СПЕЦИЈАЛНИ РАТ: УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Искуство и пракса друштвених кретања, као и промене на глобалном плану (нарочито од последње деценије прошлог века), отворили су низ нових практичних проблема, али и покренули бројна питања теоријске нарави. Показало се да је дошло до сукоба цивилизација и да су се мрачна предсказања Семјуела Хантигтона (Samuel P. Huntington) показала као тачна. Хантигтон је писао: “...сукоби цивилизација су највећа претња светском миру и међународни поредак, заснован на цивилизацијама, најсигурнија је заштита од светског рата.“[1]. Његове тезе су потврђене у новијим догађајима са краја ХХ века, када су године после Хладног рата посведочиле почетак драматичних промена у идентитету народа у култури и симболима тог идентитета. Глобална политика почела је да се преобликује дуж културних граница, па је култура постала детерминанта и индикатор друштвеног развоја и основ социјалног и етничког идентитета.

Хантигтоновe речи: “У постхладноратовском свету истичу се заставе и други симболи културног идентитета, укључујућу крстове, полумесеце и чак покривање глава, зато што се рачуна да је култура и културни идентитет оно што је најзначајније за већину људи. Људи откривају нове, али често старе идентитете и марширају под новим, али често старим заставама које доводе до ратова са новим, али често старим непријатељима.“[2], отварају нову перспективу сагледавања међународних односа, намећући многа актуелна питања. Нека од њих се морају изнова поставити, нека изоставити, многа од њих неодложно је преформулисати, али једно је сигурно – на свако од ових питања морају се понудити одговори примерени актуелним културним дешавањима – на регионалном, европском и светском плану.

Култура представља стуб свакога друштва; она је генератор, регулатор и архитекта друштвеног развоја и постаје употребљиво оруђе у рукама социолога, антрополога и криминолога. Тако је и у домену војних наука, па култура заузима кључне позиције и у војним доктринама и то не само на стратешком, већ и на оперативном и тактичком плану. Војни стратези су све заинтересованији за истраживање историјски развијеног, заједничког и наученог понашања чланова једног друштва (типизираних система комуникација међу појединцима и друштвеним групама), па културе постају критичне компоненте државне безбедности и великих стратегија и војних доктрина. Уједно, оне постају и главна мета и критична карика у војно – политичком ланцу средстава (доктрине тј., теорија једне државе о томе како може најбоље “произвести“ безбедност за себе).

Ове чињенице дају смер и нашој истрази. Оне дефинишу поље антрополошког истраживања односа културе и личности и отварају широке могућности за проучавање културе и културних односа, националног карактера, понашања и идентификације модерне националне државе међу њеним грађанима. С друге стране, ове чињенице нам пружају податке и о могућем извору непријатељских дејстава и дозвољавају нам безбедносну процену о тренутној угрожености наше културе.

У овом контексту могуће је дати социолошки аргументоване одговоре на актуелна питања, попут оног о укључивању Републике Србије у глобалне европске и светске токове (уз, наравно, претходна разматрања домета балканске интеграције). Будућност Србије се свакако мора довести у везу са процесима глобализације и регионализације на простору Балкана, што ће рећи са културним и етничким идентитетом и односима на Балкану. Ова тема даје на актуелности и сагледавање апологета глобализације на нашим просторима. Тако сагледавање деловања бројних НВО, постаје теоријски релевантно јер се, као део једнога подпројекта, ситуира у макропројекат који обухвата конкретне културно – етничке односе на Балкану у склопу глобалних трендова друштвеног развоја. Теме овог истраживања значајне су и примерене времену из најмање два разлога:

Емпиријског – јер сагледавају путеве трансформације политичког подсистема ка интегративним културним процесима Балкана и Европе, и
Теоријског – јер у парампарчад разбијају предрасуде о фаталној превласти економског живота над духовним и културу, као окосницу друштва, ставља у центар пажње савремених социолога, антрополога, политиколога и војних стручњака.

Овде је тренутак да дефинишемо предмет, циљ и задатке наше истраге:

ПРЕДМЕТ ИСТРАГЕ: Последњи ратови вођени на нашим просторима недвосмислено показују да се савремени ратови не добијају само уништењем противничке војске (као некада) већ се циљ рата проширује и на сламање и уништење општих способности противника (духовних, моралних, материјалних и војних). То савремене ратове чини тоталним друштвеним сукобима који превазилазе сукобе армија и прерастају у сукобе цивилизација.

Самим тим и предмет наше истраге настоји да уважи све изворе моћи једног друштва који су неопходни за успешно супростављање противнику и да сгледа начине на који су они били подривени. У том контексту, предмет наше истраге формулисаћемо набрајањем сегмената кроз низ тачака и то:

ЦИЉЕВИ ИСТРАГЕ: Циљеви наше истраге су усмерени на сагледавање утицаја страних и домаћих фактора на културу и друштвене промене које су довеле до разбијања СФРЈ, а касније и СРЈ; уз анализу војних, економских, дипломатских, политичких и других активности које су спровођене у склопу опште стратегије разарања Југословаије и српског друштва.

У циљеве спада и истраживање друштвених промена које су наступале као последица враћања сопственој традицији (фолклору, вери, образовању, вредностима, обичајима и ритуалима), као и промена које су наступиле као резултат транзиције у којима се српско друштво нашло. Пажња је, између осталог, усмерена и на најопштија питања из домена међународних односа као и на нека (негативна) искустава у њиховом испољавању која показују да се национални суверенитет (у миру и рату) може изгубити и без примене оружане силе. Дакле, посебан циљ истрега биће сагледавање начина на који велике силе остварују своје тзв. “стратешке“ и друге интересе применом дипломатских, психолошких, економских, обавештајно – извиђачких, пропагандних, субверзивних и других средстава и метода деловања. У том контексту, можемо дефинисати и најважније задатке ове истраге.

ЗАДАЦИ ИСТРАГЕ: Најважније задатке најједноставније је таксативно побројати:

Сагледати разлоге разбијања СФРЈ, а касније и СРЈ, што обрађујемо у поглављу “Корени стварности“;
Одредити појмове друштвених вредности којима је (пред светским јавним мњењем) правдана агресија на СРЈ, што обрађујемо у поглављу “Антихуманизам идеологије људских права“;
Утврдити законе, принципе и физиономију операција и тактичких дејстава спровођених против суверенитета Србије, што обрађујемо у поглављу “Информационе операције и стратешке комуникације“.;
Утврдити разорне ефекте информационих операција и сратешких комуникација на друштво у Србији, што обрађујемо у поглављу “Држава и организовани криминал“;
Истражити начине припреме, организацију и извођење поменутих операција, што обрађујемо у поглављу “Анатомија пораза“;
Истражити начине контроле запоседнуте територије, што обрађујемо у поглављу “Колаборационизам“.

Пуковник ратног ваздухопловства Америчке армије Ричард Шафрански (Richard Szafranski), својевремено први аналитичар у обавештајном сектору ратног ваздухопловства, данас професор на високим војним школама у САД, постао је познат светској јавности једним научним радом објављеним у “Airpower Journal“, у лето 1995. године. Тај часопис је нешто као наш “Војни гласник“, дакле озбиљно, стручно, званично и луксузно месечно издање у коме се објављују радови и пројекти водећих војних експерата и научника САД, В. Британије и других чланица НАТО. Постоје две верзије овог часописа; прва доступна широј читалачкој публици и друга у виду билтена, намењена за интерно информисање. Рад Шафранског који је по његовим речима мршава скица озбиљног научног пројекта на коме раде тимови стручњака већ неколико деценија, а који је изазвао велику позорност стручне јавности објављен је под насловом: “Теорија информационог ратовања“[3]. У том материјалу је приказана основа на којој почива савремена војна доктрина Атлантске алијансе и суштина офанзивне стратегије 21 – ог века, која је по речима много поштованог пуковника: “после низа година провера и експеримената зрела за увођење у праксу како оружаних снага Сједињених Америчких Држава тако и армије НАТО – а“[4]. Убрзо потом, већ 1996. године, показало се како то није било само мишљење једног научног тима или његовог руководиоца. Савет за националну безбедност, те године, одобрава и потписује увођење новог правила o употреби оружаних снага САД – а под ознаком ФМ 1ОО – 5. То правило није ништа друго него упутство за борбену примену теорије неокортикалног ратовања, доктрина компатибилна са планом спровођења заједничке спољне политике потписница УКУСА, због чега јој је и дата сагласност за употребу.

