦИА. То ми је у Дубровнику рекао пуковник ЦИА. А `Олуја` је у документацији ЦИА оцењана као врло успешна америчка акција“.

Слично мишљење има и Ден Симпсон (енг. Den Simpson) који је као амерички дипломата деловао у Босни и Херцеговини. У тексту под насловом “Балкан: Где духови шетају“, изјављује:

“Да Америка није то што јесте, пензионисани амерички генерали би можда били изведни на суд, заједно са хрватским генералима осуђеним за операцију `Олуја`, овако они остају богати, а генерали Готовина и Маркач иду у затвор на 24 и 18 година.“.

Den Simpson

У ауторском коментару за “Питсбург Пост–Газет“, Симпсон објашњава позадину подршке Клинтонове администрације Хрватској и догађаје који су претходили протеривању Срба из Крајине и оцењује да је:

“тешко рећи да ли је Американцима данас ишта боље због исхода који су произвели доприневши успеху хрватских војних снага“.

Он подсећа да за подршку снагама Фрање Туђмана, који би, по њему, “био подједнако лош као Милошевић да су им позиције биле обрнуте и да је Туђман имао на располагању Југословенску армију“, није била задужена нека званична агенција америчке владе, већ подуговарач, односно приватна компанија МПРИ. То је Вашингтону деловало “политички исправније“, и уједно олакшавало администрацији да избегне мешање Конгреса. О томе, Симпсон каже следеће:

“МПРИ је био састављен од пензионисаних америчких војних функционера, који су били спремни за мало авантуре и да зараде који долар, а уједно имали блиске везе са америчким војним капацитетима и снабдевачима оружја. Хрватима су били потребни обука и оружје, амерички официри су тражили интересантан и уносан посао“.

Оно што остаје као отворено питање јесте колико је учешће Сједињених Америчких Држава и фирме МПРИ у непосредном планирању ових операција и да ли су амерички “планери“ и “саветодавци“, заједно са својим “ученицима“, планирали масакр и прогон српског становништва или су се “ученици“ отргли контроли и злодела починили на своју руку, настојећи да (по рецепту Анте Павелића) “реше српско питање у Хрватској једном за свагда“.

ХРВАТСКЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ О АМЕРИЧКОМ УЧЕШЋУ У “ОЛУЈИ“

Гојко Шушак

“... Господо, истјерајте нам Србе из Хрватске, ми немамо питања око ваших услова!“

Гојко Шушак у обраћању генералу Карлу Вуоноу (новембра 1994. године) приликом потписивања уговора са МПРИ.

Будући да је Сједињене Америчке Државе више занимала ситуација у Босни и Херцеговини (од оне у Хрватској), од Хрватске се тражило да омогући инсталирање војне базе за беспилотне летелице. Основни услов је био, да то буде најстрожа тајна, да не би изгледало да се Сједињене Америчке Државе сврставају на једну страну. Сједињене Америчке Државе нису само надзирале комплетну операцију “Олуја“, него су и активно сарађивале с Хрватском Војском на њеној припреми, те је на крају и изравно иницирале.

Зелено светло Беле куће, односно председника Била Клинтона (енгл. William Jefferson “Bill“ Clinton) за операцију “Олуја“ пренео је потпуковник Ричард Херик (енг. Richard C. Herrick), тадашњи војни аташе Сједињених Америчких Држава у Загребу. 

Richard C. Herrick

 

Неколико дана пре почетка операције “Олуја“, Херик је посетио Маркицу Ребића, који је уз Мирослава Туђмана (тада начелника Хрватске обавештајне службе – ХИС) и Миру Међимурца (тада шефа Сигурносно–информативне службе Министарства обране РХ–СИС) најинтензивније комуницирао с америчким војним и обавештајним службама, због чега је 1996. године и добио (од Питера Галбрајта) тадашњег амбасадора Сједињених Америчких Држава у Загребу, Meritorius Service Medal.

Маркица Ребић

Херик је Ребићу предао поруку да Сједињене Америчке Државе немају ништа против тога да операција “Олуја“ почне, те да мора бити “чиста и брза“, односно да треба бити завршена за пет дана. Ребић је, био изненађен што је тако важна политичка и војна порука пренесена на таквом нивоу, те је о Хериковој посети, одмах, писменим путем, известио државни врх, о чему и данас постоји сведочанство у архивима. Притом је важно напоменути даје у тој линији “заповедања“ у потпуности био избачен амбасадор Сједињених Америчких Држава у Хрватској, Питер Галбрајт (енг. Peter Galbraith), те да је порука била пренесена од председника Клинтона, преко Антонија Лакеа (енг. Anthony Lake), тада саветника за националну безбедност и Виларна Перуја (енг. William James Perry), министра обране, преко Ребића, до министра Гојка Сушка и председника Туђмана. То је био врхунац међусобне сарадње Сједињених Америчких Држава и Хрватске, која се почела развијати 1992. године, на почетку српско – муслиманског рата.

Anthony Lake

William James Perry

Клинтон је 1995. године био пред другим изборима, а Боб Дол је био републикански председнички кандидат који је тражио да Конгрес донесе одлуку 0 укидању ембарга на оружје за муслимане у Босни и Херцеговини. Клинтону је регија постала битна због унутрашњих ствари у Сједињеним Америчким Државама и његовог опстанка на власти.

У стратегији решавања кризе одлучили су искористити Хрватску да се преко ње удари по српским снагама у Босни и Херцеговини, па је стога и потписана “Сплитска декларација“ (Изетбеговић – Туђман), која је допустила улазак ХВ–ових снага (под командом Анте Готовине) у Босну и Херцеговину; те сарадња с Армијом Босне и Херцеговине.

Анте Готовина

Да би се могла остварити та операција, Хрватска Војска је морала доћи на Динару, изнад Книна и операцијом “Олуја“ заузети Крајину, те се одмах пребацити својим јединицама у Босну и Херцеговину, како би опколила Србе и присилила Милошевића на потписивање мировног споразума у Дејтону.

То је била Клинтонова борба с временом, јер му је требало брзо решење кризе како би зауставио Долову иницијативу и пред својим се бирачима показао као одлучан председник који може решити и тако велике кризе као што је била она на тлу бивше Југославије, а чије су страхоте сваки дан биле приказиване на CNN и другим великим америчким ТВ станицама.

Да не би имао на леђима Енглезе и Французе, Клинтон је заобишао класичну дипломатију, како би у случају неуспеха могао тврдити да у томе није учествовао. Но будући да је акција, коју је у његово име водио Ричард Холбрук, добро завршила, обојица су је у својим књигама истакли као врло успешну.

Richard Holbrooke

Суочен с тешким стањем у Хрватској и Босни и Херцеговини, пред изборе за други мандат, амерички председник Бил Клинтон је одлучио да помогне хрватски напор за “ослобађање територија“: преко свог војног аташеа у Загребу активно је припремио и учествовао у операцији “Олуја“.

Први контакти на највишем обавештајном нивоу почели су 1992. године, када је на челу америчке Војне обавештајне агенције (енг. Defence Intelligence Agency – DIA) био генерал Џејмс Клапер (енг. James Clapper). У Хрватској су његови људи били потпуковник Ричард Херик и његов помоћник Иван Шарац. Шарац је имао чин наредника четвртога реда, највиши који је као подофицир могао имати. Био је хрватског порекла, а са 17 година емигрирао је у САД. Након неколико година пријавио се у војску те је (на почетку сукоба у бившој Југославији) послан у Загреб, јер је познавао прилике и знао језик. Потпуковник Херик био је инжењер грађевине, но с временом је постао врло високо позициониран у америчкој војној служби, као особа којој је Клапер највише веровао.

