ТРОЈАНСКИ КОЊ МОДЕРНОГ ДОБА

Тројански коњ модерног доба

Држава Србија, коју чине територија и становништво, данас је запоседнути простор од стране такве силе која, према својим особинама, надилази сваку, до сада познату, у историји човечанства. Видљиво окружење и појавна стварност су корумпирани чињеницом да те окупационе снаге нису, у највећој мери (као у досадашњој историји) из састава страних професионалаца и бирократа, који врше власт и управљење друштвеним животом, нити су препознатљиве просечном човеку, који је условљен на свакодневну и беспоштедну борбу за физичко преживљавање и који је, преко средстава јавног информисања и других механизама државног ауторитета, уредно обавештен колико је: крив, дужан, глуп, зао, прљав и некултуран, фашистички традиционалан и конзервативан; Те стога може једино да моли за опрост и повери своју будућност онима који знају шта ће са њом. Онима чије су старешине исти они који су управљали силама које су убијале и бомбардовале његов народ, онима који су им браћу и сестре изгонили из кућа и отимали имовину, онима који су му тровали воду и ваздух микотоксинима и радиоактивним отпадом. Онима који су учинили дела геноцида над овим народом, три пута у прошлом веку. Истим онима који и данас у оклопним транспортерима и до зуба наоружани, упадају у станове, одводе, хапсе, оптужују, пресуђују и извршавају казне, понекад и на лицу места, пред породицама пребијају и убијају!

Уколико грађани Србије не повере свој живот на управљање таквима и беспоговорно не одбаце свој кључни национални идентитет, кажу им да ће тек онда бити лоше по њега и друштво. Ако притом апологете оваквог ултиматума, помагачи оваквих дела, седе међу нама, владају и управљају државним механизмима, ако их наша политичка елита прихвата са страхопоштовањем и респектом, онда је она прва смела премиса о стању окупације у Србији, нажалост тачна.

На овом месту, желим да размотримо вештину мајстора тајних заната, који, како то рече Џек Лондон (Jack London): “... не живе пусте и испразне животе већ чине величанствено дело – воде овај свет!“. Осим новца, кога сами штампају колико им треба, водитељи света ка новој “врлој“, “лепшој“ и “бољој“ будућности располажу и величанствено монструозним и исто тако ефикасним механизмом организационог управљања, чији су периферни нервни завршеци маскирани у најбенигнијој могућој форми – форми НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА (НВО). Из имена је јасно чије ове организације нису, а по дефиницији оне се баве општим добром и њихове активности су на општу корист, све то за рачун чистог алтруизма, добре воље и још бољих намера. Међутим, трагање за одговором на питање – чије јесу? – довео је до првог логичног закључка, да онај ко их финансира мора да има нешто са тим, барем неки ситни интерес!

Утицај страних донатора на развој НВО сектор у Србији, од почетка деведестих година ХХ века, до данас, свакако је неспоран. Уколико узмемо у обзир чињеницу да се, према последњем истраживању НВО сектора у Србији из марта 2005. године (које су спровеле НВО Грађанске иницијативе), чак 74 % НВО и данас финансира из фондова донаторских организација из иностранства, јасно може да се закључи колико су инострани финансијери утицали на креирање и развој НВО сектора у Србији.

У Србији је већ доста тога речено о самим НВО и о њиховим финансијерима. Међутим, остало је отворено питање позадине толике хуманости и доброчинства од стране оних који су нас, пре непуних 10 година, онако дивљачки бомбардовали, кршећи све норме међународног права и обичаја рата. Чињеница је да нас финансијери НВО истовремено засипају и бомбама и доларима. Чињеница је и то да су након 5. октобра 2000. године, НВО добиле значајан простор у српским медијима и политичкој јавности. То је сасвим ваљан повод за анализу, и то не само у погледу њихове структуре и функција, не само у погледу њихових идеолошких матрице на којима делују, већ и у погледу послова које одрађују за интерес својих финансијера.

Занимљиво је питање шта људи који се тиме баве знају о активностима којима се баве, или тачније како знају то што раде? Где се то учи и како овако сложен систем функционише синхроно? После уредно урађене стратификације, јасно је да велика већина њихових активиста не жели да зна и неће да чује у чему заиста учествује, већ им је искључиво важно да, за своје активности, добију нека ситна материјална средства. Занемарљив број њих има осећај да ради нешто конкретно и друштвено корисно.

Траг је кренуо од стегнуте песнице која је протутњала кроз Србију, Грузију, Украјину, Молдавију и Дагестан и која је застала пред Минском и Москвом... Траг је даље пратио токове новца који је потрошен за развијање модела рушења непожељних режима у Југоисточној Европи, а завршио се на структурама из којих и долази идејни творац тог модела, амерички пуковник у пензији, господин Роберт Хелви (Robert Helvey)...

Излагање ове материје дајемо кроз опис модела “стратешког утицаја – стратешких комуникација“ (за чије је потребе развијена доктрина “меке борбе“ и “ненасилног отпора“), кроз опис актера (који су на терену, на оперативном и стратешком плану спроводили ову прљаву и монструозну стратегију) и кроз опис “информационих операција“ (којима САД правдају онолике локалне кланице и “извоз“ своје демократије, а све у циљу потпуне доминације и окупације територија на којима виде неке своје интересе). Надамо се да ће ово наше излагање, макар мало, помоћи нашим читаоцима да разумеју невоље које су нас задесиле, како би се заштитили од “поклона“ које нам доносе душебрижници попут организација као што су:

1. Америчка агенција за интернационални развој (United States Agency for International Development – USAID),
2. Национални фонд за демократију (National Endowment for Democracy – NED),
3. Амерички институт за мир (US Peace Institute),
4. невладине организације Институт за отворено друштво (Open society institute), милијардера Џорџа Сороша (George Szoros),
5. Куће слободе (Freedom House) и сличних извозника “демократије“, који енергију друштвених покрета користе зарад својих империјалистичких амбиција.

Извозника “демократије“, који су ватрени заговорници “човекољубља“, “слободе“, “једнакости“ и “људска права“; душебрижника чији су “поклони“ поделили Србију, конфронтирајући друштво на прогресивне и назадне Србе. Конфликт између нас “назадних“ или “екстремних“ (како нас често називају) и њих “напредних“, јесте основна нит којом ћемо се кретати, како би покушали да расветлимо хуманост финансијера Наташе Кандић, Соње Бисерко, Биљане Ковачевић Вучо и осталих европејаца, који нам Европу намећу као услов чак и нашег биолошког опстанка... Овај конфликт између нас и њих никако није случајност. Он није спонтано настао! Он је створен, а услови за његово стварање су брижљиво припремани!

Наиме, после Другог светског рата и динамичног развоја хладноратовских операција, а у условима биполарног света, у коме обе стране поседују такву ватрену силу и убојну моћ да могу вишеструко разорити свет у коме живимо, трагало се за решењем наступања ка освајању планете, средствима и методама које обезбеђују две ствари: победу у том сукобу и опстанак планете у једном комаду. Обриси нове стратегије су ницали у озбиљним научним круговима, улагано је много новца, а истраживања су била најмање јавна. Ово наступање је предвиђено у два корака, начелно у две етапе:

1. Неутралисање СССР – а и Варшавског Пакта (као основне препреке), а затим
2. Наступање ка глобалном империјализму (ка остатку света).

Дана 18. августа 1948. године, Савет националне безбедности Сједињених Америчких Држава, донео је Директиву 20/1^[1] под називом “Циљеви Сједињених Америчких Држава у односу на Совјеткси Савез Социјалистичких Република”. Ова директива је са собом носила рат квалитативно новог типа. У том рату информација је служила као оружје. Његов стратешки циљ је био сврсисходна промена друштвене свести. На оперативном плану, основни задатак Директиве 20/1 био је деловање на друштвену свест људи у земљама Варшавског пакта, кроз увођење лажних представа о свету који их окружује. На тактичком плану ове лажне представе су требале да створе услове који би дозволили да се у будућности манипулише како становништвом тих земаља, тако и њиховом владајућом елитом.

У годинама које су следиле, планетом Земљом је беснео информативно психолошки рат. Тај рат је са собом носио феномен “масовне манипулације јавним мнењем“ и непрекидну серију удараца по друштвеној свести, па су догађаји тог рата пролазили као изван кадра. Њихов истински смисао остао је скривен за његове жртве и многи народи нису схватали шта се са њима догодило. Све се одвијало као да догађаји следе мимо воље народа. У том рату деловање на свест људи вршило се како ван, тако и унутар земље, при чему баш ово последње има одлучујући значај.