Психолошко – пропагандни рат, акције посредног наступања, сукоби ниског интензитета, психолошке операције, су на нивоу тактичких радњи у поређењу са овом доктрином, она је стратегијски универзална у конвенционалном и неконвенционалном сукобу као и у предратном, ратном и пост – ратном стању. Суштина је у следећем:

Активности базиране на теоријским принципима неокортикалног ратовања, дале су потврђене резултате у стварном рату;
Функционалност у пракси довела је до могућности широке примене, доношењем доктринарног правила ФМ 100 – 5;
То је мултидисциплинарна војна вештина, али није настала само као плод рада војних стручњака већ у првом реду антрополога, социолога, психолога и теоретичара комуникација;
Искуствена матрица базично почива на теоријама Сун Цу Вуа обједињеним у књизи “Умеће ратовања“[5], даље се развија према принципима Клаузевица (Karl fon Klauzevic) и Гебелса до безимених и савремених теоретичара рата;
Основна идеја је победити непријатеља без отворене и директне борбе, или са што мањим ангажовањем сопствених војних потенцијала;
Рат је хронично стање друштва, он је према томе константа и под њим се подразумева свака она ситуација у којој једна страна жели да својој вољи подчини другу страну;
Рат се ретко манифестује у облику великих и очигледних војних операција, то је његова последња и најкраћа фаза;
Противничка страна (никада не употребљавају реч непријатељ), држава, народ, војска или група се третирају као јединствени живи организам који има све органе и атрибуте биолошког бића. Циљ је лоцирати и елиминисати мозак тог бића – неокортекс;
Могуће мете су четири функционалне тачке у неокортексу и то: БЕЗБЕДНОСНЕ ФУНКЦИЈЕ (Центар функција осматрања и Центар функција акције) и ПОЛИТИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ (Центар функција препознавања и Центар функција одлучивања)
Противник је поражен када одустане од идеје да се брани.

Основно полазиште за развијање стратегије неокортексног ратовања поставио је бивши пилот америчког ратног ваздухопловства Џон Бојд (John Boyd) развивши тзв. ООДА – ЛООП модел,[6] како би описао процес доношења одлука. Његова полазна теза је гласила: “Сваки интелигентни организам или организација пролази кроз континуирани кружни циклус интеракције са својом околином!“ Тај циклус, Бојд је поделио на 4 подциклуса који су међусобно у интеракцији и који се међусобно преклапају. Ти подциклуси су: Осматрање (Observe), Оријентисање – препознавање (Orient), Одлучивање (Decide) и Акција (Act).

Слика1. Бојдов модел процеса доношења одлука (OODA Loop - Observe, Orient, Decide and Act)

Бојдов дијаграм процеса доношења одлука показује да се све одлуке заснивају на посматрању и процени ситуација кроз издвајање критичних проблема који могу нарушити интегритет посматача, те их посматрач жели разрешити акцијом о којој и доноси одлуку. Слика показује ток доношења одлуке о акцији који тече од посматрања сирове (необрађене) информације, преко њене обраде, тј. препознавања могућег проблема (оријентисање) и одлучивања о одговору на проблем (предузимање акције којом се проблем жели разрешити) до самог одговора (предузимања одлучне акције).

Видимо да се у овом процесу издвајају четири кључна подциклуса, а основни задатак Психолошких Операција јесте перцептивни менаџмент у сваком од њих. Другим речима, њихов посао је обмана и манипулација противничкик центара осматрања и препознавања (одбрамбених и безбедносних институција) да не уоче проблем који нарушава интегритет друштва кроз акцију која се према њему предузима; јер сваки проблем који потенцијално нарушава интегритет супротне стране изазива конфликт. Зато је било потребно пронаћи одговарајућу доктрину која ће у том конфликту обезбедити добру позицију из које ће се стећи предност да се конфликт разреши у њихову корист...

ПОЗАДИНА “МЕКЕ БОРБЕ“

КОНФЛИКТ

Дакле, требало је створити доктрину којом ће се конфликт разрешити у своју корист. Конфликт је део живота рођен из жеље за променама. Главни чинилац сваког конфликта јесу две супротстављене стране:

једне која се залаже за очување постојећег стања и
друге која је вођена жељом за променама.

Из тога следи да су напад и одбрана две основне активности сваког конфликта.

Пре 2.500 година, чувени кинески ратни стратег Сун Цу Ву је увидео да решење конфликтних ситуација није неопходно тражити само на бојном пољу (као последњој опцији) па чак ни да за ту последњу опцију није пресудно колико се стране у конфликту добро и пожртвовано боре. Напротив, Сун Цу Ву је решење проналазио у оним чиниоцима борбе који могу утицати на доношење одлука противника и тако посредно усмеравати и његове акције у жељеном правцу. На овим постулатима, у времену хладног рата, почивала је и стратегија САД, а истом том Сун Цуовом логиком мрви се и Србија, па се велики делови њене територије и данас налазе под страном окупационом чизмом.

Као озбиљна империја, САД је саставила читаве тимове експерата окупила их на КАТО Институту за ратну вештину и отпочела потрагу... Следећи логигику Сун Цу Вуа, постављена је хипотезе за развој новог оружија. Та хипотеза је гласила: “Свака држава има своје инструменте моћи са којима може да изврши широк утицај на догађаје које жели да спречи или да их реализује како би заштитила своје националне интересе“. Ти инструменти моћи су заправо Дипломатија, Економија, Медији и Оружана сила, а ако су искориштени на концентричан и синхронизован начин (што значи синергију дејства дипломатије, економије, војске и медија) држави су повећане могућности за удар на мете које утичу на доношење одлука у широком аудиторијуму непријатељске стране.

Из ове хипотезе је изведена психолошка димензија сваког од инструмената моћи (дипломатија, економија, војска и медији) која ће далеке 1948. године навести америчке војне стратеге да у Савету за националну безбедност донесу Директиву 20/1 – “ЦИЉЕВИ САД У ОДНОСУ НА СССР“. Ова директива је са собом носила рат квалитативно новог типа у коме је информација служила као оружије. Њен задатак је био да у свест нападнутог друштва уводи лажне представе о свету који га окружује и да тако манипулише и становништвом и владајућом елитом нападнуте земље.

Следећи Директиву 20/1, у Форт Леавенворту (Fort Leavenworth), у Канзасу, бригадни генерал Вилијам Депу (William Eugene DePuy) поставља темеље за касније донето правило ФМ 100 – 5 – “ДОКТРИНА ВАЗДУХОПЛОВНО – КОПНЕНЕ БИТКЕ“, на основу искустава немачког Луфт Вафеа. Овим доктринарним правилом које ступило на снагу 1958. године у америчку војну терминологију се по први пут уводи појам “PSYOP“ (психолошке операције).

Након ратних искустава у Вијетнаму, практичне провере постулата доктрине и одјека кланице из тзв. “Октобарског рата“ која је изазвала велико негодовање у ОУН (па и у самој америчкој јавности) против таквог начина “извожења демократије“, Депуова доктрина је допуњена новом концепцијом ФМ 100 – 6 – “ДОКТРИНА ИНФОРМАЦИОНИХ ОПЕРАЦИЈА“. Оно што је уследило, било је практично опитовање ових војних доктрина кроз стотине мањих кланица изазваних извозом демократије. На стеченим искуствима од Гвантанама до Ирака, а условљено напредком технологије и преобликовањем услова бојишта дошло је и до еволуције Депуове доктрине! 1988. године, светлост дана су угледала два нова доктринарна правила:

ФМ 3 – 05. 30 ПСИХОЛОШКЕ ОПЕРАЦИЈЕ
ФМ 3 – 05. 40 ОПЕРАЦИЈЕ ЦИВИЛНИХ ПОСЛОВА

Ова правила се примењују у оквиру специјалних операција и описују стварање агентурне мреже која може да утиче на одбрамбени систем нападнуте територије (4 виталне функције: осматрање, препознавање, одлуке, акције) и на поларизовање друштва ради изазивања унутрашњег конфликта. Овако сложене активности се у америчкој војној терминологији школски називају “Операције перцептивног менаџмента“ и означавају технике управљања процесом пријема порука пласираних аудиторијуму нападнутог друштва. Под аудиторијумом подразумевају како јавно мнење, тако и сва четири инструмента моћи нападнутог друштва, али и својих савезника. Све овде описано спада у домене неконвенцијалног рата у област неоружаних сукоба ниског интензитета. Кроз ове доктрине, НАТО је у своје војне операције концентрисала све инструменте моћи како би традиционалну употребу војске учинила што ефикаснијом, а употребу сопствених ресурса смањила на најмању могућу меру.

