СПЕЦИЈАЛНИ РАТ: КОРЕНИ СТВАРНОСТИ

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА СИНТЕЗА СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА

(Симбиоза на размеђу светова)

Историја уопште, а посебно историја Европе и њених цивилизација, обележена је нестајањем, променама и померањима која се могу посматрати кроз простор и кроз време. Кроз европски континент, као граница између народа и већих цивилизацијских целина, простире се Балканско полуострво које, поред осталих народа, настањују и Срби. Тај простор је, још од раног средњег века, био условљен једном од најпостојанијих геополитичких и цивилизацијскијих чворишта. У срцу тог чворишта, српски народ је створио своју државу коју су пресецали најважнији копнени путеви премошћујући размеђа источне и западне цивилизације. Прожимања и сукоби, утицаји и судари, смењивање раздобља тектонских потреса, са периодима стабилности на линији раздвајања између Истока и Запада, део су колико европске, толико и српске прошлости и садашњости.

Војни сукоби, ратне драме, миграције становништва, као и остала локална превирања, били су, на том простору, више и много чешће последице динамике макро стртешких односа, него ли исходиште блискосуседских нетрпељивости. У процепу сукоба између два хришћанска универзализма, некадашњи словенски владари обе црквене обедијенције (првославне и католичке) више су спајали него раздвајали међу хришћанске непомирљивости током средњег века. Тако је, једно од најстаријих књижевно – историјских дела словенског југа (“Летопис Попа Дукљанина“, из периода између XI – XII века) дало једну идеологизовану (фиктивну) али симптоматичну историографску визију у којој се излаже хроника краљевства које премошћује црквено – јурисдичке и конфесионалне, старе грчко – латинске међе, у оквиру једне јужнословенске државе која у средњем веку никада у стварности није постојала. Те границе су ипак у знатној мери релативизоване у оквиру српске средњевековне државе која је признавала две црквене организације на највишем помесном и државном нивоу и то:

Барску архиепископију римске обедијенције (установљену булом папе Клемента III, 1089. године, у време зетског краља Константина Бодина) и
Жичку и Пећку аутокефалну архиепископију (установљену 1219. године од стране Светог Саве, најмлађег сина оснивача немањићке династије уз сагласност поглавара Православне екуменске Цркве), а од 1346. године и патријаршију.

Премда је православље било званична државна религија у духу средњовековних политичко – црквених односа, где није било стриктног одвајања Цркве од Државе (као у новијој европској историји), ове две Цркве су коегзистирале у српском средњем веку без осетнијих сукоба. Српски владари су постојано штитили интересе Барске архиепископије у складу са државним интересима и у духу интеркофесионалне толеранције каква је мало где забележена у тој историјској епохи.

Прожимање, преплитање, допуњавање два европска цивилизацијска круга у Србији тог времена, видљиво је (мада недовољно познато и проучено) у правном систему, црквеној терминологији, државним институцијама и владарској идеологији, привреди и другим областима друштвеног живота (посебно у црквеној архитектури, много мање у сликарству или знатно више у књижевности). Та симбиоза на размеђу светова дала је повода за настанак друштвено – историјског феномена, који се може назвати цивилизацијском синтезом српског средњег века. Може се слободно рећи да је Србија средњег века, у доба верске и културне искључивости на Истоку и верског фанатизма на Западу, земља верске, културне и етничке толеранције и плурализма, па се средњи век у Србији никако не може називати мрачним. Шематски (Слика 9.) се може замислити да је ова државна творевина, на разделници две универзалистичке искључивости, симболично означавала краћу страну троугла, која спаја две супротстављене стране у њиховом растућем антагонизму.

Мапа Србије у време освајања Карла Великог на западу (XI век).

Још су веће размере цивилизацијских и геополитичких целина које постепено добијају обрисе у последњим вековима првог миленијума и чије супротстављање даје обележје већем делу другог миленијума хришћанске ере. Сама динамика ове конфронтације и општа криза средњевековних друштвених структура постепено смањују простор источног хришћанства, све док византијски цивилизацијски круг, од блиског Истока до Балкана, не буде потпуно преплављен плимом турско – исламског освајања. После нестанка Цариграда, као хиљадугодишњег пијемонта велике и вишеструке јудео – хришћанске и грчко – римске синтезе (која представља цивилизацијски лук спајања античке и нововековне епохе), настаје нови распоред у динамици односа великих геоцивилизацијских блокова. Освојени Константинопољ постаје средиште једне од највећих империја у историји другог миленијума, па тако почиње померање хеленског етничког средишта ка западу Грчке. За то време (од краја XIV до почетка XIX века), српски етнички простор остаје на главним путевима турских освајања у Европи, поприште најтежих и најучесталијих сукоба у борби између западног хришћанства и ислама.