Директива 20/1 је читаве нације припремала за време које ће из темеља променити постојеће критеријуме у међународним односима и брзим ритмом је разарала традиционалне методе политичког и комуниколошког деловања. Рађала се нова империја која је у четири колоне: политика – војна моћ – масмедији – власници капитала, марширала према слободном свету. Империја је свет припремала за време изградње планете као посебног надсистема у коме неће бити места за државе и народе, света у коме ће државе и народи постати сегмент целине (делови који сами за себе не значе ништа), где ће важити нова филозофија развоја заснована на логици ретроградне цивилизације, са каналима масовне контроле и обликовања свести. Осамдесете године играће одлучујућу улогу у читавој другој половини двадесетог века. То ће бити најкритичнија деценија те епохе. Сједињене Америчке Државе ће зарад очувања своје позиције хегемона и свог нормалног функционисања (пред крај осамдесетих) морати да реше проблем Совјетског Савеза. За решење тог проблема, САД су имале два пута:

1. Пут попуштања међународне затегнутости с материјалним разоружавањем, или други пут,
2. Пут војног (термонуклеарног) конфликта.

1983. године председник Роналд Реган (Ronald Wilson Reagan), је дошао у политику и уселио се у Белу кућу. Био је потпуно сигуран да Сједињене Америчке Државе губе “Хладни рат“ и да треба променити ситуацију и победити по било коју цену. Убрзо, по усељењу у Белу кућу, Реган је најавио почетак радова на пројекту “Стратешка одбрамбена иницијатива“ (Strategic Defense Initiative - SDI)[2]. Овај пројекат је подразумевао инсталирање војно – техничког комплекса у орбиту око земље, који би био способан за уништавање ракета лансираних са земље у почетној фази лансирања. Програм “Стратешка одбрамбена иницијатива“ (који је у суштини био чист блеф јер се испоставило да никада није реализован) био је намењен за застрашивање совјетских владајућих кругова, сламање њихове воље за борбом и усађивање вере у губитак хладног рата. Крстили су га “Звездани ратови“ (према називу Лукасовог филма).

О озбиљности реганових стрепњи најбоље сведочи професор Андреј Фурсов (Фурсов Андрей Ильич) у свом чланку “Saekulum vicesimum: In memoriam”, у којем пише: “... 1975. – 1976. године догодио се напад катастрофалне инфлације у Америци. Федерални резервни систем Сједињених Америчких Држава морао подизати процентне стопе, притискујући производњу. 1979. године у Ирану избија исламска револуција ајатолаха Хомеинија, после чега цене нафте расту за 90%, обогаћујући Совјетски Савез и наносећи поражавајући ударац западној економији. `Реганомика` се клати у нападу епилепсије. Либерализација не помаже... 1982. године профит корпорација у Сједињеним Америчким Државама пада на 26,5%. Компанија `Џенерал моторс` по први пут од 1921. године у колосалном је минусу. 1986. године дешава се `осипање` на њујоршкој берзи фондова“[3]. У септембру 1987. године енглески часопис “Economist“ пише: “... ако је 1981. године свет био дужан Сједињеним Америчким Државама 141 милијарду долара, онда већ 1986. године Сједињене Америчке Државе дугују свету 246 милијарди.“.

Амерички дефицит и дуг су достигли свој највиши ниво под Регановом администрацијом. Реган је упумпавао новац у индустрију оружја (током трке у наоружању) као тактику уништавања Совјетског Савеза. Поред тога, Реган је користио масовну задуженост земаља тзв. “Трећег света“ да би натерао те земље да прихвате либерализацију, дерегулацију, приватизацију и сурове програме ММФ[4]. Све ово указује да је Реган, уништавањем средњег сталежа у Америци и “Трећем свету“, заправо користио богатство средње класе да би финансирао своје огромне трошкове у индустрији оружја и смањење пореза корпорацијама.

Америка је ово урадила са позиције слабости, не јачине. Америчка економија се још увек борила да се опорави од рецесије из 1973. године док се нова криза појављивала на хоризонту. Као средство за избегавање кризе, држава је под Реганом потрошила милионе долара на помоћ корпорацијама, као и за финансирање трке у наоружању. Реганове године уопште нису биле године просперитета, барем не за већину Американаца, оне су биле године пораза и губитака у режији владајуће класе.

Најачи потрес америчке економије се догодио 19. октобра 1987. године. Тог дана амерички бродови су напали иранску нафтну платформу у Персијском заливу. Њујоршка берза одмах је била захваћена паником. Вредности акција су нагло пале, и због тога су корпорације у САД изгубиле 560 милијарди долара. Долар се заљуљао. Председник Реган је морао лично да смирује пословни свет. Тог “црног понедељка“, Американци су схватили као никада, да је њима, као ваздух, неопходно решење проблема са Совјетским Савезом, који је способно да избаци у свет потоке јефтине сировине, технологија, вредних радника свих специјалности и животворне готовине. У супротном, америчка економија је улазила у дуготрајну кризу и нову тежу рецесију са неизвесним крајем... Ратови звезда су почели...

Америка је кренула. Могло ју је спасити само максимално слабљење (рушење Совјетског Савеза), на овакав или онакав начин... Али морало се десити брзо јер се одбројавање за Сједињене Америчке Државе бројало месецима. Другом половином 1987. године највеће америчке банке пријавиле су кварталне губитке, по први пут од почетка 1930. године. 19. октобра 1987. године урушио се Вол – Стрит[5], чиме је дат импулс светској економској кризи; Индекс Dou – Džonsa [6]је пао за 508 позиција (за 23,4%) –  тржиште САД је било пред колапсом. Крах је био избегнут само захваљујући томе што је Алан Гринспен (Alan Greenspan), ондашњи председник Борда гувернера Федералних резерви САД (Federal Reserve of the United States – FED), реализовао препоруке тајног истраживања на тему: “Како избећи катастрофу...“. Вага се колебала до задњег тренутка и САД су могле да падну. Ипак, оне су опстале, а Совјетски Савез се разлетео готово у парампарчад. У тој борби дивова, страдала је и Социјалистичка Федеративна Република Југославија – СФРЈ...

Након пада Совјетског Савеза, стратешка политика САД према СФРЈ се драматично променила. Све до почетка осамдесетих година, била је привидно мање агресивна од спољне политике Совјетског Савеза као друге суперсиле. Однос САД према СФРЈ и Титу био је тада увек условљен, с једне стране односима Вашингтона и Москве, а с друге стране односима СФРЈ и Совјетског Савеза. Прихватајући Тита као саиграча у игри против Совјетског Савеза, САД су у њему виделе “просвећеног комунисту“ који може да им буде од користи, али коме се до краја не може веровати. Зато је Вашингтон увек водио двоструку политику према Јосипу Брозу и Југославији. Кад им је Тито био потребан, помагали су СФРЈ, а кад није, Вашингтон је заборављао на Београд. Американци су се четрдесет година јавно декларисали за стабилну и независну Југославију јер је она за њих била својеврсна тампон зона између два блока. После рушења биполаризма, Америка је јасно ставила до знања Београду да више нема интерес за Југославију, који је имала у време Хладног рата.

Доследно свом општем идеолошко – политичком ставу према социјализму и комунизму, крајњи циљ САД је био промена друштвено – политичког система у СФРЈ. Прецизније, рушење комунистичког система владавине. Због тога су САД, као водећа светска сила крајем осамдесетих година XX века, увек инсистирале на давању директне подршке носиоцима националистичких али и реформистичких идеја у крилу Маспока и либерализма, потом дисидентима и “хуманистима“ свих врста, а затим и албанском, словеначком и хрватском сецесионизму. Тако су нестанак Совјетског Савеза и захтеви за променама у СФРЈ изненада довели у питање и сам опстанак Југославије као целине.

Питање реформе политичког и економског система СФРЈ (које је покренуо Едвард Кардељ током 70 – их) и спољна политика, били су два фактора који су највише утицала на распад; међутим, кључну улогу је ипак одиграо трећи фактор. Онај трећи фактор који данас пише историју...

Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Социјалистичке Републике Србије и осталих југословенских република, нарочито са Социјалистичком Републиком Словенијом. Након одржаног митинга поводом прославе 600 година од Косовске битке, у јуну 1989. године, почињу међусобне оптужбе Београда и Љубљане. Прво је у септембру Социјалистичка Република Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је у децембру словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама.

Руководство Социјалистичке Републике Србије на то је одговорило увођењем економских санкција против Социјалистике Републике Словеније. У то време СФРЈ је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама политичког система. Тако је 1990. године одржан ванредни конгрес Савеза Комунистичке Партије Југославије (на захтев Слободана Милошевића), на којем је предлог Савеза Комуниста Словеније о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен, након чега је уследио распад Савеза Комунистичке Партије Југославије. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог Социјалистичке Републике Хрватске и Социјалистичке Републике Словеније о стварању конфедерације.

Питање политичког система СФРЈ после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ постављала је питање политичког система СФРЈ као важније од њеног јединства и очувања као државе. 21. марта 1991. године одржан је скуп на Универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону. Тема овог скупа је била стратешка, политичко – пословна перспектива региона Русије, Централне и Источне Европе. Том приликом је саветник за безбедност у администрацији Џимија Картера (James Earl "Jimmy" Carter Jr.) и теоретичар трилатерализма и глобализације Збигњев Брежински (Zbigniew Brzezinski) изјавио: “Уколико се Социјалистичка Федеративна Република Југославија распадне, Србија ће имати најгори могући положај, гори и од Албаније”.