На различитим оперативним и тактичким нивоима, користећи сва 4 инструмента моћи (дипломатије, економије, војске и медија), операцијама перцептивног менаџмента, пројектује се истина кроз призму:

психолошких операција (поверених 4. Групи за психолошке операције)
прикривања и обмане (поверених 95. бригади за цивилне операције – 95th Civil Affairs Brigade)
сигурносних операција (поверене здруженој команди за специјалне операције)
стратешких комуникација (поверених Информационој Агенцији САД – U.S. Information Agency - USIA и америчкој Агенције за Интернационални Развој – U.S. Agency for International Development – USAID)

ОСНОВНЕ МАТРИЦЕ АГЕНТУРНОГ ДЕЛОВАЊА

Доктрина перцептивног менаџмента се базира на необихејвионарној теорији С – О – Р (стимулус – опажај – реакција) и њеним поставкама у социјалној психологији и операционализму. Тај нови облик рата у стручној литератуи се назива “Неокортексни рат“ или “Мека борба“, а базира се на психолошким феноменима као што су: Позитивно и негативно поткрепљење; Редослед поткрепљења; Секундарно поткрепљење; Одбојно условљавање и дискриминација и; Одбојно условљавање и диференцијација.

Основни задатак свих неокортексних дејстава у овом специјалном рату је деперсонификација људи и манипулација њиховим унутрашњим емотивним стањима, кроз посредовање људске свести. Ова доктрина подразумева обликовање људског понашања, а да би оно могло да се обликује на специфичан начин, неопходна је врло прецизна контрола. То је заправо наметање културе помоћу постепено диференцираних поткрепљења која уче човека да прави фине дискриминације. Таква контрола остварује се преко посебних, специјализованих група (из свих области друштвеног живота), од којих свака има специјализоване механизме поткрепљивања. За ову прилику задржаћемо се само на краћем опису доктрина ФМ 3 – 05. 30 – Психолошке операције и ФМ 3 – 05. 40 – Цивилне операције, како би смо објаснили основне матрице агентруног деловања.

ОСНОВНЕ МАТРИЦЕ АГЕНТУРНОГ ДЕЛОВАЊА НА ОСНОВУ ДОКТРИНАРНОГ ПРАВИЛА ФМ 3 – 05. 30 – Психолошке операције

Основни циљ психолошких операција јесте стварање хаоса, дестабилизација друштва и такозвана “производња неслагања“ на територији на коју се планира напад. Шематски приказ овог својеврсног креирања каоса дат је на Слици 2., која шематски одсликава такозвани “пливајући модел психолошких операција“.

Из ове шеме, уочавају се 4 нивоа операција:

На првом нивоу, Пошиљаоц обликује поруку за коју сматра да ће код примаоца коме је намењена изазвати одговарајући реакцију и усмерити га на деловање у правцу који пошиљаоц жели. Сам садржај поруке може имати карактер принуде, одвраћања или иницијативе.
На другом нивоу, пошиљалац емитује поруку кроз комбинацију инструмената моћи и изазива феномен. Акција као порука може обухватати војну кампању, економске санкције, медијске кампање, активирање агентурне мреже (нарочито агенте утицаја), резолуције УН и слично, а све то у свакој могућој комбинацији.
На трећем нивоу, прималац коме је порука намењена, посматра феномен, усваја га у зависности од читавог низа психолошких фактора који су дириговани спољним и унутршњим чиниоцима и тако обрађен, феномен бива усвојен као порука.
На четвтом нивоу, једном усвојена порука остварује одређени утицај на свог примаоца и наводи га да приступи процесу доношења одлука за преузимање одговарајуће акције било да је она у циљу подржавања или супротстављања иницијативи коју је кроз поруку показао пошиљалац. Могућа реакција на поруку може бити чак и доношење одлуке примаоца да не предузима било какву акцију.

Слика 2. Приказ пливајућег модела психолошких операција

Из шеме видимо да се као канал преноса користе инструменти моћи. Они су дакле ти који креирају феномен и то тако да он пружи сваку могућу потпору поруци коју је пошиљалац послао у намери да изврши одређени утицај. Што се саме поруке тиче, видимо да она има стални динамички карактер због чега је модел и назван “пливајући“, међутим, порука може бити и додатно појачавана дизајнирањем нових порука које ће бити преношене или истим или неким другим каналом преноса. У екстремним случајевима, пошиљалац поруке може утврдити да његова порука није адекватна њеном циљу и може је у потпуности изменити. У одређивању неопходних елемената потребних за остваривање константног ефикасног утицаја, пошиљалац поруке користи агентурну мрежу (коју чине специјализоване групе на нападнутој територији) чији је задатак да, кроз био – психо – социјални скрининг становништва, прибави неопходне елементе за обликовање поруке. Сама порука овако дизајнирана садржи елементе који у феномен рефлектују циљеве пошиљаоца, у смислу промена које захтева, али и елементе који подржавају потребу за променама и иницирају је...

Што се тиче пошиљаоца поруке, он је одговоран за потпуно испуњење циљева у чију сврху ствара поруку дизајнирану тако да утиче на циљану публику која треба да предузме акцију повољну по пошиљаоца. Саме поруке се по основи могу поделити на беле (истине), сиве (полуистине) и црне (лажи). Према типу, могу се разликовати прикривене и отворене; а по садржају, разликујемо принудне, поруке одвраћања и поруке иницијативе.

ОСНОВНЕ МАТРИЦЕ АГЕНТУРНОГ ДЕЛОВАЊА НА ОСНОВУ ДОКТРИНАРНОГ ПРАВИЛА ФМ 3 – 05. 40 – Цивилне операције

Док се психолошким операцијама у реду ствара хаос, цивилним операцијама се из хаоса ствара ред и успоставља окупација! Доктринарним правилом ФМ 3 – 05. 40 – Цивилне операције, регулише се сарадња јединица за психолошке и цивилне операције Атланске алијансе; и њихови начини утицаја преко:

америчке Информационе Агенције (U.S. Information Agency – USIA) и
америчке Агенције за Интернационални Развој (U.S. Agency for International Development – USAID), као две најаче агенције за јавну дипломатију.

Наиме, за овај сегмент специјалног рата задужена је 95. Бригада за цивилне операције. Њен задатак је да на оперативном и тактичком нивоу “меке борбе“, припреми неколико неопходних услова за менталну манипулацију, од којих су најважнији следећи:

Стварање свеобухватног обавештајног система за прикупљање информација широм света. У неокортексном ратовању - разумевање је моћ. Дакле, основна предпоставка неокортексних дејстава, је добро познавање био – психо – социјалних параметара нападнуте територије. Зато тај обавештајни систем мора да буде мрежа агенција и да повезује ЦИА, ДИА и НСА (али и остале сличне aгенцијe из коалиције) и то на нижим нивоима него до сада, како би им обезбедила потребну маску и омогућила несметано деловање. Та мрежа мора да обухвати и службе спољних послова из коалиције, као и трећи сектор. Стога је потребно много више агената на терену и много боље техничке могућности за прикупљање података и анализу.
Стварање заједничке спреге цивилних и војних снага (оружаних и ненаоружаних елемената), њихова стратификација и координисање њихових дејстава.