Постојећем разломку два хришћанска универзализма, отоманска империја додаје нову разделницу која се најоштрије прелама на делу западног Балкана (простору који највећим делом настањује српски народ). Турска и Аустријска империја у овој вишевековној конфронтацији користе народе који настањују области које дели њихова промењљива граница. Српски народ вековима настањује обе демаркационе линије готово читавом дужином, читавом крвавом Крајином. Сукоб на тим просторима током векова нису сукоби народа него сукоби империја и њихових идеологија верског и конфесионалног обележја. Управо зато промена вере означава пре свега промену друштвеног статуса, културног идентитета и током времена промену етничке припадности.

Ратна драма на тлу бивше Југославије није ништа друго него исходиште вековног друштвено – историјског процеса који се од краја средњег века одвија на тим просторима. Акултурација, дехристијанизација, исламизација.... јесу основне етапе тог некада веома дуготрајног, некада краћег процеса, који је на неким деловима Балканског Полуострва битно изменио етничке структуре становништва, највише у областима које настањују Срби. Све до стварања нових идентитеа и нових народа у склопу комунистичко – титоистичког решавања “јужнословенског питања“. Стварање плуралистичких, мулти – етничких, конфесионално и културно мешовитих државних заједница на правцима сукобљавања милитантних универзализама, показало се као веома незахвално за оне који су желели да више верују својим суседима него универзалним идеолошким обрасцима.

Срби су вековима подносили највеће жртве на тектонском подручју геостратешких судара и туђих ратова. Када су у XIX и у XX веку успели да поврате своју државност на тромеђи нововековних и старих размеђа, Срби су то чинили у складу са унутрашњим и међународним концезусом (у оној мери, колико је то било могуће). За ту државу (која је била плуралистичка и културно толерантнија од свих суседних, али и од других многих развијенијих држава) Срби су поднели највећу жртву, а на крају су и доживели најтеже последице и непријатељство читаве “међународне заједнице“ (еуфемизам за монопол новог светског поретка), зато што су бранили уставни поредак међународно признате земље (Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) и право на самоопредељење које другима нису хтели да оспоре, али које је зато само њима било ускраћено.

Француски академик Жан Дитур написао је да су западни покровитељи планете на којој живимо ненадмашни професори хуманитарног права и етике, али само у случајевима када други треба да га примењују. Све се дешава као да малим народима може све да се опрости, пре него када показују већу толеранцију него њихови велики либерални узори и међународни ауторитети. Срби, као и многи други мали народи, нису никада водили ни крсташке ратове, нити су анатемисали једновернике... Све велике битке су водили на својој територији (изузев Маричке битке која није вођена на земљи противника него савезника), нису спаљивали другачије мислеће, нити су припремали бартоломејске ноћи... Срби никада нису вршили геноциде, нити су икада у геноцидима помагали друге, али зато јесу били жртве свих горе поменутих злочина! Данас су Срби проглашени за нове нацисте и признати су само као реформисани комунисти. Оптужени су као творци и једини вршитељи етничког чишћења (а за сво то време је Србија етнички хетерогена као и раније, док је са друге стране Хрватска очишћена од Срба и то неупоредиво “очишћенија“ него у време Независне Државе Хрватске).

Уопште узевши, читава историја XX века је окарактерисана друштвеним односима у којима су се смењивали рационални и логични са емотивним, неартикулисаним и често веома ирационалним поривима... Та чињеница се огледа и у некомпатибилности у европском геополитичком распореду између Велике Немачке и Југославије. Наиме, када је велика Немачка поражена у два светска рата, Југославија је први пут створена (1918. године), а затим обновљена (1945. године); а када је велика Немачка практично обновљена (1989. године), Југославија је била неопозиво осуђена на пропаст (1990. године). Симптоматична подударност као обележје преломних година почетка, средњег и краја прошлог века.

Крсташки походи, као мобилизаторски мотив западно – европског милитантног универзалистичког концензуса, означавају настанак једног идеолошког и цивилизацијског обрасца чији је легитимни наследник данашњи либерално – демократски развијени западни свет. Најтрајнија последица крсташких похода нису биле западне тековине на Блиском истоку него пропаст Византије (1204. године) и префигурација њеног слома од 1453. године. Ту сложену фигуру универзалистичког троугла заменила је за векове биполарност у равнотежи сила ривалских универзалних модела. Вековна доминација Отоманске империје на просторима, до тад готово непрекинутог континуитета, најстарије европске цивилизације (хеленске и романске) са њеним балканским залеђем, створили су сложено стање које је под називом “Источно питање“ представљало највећи изазов европске политике ХIХ века... Симболично исходиште ове средњевековне кризе, од које је касније настао термин “балканизација“, био је сарајевски атентат који је послужио као повод за избијање Првог светског рата. Његов последнични продужетак био је Други светски рат који је довео до готово полувековног биполарног распореда снага идеолошко геостратешки непомирљиво супротстављених блокова. Касније, слом комунистичког друштвеног система и распад СССР обележава настанак новог распореда снага на светској сцени. Овога пута то је пирамидална структура на чијем врху су у светским размерама усамљене САД, а у европским размерама поново уједињена Немачка.