James R. Clapper

Иван Шарац (први с лева), Aнте Гурић, генерал Саликашвили и Маркица Ребић

Убрзо је почела својеврсна “трговина“ између две службе. Хрватска је служба (америчкој ДИА) дала руске подводне мине од 500 килограма и најмодернија руска торпеда, а затим и крипто заштитне уређаје које је користила ЈНА, (односно руска војска). Оружје се у Сједињене Америчке Државе пребацивало са сплитског аеродрома. Када се обављао транспорт, цео аеродром је био блокиран. Херкулеси Ц–130 слетали су током ноћи, оружје се товарило и под највећом заштитом, отпремало у Сједињене Америчке Државе или у неку њихову европску базу. То је био тек почетак сарадње, при чему су Сједињене Америчке Државе одмах испоручиле опрему за прислушкивање, која је уперена према Србији и Црној Гори, и која је могла истовремено да снима до 20.000 телефонских разговора. Та сарадња је обављена с америчком Државном безбедносном агенцијом (енг. National Security Agency – NSA).

Пре “Олује“ требало је спровести операцију “Лето '94.“ и “Зима '95.“. У планирању операције доласка хрватских трупа изнад Книна, Сједињене Америчке Државе су помогле Хрватској у обавештајном делу операција. Да би се тачно могао планирати продор преко босанских планина у залеђе Книна, требало је много информација 0 кретању српских трупа, саставу веза, крипто заштити, постављеним топовским положајима и слично... За извођење извиђачкох задатака одабрно је острво Брач. На Брачу су били стационирани опрема и људство, предвођено специјалистима из ЦИА. Ови обавештајци су били опремљени беспилотним летелицама дугог домета (које су покривале целу територију Босне и Херцеговине, до српског коридора на Сави). У домету ових беспилотних летелица било је и цело подручје Републике Српске Крајине у Хрватској.

У то време нико у Хрватској није знао шта се заправо догађа и скрива на Брачу. То нису знали ни амерички савезници Немци, који су тамо (1. јануара 1994. године) послали свог војног аташеа, како би установили о чему је заправо реч. Немачки војни аташе је изнајмио “rent–a–car“ и дошао до ограде базе, почевши са фотографисањем објекта (мислећи да је, на саму Нову годину, будност у бази попустила), но убрзо је уочен и ухапшен од стране хрвтског СИС. Тек кад је доведен пред Готовину (на испитивање), видело се да је реч о немачком војном аташеу, Хансу Швану (нем. Hansu Schwanu), стационираном у Загребу[53].

Након тог догађаја, цела база је пребачена у Шепурине покрај Задра, те је око ње постављена трострука линија заштите. Опрема се из Сједињених Америчких Држава довозила ноћу, а из Шепурина се беспилотним летелицама покривао сваки делић територије Републике Српске Крајине и Босне и Херцеговине. Американци су имали договор са Хрватском Војском да им уступе све снимке терена и српских трупа, а у реалном времену слика се директно (преко сателита) пребацивала у Пентагон. У просторијама с мониторима непрестано су целу ситуацију надгледала три америчка и три хрватска официра.

Војна база Шапурине, код Задра

Уочи операције “Бљесак“, која је представљала генералну пробу за акцију “Олуја“, точно у поноћ (шест сати пре почетка операције), у Хрватски МУП су позвани Херик и Шарац, где су обавештени да планирана акција почиње за неколико сати. У МУП–у је, тачно у поноћ, био формиран штаб операције “Бљесак“ који се ујутро (у шест сати) пребацио у МОРР. Како се селио штаб, тако се с њиме селио и амерички војни аташе. Он је непрестано тражио извештаје о догађањима и слао их директно Билу Клинтону (у Белу кућу). Сваког јутра, амерички председник је био обавештен о припреми и сваком делићу операције. Американце је одушевио начин на који је спроведена операција “Бљесак“, схватили су да је то изврстан модел сарадње с Хрватима, који би могао бити одлучујући у борби против Милошевића у Босни и Херцеговини, те на крају и његово уклањање с власти. Пентагон је целу акцију координисао преко Ричарда Херика (а акцију ЦИА је координисао Марк Келтон, шеф експозитуре ЦИА у Загребу, који је уско сарађивао с Мирославом Туђманом, тада шефом ХИС).

Американци су у време припремања операције “Олуја“ пружали обавештајне податке Хрватској Војсци о кретању Срба у Републици Српској Крајини и покретима ЈНА на источној граници с Хрватском. Бојали су се да ће Милошевић направити противудар (са две тенковске бригаде у источној Славонији) ако се крене на Книн. Интензивним слушањем комуникације Београда и Книна (као и комуникација у самој Србији), дошло се до закључка да до противудара ипак неће доћи. Ризично је било да Срби из самога Книна не крену у напад, када Готовина с јединицама дође на Динару изнад Книна. Да су беспилотне летелице и прислушкивања показивала офанзивне покрете трупа, “Олуја“ би почела десетак дана раније.

У ноћи између 3. и 4. августа 1995. године, хрватским јединицама је издата наредба да се између поноћи и четири сата ујутро искључе сви телекомуникацијски уређаји (касније се испоставило да су Американци искористили то време за ометање и уништавање српских телекомуникацијских уређаја електронским путем). Хрватској Војсци је преостало само сат времена, од четири до пет ујутру, да се служи радио везом и координише акцију.

Уочи “Олује“ поново је у штаб операције позван амерички војни аташе. У његовој пратњи опет је био Иван Шарац. Дан или два пре “Олује“, Херика (који је припремао “Олују“ с хрватским официрима, те дао у име Клинтона зелено светло за операцију) је заменио је пуковник Џон Садлер (енг. John Sadler). Тачно у поноћ, дошли су у Оперативни штаб у МОРР–у и оданде непрекидно пратили догађаје на терену. Овог пута цела операција “Олуја“ у реалном је времену преношена преко сателита у Пентагон, где и данас постоје њени снимци. Сигнал који је ишао према сателиту од Американаца је преузимала и Хрватска Војска, која је помоћу тих снимака (у милиметар) могла контролисати топовску паљбу по српским положајима на Црвеној земљи (у околини Книна), где је била смештена касарна Војске Републике Српске Крајине.

Уз уништавање српских комуникација (електронским путем), Војска Сједињених Америчких Држава је и војно деловала по српским положајима, када је ракетирала противавионску батерију надомак Книна, која је радарским снопом обасјала америчке борбене авионе који су надлетали подручје борби. Та је вест била објављена само једном, и то на вестима у 18.00 сати. Након тога, Сједињене Америчке Државе су упутиле оштар демарш (због објављивања те вести), након кога она више никада није поновљена. У службено америчко објашњење ракетирања нико није поверовао, па и данас влада уверење да се радило о директној америчкој помоћи Хрватској Војсци, само што се то ни данас не сме признати због односа Сједињених Америчких Држава с Великом Британијом, која је имала потпуно друкчију концепцију решавања питања на Балкану.