Након што се ова спрега успостави, она мора да се организује тако да буде способна за дуготрајно и ненаоружано присуство у сваком подручју на свету у којем Атланска алијанса има интерес. Саставни делови те спреге имају неколико задатака. Они би требало да: шире “демократске вредности“ у окружењу локалне културе; обезбеђују квалитетне изворе информација; одржавају мреже комуницирања; посредују у преузимању и контроли тржишта информација и остварују “партнерске“ односе са локалним институцијама власти. На тај начин, добија се слика о стању свести појединца, друштвених група, и друштва у целини. На основу тако добијене слике, планирају се и спроводе неокортексна дејства на оперативном и тактичком нивоу. Основни циљ тих напада јесте промена вредносне основе, а тиме и когнитивне компоненте моралне свести. Доктрина цивилних операција замишљена је кроз модел тростране акције и медијске кампање, а шематски је приказана Сликом 3.

Слика 3. Модел тростране акције и медијске кампање

Она почива на Клаузевицевом моделу друштва кога чине три компоненте државе: војска, власт и народ, које међусобно делују да би оствариле своје циљеве и интересе. Иако у различитим временима сваки од ове три компоненте друштва може да буде покретач различитих догађаја, ни једна није способна да се изолује од утицаја друге две компоненте. Феномен изазван психолошким операцијама могу да посматрају чланови било које групе појединачно, или чланови свих група истовремено. Сходно томе, за пошиљаоца поруке критичан моменат је да идентификује сегмент друштва са највећим утицајем као циљну средину и да развије поруку дијазнирану тако да утиче на ту циљану популацију. У правилном избору циљане популација преко које се жели извршити утицај и лежи највећа снага менталних манипулација, јер ће се ефикасним манипулисањем једне од група извршити утицај и на остале две...

Комуникација између поменутих група је разноврсна. Безбедносни систем друштва обично саветују лидере власти, и обавештава и штити укупну популацију. Популација обично разговара о питањима са људима из друге две групе и унутар своје групе. Интеракција је стална чак и када су официјелне баријере вештачки постављене. Не само да постоји интеракција међу групама већ постоје и појединаци који су припадници више група истовремено. Ти људи су директна веза између група и дају инпуте (имају утицај) на различите сегменте друштва. То разумљиво, повећава комуникацију и дистрибуцију информација међу групама. Основни циљ цивилних операција јесте да у оквиру сва три система формира највећи могућу број подгрупа – субкултура, које ће објединити око њима својствених циљева пласираних кроз деловање психолошких операција.

Ради реализације тако постављених циљева, кроз Агенцију за Интернационални Развој и Информациону Агенцију, бранша из 95. бригаде за цивилне операције треба да обезбеди несметано функционисање своје агентуре на терену обезбеђујући јој потребну логистику.

БРАНША ЗА ЦИВИЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Јединствена вештина војника бранше Цивилних Операција покрива опсег пуног спектра свих елемената окупационе силе. Њихов задатак је координација активности колаборациониста и окупационих снага. Као примарни координатори у операцијама на запоседнутој територији, оспособљени су да ефикасно изврше сва 4 типа војних акција (офанзивна и одбрамбена дејства, стабилизација бојишта и подршка операцијама у служби удруживања колаборационих снага у позадини непријатеља).

Фокус Цивилних операција је усмерен на ангажовање субкултура из операционе околине и то кроз: процену, контролу, заштиту, појачање, успостављање и пренос вршења власти над нападнутим друштвом. То заправо подразумева активно и пасивно преузимање политичких, економских и медијских инструмената моћи преко којих ће се обезбедити прихватање америчких националних циљева на стратешком, оперативном и тактичком нивоу операције како у иностранству тако и код куће. То је заправо оно што се у америчкој војној терминилогији назива перцептивни менаџмент.

Појединачно и колективно, као чланови општег персонала, тимова за планирање, специјалистичких тимова или тимова за грађанске акције, бранша Цивилних Операција даје експертизу у области помоћи одржавања регионалног тежишта операционих дејстава. Ова област експертизе помаже планерима Психолошких операција, али и командантима борбених јединица, да оцене утицај непријатељевог цивилног фактора на војно планирање операција.

Своје активности изводе кроз три могућа вида ангажовања и то:

Као чисто цивилне операције,
Као цивилно – војне операције и
Као операције пуног спектра

Слика 4. Активности бранше за Цивилне операције

Током планирања Психолошких Операција или током извођења борбених операција или контроле запоседнуте територије, бранша за Цивилне операције обезбеђује податке о карактеристикама неоружаних фактора, структурама цивилних институција, њиховим способностима, неформалним организацијама, људима и догађајима, који обликују оперативну средину. Како у ратним тако и у војним операцијама различитим од рата, планери Цивилних Операција доприносе општој оперативној слици помагањем командном кадру да замисли комплетну ситуацију у оперативној средини.

Њихов основни задатак јесте анализа цивилних компоненти мисије, непријатеља, терена и времена, трупа и доступне подршке – доступног времена и цивилних размишљања, као што је прописано у ФМ 3. 05 – 40. Ова анализа обухвата:

Успостављање Центра за цивилно војне операције у циљу олакшања садејства и координације са невојним агенцијама и међународним и локалним невладиним организацијама које делују у области операција;
Одређивање, шта, када, где и зашто цивили могу бити сукобљени у оперативној средини; које активности ти цивили изводе и које би од тих активности могле утицати на војне операције;
Одређивање мера ефикасности које дефинишу и услове за успех.

Дакле, улога бранше за цивилне операције јесте да буду примарни координатор у контроли запоседнуте територије, а своје задатке реализују кроз:

Обезбеђење примарног наступања свим цивилним агенцијама и организацијама у оперативној области (америчкој влади, невладиним и међународним организацијама) кроз формирање дислоцираних цивилних операција (стварање мреже НВО);
Извођење Информационих Операција
Успостављање и одржавање Центра за цивилно војне операције у циљу координације активности цивилних агенција и Невладиних Организација на запоседнутој територији;
Анализирање цивилних компоненти у војним операцијама, односно утицај војних операција на цивилну област;
Помагање командирима на свим нивоима да испуне своје обавезе непосредно (одржањем активности Цивилних Операција) и посредно (у саветодавној улози)
Производња прелаза операција из војне у цивилну контролу (коначна окупација територије и успостављање марионетских режима).

Поред ових општих задатака, имају и неколико специјалних улога које обухватају:

Подршку дислоцираним цивилним операцијама (невладиним организацијама);
Означавање домаћих и страних ресурса из којих ће се финансирати дислоциране цивилне операције.
Одређивање услова у области операција и спровођење цивилне администрације у њима, као обавезе.

Матрица деловања бранше за Цивилне операције је иста на стратешком, оперативном и тактичком нивоу операције. Сваки ниво, подржава способност ПСИОП тимова да визуализују, описују и директно делују кроз све елементе инструмената моћи; као и да добију повратну информацију о ефикасности свог дејства по метама унутар непријатељског (и пријатељског) аудиторијума. Такође помажу при представљању Опште оперативне силе (као фактору одвраћања) и при припремању операционих одговора, као средстава убеђивања и потпоре ПСИОП тимовима да постигну операционе ефекте.