У време биполарног распада Југославија је представљала псеудо - трећи разломак, “посебни пут“, или прецизније, неку врсту транзиционе зоне између супротстављених блокова. Једнопартијски комунистички поредак, донекле либерализован, имао је после 1948. године статус најповлашћеније нације на свету од стране САД, од почетка педесетих година врло добре односе са СССР, а од почетка шездесетих година, једну од лидерских позиција у Покрету Несврстаних (што значи, најповлашћенији концензус који је у то време уживала било која земља на свету). У неку руку, средиште планетарног дијаграма те тростране фигуре (Исток – Запад – Југ) “на путу за светлу будућност“. Нестанком овог биполарно – тространог распореда, престаје сврха постојања “југословенског концензуса“ и његовог друштвеног модела. Од једног од средишта подељеног света, утвара Југославије постаје црна рупа планете, а свака од њених птица одлеће неком свом јату, проналазећи своје туторе и безрезервне покровитеље у новом, али овог пута планетарном концезусу једноумља. Једино Срби нису нашли своје јато... Заправо, и незна се да ли то српско јато уопште и постоји у том новом распореду снага, а ни једно друго их не жели прихватити...

Југословенска криза је произвела много више проблема (и на микро и на макро – геополитичком плану) него што их је распадом Југославије отклоњено... Тако је, после Југославије, Европска заједница та која је највећи губитник у расплету који је показао да кризу коју је увелико подстакла, убрзала, па затим готово потпуно препустила ратној стихији, није могла да сузбије без политичког патроната САД и војне интервенције НАТО пакта!

И поред снажне улоге државности и великог значаја који су давали својој држави, Срби су током своје историје показали да она не сме бити сама себи сврха, јер је “ЗЕМАЉСКО ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО“ – Лазар; и да је слобода савест и очување људског достојанства већа вредност од власти и државности... Срби су показали да је чојство важније од јунаштва, а људскост од верске (“БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЈЕРЕ БИО“ – Његош), националне и сваке друге искључивости. Срби су показали (1918. – 1941. и 1945. – 1990.) да је етнички, конфесионални и културни плурализам важнији од нације и од националне државе... А шта су добили као одговор на ту способност за превазилажењем вековних разлика и искључивости? То је показала историја ХХ века... Срби су слуђивани читаво једно столеће:

У Првом светском рату су изгубили четвртину витално најважнијег дела популације...
У краљевини Југославији су оптуживани за хегемонију...
У Другом светском рату су истребљивани изнутра, од стране других...
У Титовој Југославији су држани на идеолошкој оптуженичкој клупи...
А крајем XX - века су државно раскомадани у дугогодишњим припремама за извођење на хашку оптуженичку клупу.

Коначно, на почетку ХХI – века, корпус српске нације више незна куда удара (ни телесно ни духовно). Његова политичка елита повлађује свему што Запад јесте и прихвата све што он чини против српског народа. Што се тиче самог народа, он је постао равнодушан, запао је у безнађе и осећај безизлаза. У стању је самооптуживања, па чак и самопрезирања...

НОВИ МИЛЕНИЈУМ И НОВИ ТЕКТОНСКИ ПОТРЕСИ НА ТРОМЕЂИ ИСТОКА, ЗАПАДА И ЈУГА

Последња деценија ХХ – века на тромеђу Истока, Запада и Југа доноси и нове тектонске поремећаје... Долази до истовремене фрагментације и унификације европског геополитичког простора и то на два нивоа.

На првом нивоу долази до фрагментације, јер више не постоје само два, релативно интегрисана, стратешка блока (који су током хладног рата били оличени у НАТО и Варшавском уговору). Док на другом нивоу, долази до регионализације геостратешког простора, јер је центар Европе (који је традиционално био подручје конвенционалне конфронтације НАТО и Варшавског уговора) сада американизован, уласком Чешке, Мађарске, Пољске, Бугарске и Румуније у НАТО. На тај начин се границе геостратешког “запада“, према некадашњем геостратешком “истоку“ сада померају на исток.

Истовремено, југоисток Европе се појављује као проблематично подручје са значајном кризом безбедности и компликованом дипломатском и војном интеракцијом са преостала два европска региона. Менаџмент ових подела, криза и сукоба (који означавају тренд фрагментације континента у геостратешком смислу) припао је НАТО пакту, који се тог задатка прихватио у духу политике свог институционалног ширења у остале делове Европе; што даље води ка тренду Унификације читавог света. При томе, регионализација Европе има два могућа значења и то:

Да постаје фактор дезинтеграције, када се испољава кроз сукобе, грађанске ратове и државно политичке поделе и да;
Има интегративну функцију, када се испољава кроз институционалну, привредну и политичку регионализацију са трендом ка сарадњи.