Епилог поменутих операција је познат... Сједињене Америчке Државе су биле одушевљене брзином спроведене акције и њеним резултатима, који су омогућили муњевит улазак Хрватске Војске у Босну и Херцеговину и продор скроз до Бање Луке, те на крају пристанак Београда на Дејтонски  споразум. Амерички надзор и задовољство комплетном операцијом касније је био потврђен и изјавама да је све у операцији било изведено по плану, те се на рачун тога интензивирала америчко–хрватска сарадња на обавештајном и војном пољу. Генерал пуковник Патрик Хугес (енг. Patrick Hughes), Клаперов наследник на челу ДИА, посетио је Хрватску, интензивирала се сарадња у сектору електронског извиђања према Србији и Црној Гори, размењивале су се све остале информације, МПРИ је почео интензивнију обуку Хрватске Војске, Ребић је добио орден, а Срби су “истребљени“ из Хрватске.

Важна напомена!
Новопостављене базе за електронско извиђање, мониторинг и контролу у Новој Градишци (за Босну и Херцеговину) и у Славонском Броду (за Србију), почињу од тада да раде пуном снагом. То је и данас основни механизам контроле и вођења психолошких операција за Србију. Од 2000. године, тај систем је увезан у глобалну мрежу ESHALON коју користи обавештајна фамилија Сједињених Америчких Држава, логистичку и оперативну подршку за његово функционисање на терену Србије и око ње, дају му Хрватска, Босанска и Косовска (Албанска) обавештајна заједница.

АНАТОМИЈА ФИД ОПЕРАЦИЈЕ У ХРВАТСКОЈ

Илустрација операције ФИД је била неопходна јер је она, у војничком смислу, била платформа за извођење свих акција западне алијансе, до краја Косовске кризе, а самим тим и свих информациони и психолошких операција на овим просторима.

Желимо да укажемо на то да тврдње – како су у игри били само добро плаћени лобисти и медији, немају оправдање. Они су били само преносници и резонантне кутије. Наш најважнији задатак је да илуструјемо сегмент дезинформисања светске јавности (јавног мњења) по најважнијим детаљима који се тичу рата у бившој Југославији. Користићемо се истраживањем које је спровео француски истраживач, обавештајац (данас у пензији) и публициста од угледа, Владимир Волков.

Према његовим тврдњама, пример најуспешније изведене операције дезинформисања је рат у бившој Југославији. Владимир Волков у својој књизи “Дезинформација“ каже да ова операција може да служи као узор свим будућим планерима. Према теоретској структури коју смо раније одредили, ево до којих чињеница је дошао Волков:

НАРУЧИОЦ

Изјава приватне агенције за односе са јавношћу (Ruder Finn Global Public Affairs), коју наводи  Жак Мерлино у књизи: “Нису све истине у Југославији за причу“, показује да је од августа 1991. године до јуна 1992. године, наручилац услуга ове агенције била Република Хрватска. Од маја 1992. године, до децембра 1992. године, муслиманско руководство Босне и Херцеговине и најзад, од октобра 1992. године, до краја југословенске кризе, “Република Косово“. Згодним стицајем околности светска медијска заједница је управо таквом динамиком похрлила да прискочи у помоћ најпре хрватима, затим муслиманима и најзад косовским арнаутима (увек против истог непријатеља – Срба). Претпоставка да су ове две новорођене републике и трећа која има претензију да се створи, могле да исплаћују рачуне агенцији Ruder Finn није баш убедљива.

Испод површине указују се обриси знатно озбиљнијих клијената јер су улози у балканској игри позамашни, а изгледају овако:

1. Онај ко контролише Балкан контролише путеве нафте и гаса из Арабије, Ирака и Кувајта као и оне из Каспијског мора и Казахстана;
2. Распад комунизма намеће проблем доминације над Источном Европом која обилује сировинама и јефтином радном снагом и представља добро тржиште које треба да прими све врсте роба са запада;
3. Од посебног је значаја за западне силе, посебно Сједињене Америчке Државе и Немачку, да опколе Русију и то успостављањем  зелене (исламске) трансверзале, да постепено ослабе углед Русије и колико год је могуће паралишу њену активност;
4. НАТО, промовисан у светског полицајца, има потребу да се увежба и испроба своје оружје и опрему (пожељно је да то буде на територији унапред осуђеној на кажњавање, на којој ће победа бити унапред обезбеђена, а кажњавање служити за пример свакоме ко се не потчињава);
5. Немачка никад није одустала од идеје да себи прокрчи пут до Средоземља;
6. Ислам гори од жеље да изведе “крсташки поход“ у обрнутом смеру за шта располаже огромним капиталом који му обезбеђује арапска нафта.
7. Исламске земље су тржиште од 700 милиона купаца (ускоро ће их бити милијарда), које такође обезбеђују јефтину радну снагу и тржиште за западну робу;
8. Ватикан, који је дозволио да се изгради џамија у сред Рима и притом није тражио против услугу (изградњу католичких цркава у муслиманским земљама). Ватикан боље подноси исламско, него православно, присуство на територијама које би уистину најрадије видео потпуно под својим утицајем;
9. Дунав, пут који повезује исток и запад Европе (Паневропски коридор 7.);
10. САД желе да се Европска заједница учврсти, чиме би се ослабиле европске нације, али да се учврсти на лош начин и по могућности на рачун Русије;

Све ове опаске представљају делиће мозаика. Оне не омогућавају да се закључи ко је стварни наручиоц (један или више њих), који се скривају иза хрвата, босанских муслимана и косовских арнаута. Може се претпоставити да маска неће тако брзо пасти са лица правих наручиоца.

АГЕНТ

Деведесетих година ХХ века су (у области информационих операција, посебно у области дезинформисања) наступиле три главне промене: слом главног наручиоца (комунизма), тријумф слике, вулгаризација метода.

Наиме у данашње време (исто као што изгледа да је довољно погледати интернет да би се теоретски сазнало како се прави атомска бомба), техника информисања доступна је свакоме ко има средства да плати све што је потребно. Самим тим, извести операцију дезинформисања постало је једноставно, уколико се располаже тим средствима. Резултат је приватизација дезинформације која доноси профит, у овом тренутку, неким америчким компанијама које бездушно преузимају на себе манипулисање масама, користећи се свим средствима, подвалама и преварама, у замену за новчанице на којима пише “уздајемо се у Бога“. Две од ових компанија су у јавности познате (или би могле бити, ако би се икада јавно мњење узнемирило због таквих ствари). То су:

1. Агенција “Hill and Knowlton“, која је водила операцију дезинформисања о Ираку, додуше на трапав начин, и
2. Агенција “Ruder Finn“ која је операцију извела без грешке у случају бивше Југославије.

Жак Мерлино је интервјуисао директора компаније “Ruder Finn“ у његовој канцеларији у улици М. Стрет у Вашингтону. Та особа се зове Џемс Харф, а у том интервјуу је рекао следеће:

“Ствар је једноставна, картотека, компјутер и телефакс, то је у главном сав наш алат. У картотеци је неколико стотина имена новинара, политичара, представника хуманитарних организација, универзитетских професора. Компјутер, који унакрсно претражује картотеку по областима и избацује податке о најпогоднијој циљној групи, повезан је са телефаксом и прецизно обрађена информација шаље се свим изабраним метама. На тај начин, у могућности смо да за неколико минута одређену информацију пошаљемо свима за које сматрамо да ће на њу реаговати. Наш посао састоји се у томе да емитујемо информацију, да их што је могуће брже пустимо у промет. Брзина је пресудан одлучујући елемент. Чим је нека информација за нас повољна, сматрамо се обавезним да је одмах усадимо у свест јавног мњења. Јер, савршено добро знамо да је најважнија прва вест. Деманти нема никаквог ефекта...“.