Како је Немачка уједињењем постала најмоћнија сила Европе, од њених ставова ће зависити и став Европске Заједнице. Управо због тога, након њеног уједињења, САД и Немачка склапају такозвано “Партнерство у вођству” (Partnership in lidership). На тај начин, у поход на Исток, САД укључују и Немачку. Конгрес САД 5. фебруара 1992. усваја “Сценарио за Југославију”. По овом сценарију, пораз Југославије је планиран, не на бојном пољу, већ системом уцена. Један од елемената сценарија је: “Активирање проблема Косова, кад год је потребан даљи уступак Београда”[7].

“Кинкелово одељење за разбијање Југославије” почиње да реализује пројекат “Меке хегемоније“ у тесној сарадњи са Централном Информационом Агенцијом (Central Intelligence Agency-CIA), чији је човек за везу у Хрватској био Мате Мештровић. Америчка и Немачка порука сецесионистима је дакле била јасна, сецесионистичке републике би отцепљењем оствариле добит! 1990. године, у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт. Нову политичку слику на просторима СФРЈ углавном су креирали људи који су се и током ранијег периода бавили политиком али су тада већином заступали друге погледе:

1. У Словенији на место председника дошао је Милан Кучан, бивши комуниста.
2. У Хрватској на место председника дошао је Фрањо Туђман, генерал ЈНА, бивши комуниста, избачен из Комунистичке партије.
3. У Босни и Херцеговини на место председника дошао је Алија Изетбеговић, политичко – верски теократа.
4. У Србији на место председника дошао је Слободан Милошевић, бивши комуниста.
5. У Црној Гори на место председника дошао је Момир Булатовић, бивши комуниста.
6. У Македонији на место председника дошао је Киро Глигоров, бивши комуниста.

Избори у Словенији и Хрватској ће представљати завршни чин разбијања српских територија и стављања делова српског народа под контролу непријатељским режимима Словеније, Хрватске и Босне. Крвави пир је могао да почне. 25. јуна 1991. године, формално је почео распад СФР. Тог дана, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности.

Као једина светска сила, у улози светског полицајца, Америка се укључила у разрешење конфликта југословенских република. Бомбардовање Републике Српске, операције “Бљесак“ и “Олуја“ у Хрватској и операција “Милосрдни Анђео“ у Савезној Републици Југославији ће однети на хиљаде људских живота и резултираће окупацијом Републике Српске Крајине и етничким чишћењем српског народа из Хрватске и са Косова! Сви ти злочини носиће амерички потпис. Кроз америчку стратегију “меке хегемоније“, “Кинкелово одељење за разбијање Југославије“ почиње са деструкцијом СФРЈ. Основни оперативни елемент ове стратегије јесте ослањање на активирање националних и верских антагонизама уз примену санкција према непослушнима (као вид економског оружија). Оружана сила у овој стратегији није дакле основна песница америчког колонијализма, већ више служи као средство притиска и застрашивања, а понекад и као додатни аргумент у преговорима (што ће се показати кроз бомбардовање положаја Војске Републике Српске, да би се изнудила сагласност босанских Срба на прихватање Дејтонског споразума).

Америчка интервенција у грађанском рату у СФРЈ битно ће изменити карактер ратовања у годинама које ће уследити. Термини “тероризам“, “асиметричне операције“, “џокер сценарији“, као и “Човекољубље“, “демократија“, “слобода“, “једнакост“, “људска права“ и “хуманитарне операције“ на светлост дана ће изнети нову војно – политичку филозофију, наговештавајући “синергизам нових оперативних концепција“. Дипломате из Вашингтона, све ћешће, ће најављивати да очекују нове изазове америчким интересима и низ разних транснационалних опасности, а посебно да ће терористи у будућности све директније угрожавати животе америчких грађана. Ни један кутак планете више неће бити безбедан. Међународно право ће бити птпуно скршено, а они који се налазе у зони америчких интереса биће препуштени на милост и немилост новом “шерифу“, са једином надом да овај неће прекомерно употребљавати силу.

Ослањајући се на изванредан напредак у информационој технологији, технологији “невидљивости“ (stealth) и прецизним нападима, амерички војни експерти ће најавити нову револуцију специјалног ратовања! Поштујући промене у вођењу рата, Министарство одбране САД (United States Department of Defense) ће примениће нови концепт настојећи да усмери своју армију, а посредно и НАТО снаге, за будуће ратове на Истоку са ослонцем на четири нове оперативне концепције: доминантни маневар, прецизна дејства, свеобухватна заштита и фокусирана логистика (што заједно треба да оствари циљ који је формулисан као војна доминација над свим облицима моћи и над свим другим армијама). Амерички војни естаблишмент је донео одлуку да стално спроводи практичне експерименте у сваком од видова, ради тестирања нових концепција и могућности. Ти експерименти су према њиховим схватањима представљали процес развоја нових доктрина, тактике, обуке и организационих структура, ради потпуног коришћења синергизма који на бојиште доносе нове технологије. Свој експеримент, након низа специјалних операција у периоду од 1992. до 1995. (у Републици Српској Крајини и Републици Српској), САД ће крунисати прецизним дејставима којима ће изложити грађане Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. године.

У том војнонаучном опитовању у име “хуманости“, уз бројне “колатералне штете“, у којима су страдали цивили и уништавани еколошки услови за живот коришћењем муниције с осиромашеним уранијумом, осим прецизних дејстава, проверен је и учинак различитих убојних, електромагнетних и психолошких дејстава. Наравно, тежња САД да постигну свеопшту надмоћност значла је да ће пентагонске гарнитуре и даље настојати да изграђују и усавршавају интегрисане, комплексне групе система, посебно заједничке архитектуре командовања, управљања, комуникација, рачунара, обавештајне активности, осматрања и извиђања (command, control, communications, computers, intelligence, surveillance and reconnaissance – C4ISR)[8] да би задржали садашњу позицију у познавању ситуације на бојишту.

Сједињене Америчке Државе су се одлучиле на сталну и потпуну иницијативу, која подразумева промену начина на који се САД прилагођавају и мењају свет око себе. Зато су одлучили да управљају брзином промене тако да достигну жељене могућности а да, при томе не деградирају садашњу приправност. Познато је да Американци на основу доктринарних решења немају намеру да било коме препусте иницијативу, свесни њене ефектности и неопходности. Реч је о важећем америчком концепту креирања будућности, објављеном још 1994. године у доктринарном правилу TRADOC 525 – 3 – 3 “ The U.S. Army Functional Concept for Mission Command“[9], у издању TRADOC (Training and Doctrine Command).

Према тој доктрини, Американци су “променили начин на који се мењају“; они сада не чекају да развој доведе до промена стратешких мисли, већ планирају промене. Они креирају околности у којима ће важити њихови модалитети. У том смислу генерал Џон Саликашвили (John Malchase David Shalikashvili), председавајући Здруженог генералштаба Оперативних Снага САД (Joint Chiefs of Staff), 1993. године одобриће стратегију обликовања окружења ради промовисања америчких интереса у иностранству, приправности за реаговање на кризе – од операција у конфликтима мањих размера до већих ратова на војишту – те стратегију припреме за неизвесну будућност. Амерички војни аналитичари верују да ће, што ефикасније оружане снаге САД обликују окружење, ређе морати да реагују на кризе у скорој будућности. Односно што се ефикасније припреме за будућност, решавање дугорочних криза ће им бити мање ризично.

Предвиђање безбедносног окружења у Пентагону заснива се на три основне претпоставке:

1. Сједињене Државе ће остати политички и војно ангажоване широм света у наредних 15 до 20 година;
2. Задржаће војну надмоћ над садашњим и потенцијалним ривалима;
3. Кад би се Сједињене Америчке Државе повукле из својих међународних обавеза и одустале од дипломатског водства или своје војне супериорности, свет би постао још опасније место, а претње Сједињеним Америчким Државама, њиховим савезницима, пријатељима и интересима, биле би још оштрије.

Упркос најбољим настојањима међународне заједнице, све теже ће се контролисати проток осетљивих података и регулисати ширење савремене технологије, који се могу искористити не само у војне него и у терористичке сврхе. Савремени тероризам је појавни, свакидашњи и физички облик насиља, а једнако је и фантомски концепт који је изникао из квантитативног приступа животу.