У овом другом смислу остварује се функционална аутономија одлучивања на нивоу региона као интересних заједница, уз истовремено формирање федералних хијерархиских ланаца којима се региони уједињују и иду путем ка идеалу европске федерације. Иначе, у томе и лежи смисао принципа федерализма у организацији Европске уније, где се одлуке доносе на најнижем могућем нивоу (на нивоу интересне заједнице, изузимајући из тога интересе и принципе читавог федералног организма).

Међутим, процес регионализације на Југоистоку Европе је довео до избијања ратова и до опасне дестабилизације читавог региона, кроз преламање глобалних политичких и културних опција и интереса... У тим сукобима су постављена таква питања која су довела до дилеме о могућности истинског европског идентитета европске геостратегије и безбедности.

Институционално и државно разарање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије је Европу довело у велику зависност од неевропских актера (пре свих САД), па је данас сасвим нејасно какве су перспективе за остварење аутентичне европске геостратегије! Јер је све геостратешке промене на континенту обликовала спољна политика САД (како интегративне, тако и дезинтегративне тенденције). Европа је у тим процесима и то на својој територији играла само маргиналну улогу, у најбољем случају секундарну и помагачку; па су безбедносни, дипломатски и економски интереси САД данас превасходни интерес европске геостратегије. Тако је Европа подељена на три региона и то:

На регион који је у директном синергизму са САД,
На регион који тежи институционализацији таквог синергизма и
На регион у коме САД спроводе политику протектората и наметнуте институционалне експанзије.

Према томе, структура геостратешке консталације у Европи данас се одређује према следећим параметрима:

Према геостртешким интересима у политици САД;
Према геостртешким интересима, могућностима и политици оних земаља (европских и неевропских) које могу утицати на политику САД, а захваљујући свом глобалном значају, моћи и утицају у великим међународним организацијама. Иначе, данас постоје две такве земље, а то су Русија (заједно са заједницом независних држава) и Кина.

И ето поново система троугла у коме се опет преплићу интереси Истока и Запада... У том троуглу, на његовој краћој страни (на Балкану и истоку Европе), САД спроводе својеврсну вестернизацију Европе, при чему се све акције највећим делом руководе односима са Русијом (као главном препреком остварења америчких планова). Само ширење западних војних структура на Исток Европе сада провоцира дефанзивно мишљење руског политичког руководства које лек за угрожене безбедносне интересе тражи у интеграцијама на простору бившег СССР – а; па се формира Заједница Независних Држава. У тој заједници, основни циљ Русије (као њеног стожера) представља настојање да се очувају везе које повезују новонастале државе.

Позиција Русије у новонасталој консталацији европске безбедности је доста специфична. Наиме, Русија је преживела велику кризу своје армије (које се морала повући више од 1.000 км према Истоку, након пада берлинског зида); а уз то се морала повући и са територије Совјетског Савеза, што је аутоматски значило и смањење активног састава руске армије. Тако је Русија била притиснута низом социјалних проблема који су тешко погодили и онако уздрману државу!

Поред тога, дошло је и до склапања низа споразума о разоружању са САД, укључујући и програме “СТАРТ 1“, “СТАРТ 2“ и “СТАРТ 3“, затим “ЦФЕ споразум“ и многи други (од којих већина још није ратификована у руској Думи), па је све то довело и до смањивања нуклеарног и до усаглашавања количине конвенционалног наоружања са земљама чланицама НАТО пакта (а посебно са САД).

Коначно, многе земље из саме Заједнице Независних Држава у последње време саме склапају бројне споразуме са САД (посебно све ближа сарадња Украјине са НАТО), па Русија опет ставља све већи акценат на одбрану нуклеарним оруђем. Посебну опасност по Русију, а и цео регион, носи обавеза Русије да ревидира и своју одбрамбену доктрину у конвенционалном смислу, јер проширењем НАТО потенцијално непријатељске трупе сада долазе у непосредну близину њених граница. Зато Русија, да би очувала барем неку дубину територије за конвенционалну одбрану у случају агресије, мора своју одбрану да пројектује не територије “блиског суседства“ (тј. на територију чланица заједнице).

Таква пројекција, наравно, подразумева изванредно лојалне односе са другим чланицама Заједнице, јер би свака нелојалност са њихове стране у ситацији актуелног војног сукоба могла бити кобна за руске трупе на њиховим територијама. То заправо значи да је предуслов за ефективну пројектовану одбрану Руске Федерације заправо једна политичка реалност која је постојала у време Совјетског Савеза, али на коју данас Руси не могу рачунати (поготово ако се у виду има антагонистички однос појединих чланица заједнице према Русији).