Од јуна до септембра 1992. године, Агенција “Ruder Finn“ је у корист муслимана из Босне урадила следеће:

1. Обавила је 30 разговора са главним новинским групацијама;
2. Емитовала 13 ексклузивних информација;
3. Послала 37 хитних факсова;
4. Упутила 17 званичних писама;
5. Поднела 8 званичних извештаја;
6. Обавила 48 телефонских разговора са представницима Беле Куће;
7. Обавила 20 телефонских разговора са сенаторима.
8. Обавила више од 100 позива значајним јавним медијским личностима.

 

 

ПРОУЧАВАЊЕ ТРЖИШТА

Агенција “Ruder Finn“ је проучавала тржиште тј. расположење у светском јавном мњењу према Србији. Испоставило се да је ситуација веома лоша по клијенте, услед неколико чињеница:

1. Срби су се херојски борили на страни савезника у току оба светска рата;
2. Хрвати су били нацистички савезници којима је Хитлер у Другом светском рату подарио државу којом се Хрвати данас без стида поносе;
3. И муслимани су се борили на страни немаца у току Другог светског рата и под немачку команду ставили по злу славну СС “Ханџар дивизију“;
4. Усташе, хрватске и муслиманске у служби нациста извршили су геноцид над српским, јеврејским и циганским становништвом у Југославији. Број жртава варира према извору од 300.000 до 750.000 хиљада али сама чињеница остаје непобитна;
5. Председник Хрватске, Фрањо Туђман, објавио је 1989. године књигу која се сматра антисемитском (“Беспућа повијесне збиље“) у којој ни најмање не скрива своје дивљење према Анти Павелићу, нацистичком диктатору усташке Хрватске. У дипломатским круговима се тврди како је Туђман јавно рекао: “... захвалан сам Богу што ми жена није ни српкиња ни јеврејка...“);
6. Вођа босанских муслимана, Алија Изетбеговић, објавио је 1970. године “Исламску декларацију“ у којој се не само сврстао на исламску страну  већ се и залаже за успостављање исламске државе од Марока до Индонезије.

Дезинформатори агенције “Ruder Finn“ су проценили ситуацију као тренутно неповољну, и будно чекали прилику да је преокрену у корист својих клијената. У прилог им је ишло то што је у светској, а посебно америчкој јавности владало запањујуће непознавање прилика у Југославији. Илуструјмо то скицом разговора Ворена Кристофера, тадашњег америчког државног секретара и Дејвида Овена, британског посредника. Овај разговор је публиковао Мишел Колон:

Кристофер: “Грешка је до вас европљана, што сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну“.

Овен: “Али, они су тамо живели“.

Кристофер: “Од када“?

Овен: “Одувек“.

 

 

ПРВА ПОДРШКА

Прва подршка које се агенција дочепала било је 1992. године, када су свет шокирале слике наводног логора смрти под контролом Срба. Слику је дистрибуирала британска Независна ТВ мрежа–ITN (енг. Independent Television Network–ITN) и британски Гардијан (енг. Guardian). Агенција “Ruder Finn“ је у ову вест зарила зубе (попут булдога) и више је није испуштала. 

Преносник

Генијална идеја агенције “Ruder Finn“ била је (према властитом признању директора) да обезбеди јеврејски преносник. Реч “логор“ била је довољна да узбуди јеврејску заједницу и “Ruder Finn“ ће одмах обманути три велике организације: B'nai B'rit лига против клевета, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конрес. Те три организације су објавиле прилог у “Њујорк Тајмсу“ и организовале протестни скуп испред зграде УН, констатује поносно Џемс Харф. Такав начин поигравања са холокаустом њему ништа не смета, напротив:

“блеф је успео, ствар се сјајно одвијала, јеврејске организације су увучене у игру на страни босанских муслимана, што је било изузетно рискантно. Истог тренутка смо успели да у јавном мњењу изједначимо Србе са нацистима. Заиста је било рискантно. Јер познати су односи између Израела и арапа док су Јевреји у Србији одувек живели у добрим односима, а за време Другог светског рата били су изложени истим мерама дискриминације под јармом нацистичко–хрватског репресивног режима. Јевреји су носили око руке звезду, а православци посебну траку. Но тад је ствар већ била решена. Успели смо да у јавном мњењу поистоветимо Србе и нацисте...“,  наглашава Џемс Харф очигледно задовољан собом и додаје: “Погодили смо право у мету! Задатак је био сложен, нико није разумео шта се догађа у Југославији и да Вам отворено кажем, већина американаца питала се у којој се афричкој држави налази Босна, али једним потезом успели смо да ствар поједноставимо, да је прикажемо као причу о добрим и злим момцима“.

Џемс Харф честита сам себи речима:

“... знали смо на ком терену да игру одиграмо и победили смо, јер смо гађали у праву мету, јеврејску публику. Одмах је наступила видна промена језика у штампи уз употребу израза с веома емотивним набојем, као што су: `етничко чишћење`, `концентациони логори`... итд . То је све у свест призивало поређење са нацистичком Немачком, гасним коморама и Аушвицем. Емотивни набој био је толико снажан да се нико више није усуђивао супротставити се да не би био оптужен за ревизионизам“.

Занимљив детаљ у свему овоме представља управо та опаска: “да не би био оптужен за ревизионизам“. Србима се није подметало да су користили гасне коморе, али је било довољно да ако било ко посумња у неке од крвавих злочина који су им приписивани, би одмах био поистовећен са онима који сумњају у постојање логора смрти у Немачком (један од спонтаних рефлекса дезинформатора). Да ли се уопште у таквој врсти послова може постављати питање морала?

Жак Мерлино примећује у интервјуу са Џемсом Харфом да је тврдња из листа “Гардијан“ (која је послужила као прва потпора) била нетачна. На то Џемс Харф каже:

“наш посао није да проверавамо тачност информације. Нисмо ми ни опремљени за тако нешто. Наш је посао да убрзамо проток информација које су за нас повољне. Ми никада нисмо тврдили да у Босни постоје логори смрти. Ми смо само објавили да то тврди лист Гардијан“.

Ето примера како функционишу преносници. На крају интервјуа, Џемс Харф закључује:

“Ако желите да докажете да су Срби јадне жртве само изволите, али бићете прилично усамљени у том послу“.

У Харфовом излагању интересантне су речи “ми“ и “наш“. То је оно “ми“ и оно “наш“ које употребљавају адвокати. Те речи заправо сведоче о томе чији је он адвокат. Харф говори у име свог наручиоца. Да су Срби били проницљиви (и да су имали финансијска средства) и да га потплате, имали би верног и подмуклог потпарола који би ангажовао јеврејску заједницу на страни Срба, која би светско јавно мњење преокренула на страну Срба и све убице, сви они који силују и једу малу децу постали би муслимани или Хрвати већ по жељи. Ствар није ипак тако једноставна. Очигледно је да се амерички и немачки политички интереси нису поклапали са српским интересима. Очигледно је и да ни у ком случају Харф није радио на своју руку, нити бесплатно, али ни само за новац. Несумњиво је од своје владе добио благослов или бар прећутну подршку такозвано гледање кроз прсте. Дезинформација не може успети уколико не дува повољан ветар али ако је ветар повољан дезинформација то може сјајно искористити, а истинитост чињеница је најмања брига.