Слика 5. Општа операциона слика деловања бранше за Цивилне операције

Као што може да се види на слици, Цивилне Операције се спроводе по матрици која има шест нивоа и то:

Први ниво или НИВО ПРОЦЕНЕ: На којем бранша за цивилне операције процењује да је актуелна ситуација на терену супротна дефинисаним нормама или установљеним стандардима које намеће Вашингтон. Ове процене се заснивају на обезбеђењу подршке међународног јавног мњења за признање легалности мисије оружаних снага Атланске алијансе и настављању мисионих процеса анализе. Овај корак изгледа као не оружани фактор облика операционог окружења. Добија се на бази евалуације спровођења офанзивног сегмента мисије (био – психо – социјалног скрининга), а чини га мрежа НВО која, као “неутрални посматрач“ оправдава америчку мисију на сопственој територији. Производ ових корака је основна процена и у колико је незадовољавајућа, дефинишу се конкретни проблеми на основу којих се издају задаци ПСИОП планерима у циљу њиховог решавања. Њихово коначно решење тече кроз две фазе и изгледа овако: Пре свега, одреде се “угњетач“ (најчешће држава) и “угњетани“ (национална мањина). У првој фази се угњетач успављује изјавама о његовој легитимности док се угњетани потајно наоружава и хушка. Затим се угњетани пусти с ланца: наоружан и задојен, чини зверства на који угњетач реагује појачавањем репресије. Западни медији само то чекају да крену у жалопојке над патњама угњетаног и осуде расизма угњетача. Да се не би отворено сврстали уз једну страну у сукобу, медији тада прибегавају “провереним“ сведочењима лекара и активиста из невладиних организација, који наводно “објективно“ преносе ситуацију с терена, иако се испоставља да се њихове тврдње углавном поклапају са тврдњама угњетаног... Тако, не губећи привид објективности, медији мирне душе хушкају на војну интервенцију, а власти, у завршној фази, “попуштају“ пред драматичним аргументима које им предочавају медији. На тај начин, сви су на добитку: „хуманитарци“ добијају рекламу, медији стварају уносну хајку привидно неутралним ставом (и доказују, узгред, идеолошке фантазме већине својих сарадника), а политичари глуме опрез и хуманост док истовремено остварују предодређене стратешке циљеве. Уз то им преостаје подла могућност да свале кривицу за евентуалну катастрофу на пристрасне медије (као да немају поузданијих извора информација).
Други ниво или НИВО ОДЛУЧИВАЊА: На овом нивоу се доноси одлука о томе ко, шта, када, где, зашто и како усмерава активности Цивилних Операција с обзиром на постигнуте ефекте операције. Овај корак укључује правац анализа акције, одлуке и креирање плана за Цивилне Операције. План треба непосредно да организује рад свих састава бранше за Цивилне Операције, да креирају и спроведу акције које ће ублажити или покренути специфичне одговоре. То такође треба да упути све активности у цивилним линијама операције, од основних одговора до преноса задатака ка другим ауторитетима (Војним или цивилним). Производ овог корака укључује командантову намеру дефинисања приоритета Цивилних операција, помоћи невладиним актерима и дефинисање мере ефикасности.
Трећи ниво је НИВО РАЗВИЈАЊА И ОТКРИВАЊА: Подразумева развијање веза и односа са неоружаним учесницима операције (укључујући утицајну популацију из редова наводних угњетача) и откривање услова или догађаја који могу нарушавати ток операције. Све јадинице Цивилних Операција извршавају ово у бројним активностима, као што је стварање међувезних процеса у командама јединица, процењивање потенцијалних колаборациониста, упознавање субкултура у оперативном реону, подржавање контролних пунктова за психолошке операције, посматрање јавних информационих програма и прослеђивање дизајнираних извештаја са терена ка медијима. Производ овог корака укључује настављене процене, преправљене или ажуриране планове, формирање нових центара за првобитну координацију и извођење фрагментарних тактичких радњи које подразумевају кординисање активности агената утицаја.
Четврти ниво или НИВО ИСПОРУКЕ: Овај ниво обавезује све сегменте Цивилних Операција да плански или по позиву (команде за психолошке операције, америчке дипломатије, ФЕМЕ, медија и подршке цивилним администрацијама) одговоре акцијом која је унапред дефинисана. Овај корак иводи се према синхронизованим плановима. За њега су задужене, Међународне Невладине организације, Невладине организације на нападнутој територији и верске организације. Производ овог корака је удружена, координисана офанзивна медијска кампања, а њен задатак је да угуши или дискредитује сваки глас који би евентуално осудио амерички интервенционизам и непоштовање међународних закона и моралних и цивилизацијских норми понашања.
Пети ниво или НИВО ОЦЕЊИВАЊА: Подразумева оцењивање резултата извршене мисије. Овај корак потвруђује концепт операција и подржава управљање мерама ефикасности. Чин овог корака је сродан управљању “процене борбене штете”. Оцењивачи посматрају ефекте офанзивних операција, одређују прихватљиве губитка било ког основаног пројекта или програма за време фазе извршавања и препоручују пратеће акције. Производ овог корака укључује путне извештаје, после догађајне извештаје, нове захтеве мисије и извршне акције на реализацији транзиционих планова.
Шести ниво или НИВО ТРАНЗИЦИЈЕ: Подразумева транзицију Цивилних Операција или Цивилно Војних Операција и прати све сегменте јединица, остале војне јединице, процене нападнутог друштва, УН организације, интернационалне организације, невладине организације и остале цивилне агенције. Овај корак је директни допринос Цивилних Операција да оправда избор тактике и командантова шанса да осигура победу. Овај корак изведен је према синхронизованим транзиционим плановима. Исход овог корака укључује успешну транзицију ауторитета власти на окупираној територији, и програма који су трајни и који се реализују од пратећих снага или организација, а крајњи циљ му је да представи америчке оружане снаге као миротворце, а не као окупаторе.

Коначан исход свих шест елемената бранше за Цивилне Операције у садејству са браншом за Психолошке Операције јесте својеврсна роботизација становништва на нападнутој територији. Након спроведене роботизације, читаво друштво функционише по програму јурења за стандардима које треба да их доведу до толико жељене шаргарепе и уз све то су још и захвални свом окупатору који их наводно води у просперитет, мир и благостање...

Елементи општег проблема – решавања и одлука – одвијају се кроз процес реализације различитих нивоа активности које су саставни део методологије Цивилних Операција. Методологија се у основи заснива на манипулисању наредним корацима фокусираним на транзицију – тај корак обезбеђује победу. Роб, који је свестан да га гази окупациона чизма пљачкајући његову државу, уништава њена природна добра и црпе природне ресурсе ће кад тад, под теретом окупаторовог ига, подићи главу и устати против тиранина; али робот... Робот то неће никада! Једноставно ће се угасити извршавајући вољу свог манипулатора!

ЦИВИЛНЕ И ИНФОРМАЦИОНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

НВО своју примарну улогу играју у Информационим Операцијама, као офанзивној компоненти Цивилних Операција. Тај офанзивни сегмент је дизајниран тако да омогући прикупљање информација најширег спектра, о популацији на коју ће деловати бранша за Психолошке Операције. У стручној литератури и доктринарном правилу ФМ 3.05.40, овај сегмент активности бранше за Цивилне Операције се још назива и БИО – ПСИХО – СОЦИЈАЛНИ СКРИНИНГ. Што се тиче дефанзивног сегмента Цивилних Операција, он се изводи уз садејство са браншом за Психолошке операције, а њиме се утиче како на нападнуту, тако и на савезничку популацију; прецизније на процес препознавања и доношења одлука, а у циљу заштите измештених центара за Цивилне Операције кроз тактичке радње обмане и манипулације.

НВО КАО ОРУЂЕ ЗА МАНИПУЛАЦИЈУ

О успесима америчке стратегије није потребно посебно говорити. Једни за другим су “падали“ Бугари, Румуни, Срби, Јермени, Грузијци, Украјинци... Као једна од најзначајнијих појава које су обележиле процес “демократизације“ и функционисање тржишног система у Централној и Источној Европи је стварање великог броја непрофитних и невладиних организација у готово свим друштвеним сегментима: здравству, образовању, заштити човекове средине, људским правима, обликујући све динамичније цивилно друштво.

Ове организације су инициране од стране Института за политичке студије Универзитета Џон Хопкинс (ИПС) у Балтимору који контролише и финансира Влада САД. преко НВО Национални Допринос за Демократију (NED) која је основана 1983. ради јачања демократских институција у свету кроз рад невладиних организација. НЕД – ом руководи борд директора који сваке године, уз годишњу конгресионалну подршку, ствара сотине грантова за финансирање “пријатељских“ група у Азији, Африци, Централној и Источној Европи, Латинској Америци, Блиском Истоку и бившем СССР.