Иако америчка прича о тероризму мотивише људе на светски отпор новој планетерној пошасти, не треба заборавити да многи аутори имају и другачији приступ светским војно – политичким и геостратешким проблемима. Тако на пример, Ноам Чомски, Жерар Бодсон, Пјер Мари Галоа, Патрик Бесон, Мишел Колон, Жан Дитур, Александар Зиновјев, Владимир Волков, Гери Ален, Ратибор Ђурђевић, а у последње време и Ремзи Кларк, Димитри Аналис и други сматрају да је администрација Сједињених Америчких Држава:

1. Потстрекавала тероризам ради остваривања “виталних интереса“;
2. Искористила напад на Њујорк и Вашингтон као добар повод за освајање Авганистана и давно жељено и планирано присуство у Централној Азији;
3. Прихватила напад као добродошао да се Сједињене Америчке Државе извуку из претеће и неизбежне рецесије;
4. Тврдњама да рат прелази на територију Сједињених Америчких Држава искористила “тероризам“ за ојачање укупних војних снага САД и њихову брзу трансформацију, за коју су била непоходна средства добијена тек након напада на Светски трговински центар;
5. Крила да су и конгресмени у Сједињених Америчких Држава знали да је унутрашња безбедност “шупља“ (сада ће контрола америчких грађана бити јача него икад раније, иако су само амерички грађани имали част да их више од четрдесет година прате системи НСА за контролу појединаца, као што је систем “Sigint“);
6. Искористила претходне и најновије пропусте сопствених обавештајних служби да повећа и њихове могућности, и
7. Упадом у Авганистан и претњама земљама које су наводно умешане у међународни тероризам стекла услове за бољу контролу путева за продају оружја, нафте, дроге.

Најекстреминији аналитичари америчког приступа животу објавили су написе у којима тврде да су нападе на Њујорк и Вашингтон сачинили исти планери који су исценирали и експлоатисали масакре у Дубровнику, у улици Васе Мишкина и на пијаци Маркале у Сарајеву и Рачку, ободрени резултатима као што су: операције “Забрањен лет“ (Deny Flight), “Морска стража“ (Sea Guard) и “Падобран“ (Оperations Parachute), увођење економских санкција, војна интервенција ради наводног спречавања “хуманитарне катастрофе“ и слично. У свему што се догађа на светској сцени, препознаје се опасно незнање о таложењу енергија потенцијалног народног бунта које администрације вешто прикривају. Не може се градити будућност на ставу који тзв. “пословни људи“ сугеришу својим администрацијама, да када је зарада у питању не цепидлаче у вези с “људским правима“ и пружањем подршке тероризму, будући да и тај приступ животу има своју цену, јер извесно води ка тоталном рату.

Што се тиче СФРЈ, епилог америчке помоћи и интервенционизма је познат. СФРЈ се распала у вихору грађанског рата 90 – их година XX века. Амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт (Peter Woodard Galbraith), ући ће у Книн на усташком тенку, газећи преко мртвих тела српских војника и цивила који ће изгинути у нападу авијације НАТО снага, која је рашчишћавала пут за “победоносни“ улазак хрватских сецесиониста. Највећи губитник тог рата били су управо творци Југославије, држава Србија и њен народ. Тако су они који рат нису желели (они који су се залагали за очување Југославије), окривљени за њен распад и не само за распад, већ и за све жртве и материјална разарања током ратова 90 – их. Коначни ударац српској нацији светски шерифи су припремали у Берлину; тамо су се, 17. децембра 1999. године, српски опозиционари састали са високим функционерима Европске Уније и САД (присуствовала је министарска тројка Европске Уније, високи представник Хавијер Солана (Francisco Javier Solana Madariaga) и државни секретар САД Медлин Олбрајт (Madeleine Korbel Albright)...). Био је то и почетак краја Савезне Републике Југославије.

После састанка комисије Европске Уније, САД и “демократских снага“ Савезне Републике Југославије, најављен је и низ корака који “будућој демократској“ Савезној Републици Југославији треба да обезбеде брзу економску помоћ и интеграцију у светске институције. Нагласили су да ће демократска Савезна Република Југославија имати место које заслужује у Европи и међународној заједници. Европска Унија и САД обавестиле су учеснике о помоћи коју су дале Србији и Црној Гори, чиме су исказале наводну солидарност са становништвом Србије и Црне Горе доприносећи позитивном развоју њиховог односа према Европској Унији и САД. Од тог момента, свима ће у свету постати јасно да државни суверенитет ни једне земље у свету више не значи ништа и да Уједињене Нације и међународно право више никога не могу сачувати од америчке обести. До тог момента суверенитет је био повезан с идејом аутономије и међу­собне независности држава. Свака је аутономна у својим границама, а при­пад­ници државе су слободни да изаберу облик владавине који желе. С тим је био повезан принцип забране спољне интервенције, по коме ни једна држава није имала право да интервенише у ствари друге државе. Падом биполарног света овај принцип је престо да важи.

Поменутим преносом елемената суверенитета, с једне стране, на гло­бал­­­ни, а с друге, на локални ниво (до нивоа аутономије појединца), дошло је до две нове последице. Прво, стекла се основа за оправдање “хуманитарних интер­венција“ до мешања у унутрашња питања суверене државе, “за добро њених грађана“; а с друге стране, између државе и грађана произ­води се стање рата које води – даљем дроб­љењу суверенитета. Ова два нова феномена у међународним односима подржана су са две додатне активности које се спроводе у зависности од постојећих околности:

1. У првом случају, војна интервенција се оправдава кримина­лизо­ва­њем државе, оптужбом да с побуњеним грађанима поступа “терористички“. (Кон­грес САД је уочи НАТО агресије разматрао предлог закона по коме је Србију требало да прогласи за “терористичку државу“). Побуњеници, у истој логици, не могу да буду терористи чак и ако уставни поредак нападају ору­ж­јем. У овом случају кру­ње­ње суверенитета оправдава сe дис­курсом о људским пра­вима и њиховој заш­тити. Притом се под њиховом етикетом подразу­мевају овлашћења националних мањина (по правилу) да праве нове државе и да це­пају државу која је “сувише репресивна“, или “недемо­крат­ска“. У исти мах, рат терористичке и заштитничке државе не може да буде признат јер се не признаје сама држава; наиме, као што се признаје кон­тин­гентна мањинска “група“ у смислу државотворног субјекта (кад полаже ексклузивно право на територију), тако се из истог прин­ципа не приз­наје “група на власти”. У овом случају “људска права“ морају да имају неприкосновену вредност, вредну крсташког понашања и деловања, па и по цену стварања нове државе од стране националне мањине (случај Косова) и дробљења државе зато што је “сувише репресивна“ или што у њој “нема демократије“. Неприкосновени статус “људских права“ нужан је да би она обавила инструменталну улогу у оквиру политичке технологије Запада усмерене према Истоку.
2. У другом случају, грађани се криминализују у истом пакету са сво­јом државом, ако су уз њу док се обрачунава с те­ро­ристима, или пак ако је подржавају када се ова супротстави арбитрарној вољи глобалне силе и њеном светском тероризму. На овом нивоу непосредно поништење сувере­ни­тета на­ционалне државе оправ­дава се причом о застарелости самог концеп­та су­ве­ренитета! На овом нивоу долази до непосредног дробљења сувере­ни­те­та, а тај акт је легитимационо “покривен“ причом о застарелости национал­ног суверенитета.

Обе доктрине, у ствари, су у функцији консолидације обавештајне агентуре (пете колоне) унутар нападнутих земаља и стратификације нападнутог простора. Нара­ци­ја о “људским правима“ и њиховој заштити на локалном нивоу, оправдава “мо­ралну нужност интервенције“; док прича о застарелости националног суве­ре­нитета обезбеђује легитимитет (и легалитет) кажњавања локалне власти због “терористичких аката“ против грађана – побуњеника, што ће рећи због “терористичких аката побуне“ дате државе против праксе и надсуверене воље суперсиле, довољно моћне да на глобалном плану узурпира законо­давне, извршне и судске функције власти.

“Људска права“ у рукама САД као преостале светске силе, постају моћан инструмент за круњење суверенитета малих и слабих држава, искљу­чиво на геопо­ли­тич­ком простору Источне Европе. За дисидентску интелигенцију бив­ших социјалистичких земаља “људска права“ су представљала над идеју на ни­воу осав­ремењене и замењене егалитарне уто­пије “међународне заједни­це“. Из тих разлога, као уоста­лом и с пропалом комунистичком идеологијом, за “хуманистичку интелигенцију“ је увек била важнија садржина него функци­ја. Тим пре што је сама идеја за источноевропску интели­генцију имала функ­цију срества за пре­жив­љавање левог интернационализма преоб­ражајем у јед­нако милитантан или фундамен­та­лис­тички либерални мондијализам. Промовисање “људских права“ постало је улазница за западно дру­штво, односно најпоузданији начин да интелигенција, спала с јасала про­па­ле социјалистичке државе, обезбеди нове идеје и продужи своју егзистенцију. Изг­радња социјализма замењена је “изградњом грађан­ског дру­штва“, утемељеног на “људским правима“ у глобалним размерама (као што је глобалан био комунизам између два рата или после Другог светског рата), што ће рећи будућег “светског друштва грађана света“ у коме и последњи поје­динац ужива сва “људска права“, без иједне сузе у оку.