 

 

Тема

Тема операције се састојала (како смо видели) у поистовећивању Срба са нацистима. Неумесност такве теме није имала никакав значај: Срби су народ, а не партија, они су се борили против нациста боље него било ко други, имали су, сразмерно узето више губитака него било ко други, они јесу комунисти или јесу православни, али сасвим сигурно нису нацисти, били су на страни Јевреја за време рата, нису водили освајачки рат већ су ратовали да би заштитили своје наслеђе своју баштину, борили су се против муслимана коју су традиционални савезници немаца: све то није имало – нити још има било какав значај. Поистовећивање су извршили медији који су се на ту тему бацили као пиране на ћуфту. Изведено поистовећење постало је неповратно.

Два елемента су играла значајну улогу у корист те теме. С једне стране, оправдан ужас који су у свести изазивали нацистички логори за истребљење. С друге стране, последице марксизма чак и раскринканог. Та идеологија се родила у кругове надри–мислилаца тако дубоко да свако поистовећење са нацизмом доводи до губитка здравог разума, из разлога који имају везе и са неопростивим Пактом Молотов–Рибентроп, и са “коначним решењем“. Тема је дакле, била савршено изабрана. Морала је да буде добро примљена у неколико утицајних група и то:

1. Код израелских група због њихове сасвим разумљиве осетљивости на тему истребљења мањине;
2. Код постмарксистичких група због њихове мржње према ривалу који би могао још бити срећан;
3. Код хуманитарних група свих боја које пате од виктимофилије (љубави према жртви), увек спремних да прискоче у помоћ жртви и показују вечиту тежњу да имају симпатије само према првој жртви, према ономе који је први проглашен за жртву, док их жртва која стиже са закашњењем занима мање или се чак искључује из видокруга.

Остатак јавног мњења следио је дезинформацију из два главна разлога:

1. Одлучујућег  утицаја коју су на медије имале управо наведене групе;
2. Неприкосновеног права које усваја прва жртва, онај који први каже “страдам!“. У упрошћеном менталитету који намеће телевизија, ако је “Б“ први изјавио да пати и страда, “А“ нема више право да пати и страда.

Тема “Срби = нацисти“ била је тако често понављана понекад и стварно професионалном елеганцијом, да је релативно лако обезбеђивала продор дезинформације. Пример: два плаката. На једноме су се виделе две фотографије, једна Адолфа Хитлера, друга Слободана Милошевића са питањем: “Зар вас приче о етничком чишћењу ни на шта не подсећају?“. На другом плакату су такође представљене две фотографије, два концентрациона логора: један је потицао из Другог светског рата, а други је недавно снимљен у Хрватској. И испод њих питање: “Зар вас логор у којем се спроводи чишћење припадника етничких група не подсећа ни на шта?“

Дивне ли уштеде средстава!

ДРУГА ПОДРШКА

Пример о разарању...

Француски недељник “Парис Мач“ (фран. Paris Match), 28 новембра 1991. године, под насловом “Дубровник град мученик“, пише:

“... средњевековни драгуљ Хрватске разорен је ватром Југословенске армије“.

У ствари, древни Дубровник никад није разаран ватром Југословенске војске и остао је малтене нетакнут. Али чак и они који као туристи буду ишли на лице места, заборавиће да упореде оно што виде са оним што им је као дезинформација пружено.

Магазин “Актуел“ (Actuel) је у децембру 1993. године објавио фотографију моста са следећим текстом:

“Стратешки мост који су срушили Срби, мост у Вуковару бејаше прекрасан примерак архитектонске и историјске баштине овог хрватског града. Од почетка рата српска артиљерија је срушила скоро 500 цркава, утврђења, музеја и других историјских споменика бивше Југославије или их је оставила у `јадном стању`“.

И читалац ће заплакати над прелепим вуковарским мостом, не сумњајући уопште у то да је он срушен и уништен како то у тексту сугерише погрешан имперфекат “бејаше“. Међутим тај мост у Вуковару уопште не постоји. Мост са слике налазио се у Мостару и он јесте уништен... али су га уништили Хрвати! Магазин “Актуел“ је признао грешку и извинио се због тога што је помешао два града али шта је остало у свести читаоца? Српски рушилачки бес.

Француски недељник “Догађаји четвртком“ (фран. L’Evenement du jeudi), је 12 септембар 1991. године пренео из “Гласа Славоније“ опис злочина који су наводно починили Срби у селу Четековац:

“исечени носеви, ишчупане уши, рањеници живи спаљени, теле раскомадана са одсеченим главама...“ и на крају свега, “... село сравњено са земљом.“.

Село Четековац међутим и дан данас стоји усправно, али ко ће то проверавати?

То све не значи наравно да није било уништавања, нити да Срби нису разарали и уништавали, већ значи да у операцији дезинформисања није потребна стварна деструкција да би се идеја о деструктивности усадила у свест јавног мњења.

Пример о етничком чишћењу...

У овом случају “етничко чишћење“ је реч којој се прибегава више у борби речима него у стварности, пошто су сви Југословени етнички слични или истоветни. Требало би пре говорити о тешкој деоби територија између верски и културно различитих група. “Чишћење“ су спроводиле све три присутне групе, али пошто је једначина “Срби = нацисти“ већ била наметнута и раширена, било је лако убедити народ да су једино Срби за то криви.

Часни изузеци у штампи покушали су да покажу да реч “логор“, сама по себи, нема ничег застрашујућег и да, чак и не говорећи о томе да постоје и логори за горане, треба правити разлику између логора за истребљење, концентрационих логора, заробљеничких логора, логора за разабирање и избегличких логора. Међутим, кошмар хитлеровских логора је такав да ту ништа не помаже: вешто усмераван читалац види свуда само логоре смрти, упркос сведочењима и тако обавештених особа какви су Симон Вејл (енг. Simone Weil), Ели Визел (енг. Elie Wiesel) и Симон Визентал (енг. Simon Wiesenthal), који су наглашавали да (заробљенички) српски логори немају никакве везе са нацистичким (концентрационим) логорима.

Има свакако читалаца који се сећају фотографије измршавелог мушкарца који стоји иза бодљикаве жице, слике која је обишла свет и веома допринела јачању кампање сатанизације Срба. На срећу, захваљујући будном оку једне добронамерне Немице, која је запазила да су ексери на бодљикавој жици наопако приковани за кочиће, њен муж, приљежни новинар–истраживач, упутио се на лице места, детаљно истражио целу ствар и на основу тих истраживања утврдио:

1. Да је на оригиналном снимку жгољави човек окружен другим људима који нису мршави,
2. Да тај човек по имену Фикрет Алић није био заробљеник већ избеглица,
3. Да су се избеглице налазиле изван бодљикаве жице, а фотограф унутар ње,
4. Да  бодљикава жица није била око логора, већ око ливаде која је у ствари била пашњак!

Новинар Томас Дајхман дошао је дакле, до закључка да се сликама, које су начињене уз дозволу органа власти Републике Српске, свесно манипулисало да би се створила илузија о томе да је реч о концентрационом логору. Уследиле су полемике и из тога се изродио судски процес. Ако се узму у обзир околности у апсолутном смислу, истина је утверђена али ко то зна? Лажан утисак створен помоћу слике жгољавог мушкарца свакако је снажнији од свих и најдетаљнијих демантија.