Институт Џон Хопкинс је 1985. године кренуо са пројектом Трећег сектора, у оквиру кога је текла обука младих лидера непрофитног сектора из земаља централно – источноевропских земаља: Пољске, Мађарске, Чешке, Словачке, Словеније, Бугарске и Русије, да би се у наредној фази (1989. године) у ову обуку укључила лица и из СФРЈ. и неких других земаља овог региона. Тако данас можемо говорити о постојању Хопкинсове и НЕД – ове мреже за непрофитни тренинг која координира и управља бројним НВО у једном броју европских земаља (данас у Србији близу 1.000). Не треба посебно истицати да су лица из НВО обучавана по узорима идеје “новог светског поретка“.

Након одређених стручних, организационих и материјалних улагања у формирање мреже НВО у СРФЈ., као значајно питање се поставило и укључивање домаће јавности у прибављање средстава за развој цивилног друштва и мотивисање грађанства да дају своје време и новац. На тај начин САД, терет демократизације по својим начелима, желе да пребаце са сопственог буџета на земље у којима такве идеје шире и тако се ослободе финансијског баласта који није био безначајан. Прибављање средстава од донатора, спонзора и др. су чак и стручно обрађивали кроз одређене публикације, инструктаже и тренинге.

Наметањем става да су НВО део сваког пристојног друштва и да ће улагање у њих имати за последицу задовољне појединце и боље функционисање државе, појединци и предузећа се привикавају на идеју да део својих прихода дају у добротворне сврхе и тиме сами финансирају амерички утицај. Будући да је претходна власт била врло скептична и одбојна према оваквој намери САД, готово све непрофитне и невладине организације у СРФЈ. су подржале протекле промене у земљи, па је било за очекивати да ће наредни период обележити захтеви и уцене нове власти за финансијском и другом помоћи, “враћање дугова“, као и укључивање кадрова из НВО у владајућу структуру, како би се иста контролисала и усмеравала у духу “новог светског поретка“.

У одређеним документима које су НВО израдиле као заједничке документе – платформе недвосмислено стоји да ће:

Уводити пројекте који ће укључивати потенцијале младе генерације и све више их афирмисати као основну полугу трећег сектора;
Јавно деловати, укључујући и већу присутност у медијима, како би НВО постале битан субјекат демократских процеса у земљи и утврде могуће модалитете јавног и политичког деловања;
Да за своје акције анимирају што већи број грађана, а да у рад организације укључе што већи број волонтера, а посебно младих људи;
Да у контактима са политичким странкама инсистирају на укључењу програмских одредница трећег сектора у страначке програме.

1991.

Распадом СФРЈ. и почетком грађанског рата, САД су се коначно отворено ставиле на страну српских непријатеља. Увођењем економских санкција, кренула је и припрема за стратификацију српске територије. Простор нам овде не дозвољава детаљну анализу распада и улоге које су у њему одиграле Међународне НВО, али ћемо овде анализирати начин стратификације територије Србије и Црне Горе...

Припрема бојишта је отпочела формирањем НВО финансираних од стране Фонда за отворено друштво и куће слободе, као и увођењем бројних међународних НВО!

ПРИПРЕМА ТЕРЕНА

Полазећи од теорије социјалних система и концепта полупропустивих граница међу њима, невладине организације се саме намећу као идеално средство за формирање ИЗМЕШТЕНИХ ЦЕНТАРА ЗА ЦИВИЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ. У том смислу, можемо да разликујемо три типа Невладиних Организација и то:

Аутономне – које се одликују унутрашњом контролом и одговарају моделу социјалних циљева
Контролисане – које су контролисане споља (од стране непријатељске агентуре) и које одговарају потребама наметања нових образаца понашања и нових културних модела.
Делимично контролисане – које су заправо прелазна форма, мешовите контроле и које би одговарале моделу посредовања.

Будући да се одговарајућа равнотежа од појединца, преко групе до друштва стално мења, ова социјална мрежа малих невладиних организација омогућава бранши за Цивилне и Психолошке Операције да у одређеним условима конкретизују и саме тројне релације о којима смо вам говорили када смо анализирали Клаузевицев модел тројства деловања. То је дакле начин на који се страна агентура по потреби усмерава на дисфункцију појединих система и трага за потенцијалним окидачима тих дисфункција. Потом, на релацији између система (релације такође могу да буду дисфункционалне) агентура продубљује дисфункцију читавог друштва у целини и намеће неке своје циљеве као аутентичне и социјално прихватљиве. Начин стратификације нападнуте територије је представљен Сликом 6.

Слика 6. Социјална мрежа као зона дејства Информационих операција

Као што се на слици види, издвојена су три кључна система: појединац, мала група и друштво (темени кругови), а понашање, функционисање сваког од њих и њихов однос према другим системима одређен је низом посебних фактора (подсистема). Начин на који се појединац односи према групама и друштву, у великој мери одређен је природом и квалитетом ранијих и актуелних односа у породици, на послу или у школи и искуствима у другим групама. Однос групе према другим системима, одређен је унутрашњим факторима групе и њених чланова, донатора и водећих људи (личности, њиховог знања, вештина). Подсистеми, који пре свега утичу на однос друштва према другим системима, јесу: економске прилике, политичка клима, систем вредности, културне норме, стереотипи и сл.

Циљ стране агентуре јесте да пажљивом анализом, (најбоље са самим актерима), утврди где постоји склад, а где несклад између, или унутар та три система и због чега. На основу те процене може да се формулише примарни циљ планиране акције и стварање феномена (круг унутар троугла). У фокус деловања стављају се аспекти овог система који су највише набијени тензијом, али како је тензија дифузна или обухвата више елемената система, онда се иде од базичних (индивидуално-психолошких) преко групних до изведених (друштвених) циљева, при чему постоји хијерархија циљева коју диктира стратешки оквир.

ФОРМИРАЊЕ ГРУПЕ

У случајевима у којима друштво из било којих разлога запада у кризу (која је по правилу комплексна структурална и дугорочна) јављају се бројни социјални проблеми, који за своју последицу имају социјалне девијације (које додатно нападају већ ослабљену државу, лимитирану у могућностима друштва, већ уздрманог кризом, да се активно одупре поменутим проблемима), па субкултуре за свој положај увек криве доминанту културу у датом друштву.

Пошто се кроз припрему терена реализује стратификација нападнуте територије, кроз операцију БИО – ПСИХО – СОЦИЈАЛНОГ СКРИНИНГА, на сцену ступа економски удар (економске санкције) као један од чиниоца 4 инструмента моћи! Увођењем економских санкција и рушењем монетарног система земље, прва се на удару нашла управо доминантна култура. Ми Срби и наш систем вредности на којима наша национална култура и почивала. Криза друштва изазивала је тако и кризу наших друштвених вредности, које су биле доминантне код највећег дела нашег становништва. На тај начин, померајући границе толеранције и друштвеног реаговања, као последицу, имали смо подстицање девијантног понашања са дугорочно разарајућим исходом по друштво у целини. То је сажето објашњење усложњавања и умножавања сталних социјалних проблема током 90–их (сиромаштва, незапослености и негативних демографских појава као и аномичности друштава), који нажалост још увек трају и прете потпуном деструкцијом српског националног бића, јер су локалне поделе све израженије.

Притиснут проблемима, наш живот се претворио у борбу за пуко преживљавање, постали смо завидни и злобни, десило нам се оно најгоре, јер почео је гладан гладном да неверује, а то је и објашњење пада моралних стандарда и бујања различитих субкултура (различитих по садржају и типу). То је и разлог цепања нашег националног бића, разлог наших подела и комадања наше територије.

Социјалне девијације су управо пут ка оваквом хаосу, хаосу у коме ће грађанин бити препуштен сам себи, да се сам бори за своја права. Друштвена криза наше државе је јако плодно тле за развој субкултура. Код нас се под плаштом демократије и људских права заправо легализују субкултуре. Код нас криминалци постају угледни пословни људи. Издајници и полицијски доушници постају угледни политичари, секте се изједначавају са истинским религијама, а НВО постају супститут државе. Тако долази и до сукоба између културе и субкултура, а основа сукоба лежи у борби око њихових друштвених вредности. Процес поларизације и дестабилизације друштва је шематски приказан на Слици 7.