Данас, када су крваве деведесете прошле и када већ почињу да бледе под прашином времена, обичном народу остаје отворено много питања. Питања која су пролазила иза кадра и чији се одговори замагљују и искривљују... На пример, зашто се распала Социјалистичка Федеративна Република Југославија? Шта је то било, а и сада је, у нама, што је довело до срамног распада Југославије, а данашњу Србију, њен део, до труљења уживо? Зашто смо од свих цивилизација Земље недвосмислено изгубили ХХ век?  Зашто наши политичари у државном врху огромном већином тргују државом, претварајући распад земље у главни смисао своје делатности? Ко су актери југословенске трагедије, одакле су дошли? Из ког је разлога историја кренула путем погубним за Србе? И ко је, у суштини, нас победио? Запад? Сједињене Америчке Државе? Или можда постоји нека сила сем ових познатих играча? Да ли ми уопште можемо да се извучемо из самртне клопке? И, оно главно, шта треба предузети да би се надјачала судбина, да би се вратила перспектива српском народу, да би се сачувало самопоштовање и створила будућност за децу?

Данас, када је ситуација у Међународној заједници промењена из темеља и када је процес глобализације добио једнодимензиону идеолошку конотацију, можемо видети да се у политичку литературу високоразвијених земаља Запада, уводи прича о глобалним структуралним променама у светској заједници, под слоганом “променити свет у планетарним оквирима”.

Анализирајући новонасталу ситуацију, проф. др. Смиља Аврамов у својој књизи “Алтернативни модел светске заједнице“ указује да се цела конструкција темељи на две основне претпоставке:

1. “Стратешка слика света из темеља је промењена, и достигла је димензије које превазилазе постојећи нормативни и институционални поредак. Свет је у друштвеном и економском смислу постао јединствен простор, што захтева нов прилаз светским проблемима у методолошком и идеолошком смислу. Доминантну одредницу новонасталог стања, по овим схватањима, чини `планетарна политика`, постављена ван граница традиционално схваћених геополитичких пространстава. Појам легитимитета надомештен је категоријом ефикасности. Бити ефикасан значи бити легитиман“[10].
2. “Монолитна стуктура држава, са својом бирократијом и војном силом, није способна да се прилагоди сложеној реалности. Уместо држава, проминентни политички фактор у преструктуирању светског поретка, и агенс транснационалне сарадње, треба да буду недржавни актери као што су нпр. транснационалне компаније и невладине организације“[11].

И као некада, док је трајао грађански рат у Шпанији (1936. до 1939. године), када су четири колоне генерала Франка напредовале ка Мадриду, и када је главну улогу у његовом паду играла агентура и присталице генерала у самом граду (који су тако и добили име “пета колона”) и данас наступа нова империја – Сједињене Америчке Државе. У четири колоне: политика – војна моћ – масмедији – власници капитала, америчка колонијална чизма маршира према слободном свету, али и она има своју пету колону уз чију помоћ остварује своје победе. Кроз Директиву 20/1, а касније и доктринарна правила америчке војске ФМ 100 – 5, ФМ 3-05. 301, ФМ 3-05. 302, опет маршира пета колона и више неће бити тачна тврдња да “реална стварност одређује свест” јер ће се на свест непосредно деловати и њоме ће се управљати.

Основу пете колоне у Србији после распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије чинили су људи који су радили и опслуживали комунистичку идеолошку сферу која је непосредно утицала на друштвену свест. После 1980. године они заузумају владајуће позиције како у државним, тако и у невладиним организацијама, а након 2000. године коначно се учвршћују. Та каста “многобожачких свештеника“ – идеолога који су прикривали своја деловања прво “марксизмом – лењинизмом – титоизмом”, данас “интернационализмом – глобализмом“, наноси ударе сопственој земљи у кординацији са Западом.

Просечном човеку је тешко да разуме оно што нам се последњих година догађа. Тешко му је да схвати како се пут у “светлу будућност“ претварао у срљање у неизбежну пропаст. Тешко му је да схвати шта се то догодило са “пријатељима“ његовог народа за које су његови преци, када је требало, знали бити бржи чак и од њихове коњице и за које су своје кости тако вољно слагали и своју крв просипали бранећи њихове идеолошке матрице. Тешко је схватити како то нестаде места за Србију у “новом свету“ који се рађа. Како то да се мора одрећи територија које су биле темељи модерне Српске државе. Пред нашим очима муњевито напредује изумирање нашег народа. Србија на наше очи постаје запуштена и остаје без наследника. Каква је будућност има земља чије ће становништво ускоро да чине нејаки и болесни старци, алкохоличари, наркомани и тек шачица младих људи? Какву ће будућност имати замље чије оружане снаге практично да и не постоје?

У Србији сазрева предуслов за жестоку међунационалну кланицу и семе будућих међу националних и међу верских немира чучи у градовима преплављеним различитим субкултурама. И нема краја претњи од рату на Југу Србије, чак и ако га напусти и задњи српски војник и полицијац, зато што ће нова грабљива племена, која су се одавно одвикла од мирног рада, кренути у рат. Закувава се каша смрти и хаоса, и на северу и на југу, и на западу и на истоку, и сви би да комадају Србију... И исто би било у сваком другом сегменту живота који бисмо анализирали.

Постиђено и немоћно стојимо међу рушевинама и згариштима наше Србије порушене у последњим агресијама и слушамо поруке независних експерата о томе чега се још морамо одрећи да би коначно добили толико жељену шаргарепу (улазак у Европу). Беда, проблеми и “независни експерти“ нас опкољавају као чопори изгладнелих вукова, а ми незнамо шта да радимо. Стално нам се постављају нови захтеви и стално нам фали новац, новац и новац... Многима су деловања ових “независних експерата“ изгледала чудна и бесмислена, али озбиљнија анализа открива њихов стварни, сакривени смисао.

Док су се САД ослањале у информативном рату на научне разраде крупних размера, детаљно изучавале методе деловања и карактеристике друштвене свести, у Србији није било чак ни правог схватања суштине онога што се дешавало. Специјалисти СДБ стављени су у такве услове да нису могли да делују на одлучујуће области информативног рата. Поштени људи у руководству земље нису се орјентисали у реалним механизмима и ефикасности примењивих средстава информативног рата и фактички су донели правила игре која им је наметнуо Запад.

Почетком 21 – века, српско друштво се суочава са манипулацијом чињеницама и јавним мњењем, што је захваљујући модерним техникама и медијима, усавршено до перфекције. Медијска машинерија просто разара национални идентитет претећи да га искорени и док малобројна политичка елита ствара високе профите, са друге стране се јавља огромна популистичка маса која живи у крајњој беди и незадовољству. Светска структура моћи се све више ослања на силу и међународне невладине организације у чијој сенци се крију господари светских процеса (прави аутори новог поретка који уређују друштвене односе). У троуглу који чине политика – војна моћ – власници капитала, крије се преображај света који се софистицираним техникама убеђивања, уз помоћ средстава масовне комуникације преноси широком аудиторијуму. Улазимо у еру у којој се из темеља мењају постојећи критеријуми. Еру у којој се планета изграђује као некакав надсистем у коме се губе државе и народи, постајући сегмент целине (делови који сами за себе незначе ништа) у којој ће мањина владати већином. Гради се информативно друштво, као нова филозофија развоја, на логици ретроградне цивилизације са каналима масовне контроле и обликовања свести. У тој новој филозофији, оружани сукоби мењају облике и природу ослањајући се на психолошко – пропагандне облике медијског рата и потчињавања јавности.

Најбољи опис тог новог међународног друштвеног система дао је Џорџ Орвел (George Orwell), одговарајући на питање: Шта моћнике у 1984. години разликује од осталих моћника кроз историју? Његов одговорио је гласио: “... Сви претходни моћници су се трудили да разумеју и прате, то што њихови поданици раде, док садашњи у првом реду брину о томе шта њихови поданици мисле...“. Стога моћници будућности неће тежити да униште своје противнике већ да их промене, благодарећи томе што ће знати шта како и зашто мисле (каква им је слика објективне стварности). Из тога разлога, савремена стратегија владања, у највећој могућој мери, искључује методе физичке принуде и на њено историјско место уводи методе убеђивања. Смело ћемо да констатујемо како је Орвелова "1984". стигла и тамо где није Соса – Соlа и Western Union, на сваки Божији кутак планете.

Према светским стандардима, напредније развијеније и просто хуманије је оно друштво у коме је достигнут виши ниво управљања, владања и контроле методама убеђивања. Планетарна галама и неуроза око питања “људских права“, разних “слобода“ и сличних демократско - хуманистичких сурогата поретка је дакле управо зато што наметање ових стандарда води наметању сопствене воље тј. наметању власти.

Сигурно сте приметили да већина невладиних организација у Србији дневно проводи разне кампање, са становишта обичног грађанина често бесмислене, у којима износи податке о разним проблемима у друштвеној заједници, покреће иницијативе и слично. Без обзира дали су иницијативе више или мање смислене, да ли су теме круцијалне или трећеразредне, све те кампање имају два стандардна чиниоца:

1. Медији им уредно посвећују пуну пажњу;
2. Све су то кампање које грађане у нешто убеђују[12].