Коначно, у целу причу се све активније укључује и азијски геополитички регион, кроз пројекцију интереса све моћније Кине... На тај начин, на Балкан се пројектују трилатерални стратешки односи (САД – Русија – Кина), који од југоистока Европе праве дубоко подељен регион у коме све земље овог дела континента (осим Србије) имају блиске односе са НАТО пактом, и све од тих поменутих земаља Русију и Кину доживљавају као опасан и супростављен геополитички фактор. У том контексту условна супростављеност интереса САД, са једне и Русије и Кине са друге стране, имају свој локални, односно регионални елемент у условној супростављености спољнополитичких интереса некадашње СРЈ с једне, и остатка југоисточне Европе са друге стране.

Агресија НАТО пакта на СР. Југославију, 1999. године, показала је да свако приближавање ставова САД и Русије има своје негативне последице на тактичку и стратешку позицију Србије и Црне Горе (узимајући у обзир политику коју је СРЈ водила током рата са НАТО). Биланс јелцинове политике у односу на САД, током рата на Косову 1999. године, је свакако поразан и директно се одразио и на позицију Србије према међународној заједници, а тај резулатат се одразио и на однос НАТО према Резолуцији 1244, и касније, на постављање марионетског режима у Београду. На Косово се у првих неколико недеља по повлачењу српских снага вратило више од стотину хиљада Албанаца, а напустило га је око 130.000 Срба, да би у мартовском погрому (2004. године) Срби готово били истребљени са Косова и Метохије. У таквој консталацији снага, пред Србима је наметнут избор стратешког савезника; а тај избор је опет сведен на Запад и Исток... Ипак, овај избор је заправо својеврсно губљење времена, јер се он и не може направити. Он мора бити тамо где је годинама и био, а то је Запад на истоку и Исток на западу!

Међутим, Србијом и Црном Гором влада политичка “елита“, која је најблаже речено заборавна (да некажем морално и духовно девијантна) јер се не сећа онога што је било јуче. Како другачије, до стравичном духовном девијацијом, објаснитуи гурање тзв. демократске опозиције, да у години бомбардовања, некако стисну руку и поклоне се оној циничној гримаси (која је требала да буде осмех) особе која је Србима и уприличила бомбардовање... Како схватити притисак да генерални секретар НАТО готово сутрадан буде “драги гост“ и нови српско – црногорски државотворац и саветодавац. У истој оној земљи, коју је претходно сатирао и тровао.

Дакле, нама Србима је данас остало једино да прихватимо као чињеницу да наше друштво у целини, активно делује по програму који доноси огромну добит уском кругу “демократске елите“ и огромну штету нама самима. Данас, када је важан степен тог програма завршен а исход очигледан, то заиста можемо прихватити као чињеницу и више се на томе не задржавати. Губици и тековине су познати и очити, израчунати и обнародовани у светском књиговодству и буквално написани на њушкама сретних политичара.

Ма шта рекли скептици и борци за “демократију“ и “људска права“, ако сматрамо да смо народ (то јест, јединствено тело с над индивидуалним разумом) онда нам ваља признати да је наша народна мудрост из неког разлога затајила. Колективно смо гутали све мамце заредом док нас нису привели удици и извукли на палубу за комадање. Дошли смо дотле да наше савременике више не занимају питања о смислу живота, они су свој поглед приковали за свакидашњицу, а воља им је обузета овоземаљским плановима и интересима... Остали смо сами, сами мимо света и то не својом вољом (чак и против ње), већ вољом оних чији смо део били вековима и у чијем смо стварању и сами активно учествовали подносећи велике жртве у одбрани заједничких вредности. Оних вредности које су биле темељ европског духа и окосница савеза која је Европу (не једном) извлачила из ланаца и вандалског пустошења.

ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ КРУГ

Свест о духовном јединству Европе, као посебној самосвесној структури духа која обележава нов (виши) степен у развоју човечанства, није постојала одувек! Заправо, она је много млађа но што би се то могло помислити судећи по митском пореклу њеног имена... Готово да и није могуће тачно утврдити када је настала та промена, нити ко је њен најстарији зачетник; али је зато сасвим сигурно да је та светст (о духовном јединству Европе) подигнута у крилу грчке филозофије у периоду између VI и VII века пре нове ере... Онда када је европски континент и добио своје име по Зевсовој миљеници Европи (једној од многобројних Океанида), коју је Хесоид удостојио помена у својој “Теогонији“, заједно са њеном сестром Азијом (по којој је назван остали део света). Мада се стари Грци нису трудили да уобличе тај европски дух, они су му ипак дали свој печат, па је крајњи производ заправо “универзални људски ум“ и представља истински темељ јединства читавог људског рода.