Слика 7. Процес поларизације и дестабилизације друштва

ПЕРЦЕПТИВНИ МЕНАЏМЕНТ

Координацију, праћење и усмеравање НВО у протеклом периоду, као и у садашњем тренутку била је поверена Џорџу Сорошу, преко његовог Института за отворено друштво (Open Society Institute), који је служио као маска за деловање Хопкинсоновог Института и НЕД – а. Сорош јеу Србији деловао као Фонд за отворено друштво (у оквиру Волонтерског развојног програма). Анализирајући тај програм, уочава се да је бранша за цивилне операције кроз њега координирала волонтерским активностима, да би у другој фази редуковала финансијску помоћ коју је давао Сорош, а демократизација је спровођена из сопствених ресурса.

Након напада на светски трговински центар у Њујорку, 11. септембра, ИПС и НЕД су потчињене Канцеларији за стратешки утицај, којом руководи генерал – мајор Сајмон Ворден (Sajmon P. Worden) из Ратног ваздухопловства, а његов помоћник за операције је Томас Тимс (Tomas A. Tims). Задатак ове нове канцеларије је дистрибуирање “дизајнираних информација“ и стварање коалиција за агресивне кампање. Поред тог сегмента, ова канцеларија је задужена и за пласирање извештаја из ратних зоне и тзв. “неслободног света“ које користе не само страни медији, већ и јединице америчке Армије за своје специјалне операције.

4. ГРУПА ЗА ПСИХОЛОШКЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Иначе, ова канцеларија је заправо сервис Команде за специјалне операције армије САД (United States Special Operations Command)[7] или прецизније њене 4. Групе за психолошке опретације (4th Psychological Operations Group – Airborne)[8]. 4. ГПО из Форт Брага је једина активна јединица те врсте.

Њена мисија је да: развије оперативне пунктове за психолошке операције (ПСИОП) било где у свету у кратком временском року; да планира, развија и кординира акције цивилних организација под својом контролом и да пружи подршку Команди за специјалне операције или других владиних агенција према Наредби главног штаба Армије САД[9], доктринарном правилу ФМ 100 – 5 и његовом допуном, ARTEP 33-712-MTP 4/19/2006 (План мисије штаба и штабних чета за групе за психолошке операције и штабове и чете за подршку батаљона за психолошке операције) и новијим допунама правила:

FM 3-05.301 8/30/2007 Процеси, технике и процедуре психолошких операција.
FM 3-05.302 10/28/2005 Процеси, технике и процедуре тактичких психолошких операција
STP 33-37F14-SM-TG 4/9/2004 Војнички приручник и водич за обуку, MOS 37F, специјалисте за психолошке операције нивоа обучености 1 кроз 4
STP 33-37II-OFS 7/2/2007 Официрска основа, стандард 2, психолошке операције (37А) и официрски приручник

Персонал – војници и цивили обједињује регионалне експерте из области политичке, културно-етничке и религијске особености нападнутих територија. Поред тога, у својим редовима имају и стручњаке из области као што су: антропологија, психологија, филозофија, криминологија, телекомуникације, масмедији и односи с јавношћу. У саставу су и експерти за емитовање програма, штампу, испитивања, и тактичке комуникације.

4. ГПО чини 26 % свих америчких јединица за психолошке операције. Осталих 74 % су у резервном саставу. Четврту групу за психолошке операције чине чета при Главном штабу, четири регионална батаљона за подршку, Батаљон за дисеминацију психолошких операција и Оперативо тактички батаљон. Сваки регионални батаљон састоји се од Чете за подршку при Главном штабу, Чете за развој психолошких операција која је подељена на одред за планирање, Одред за анализу циљане популације, Одреда за процену обављеног задатка и Одреда за стратешке студије који укључује цивиле са језичким и културним искуством региона у којем јединица делује.

У ознаци јединице четири ушне ресице алудирају на нумеричку поделу јединице и текући број субординаната. Сива, бела и црна боја симболизују три типа пропаганде: полуситине, истине и неистине. Три муње симболизују аудио, видео и убеђивање лицем у лице. Као извор обавештајних података који се добијају из Био – психо – социјалног скрининга, 4. ГПО користи управо Институт за политичке студије Универзитета Џон Хопкинс (IPS) у Балтимору који контролише и финансира Влада САД. преко НВО Национални Допринос за Демократију (NED) и Америчке агенције за интернационални развој (USAID). Састав 4. ГПО., са обележјима јединица, приказан је на Слици 8.

Ово је позадина и разлог америчке хуманости. Начин на који се извози демократија и стварају колоније... Наравно, прича није баш тако прозирна. Амерички стратези манипулације су се својски потрудили да је прикрију и закамуфлирају.

О томе како изгледају операције спрецијалног рата: прикупљања обавештајних података (био – психо – социјални скрининг), ширења пропагенде, манипулација свешћу и стратификације нападнутог простора, биће речи нешто касније. Међутим, пре но што наставимо, треба напоменути да смо анализу правили на Примеру специјалног рата вођеног против Србије у периоду од 1990 до данас...

Слика 8. Састав 4. ГПО, са обележјима јединица

МРЕЖА ЗА СТРАТИФИКАЦИЈУ НАПАДНУТОГ ПРОСТОРА

Ради лакшег разумевања начина њиховог деловања, дата је шема система НВО која показује ко су актери на пољу “трећег сектора“, какве су им узајамне везе и како се креће новац којим се оне финансирају.

Слика 9. Шематски приказ мреже за стратификацију нападнутог простора

На Слици. 9 се уочава да постоје четири мете на које се ставља тежиште свих психолошких операција. Те мете су:

правни систем и законска регулатива,
привредни систем,
енергетски потенцијал и рудна богатства и
одбрамбено безбедносни систем.

МАТРИЦА ДЕЛОВАЊА:

СРЕДИШТЕ МОЋИ НОВЦА И ИНТЕРЕСА

Кога чине добро скривени “Моћници“, (на шеми представљени као А.1.) одређује стратешке интересе перцептивног менаџмента који желе да спроведу. До 2002. године, то је била Регимента за психолошке операције (Psychological Operations Regiment), а од 2002. до данас представља га Агенција за стратешки утицај (U.S. Government agencies to influence foreign attitudes, perceptions, and behavior) и Агенције за Интернационални Развој (U.S. Agency for International Development – USAID). Овим агенцијама су подређене 4. Група за Психолошке Операције и 95. бригада за Цивилне Операције, које заједно чине Оперативни центар за специјалне операције, стациониран у војној бази Форт Браг у западној Вирџинији.

Након дефинисања стратешких комуникација, 4. Група за Психолошке Операције разрађује програме кроз које ће се реализовати Био – Психо – Социјални скрининг становништва. Његова основна намена је тражење одговора на два кључна питања:

Који психолошки објекти подстичу људе да следе владајућу администрацију на нападнутој територији; и
Да ли се људи мењају услед одређених друштвених услова

Одговори на ова питања ПСИОП планерима пружају решења за две велике групе проблема са којима се суочавају током дизајнирања психолошких операција. На основу њих, они проналазе различите чиниоце који играју значајне улоге у друштвеним збивањима, као и чиниоце који утичу на психолошке процесе и функције. Сама операција стратификације нападнуте територије (Био – Психо – Социјални – скрининг) спроводи се кроз стварање, мењање и контролу појава које се желе посматрати; а са циљем да се утврде зависности одређене појаве од одређених услова. У суштини, ова операција представља својеврстан акциони експеримент, који не само да се обавља у природним условима (на конкретној практичној акцији) већ се и ефекат намерног варирања услова прати у току дужег временског периода у редовном понашању субјеката на којима се операција изводи.

Операција Био – Психо – Социјалног – скрининга се усредсређује на три нивоа анализе:

ПРВИ НИВО – односи се на превладавајуће психолошке садржаје у оквиру популације релевантне за политички живот на тој територији;
ДРУГИ НИВО – могао би се назвати и типолошки ниво, истражује релевантне разлике између различито одређених група унутар друштва као агрегата различитости;
ТРЕЋИ НИВО – или индивидуални ниво, који истражује оно што је посебност сваког конкретног појединца.