На недавној конференцији за штампу у Медија Центру смо рецимо чули да су 27 % девојчица у Србији жртве сексуалног злостављња од стране српских очева, а најважнији пројекат у Србији је пројекат сигурне куће. Нажалост таквих случајева заиста има али се они медијски, операцијски и стратешки развијају у маркетиншке кампање које дају слику друштва као таквог, а носиоц ове кампање су управо невладине организације. Далеко од тога да ове социопатолошке појаве не треба пратити, спречавати и лечити. Међутим, треба пратити и активности невладиних организација које спроводе овакве кампање, јер постоји много разлога за сумњу у њихове добре намере. Један од тих разлога је појава фабриковања догађаја. Наиме, кад потребних догађања и појава једноставно нема онда се оне фабрикују да би се кампањски експлоатисале... Овде се морамо позивати на примере да нас неби прозивали за произвољност и злонамерност.

Погледајмо рецимо проблеме који су везани за посттрауматски стресни синдром људи учесника рата. Према подацима Војно медицинске академије, ово ментално оболење је регистровано код нешто више од 3.000 учесника ратних дејстава из Србије у периоду од 1991. до 2007. године, што чини негде око 0,8 % свих учесника у ратним дејствима. Међутим, поред ове званичне институције, питањем посттрауматског стресног синдрома се баве и многе невладине организазије. Једна од њих је и “Центар за трауму“, који бесплатно пружа помоћ ратним ветеранима, избеглицама и свима онима који су ратом трауматизовани. Центар и још три психолошка саветовалишта у Јужној Србији – Лесковцу, Врању и Бујановцу – отворили су “Новосадско друштво за заштиту менталног здравља“ уз помоћ немачке невладине организације “Живети без наоружања“ и финансијску подршку немачког Министарства иностраних послова. За то је кажу, постојала потреба, јер се о проблемима ветерана код нас углавном ћути. По њима, ветерани не знају да ли су у ратовима у којима су учествовали били бранитељи земље или агресори, али без обзира на то, психичке и материјалне последице постоје, а број оболелих се креће око цифре од 400.000... Сама разлика у званичним и незваничним бројкама наводи на размишљање ко ту лаже, али оставимо то по страни и погледајмо како се манипулише јавним мњењем...

Ужасно убиство једног дечака и младића у Новим Бановцима, које се догодило недуго после масакра деветоро људи у селу Јабуковац, не само да је отворило полемику о менталном здрављу нације, већ и дебату коју су покренули челници полиције када су констатовали да је убиство у Бановцима ритуално и да је осумњичени био под утицајем сатанизма. Убрзо након тога добили смо националну стратегију у области менталног здравља, у којој пише да се ментално здравље становништва нарушава последњих година, да су у порасту депресија, самоубиства и узимање психоактивних супстанци... Ипак, ова званична саопштења су према мишљењима НВО и припадника појединих медијских кућа нетачна и ксенофобична. Само неколико насумично поређаних наслова из новина говори да је тако.

1. “Три тинејџерке дигле руку на себе“[13],
2. “Пет година сексуално злостављао пасторку“[14],
3. “Поп тукао шаке тиквама и жарачем“[15],
4. “Мачем исекла мајку“[16],
5. “Наркоман искасапио оца“[17],
6. “Силовао ћерку“[18],
7. “ДНК открио чедоморку“[19],
8. “Отровао мајку, па гледао како умире“[20],
9. “Касапили веренице, родитеље, братанце“[21],
10. “Какво суђење, рукама ћу га задавити“[22].

Зашто се баш сада на најстрашнији начин суочавамо са проблемима менталног здравља и да ли су за то измишљени методи лечења и лекови, покушали су да нам разјасне експерти из НВО у емисији “Кажипрст“ на телевизији Б – 92. Негирајући и исмевајући сваку могућу везу масакра у Новим Бановцима са сатанизмом, НВО експерт, г – дин Александар Вучо, је том приликом изјавио: “Ово су одјеци онога што се дешавало деведесетих година. Деведесетих година сви ти злочини попут Сребренице, попут Братунца, Овчаре, Зворника и још стотине других места су, што би се рекло, били одобрени са највишег места и то се сматрало чак и чином патриотизма и спаса српске нације, шта год то значило. Ово сада је рафиниранија верзија истог тог стања свести, које бих најједноставније могао описати тако да све непријатно из самих себе ми пројектујемо у друге. Када постоје две групе људи који се дефинишу рецимо по нацији, по вери или по било чему, а при томе су веома сличне једна другој, онда долази до онога што је Фројд називао нацизмом малих разлика, а то је да све оно што нам се не допада у нама, а чега често нисмо ни свесни, ми пројектујемо у друге. И због тога имамо целу ову ситуацију да рецимо свако ко се и мало разликује од неких од вредности које, условно речено, припадају српском народу, као што је рецимо православље, ћирилица итд. И зато таква непопустљива атмосфера, одједанпут се јавља велика мржња према тим другима, који су другачији, према свим другим групама које су различите од онога шта највећа група сматра како се треба понашати...“[23].

Њима није проблематично то што оба починиоца ових монструозних злочина немају никакве везе са учешћем у ратним операцијама 90 – их, нијем им проблематично ни то што је убица из Јабуковца гастарбајтер и житељ месташца Химберг, надомак Беча, где је живео и радио као зидар, а што убица из Нових Бановаца уопште и није Србин ни православац. За њих је то “нацизам малих разлика“, последица посттрауматског стресног синдрома стеченог у ратним дејствима...

Доказивање српских злочина и Срба као злочинаца има између осталих и тај круцијални проблем, просто изостанак посттрауматсок стресног синдрома насталог услед чињења злочина. Ако су Срби тако масовно и страшно чинили убиства и зверства зашто онда болнице и менталне установе нису пуне Српских војника, као рецимо хрватских у Хрватској или после сваке војне кампање амерчких војника у САД. Зашто су 99,2 % борца из Србије, Републике Српске Крајине и Републике Српске, који су у највећем броју били само мобилизовани грађани, остали нормални породични људи чији су психолошки проблеми искључиви и само везани за губитке најближих пријатеља и чланова породица као и имовине и државе. Ствар са Српским злочинима је посао убеђивања грађана Србије (који у највећем броју нису ни видели рата) у то да су Српске снаге починиле злочине због којих цео народ са њим и држава трпи испашта и плаћа, те да се убудуће припреме за мирно трпљење. Трпљење без отпора!

Одузимање легитимног права на отпор кроз сламање воље за отпором је циљ, а резултат је владање територијом, људским и материјалним ресурсима. У књижевном делу “1984.“ (Nineteen Eighty-Four - 1984) Орвел учи своје левичаре “... Права моћ, моћ за коју се вреди борити, није моћ над предметима него над људима... “. У том, “врлом новом свету“ у коме је историја дошла до свог краја, како каже Френсис Фукујама (Yoshihiro Francis Fukuyama), историја више не постоји, и коме је још стало за историјским истинама? Историја не постоји онаква каквом је познајемо јер некада се грабила моћ ради постизања циља и тај процес је био историја, данас је моћ самој себи циљ. Жеља за моћи и влашћу је једино обележје новог поретка, новог доба. Џим Марз (Jim Marrs) у “Владавини тајном“ (Rule by Secrecy) упозорава: “... ми знамо да нико не граби власт са намером да је се једног дана одрекне. Моћ није средство него циљ. Не успоставља се диктатура као некада да би се сачувала револуција, него се подижу револуције да би се успоставила диктатура...“. Воља за моћи се не задовољава тиме да контролише стање маса, него жели увид (информацију) у функционисање укупног система, живот сваког појединца и на самом крају да креира историју.

Који ентитет испољава овакву вољу? Вољу за моћи која одавно превазилази све локалне и појединачне воље? Ову парадигму је најтачније дефинисати као: херметички круг војно – политичко – привредне моћи планете. То су тајне међувладине структуре држава потписница уговора “УКУСА“ (The United Kingdom – United States of America Agreement – UKUSA)[24] из 1947. године повезание са крупним капиталом који су креирали глобални управљачко финансијски систем кроз мреже банака, фондова кредитних и осигуравајућих кућа, универзитета, медијских корпорација и наравно нама посебно занимљивих невладиних организација. То је затворени круг елита који има средства и самим тим и знање за постизање овако грандиозног циља. Једно од тих средстава је заједничко добро укупног круга поседника моћи, а то су специјализовани информативни сервиси који имају две оперативне функције: прикупљање информација у циљу доношења одлуке и формирање јавног мњења преко медијских посредника.

За потребе надгледљња унутрашњег живота појединца, друштва и планете развијен је специјализовани инструментариј који прикупља, обрађује и врши дистрибуцију информација за рачун и у име владјућег круга. Према правној науци и ауторитетима др. Павлу Јовановићу и др. Ненаду Димитријевићу, у капиталном делу “Савремени политички системи ИДЕО“, тај специјализовани инструментаријум чине:

1. Сазнајни путеви и модалитети обавештајне делатности који су у функцији посредне геополитичке контроле,
2. Пројектовања догађаја и глобалног трајног управљања у друштвима која имају форму поретка^[25].