У толико је грчка филозофија заправо узор европског духа, иако тај дух у Европи није дошао до изражаја у свом чистом облику, већ тек у облику панхеленског програма. Заправо ни Платон, ни Аристотел нису размишљали о разлици Европе и Азије, мада је њу наговестио Анаксимандар (својом првом географском картом света). Напротив идеја о јединству Европе је долазила некако сама од себе... У моментима опасности од спољашњег непријатеља (онда када је претила велика невоља или потпуна пропаст), али и онда када су унутрашњи сукоби угрожавали заједнички опстанак, развијала се и свест о духовном јединству Европе. Дакле, ова идеја је сазревала у тренутцима опасности (када је и добијала на важности), али у периодима релативног мира је бледела и нестајала.

Случај је хтео да идеја Европе одигра важну улогу у најкритичнијим тренутцима европске историје (у старо доба, у време грчко – персијских ратова; а у новије време, у доба варварских пустошења и турских опсада и освајања) и да послужи, не само као општа подлога, него и као идеја водиља при стварању одговарајућих одбрамбених политичких и војних савеза. Тек у новијој историји та европска идеја се потврдила, што је наговестио још Лајбниц (ватрени заговорник идеје о средишњем положају и улози Немачке у Европи) који је у германско – келтском прајезику (касније названом “индоевропски“) видео порекло и извор суштинске повезаности европских народа (повезаност од Романа на Западу и Југу, до Словена на Истоку).

Ипак овај велики идеалистички пројекат европског духа је данас, више него икада, постављен на пробу. Наиме, он је данас постао политички програм, али је изгубио оне вредности које су га тако снажно одржавале и градиле већ вековима. Допао је под удар критике јер је, кроз деловање политичке елите, уздрман његов хуманистички темељ. На тај начин је пробуђено неповерење и подозрење, јер је модернизација друштва водила у правцу све чвршћег и грубљег потчињавања човека анонимним силама и неформалним поретцима, који ће зарад властитих интереса изазвати тектонске поремећаје европског духа...

Нови миленијум је Србима донео и ново (а заправо старо) питање – Да ли су тектонски потреси на новој тромеђи Истока, Запада и Југа, епизода у распореду Новог светског поретка, или пак предзнак дубљих геостратешких поремећаја и прерасподела којима се почетак новог миленијума опрашта од XX – века у коме је човечанство починило највећа безумља и злодела у својој историји? И док се Срби муче старим мукама, синдром троугла на размеђу светова озбиљно прети да постане извор новог једноумља и аутомистификација за оне који желе да верују у крај историје у време њеног наглог убрзања.

Данашња Европа (заједно са САД, која је заправо њен ратоборни предводник) се суочава са многим опасностима и искушењима. Неким од раније знаним, а неким тек од скора придошлим. Застрашујућом брзином пристижу (и сустижу се) претње најразличитије врсте и то како на друштвеном и политичком пољу, тако и у културној и цивилизацијској равни. Од те нападне угрожености, са разних страна, Европа се покушава спасити својим ватреним заклињањем на верност и приврженост својим великим идеалима прошлости и лакомисленим прећуткивањем и омаловажавањем разорних последица ових својих ставова.

Обзиром да су те опасности и искушења већ достигли критичну тачку, данас је велико питање хоће ли Европа уопште моћи да изађе на крај с њиховим узроцима. Тим пре што у свему томе, поред извесних чинилаца којима је лако ући у траг, делују и неке невидљиве и једва ухватљиве и препознатљиве силе... Наравно, највећа претња и најопаснији изазов не долази Европи споља, већ изнутра; мада нагло буђење Азије и наговештај немилосрдног похода азијатског духа на Европу не треба потцењивати.

Окосница свих данашњих невоља није материјалне, већ је превасходно духовне природе. Притом се ту не ради толико о ризику варварског опустошења Европе (у смислу претеће опасности поткопавања и рушења европских установа и односа, насилним путем), већ је реч о многобројним заслепљеним непријатељима и кратковидим незадовољницима унутар ње саме. О непријатељима који Европи доносе ризик спонтаног самоуништења, кроз разбијање европског духа и кроз брисање свих њених квалитетних разлика на којима почива европски образац човекових односа према себи и свету око себе. Другим речима, Европи прети могућност преласка у стање свеопште неодређености и двосмислености, уз својеврсно надреалистичко мешање и спајање ствари и догађаја у некаво сивило.