Пример о силовањима...

Идеја о “логорима за силовање“ још је један рискантни покушај – такође пун погодак (како би вероватно рекао Џејмс Харф) била је сјајна. Публика је наведена да поверује да су Срби имали “план за систематско силовање“. “Слободна Белгија“ (“La libre Belgique”) објавила је, 22. јануара 1993. године, текст под насловом: “Силовање жена у арсеналу српског терора“. Недељник “Обсервер“ (Le Nouvel Observateur) у броју 1471 из јануара 1993. године пише:

“Нема више никакве сумње у систематски карактер такве праксе у оквиру плана `етничког чишћења`“.

Лист “Ла Гош“ (La Gauche) 10. Фебруара 1993. године пише:

“Изгледа да су српски екстремисти користили силовање као ратно оружје у својој полилтици етничког чишћења“.

Свеопшти ужас! Западни листови доносе новинске чланке под насловима: “Силовање по наређењу“ (Rape by order), “Ужас силовања” (Rape horror) “Логори за силовање” (Rape camps), “Систематско силовање” (A Pattern of Rape), “Силовања у Босни“, “Европа суочена са језивим ужасима“. Нико не сумња да су муслиманске, хрватске, српске жене каткад заиста силоване, али свакако постоји сумња у то да је за то било потребно наређење. Намеће се питање како би таква физиолошка мешавина културних група могла да послужи њиховом “прочишћењу“. Ипак није ствар у томе.

И сами статистички подаци су више него сумњиви. Жак Мерлино, на пример, прича да се на 50 километара од логора у Тузли говорило о 4.000 силованих жена, на 20 километара није их било више од 400. На десет километара остало је само 40, мада је и то превише мора се признати. Укупно узевши, немарно се говорило о двадесет или чак шездесет хиљада силованих муслиманки. Комисија УН је изнела процену од 2.400 жртава (из све три заједнице заједно), на основу 119 познатих случајева, а комисија Савета безбедности је испитала 223 жртве које су по сећању навеле од 4.500 случајева (и овога пута такође из све три заједнице заједно). Међутим, шта је остало у сећању публике? Да су Срби систематски силовали муслиманке у великом броју.

Истина је да је такође постојало писмо Луције Ветрусе, босанке калуђерице коју су наводно, силовали српски војници заједно са две друге сестре. Она је својој надређеној писала да јој саопшти да је доживела “ужасно искуство, које се не може исказати“ молећи је да јој помогне “да прихвати нежељено материнство“. Писмо је објављено у магазину “Notiziedeigesuitid’Italia” и пренето у разним другим листовима међу којима и “Слободна Белгија“ (“La libre Belgique”) који је документ објавио на првој страни, премда је нешто касније, 14. јануара 1996. године, поштено демантовао ову вест, наводећи:

“надлежни су сазнали (на несрећу са закашњењем) да је писмо фалсификат, да га је написао (можда полазећи од стварних чињеница) један свештеник из Босне да би узбунио међународну заједницу.”.

Пример о гасу...

Један од начина да се противник посебно оцрни јесте (како смо већ видели) да се тврди да користи оружје које није коректно, нити дозвољено. Гас је на нарочито лошем гласу, с једне стране због тога што су га Немци користили за време Првог светског рата, а с друге због гасних комора у Другом светском рату.

Наравно и тај поступак је коришћен против Срба. Лист “Вече“ (Le Soir) тако 10. априла 1995. године пише:

“Срби су изгледа користили гас. Из босанских и западних кругова, Срби се оптужују да су користили гас“.

Истина је, прецизира мало даље новинар листа “Вече”, “... да је у питању сузавац (она врста која се користи за очување реда и мира)...“. Међутим немачки лист “Ди Велт“ (Die Welt) истог тог 10. Априла 1995. године отворено јавља: “Срби су користили гас“, а “NBC Handelsblad”, 28 јула 1995. године додаје: “Амерички потпароли су утврдили да су Срби код Жепе користили хемијско оружје“.

Пример о масовним гробницама...

Много коришћена реч “масовна гробница“ (костурница) које у себи има нечег застрашујућег, иако само означава заједничку гровницу. Није од важности то што су се на крају те масовне гробнице показале као безначајне, што никад ни до данас нису пронађене ни жене ни деца, бачена у наводне масовне гробнице, јер је рат пре свега убијање и за последицу има лешеве које свакако треба укопати. Ништа не значи ни то што је три хиљаде муслимана који, сматрало се леже на дну “масовне гробнице“ у Сребреници, напрасно “оживело“ кад је требало да изађу на изборе септембра 1996. године. Оно што је важно јесте да је довољно показати на телевизији комадић свеже испретуране земље, објавити да се можда испод тога налази х лешева, број је наравно произвољно одређен, и оно што остаје у свести телевизијског гледаоца није “можда“ већ број х који ће уосталом гледалац и сам увећавати кад буде о гледаној емисији разговарао са пријатељима.

Пример о покољима у Сарајеву...

Подсетимо се чињеница: 27. маја 1992. године, 5. фебруара 1994. године и 28. августа 1995. године, Срби су наводно бомбардовали цивилно (муслиманско) становништво у Сарајеву. Губици су били огромни, први масакр се догодио испред пекаре, друга два на пијаци. Срби су порицали да су они пуцали...

Истраживања у три наврата показују да предпоставка да је српска страна пуцала није вероватна. Балистичка истраживања показују да српски минобацачи нису могли досегнути до места на којима су покољи извршени. Час није било кратера на земљи какве гранате избачене из минобацача увек праве, час жртве нису имале ране по глави и на грудима, већ само у доњим деловима тела као након експлозије приземне бомбе. Војни посматрачи ОУН који су спровели истерагу непосредно после (последње) катастрофе, указују да су “гранате вероватно лансирали муслимани“ (“Telemoustique” 30. новембар 1995. године). Лист “De Standard” је 3. Августа 1995. године јавио да је, према сведочењу француских војника припадника ОУН, известан број муслиманских снајпериста био активан и “намерно пуцао на своје властите цивиле“. Значајне војне личности, а да не спомињемо такве публикације као што су “Die Weltwoche”, “Foreign Policy”, “The Nation”, “Defense and Foreign Affairs Strategic Policy”, “The Times”, “The Sunday Times”, “The Independent” и  “Toronto Stars” снажно су довеле у сумњу оптужбу да су Срби ти који су извршили нападе, а лорд Овен је лично 30. октобра 1995. године изјавио за ВВС да масакр од 4. фебруара 1994. године није могао бити дело Срба.

Све то неће, међутим спречити хистерију која се распламсала у осталим медијима: “Крв је данас потоцима текла у главној сарајевској улици... Гранате су пљуштале као киша по цивилима у главном граду Босне...“ (CBS, 27. мај 1992. године); “Српско лудило је опет убијало. Покољ у Сарајеву...“,  или сасвим једноставно: “Србија је агресор“ (De Standard,  30. мај 1992. године).

Сва ова лажна гнушања, тако слабо и мало документована, завршиће разумљиво на апелима на одмазду, репресију и освету. “Злочини које су непосредно починили Срби изискују страну помоћ за оне који су без икакве наде у Босни“ (СВС, 27.мај 1992).

Отворена агресија Сједињених Америчких Држава на Србију је сада могла да почне... А Међународна заједница је убрзо постала сведок операције "Милосрдни анђео".