Данас у свету има 600 милиона телевизора. У глобалном потрошачком селу становници, као и друге робе, троше инфотмације, вести и идеје. Информације су роба која се производи и пласира према потребама и интересима владајуће елите, с тога се да закључити да су медијски посредници поуздани савезници у очувању поретка власти. У Србији на пример постоји владина агенција која се зове РРА – Републичка Радиодифузна Агенција. Њен је задатак да управља (у комерцијалном смислу) општим друштваним добром, природним ресурсом – фреквентним опсегом или етром. Своју функцију обавља тако што клијентима који задовољавају одређене критеријуме изнајмљује јавно и опште друштвено добро. Ко установљава критеријуме и на основу којих премиса није баш нај јасније, али чињеница је да су ТВ фреквенције издате само Америчким и Британским ТВ компанијама, док су у кабловској дистрибутивној ТВ мрежи углавном присутне Британске ТВ куће.

Ово напомињемо због тога што следи цитат др. Слободана Марковића, који шире објашњава важност свести о пореклу информација: “... Моћни међународни субјекти признају само своје интересе, њих се интереси других не тичу, и зарад тих својих интереса пажљиво манипулишу информацијама. За те потребе су развијени путеви за пласман информација, увек према сопственим конкретним потребама. Они представљају научно фундиране методе пласмана, имају дугу традицију, различите преноснике и одликују се немилосрдном и укрштеном игром моћи. У тој игри предмет су јавно мњење и његови вредносни ставови. Та игра је на свим нивоима: локалном, регионалном и глобалном. Углавном се кординира из једног центра моћи. Највише је оних који сматрају да се игром моћи управља из дворишта САД и да се она тамо игра са посебним уживањем и великом вештином. Међутим, не треба занемарити да сиву еминенцију на мондијалном плану чине Британци који ову игру играју вековима и међусобно и са другима. Проблем је у томе што они, основној игри амбиције и успешности, дају тон и читав низ социјалних нијанси које најчешће збуњују аутсајдере....“[26].

Дакле, српско друштво се данас, на почетку XXI века, налази у незавидној позицији. Држава нам је растурена, а народ подељен и посвађан. Из средстава јавног информисања смо уредно обавештавани о томе колико смо криви, дужани, глупи, зли, прљави и некултуран; колико смо фашистички традиционалани и конзервативани.

Ова моје писање представља истрагу узрока наше данашње незавидне позиције. Међутим, пре но што се латимо истраге српске судбине, ми морамо да се наоружамо основама знања, обавезним за схватање најкомпликованијих процеса, структура и ситуација које су нас кроз читав век ломиле, а на крају, можда и потпуно скршиле. С њима ћемо још да се срећемо током путовања кроз прошлост, садашњост и будућност Србије. Стога се морамо наоружати потребним сазнањима о реалности и законима њене промене, како би смо дефинисали смер наше истраге. Па кренимо редом...

А да... Пре но што наставим, да ову прву реч завршим оним чиме је можда требало да је почнем. Сем простране литературе којом сам се служио, ја много треба да захвалим и свим онима, који су се свакој мојој молби одазивали са услугом. Да није било те лепе предусретљивости са свих страна, ја бих тешко успео да савладам материјал који садрже текстови који ће овде бити објављени, или бар небих успео да га дам у овоме обиму у коме ће бити изнесен пред читаоце. Велики је број тих пријатеља - сарадника који су ми помогли било саветима, било подацима, било преводима појединих текстова, толико велики, да ми је немогуће да им се свакоме појединачно захвалим.

Следеће поглавље: УВОДНА РАЗМАТРАЊА
 

---

[1] Више о томе, видети – Thomas H. Etzold and John Lewis Gaddis, eds.: “Containment: Documents on American Policy and Strategy 1945 – 1950 NSC 20/1“; извор – интернет: http://www.sakva.ru/Nick/NSC_20_1.html; приступљено на дан 12. јануара 2011. године

[2] Више о томе, видети –  “Strategic Defense Initiative“; Wikipedia, the free encyclopedia, извор – интернет: http://en.wikipedia.org/wiki/Strategic_Defense_Initiative; приступљено на дан 12. јануара 2011. године

[3] Више о томе, видети – Андрей Ильич Фурсов: “Saeculum vicesimum: In memoriam (Памяти XX века)“; РИЖ. – Москва, 2000. – Т. III, № 1-4. — С. 17-154.

[4] Међународни монетарни фонд – ММФ (The International Monetary Fund – IMF) је међународна финансијска организација основана 22. јула 1944. године на конференцији у Бретон вудсу (САД), са циљем да подстакне земље у вођењу адекватне економске политике и да помогне у превазилажењу платно – билансних тешкоћа земаља чланица. Једна од 44 земље које су учествовале у оснивању ММФ је била и тадашња Краљевина Југославија. Данас, ММФ има 185 земаља чланица чланице. Седиште ове организације је у Вашингтону

Главна подручја активности су: надзор и финансијска и техничка помоћ. Надзор се састоји од редовног праћења економске политике коју спроводе земље чланице и годишњег извештаја о успешности те политике, поготово у области девизног курса. Финансијска помоћ укључује кредите и зајмове земљама чланицама, које су суочене са озбиљним платно-биласним тешкоћама. Техничка помоћ се огледа у томе што ММФ пружа стручну помоћ својим чланицама при креирању финансијске и монетарне политике, као и при оснивању институција. Ова активност је била најизраженија у бившим социјалистичким земљама које су морале да пређу са централне планске привреде на тржишну привреду.

[5] Вол стрит (енгл. Wall Street) је улица на Менхетну у Њујорку (САД). Протеже се источно од Бродвеја до Саут стрита на Ист Риверу кроз историјски центар Финансијског дистрикта. Вол стрит је био прво стално седиште Њујоршке берзе па се временом називом Вол стрит почео означавати и крај око ове улице. Вол стрит се такође сматра за једно од средишта економског живота Сједињених Америчких Држава. Неколико изузетно значајних финансијских установа смештено је у зградама које се налазе у овој улици. Међу њима су и:

·     НАЗДАК (енгл. National Association of Securities Dealers Automated Quotations – NASDAQ,) – америчка електронска деоничка берза са седиштем у Њујорку. Власник и оператор је The Nasdaq Stock Market, Inc. чије се деонице продају на властитој берзи под знаком NDAQ, с почетком у 2002. Наздак је највећа електронска берза у САД. Са отприлике 3.300 компанија, у просеку измењује више акција по дану него друге америчке берзе. Главни директор је Роберт Грајфелд.

·     Њујоршка берза деоница (енгл. The New York Stock Exchange – NYSE), позната и по надимку “Big Board“ (Велика плоча) – Према количини долара је највећа, а према броју компанија друга по величини, берза на свету. Њен волумен деоница је, током деведесетих година ХХ века, надмашио NASDAQ, али је укупна тржишна капитализација компанија, на листи NYSE, пет пута већа од NASDAQ. Она окупља 21 триллион $, укључујући и 7.1 триллион $ који су у власништву компанија изван САД. NYSE управља NYSE Group, који је створен спајањем с електронском берзом деоница Archipelago Holdings. Трговачки центар Њујоршке берзе деоница је смештен у улици Wall Street br. 11, и састоји се од пет просторија у којима се тргује. Главна згарда је на листи Националног регистра историјских локација и смештена је у улици Broad Street бр. 18, на углу Wall Street и Exchange Place. NYSE Group у себе инкорпорира и Euronext, те ће многе од њених операција (поготово везаних уз ИТ и трговачке платформе) бити комбиноване с Њујоршком берзом дионица и NYSE Arca.

·     Компанију Американ Експрес (енгл. American Express Company – AmEx) – некада позната као AMEKS, је глобална компанија која пружа разноврсне финансијске услуге фирма са седиштем у Њујорку. Основан у 1850. године. Представља једну од 30 компоненти Dov Jones Industrial Average. Компанија је најпознатија по кредитној картици, допуни картица, и издавању пословних путничких чекова (traveler's cheque). АМЕКС картице чине око 24 % укупног обима трансакција долара кредитним картицама у САД. Вредност компаније је процењена на 14,97 милијарди долара. Као компанијска маскота, 1958. године, усвојен је римски гладијатор, чија слика се појављује на путничким чековима компанија и кредитним картицама.

·     ЊУМАКС (енгл. New York Mercantile Exchange – NYMEX) – Компанија која која је од 17. новембра 2006. године, за 11,2 милијарде $, у себе инкорпорирала компанију Commodity Exchange Inc. (COMEX). Преузимање је завршено 2008. године, од када на тржишту наступа као NYMEX Holdings Inc. Ова компанија обрће милијарде долара виртуалног новца кроз трговину са енергентима, металом и меркантилном робом, што је доводи у позицију да диктира и светске цене ових продуката.