Није довољно јасно колико је данашња Европа уистину свесна пропасти у коју срља, нити се зна колико јој је још преостало снаге, умешности и одлучности да се стварно супротстави погубним хедонистичким токовима и тенденцијама са Запада. Ако је судити по понашању и изјавама многих њених истакнутих идејних вођа и представника, пре би се могло рећи да је Европа данас много мање свесна свог положаја него што би смела бити. Нетреба се заваравати тиме што је тема о пропасти Запада снажно привукла пажњу најширих интелектуалних кругова још почетком ХХ – века, и што је после Другог светског рата (у условима оштре поделе света на два непријатељска супростављена табора) та тема постала још привлачнија (мада на нешто другачији начин и у знатно мањем облику). Страх и забринутост, као и неверица, узели су маха широм света и то у толикој мери да је последњих година свуда завладала нека чудна апатија која на разним странама гомила бројна суморна предвиђања. У ствари апокалиптични тон је већ увелико продро у живот сваког човека, да је одавно у питање доведена и сама филозофија евриопског начина живота у којој је дошло до радикалног раскида са владајућим начином мишљења.

Тај процес саморазарања европског духа је последњих деценија толико узнапредовао да је духовна пометња у данашњој Европи достигла размере праве катастрофе; и то не само у најширим слојевима станоништва, него и у вишим интелектуалним круговима. О томе убедљиво сведочи читав низ карактеристичних појава и примера са различитих подручја живота, од којих је највећи број међусобно чврсто повезан и испреплетан. Симптоми показатељи те дубоке духовне кризе су толико упадљиви и тако многобројни да их је готово немогуће превидети и заобићи. Та њихова чврста спрега наводи на туробне мисли и свакако изазива својеврсну нелагодност, па обичан човек више не зна тачно ни у чему је изворни смисао велике идеје “ослобођења човека“ (премда је та идеја пресудно одредила правац, токове и циљеве новије европске историје), нити шта та идеја уопште још може да значи у условима планетарног империјализма (када је практично читав свет увучен у европско збивање).

Међутим, само по себи се поставља питање – Како је дошло до растакања наслеђених идејних и вредносних образаца; и како је то толико дуго остајало на слепој мрљи колективне светси (јер тај процес растварања није почео тек јуче и није се догодио преко ноћи)? Његова припрема је трајала дуго, знатно дуже но што се обично мисли. Заправо, неки рани наговештаји овог процеса датирају још из XIХ – века, ма колико то данас изгледало невероватно. Поменути процес је прво појмовно одређен и уобличен у филозофији, да би се одатле пренео и проширио на сва остала подручја људског духа, и било би заиста вредно и поучно истражити и описати све могуће облике и степене овог разорног кретања које у савременој Европи слави праве оргије. Готово да се и не може очекивати расплет садашње дубоке кризе и стварни препород европског духа све док се не приђе озбиљном извршавању тог задатка. Све док се поново не утврди разлика између истине и лажи, између суштине и појаве, између бића и привида... Ту, најстарију и најдалекосежнију разлику савремени Европљани више готово да и не праве, а за њу се доскоро веровало да безусловно важи и обавезује. Од ње се полазило као од нечег по себи разумљивог. Она је престављала темељ данашње европске културе. И заиста, ако се уопште може говорити о некаквом кладенцу и исконском људском хоризонту, који је претходио сваком поимању (без кога се не може ни замислити никакав смисаони корак, нити какво споразумевање међу људима) онда је то управо ова поменута разлика – Разлика помоћу које људи раздвајају лаж од истине... Она вредност која служи као непогрешиви водич у потрази за суштином у мноштву појавних облика.

Изгубивши ту разлику, Европљани су започели процес спонтаног самоуништења европског духа (усред којег се данас налазимо). Заправо, кроз американизацију Европе, европљани су изгубили веру и виши смисао живота који је довео дотле да пустиња модерне безбожности незадрживо расте, и да људе уводи у један затворени манипулативни однос у коме материјално постаје једина вредност, а батина једини аргумент. У том односу, људи постају роботи који одбијају да виде ту манипулацију која им је једноставно неподношљива. Они једноставно не желе да чују за њу, а поготово не желе да се суоче са њом. На тај начин, та роботизација човека данас постаје и највећа европска неприлика коју би многи хтели да забаруше не би ли некако прикрили овај епохални удес европског духа. Тај процес, не само да је вишеслојан него је и вишедимензионалан, јер поред своје спектакуларно – сазнајне стране, он има и егзистенционално – онтолошко значење и тиче се и теоријског и практичног опхођења човека према себи и према свету око себе. Зато данас европљани иду до краја, јурећи за шаргарепом у сопствену пропаст, па чак и онда када увиде и признају да је у међувремену дошло до крупне промене која је срушила неке дојучерашње неприкосновене вредности и која је укинула неке дојучерашње опште и обавезне истине. Другим речима, оно што чини суштину европског духа и оно што је омогућило сјајни напредак на свим пољима људског стварања, истовремено је постало и најслабија тачка европске цивилизације... На тај начин су угрожене оне основне друштвене вредности на којима је и грађена европска цивилизација; па је за савременог европљанина традиција и нација постала ретроградна. Данашњи европљанин нема ничега светог, ничега што превазилази време, што се уздиже изнад њега, што би било вредно да се трајно отргне од заборава и пропасти. За човека данашњице стварно и вредно је везано само за тренутак у коме живи и у складу са тим, све постоји само у функцији времена.