НИКОЛА РАДМАНОВИЋ и НИКОЛА АНТИЋ

---

[1] Више о томе, видети – “Field Manual 100–20 Military Operations in Low Intensity Conflict“; Headq-uarters Deparments of the Army and Air Force, Washington DC., 5 December 1990.; Извор, Интернет – http://www.enlisted.info/field-manuals/fm-100-20-military-operations-in-low-intensity-conflict.shtml; приступљео 23. јуна 2011. године.

[2] Аврамов Смиља: “Постхеројски рат Запада против Југославије“, Ветерник – Идиј, Нови Сад, 1997. године; стр. 49.

[3] Радиновић Радован: “Лажи о сарајевском ратишту“, Свет књиге, Београд, 2004. године; стр. 9.

[4] Више о томе, видети: “NATIONAL SECURITY STRATEGY OF THE UNITED STATES“, THE WHITE HOUSE MARCH 1990.; Извор, интерент – http://www.bushlibrary.tamu.edu/research/pdfs/national_security_strategy _90.pdf.

[5] Више о томе, видети – “Field Manual 100–20: Military Operations in Low Intensity Conflict“, Headquarters Departments of the Army and Air Force, Washington, DC, 12. 05. 1990.; Извор, интернет – http://www.globalsecurity.org/military/library/policy/army/fm/100-20/index.html; Приступљено, 9. јула 2011. године.

[6] Више о томе, видети – “NSDD 54. – US Policy Towards Eastern Europe“, NSDD - National Security Decision Directives of Reagan Administration; Извор, интернет – http://www.fas.org/irp/offdocs/nsdd/ nsdd-054.htm; приступљено 23. јуна 2011. године.

[7] Више о томе, видети – “NSDD 133. – US Policy Toward Yugoslavia“, NSDD - National Security Decision Directives of Reagan Administration; Извор, интернет – http://www.fas.org/irp/offdocs/nsdd/nsdd-133.htm; приступљено 23. јуна 2011. године.

[8] Генерал Мајкла Џ. Дугана (енг. Michael J. Dugan) је рођен 22. фебруара 1937 године. Постављен је на дужност начелника штаба Ратног вездухопловства САД (енг. United States Air Force) 1992. године. На тој функцији се задржао свега 79 дана, након чега је понзионисан.

[9] Више о томе, видети – George Kenney and Michael J. Dugan: “Operation Balkan Storm: Here's a Plan“, The New York Times, Published: November 29, 1992. Извор, интернет – http://www.nytimes.com /1992/11/29/opinion/operation-balkan-storm-here-s-a-plan.html.; приступљено 23. јуна 2011. год.

[10] Чосудовски М.: “Програмирани банкрот“, интервју у листу Геополитика, бр. 36, ИП “ГЕОПОЛ-ИТИКА ПРЕСС”, 2010., Београд.

[11] Schmidt – Eenboom E.: “Der Schattenkrieger (Ratnik iz senke), Klaus Kinkel und der BND“, ECON, Dusseldorf, 1995.

[12] Више о томе, видети – Бакић Ј.: “Стереотипи о Србима у јавностима појединих западних нација”, Нова српска политичка мисао, 1999., но. 1–2, стр. 6.

[13] Више о томе, видети – Бакић Ј.: “Да ли је западна јавност у Србији препознала непријатеља“, Социолошки преглед, 1998., Вол. 32, но. 1, стр. 11–15.

[14] The Washington Times, 24. 10. 1992; Наведено према – Петровић Пироћанац З.: “Избрисати српски вирус. Мала енциклопедија расизма и шовинизма на крају миленијума“, Југоисток, Београд, 1999.; стр: 45.

[15] Више о томе, видети – Бакић – Хајден М.: “Репродукција орјентализма: пример бивше Југославије”, Филозофија и друштво XIV, 1998., стр. 109.

[16] New York Times: “Balkan Brin Kmonship”, 10. March 1995., p. A 28. Наведено према – Тодорова М.: “Имагинарни Балкан“, XX век, Београд, 1999.; стр. 273.

[17] Томас Џ. К. П.: “Балкански сукоб и међународна реакција: америчке и српске опције“, Српска политичка мисао, 1994., Вол. 1, но. 1–4, стр. 152.

[18] То очито илуструје пример немачког филозофа Ј. Симоне, који је још априла 1990. године наговестио да ће Немачка увести санкције Југославији, ако се ЈНА буде одупирала сецесији западних република. Више о томе, видети – Жуњић С.: “Судбина, дух и средина – три топоса германске европске идеологије“, у: “Како смислити будућност Европе“, ФСД Кровови, Београд – Сремски Карловци, 1995. стр. 61 – 66.

[19] Херман гроф од Кајзерлинга пише да су Срби “примитивна раса ратника и разбојника”. Више о томе, видети – Каusеrling Cоnt Hеrmаn: “Еurope“, Тrаnslater by Moniter Samvel, Nеw Yоrk, Hercourt, Brace Comp, 1928.; Наведено према – Тодорова М.: “Имагинарни Балкан“, XX век, Београд, 1999.; стр. 217.

[20] Више о антисрпском расположењу америчких и европских социолога и њиховом неразумевању ситуација у којима је уплетен интерес њихових држава, види њихове одговоре на протесна писма Социолошког друштва Србије: Социолошки преглед, год. 33, но 1–2, стр. 161–174.

[21] Познато је да је СФРЈ прво добијала значајну неповратну америчку помоћ, а затим у спољнотрговинској размени имала статус “најјповлашћеније нације” и била једна од већих корисника кредита ММФ и Светске банке, обоје под контролом Вашингтона.

[22] Тодорова М.: “Имагинарни Балкан“, XX век, Београд, 1999.; стр. 318.

[23] Сједињене Америчке Државе се у раној фази југословенске кризе (од 1990. до 1991. године) нису директно ангажовале, оне су “биле полуиздвојене (...) сматрале су да је будућност Југославије пре свега регионална ствар, те су се подредиле примату немачких дипломатских циљева...“. Фолк Р.: “Неуспех у Европи: рационална безбедност након хладног рата”, видети у: “Европа и распад Југославије“, ур. Р. Накарада, ИЕС, Београд, 1995; стр. 28.

[24] Сједињене Америчке Државе су признале независност бившој Југословенској Републици Македонији, 9. фебруара 1994. године.

[25] То потврђује и предизборна прича републиканаца (2000. године) о обнови пројекта “Рат звезда”.

[26] Довољно је сетити се посете Ричарда Холбрука, тадашњег специјалног изасланика Сједињених Америчких Држава за Југославију, шиптарским терористима на Косову и Метохији.

[27] Да демократска начела и “људска права“ немају никакву вредност, када су у питању интереси Сједињених Америчких Држава, најбоље говори извештај о политичким смерницама Џорџа Кенана, шефа стратешког тима у Стејт Департменту од 1948. године у којем се, између осталог, каже: “Требало би престати расправљати о нејасним и (...) нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације. Ускоро ћемо морати наступити непосредно с позиције силе...“. Наведено према – Чомски Н.: “Шта то (у ствари) хоће Америка“, Институт за политичке студије, Београд, 1999.; стр 15–16.

[28] Више о томе, видети – Richard Basset: “Bаlkаn Hours: Travels in the Other Europe“, London, John Murroy, 1990, стр. 132.