На тактичком нивоу, први ниво анализе се реализује кроз структуирано неекспериментално истраживање кроз које се настоји установити узрочно последична веза између појединих варијабли, на темељу чега ПСИОП аналитичари извлаче уопштене закључке о законитостима психичких појава у циљаној популацији. Други ниво се реализује кроз различите анкете чије се анализе темеље на установљавању специфичних особина појединих друштвених група; а трећи ниво се реализује кроз психобиографску методу која је се различито усмерава на анализу конкретног појединца и проналажење оних његових особина за које се сматрају одговорним за специфична политички релевантна понашања.

Кроз ове три тактичке радње ПСИОП аналитичари долазе до потребних података који им пружали увид у неограничени број потребних варијабли на основу којих ПСИОП планери креирају активности Измештених центара за цивилне операције, делујући на политичко понашање људи. Поред поменутог, ПСИОП аналитичари прате и промене до којих долази у зависним варијаблама (обзиром на мање више изоловане карактеристике популације која се анализирана). Дакле, окосница ПСИОП аналитике у свим операцијама Био – Психо – Социјалног – Скрининга јесу Измештени центари за цивилне операције (код нас су их половином 90 – их чиниле четири организације о којима је Никола малочас говорио), а кроз које се трага за “оружијем“ које ће их довести до проблема у социјализацији појединаца у нападнутом друштву.

Наиме, како свако људско друштво захтева сарадњу (као основну предпоставку свог функционисања и напредовања), треба наћи механизам помоћу којега ће ова сарадња изостати. Изостанком сарадње, долази до социјалних тензија које на дужи рок резултују немогућношћу постизања заједничке добити и аномичношћу државе што значи губитак свих. Узрочно – последично (због губитка могућности самоактуелизације и немогућности напредка појединца у таквом друштву) рађа се и бес појединца према властитој држави, која је за њега била персонификација владајуће елите, те опасно опада и његова спремност да се за њу жртвује и да је брани. Нетреба посебно подсећати на катастрофалан одзив на мобилизацијске позиве током 90 – их...

Кроз рад читавог низа НВО кординиран кроз поменуте четири кишобран организације, дошло се до одговора на питање који су то интегришући фактори нападнутог друштва и у ком сегменту друштва има највише социјалних тензија. Од активиста поменутих НВО, из круга студената, оформљен је ОТПОР. Формирање кишобран организација и ОТПОРА, био је задатак бранше за Цивилне Операције... Дакле, 95. бригада за Цивилне Операције добија задатак да оформи довољан број Измештених центара за цивилне операције, које ће покрити све мете оперативних тежишта, а то чини кроз регрутну мрежу.

РЕГРУТНА МРЕЖА

Регрутна мрежа је састављена од угледних појединац (А.3.1), који у својим земљама регрутују будуће осниваче НВО са профилисаним пољем деловања. Те особе су оне које имају личне везе са страним фондацијама, институтима и другим установама (бивши стипендисти, бивши докторанти, некадашњи студенти итд).

Задатак појединаца из РЕГРУТНЕ МРЕЖЕ је да одржавају везу са фондацијама које су у оквиру “Маски“ (А.4). Те фондације се пуне новцем из СРЕДИШТА МОЋИ, НОВЦА И ИНТЕРЕСА (А.1). Други задатак чланова РЕГРУТНЕ МРЕЖЕ, је да, према списку интересних сфера СРЕДИШТА МОЋИ, НОВЦА И ИНТЕРЕСА, “дојављује“ теме којима би у некој земљи могле и требало да се баве НВО, као и да указују на пројекте које би Маске (А.4) могле да покрену у њиховим земљама.

Новац се дакле трансверише преко Агенције за Интернационални Развој (U.S. Agency for International Development – USAID), а усмерава се ка маскама (А.4). Маске су углавном познате, легалне институције од угледа у међунариодним оквирима.

МАСКЕ

На нашим просторима, маске су представљали Амерички развојни фонд, Институт за политичке студије Универзитета Џон Хопкинс и НВО Национални допринос за демократију. Иза ових институција (А.4.) се крију стварни финансијери рада НВО. Те “маске“ објављују износе средстава која добијају НВО за “истраживања“ која ће обавити у одређеним областима људске активности у регионима Европе или света. “Маске“ такође објављују тендере за истраживачке програме које желе да их НВО “одраде“, али тендер добијају само оне које препоручи координатор (А.4.1).

Идеје, понуде, конкурсе, тендере, планове, маске (А.4.) достављају својим координаторима (А.4.1) који их прослеђују Измештеним Центрима за Цивилне Операције, на шеми представљеним као Мрежа НВО (А.2.2), а они их прослеђују до крајњег корисника или извршиоца – НВО које обезбеђују логистику у пословима стратификације терена за потребе 4. ГПО.

У дубокој су сенци, али су баш они финансијери свих кретања у свету НВО. Та кретања су увек у правцу остварења тзв. глобалистичких интереса или прецизније у такозваној “производњи неслагања“. Ти интереси су мултидисциплинарни, “покривају“ сва подручја – од економије, политике, безбедности, културе до вере, али им је циљ исти – униформисање огромних територија и популације која на њој живи, према моделу који би требало да обезбеди дугорочне стабилне интересе “Моћника“.

ИЗМЕШТЕНИ ЦЕНТРИ ЗА ЦИВИЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ (МРЕЖА НВО)

Мрежа НВО представља “кишобран организације“, а у њеном врху су координатори маски (А.4.1). То су појединци, чланови међународних НВО. Координатори при мрежи, надгледају рад свих НВО у својој земљи, обезбеђују им комуникацију са светом и међусобно преносе селектиране информације у оба правца. Најважнији задатак координатора је да до “својих“ НВО (А.2.2) пренесу информације о фондовима из којих локалне НВО могу да “повуку“ новац и о пројектима које би НВО требало да спроведу.

О појединостима ове шеме, невладине организације, у огромном броју случајева - немају појма. Несвесне су тога да су инструментализоване, и да су упућене на то да се у истраживачким радовима обраћају школској, а нарочито студентској омладини јер је готово непресушни извор енергије, спремности за рад, воље да истраје, поготово уколико је потребно да се то демонстрира на подручју које баш није по вољи локалних власти. Додатни фактори са којима се калкулише су сложени односи у микро, макро и глобалном амбијенту, као и низ процеса и појава које обележавају ово време.

Систем НВО у свету је дакле, “Хидра са стотину глава“, савршене мимикрије, до перфекције конструисана алатка којом прилично одређена група интересената остварује оно што жели. А успех у остварењу те жеље, је условљен наношењем зла организованој друштвеној заједници. При томе, сетимо се, све је засновано на раду стотина “добрих воља“ локалних НВО.

Ова матрица дејства бранше за Психолошке и Цивилне операције је још занимљивија на тактичком нивоу, а ми ћемо је приказати нешто касније и то у кратким цртама, анализирајући њене најбитније сегменте. Међутим, пре но што видимо како то заправо изгледа Рат на невидљивом фронту где је оперативно поље људска свест, а оружије речи, позабавимо се мало питањем КОРЕНА СТВАРНОСТИ...

[1] Више о томе, видети – Семјуел Хантигтон: “Сукоб Цивилизација – друго издање“ – ЦИД – Подгорица (страна 14.).

[2] Исто (страна 20).

[3] Више о томе, видети - Col Richard Szafranski: “A Theory of Information Warfare“, Published Airpower Journal - Spring 1995; извор – интернет: http://www.iwar.org.uk/iwar/resources/airchronicles/szfran.htm.; приступљено 16. јануара 2011. године.

[4] Исто.

[5] Више о томе, видети – Sun Tzu: “The Art of War“, Sonshi.com's Sun Tzu "The Art of War"; извор – интернет: http://www.sonshi.com/learn.html; приступљено 16. јануара 2011. године.

[6] Више о томе, видети – “John Boyd (military strategist)“; извор – интернет: http://en.wikipedia.org/wiki/ John_Boyd_%28military_strategist%29#The_OODA_Loop; приступљено 16. јануара 2011. године.