·     Њујоршки одбор за трговину (енгл. The New York Board of Trade – NYBOT) – Компанија која је 2007. године преименована у ICE Futures US. Представља “сестринску фирму“ компаније Intercontinental Exchange – ICE, која је настала још 1870 године, спајањем компанија New York Cotton Exchange – NYCE и Coffee, Sugar and Cocoa Exchange – CSCE (основана 1882. године). NYBOT је данас приватна компанија у власништву Тома Грина (Tom Green) и Алфреда Вилијамса (Alfredo Williams). Господа Томас и Вилијамс су уз то и на челу Commodity Futures Trading Commission која је званично независна од Владе САД, али која у великој мери диктира потезе администрације у Вашингтону. Томас је републиканац, а Вилијамс је демократа... иронично... Ко је оно рекао: “Кога год да бирају, нас бирају“?

[6] Дау Џонс индустријски индекс (Њујоршка деоничка берза: DJI, енгл. Dow Jones Industrial Average, такође и DJIA, Dau 30, или, неформално, само Дау Џонс индекс, Дау Џонс или Дау) је један од неколико берзанских индекса, које је направио Чарлс Дау (Charles Dow), уредник Вол стрит џурнала (The Wall Street Journal) у 19. веку и суоснивач Дау Џонс и Компаније (Dow Jones & Company). Дау је сачинио индекс како би мерио напредовање индустријског сектора америчког берзанског тржишта. Ово је други најстарији берзански индекс у САД, након Дау Џонс транспортног индекса, који је такође направио Дау. Индекс се састоји од 30 компанија, које су међу највећим и најшире поседованим компанијама у САД чијим се деоницама тргује на берзи. Придев “индустријски“ у имену индекса је превасходно историјски – многе од 30 данашњих компоненти немају много додира са традиционалном тешком индустријом. Индекс је пондерисан ценама деоница, тако да компаније, чије појединачне деонице имају већу цену, више утичу на индекс. Како би се одразили ефекти поделе деоница и других прилагођавања. Индекс је тренутно тежински просек, а не непосредни просек цена компонентних деоница; односно, збир компонентних цена се дели делиоцем, који се мења када год нека од компонентних деоница има поделу или расподели дивиденду, како би се израчунала вредност индекса.

Компаније које улазе у индекс су: 3M (МММ) – Разноврсна индустрија; додата у индекс од 9.8.1976., (позната као Minnesota Mining and Manufacturing); Aj Bi Em (IBM) – Рачунарске услуге; додата у индекс од 29.6.1979.; Alkoa (AA) – Алуминијум; додата у индекс од 1.6.1959. (позната кao Aluminum Company of America); Amerikan ekspres (AXP) – Финансије за потрошаче, додата у индекс од 30.8.1982.; АТ&Т (T) – Телекомуникације; додата у индекс од 1.11.1999. (позната кao SBC Communications); Bank of Amerika (BAC) – Банкарство за институционалне и појединачне клијенте; додата у индекс од 19.2.2008.; Boing (BA) – Ваздухопловство и одбрана; додата у индекс од 12.3.1987.; Verajzon (VZ) – Телекомуникације; додата у индекс од 8.4.2004.; Volmart (WMT) – Малопродаја широког спектра производа; додата у индекс од 17.3.1997.; Volt Dizni i kompanija (DIS) – Емитовање и забава; додата у индекс од 6.5.1991.; Dupon (DD) – Хемикалије, додата у индекс од 20.11.1935.; EksonMobil (XOM) – Интегрисана компанија за нафту и гас, додата у индекс од 1.10.1928. (позната кao Standard Oil (N.J.)); Intel (INTC) – Полупроводници, додата у индекс од 1.11.1999.; Junajted tehnolodžis korporejšn (UTX) – Ваздухопловство, грејање/хлађење, лифтови, додата у индекс од 14.3.1939. (позната кao United Aircraft); Katerpilar (CAT) – Грађевинска и рударска опрема; додата у индекс од 6.5.1991.; Koka – Kola (СO) – Пића, додата у индекс од 12.3.1987.; Kraft fuds (KFT) – Обрада хране, додата у индекс од 22.9.2008.; Makdonalds (MCD) – Ресторани и барови, додата у индекс од 30.10.1985.; Merk (MRK) – Фармацеутска компанија, додата у индекс од 29.6.1979.; Majkrosoft (MSFT) – Софтвер, додата у индекс од 1.11.1999.; Prokter i Gembl (PG) – Потрошни производи за домаћинство, додата у индекс од 26.5.1932.; Sisko (CSCO) – Рачунарске мреже, додата у индекс од 8.6.2009.; Fajzer (PFE) – Фарамцеутска компанија, додата у индекс од 8.4.2004.; Hjulit – Pakard (HPQ) – Разноврсни рачунарски системи, додата у индекс од 17.3.1997.; Houm dipo (HD) – Малопродаја за кућне радове, додата у индекс од 1.11.1999.; DžejPiMorgan Čejs (JPM) – Банкарство, додата у индекс од 6.5.1991.; (позната кao Džej Pi Morgan i kompanija); Dženeral elektrik (GE) – Разноврсна индустрија, додата у индекс од 7.11.1907.; Travelers kompanis (TRV) – Осигурање, додата у индекс од 8.6.2009. Džonson i Džonson (JNJ) – Фармацеутска компанија, додата у индекс од 17.3.1997.; Ševron (CVX) – Нафта и гас, додата у индекс од 19.2.2008.

[7] Више о томе, видети – Проф др. Смиља Аврамов: “Постхеројски рат Запада против Југославије“; Ветерник – LDI, 1997. (стр. 240 – 241).

[8] Више о томе, видети – “An Interdependent Life Cycle Management Team“; U.S. government computer system; извор – интернет: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:mRKpyQgIkLAJ:www.armyteamc4isr.army.mil/about.shtml+command,+control,+communications,+computers,+intelligence,+surveillance+and+reconnaissance+%E2%80%93+C4ISR&cd=3&hl=sr&ct=clnk&gl=ba; приступљено 12. јануара 2011. године

[9] Више о томе, видети – “The U.S. Army Functional Concept for Mission Command“; Training and Doctrine Command – TRADOC; извор – интернет: http://www.tradoc.army.mil/tpubs/pams/tp525-3-3.pdf; приступљено 5. марта 2010. године

[10] Проф. др. Смиља Аврамов “Алтернативни модел светске заједнице“, (стр.7).

[11] Исто.

[12] Пример константне кампање убеђивања је – Срби су починили геноцид  у грађанском рату на територији ех. Југославије; Пример актуелне фазне кампање убеђивања је – Срби масовно чине насиље у својим кућама над припадницима својих породица и уз то су често инцестуидни педофили.

[13] Више о томе, видети – “ПОРТАЛ ВЕСТИ ИЗ СВИХ ОБЛАСТИ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ. БУДИТЕ У КОРАКУ СА ВРЕМЕНОМ У КОМЕ ЖИВИМО!“; извор – интернет: http://petarj.blogspot.com/2007/09/tri-tinejderke-digle-ruku-na-sebe.html; приступљено 14. септембра 2007. год.

[14] Више о томе, видети – ПОЛИТИКА ONLINE / ХРОНИКА: “Пет година сексуално злостављао пасторку“; извор – интернет: http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/26702.lt.html; пристољено 10. јануара 2011. године.

[15] Више о томе, видети – МЕДИЈА ЦЕНТАР БЕОГРАД: “Свештеник Милан Благојевић на часовима веронауке у Кладову тукао ђаке тиквама по глави и жарачем им цртао бркове“; извор – интернет: http://www.mc.rs/upload/documents/Savet%20za%20stampu/Mart2007/mart%2007.xls; пристпљено 12. јануара 2011. год,

[16] Исто.

[17] Исто.

[18] Исто.

[19] Исто.

[20] Исто.

[21] Више о томе, видети – PRESS ONLINE / ХРОНИКА: “Касапили веренице, родитеље, братанце“; извор – интернет: http://www.pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/80441/Mara+Goj%C5%A1ina+%2839%29+u+sudu+detaljno+opisala+zlo%C4%8Din%3A+%C5%BDENA+%C4%90AVO!.html; приступљено 30. септембра 2009. год.

[22] Више о томе, видети – BLIC ONLINE / ВЕСТИ / ТЕМА ДАНА: “Какво суђење, рукама ћу га задавити“; извор – интернет: http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/9435/Kakvo-sudjenje-rukama--cu-ga--zadaviti; приступљено 30. јула 2007. год.

[23] Више о томе, видети – Емисија “Кажипрст“, ТВ Б – 92, 4. септембар 2007. године; Извор: интернет – http://www.b92.net/info/emisije/kaziprst.php?yyyy=2007&mm=09&nav_id=262564; приступљено 25. септембре 2007. године.

[24] Више о томе, видети – “The United Kingdom – United States of America Agreement (UKUSA)“; извор – интернет: http://en.wikipedia.org/wiki/UKUSA_Agreement; приступљено 15. септембра 2010. године.

[25] Више о томе, видети: Др. Павле Јовановић и др. Ненад Димитријевић “Савремени политички системи ИДЕО“ издање универзитета у НС –  Правни Факултет, 1991. године, стр – 17.

[26] Више о томе, видети – Др. Слободан Марковић: “Моћнији од ЦИА“ издање Института за политичке студије, Београд 2000. године, (стр. 9.).