[29] Треба се само присетити Сухарта који је, приликом преузимања власти у Индонезији (као амерички човек), побио између петстотинахиљада и милион људи, да би касније приликом заузимања Источног Тимора побио још око шестохиљада. У то време овог масовног убицу лист “Еконосмист“ оцењује као “доброг по души“, док га лист “Кришин сејнс монитор“ назива “умереним председником“. Више о томе, видети – Чомски Н.: “Година 501“, Светови, Нови Сад, 1998; стр. 55. Такође је познато да је Садам Хусеин опоменут тек када је предлагао да проблем Голфског залива решава Арапска лига, без туторства Сједињених Америчких Држава, односно његови “злочини се никога нису тицали све док није починио озбиљан злочин непослушности.“ Више о томе, видети – Чомски Н.: “Година 501“, Светови, Нови Сад, 1998; стр. 114.

[30] Више о томе, видети: “Споразум из Рамбујеа”, Нова српска политичка мисао, посебно издање, бр. 2/1999, стр. 151–194. Посебно стр. 192: “НАТО особље ће бити изузето и од сваке врсте затварања, истраге или хапшења предузето од власти у СРЈ.” (...) “НАТО особље ће уживати, заједо са својим возилима, бродовима, борбеним авионима и опремом, слободан и неограничен пролаз и неометан приступ свуда у СРЈ, укључујући ваздушни простор и територијалне воде.”.

[31] Изградња америчке војне базе “БОНДСТИЛ“, код Урошевца, од тврдог материјала говори да Американци имају намеру да се на овим просторима дуже задрже; што потврђује горе изнету тезу.

[32] Више о томе, видети – “United States Security Strategy for Europe and NATO“, Dpt. оf Defence, 1996, стр. 4. Наведено према – Накарада Р.: “Последице НАТО интервенције у Југославји”, Социолошки преглед, год. 33, nо. 1–2, 1999.; стр. 13.

[33] Само у Италији има 13 америчких војних база.

[34] United States Congress: “Senate Comitee on Foreign Relations, Тhе Peace Process in thе Former Yugoslavia“, 104th Congress, First Sesion, 17. Оctоbеr and 1. December 1995., p. 5.; Цитирано према – Petras Ј. и Vieux S.: “Босна и обнова хегемоније Сједињених Америчких Држава“, Социолошки преглед, год. 31, но. 4, 1997.; стр. 428.

[35] Luffеr М.: “А Preponderance оf Powеr“, Stanford, 1992, стр. 17, 449, 463. Цитирано према – Чомски Н.: “Година 501“, Светови, Нови Сад, 1998.; стр. 59.

[36] Чомски Н.: “Година 501“, Светови, Нови Сад, 1998.; стр. 93–94.

[37] “А. National Security for а Nеw Century“, Wаshington, 1998, pp. 1–2. Наведено према: Смагин А. А.: “Појам слободе у америчкој доктрини проширеног застрашивања”, Социолошки преглед, год. 34, но. 1–2, 2000.; стр. 91–92.

[38] Ову стратегију први је формулисао државни секретар Сједињених Америчких Држава, Дин Ачерсон (крајем четрдесетих гдоина), изјавом да “трула јабука може да поквари целу кацу“, па се мора одстранити. Више о томе, видети – Чомски Н.: “Година 501“, Светови, Нови Сад, 1998.; стр. 46–47; Као и – Чомски Н.: “Контролисана демократија“, ЦИД, Подгорица, 1999.; стр. 28–29.

[39] Crаu C. S.: “Nuclear Strategy and National Style“, Lоndоn, Hamilton, 1986, pp. 9. Наведено према: Смагин А. А.: “Појам слободе у америчкој доктрини проширеног застрашивања”, Социолошки преглед, год. 34, но. 1–2, 2000; стр 89–90.

[40] Чомски Н.: “Година 501“, Светови, Нови Сад, 1998.; стр. 43–51.

[41] Познато је да Турска већ деценијама врши државни терор над Курдима, чак их прогони и ван своје територије, али је то њој, као америчком савезнику, дозвољено.

[42] То потврђује чињеница да се Балкан за време босанске кризе назива “bizim Rumeli” (“нашом Румелијом”). Више о томе, видети – Тодорова М.: “Имагинарни Балкан“, XX век, Београд, 1999; стр. 95.

[43] “Распад Југославије, а посебно рат у Босни, разбуктали су исламске страсти у Турској јаче него што је то двадесет година раније учинила криза на Кипру. Најзначајнији слоган да се Андалузија неће поновити алудирао је на шпанску реконквисту и протеривање муслимана из Шпаније”. Више о томе, видети – Тодорова М.: “Имагинарни Балкан“, XX век, Београд, 1999; стр. 95.

[44] Цитирано према – Тодорова М.: “Имагинарни Балкан“, XX век, Београд; 1999.; стр. 94.

[45] Према извештају од 2.6.1994. године америчке војне обавештајне службе, око 400 припадника иранске Револуционарне гарде убачено је у Босни и Херцеговини да “организује терористичке групе међу локалним муслиманским становништвом за обрачун са Србима”. Према писању “Вашингтон Поста” од 24.6.1994. године, “Хрватска је постала главна транзитна веза за пребацивање иранских испорука оружја у Босну, уз прећутно одобрење Клинтонове администрације” (наравно, оружје је ишло босанским муслиманима и Хрватима, а за време важења ембарга УН на испоруке оружја у Босну и Херцеговину). Више о томе, видети – Ковачевић С. и Дајић П.: “Хронологија југословенске кризе 1994“, ИЕС, Београд, 1995; стр. 102–112.

[46] Током целог Другог светског рата Сједињене Америчке Државе тргују с Хитлеровом Немачком.

[47] Успостављање контроле над светом планирано је још у току Другог светског рата од стране Стејт Департмента и Савета за међународне односе Сједињених Америчких Држава у креирању послератног света у виду тзв. “Велике области“, која би обухватала западну хемисферу: Западну Европу, Далеки Исток, земље бивше британске империје, Блиски Исток, остале неразвијене земље, а по могућности и цео свет. Више о томе, видети – Чомски Н.: “Шта то (у ствари) хоће Америка“, Институт за политичке студије, Београд, 1999.; стр. 17–18.

[48] После Вијетнамског рата, Сједињене Америчке Државе прелазе на професионалну плаћену војску. Осетљивост јавног мнења на евентуалне губитке плаћеничке војске мања је него када је реч о “народној” војсци.

[49] Чомски Н.: “Година 501“, Светови, Нови Сад, 1998.; стр. 132–133.

[50] Демократски Запад ни прстом није мрднуо на упад совјетских трупа у Чехословачку, али је тада Совјетски Савез био суперсила.

[51] Више о томе, видети – “Field Manual 100–20: Military Operations in Low Intensity Conflict“, Headquarters Departments of the Army and Air Force, Washington, DC, 12. 05. 1990.; Извор, интернет – http://www.globalsecurity.org/military/library/policy/army/fm/100-20/index.html; Приступљено, 9. јула 2011. године.

[52] Више о томе, видети на интернет адреси: http://www.mpri.com/web/.

[53] Више о томе, видети: “Skrivnostna vloga Washingtona v Nevihti“, 4. avgust 2005 ob 07:13 Ljubljana – MMC RTV SLO, извор, интернет – http://tvslo.si/svet/skrivnostna-vloga-washingtona-v-nevihti/40817, приступљено 12. септембра 2011. године.