Губитком вредности и везе са прошлости, све је постало некако релативно, а тај релативитет иде дотле да се сматра да нема истине која би за све била обавезна и да је свако научно и филозофско гледиште историјски условљено и да је везано за један посебан историјски тип друштва (да је ограничено местом и временом у коме је настало). На тај начин, истина је жигосана као заблуда, а сва људска делатност је претворена у некакву игру у којој сви учесници покушавају да контролишу потезе других играча и у којој је врховна вредност циљ, циљ који оправдава сва средства (без обзира на цену коју играчи морају платити).

СРБИЈА И ЕВРОПА

Скоро, до пре неку годину, Европа је била узданица српског народа (обећање и залог нашег опстанка), па чак и покретачка полуга свих националних тежњи и настојања. На кладенцу Европског духа крепили су се не само наши научници и уметници, већ и обични људи који су у Европу гледали као у симбол “слободе“ и “људског достојанства“. Никада Срби нису губили веру у Европу, па чак ни онда када су се приклањали судбини и прихватали пре смрт него ли понижење... Чак и онда када су комунисти идеолошки и брутално сумњичили највиша достигнућа европске културе, српски народ је Европу носио у срцу као своју истинску духовну постојбину; и према њој се односио с највећим могућим уважавањем (готово са страхопоштовањем). Поносили смо се тиме што припадамо Европи, зато што нисмо били само пасивни посматрачи, већ и активни учесници европских збивања. Зато што смо током многих векова мукотрпног истрајавања у борби против турског завојевача, али и против (не само нашег) германског тлачитеља, стајали на бранику Европе и успостављали разгранате везе с многим великим европским народима. Коначно, нарочито смо се поносили тиме што те везе нисмо стварали поданичким додворавањем, као нечији лакеји, већ на основу слободног самопотврђивања и у свери духа, и на мегдану, на бојном пољу...

Никада, ни једног јединог тренутка, Срби нису сумањали да Европа разуме и цени њихове речи и њихова дела, нити да доводи у питање њихово место у заједници европских народа. Без обзира на све тешкоће које су преживели у оба светска рата, веровали су да Европа зна ко су и шта су; а поготово су веровали да то знају и они против којих су најчешће ратовали. Веровали су да у Европи имају макар искрене поштоваоце, ако не и искрене пријатеље и опробане савезнике.

Ваљда због тога што је увек стајао на страни Европе (не само у војничком и политичком, него и у духовном погледу) и то најчешће по цену великих жртава и одрицања, српски народ се никада није разметао својим припадништвом Европи. Никада није посебно наглашавао своју приврженост основним европским начелима и настојањима; нити је икада парадно величао Европу (као што никада није ни злурадо блатио и клеветао тековине европског духа). Коначно, ваљда зато Срби и нису обратили велику пажњу на скорашњи проевропски поклич хрватских и словеначких националиста и на њихову напрасну и необуздану чежњу за Европом... Та њихова неподношљиво бучна најава да своје народе хоће одмах, без одлагања да воде у Европу!? Као да би Европа била нека обећана земља, неко чврсто и сигурно место усред узбурканог мора, где по вољи могу потражити заштиту и наћи уточиште. Србима је био јасан изразито антијугословенски карактер тог нападног позивања у Европу и једноставно нису желели да учествују у игри бусања у прса (што им је више одмогло него помогло).

Разбијачи Југославије су се притом потрудили да нас бестидно наруже и нагрде, па чак и да оспоре нашу судбинску повезаност са Европом и њеном историјом. Протурили су лаж да њихови народи немају ничега заједничког са српским и да Срби уопште и не припадају европским народима и европском културном кругу, већ некаквом другом, далеком, туђем... византијском свету. Као да између византије и Европе зјапи некаква велика провалија која је не премостив јаз у културном и цивилизацијском смислу и да граница између православља и католичанства неповратно дели и раздваја Србе од осталих европских народа... Као да Европа није спој грчко – римско – хришћанске традиције коју је управо византија и очувала у средњем веку (док је Западно римско царство пропало под најездом варвара).

Данс је став Срба према Европи драстично измењен, и то не став према овом или оном европском народу, већ према Еевропи као Европи у целини. Од некадашњег неограничног поверења у европски дух, данас није остало готово ничега. Европа је за Србе изгубила сваки сјај и престала је да буде српска узданица. Не само да је избледело њено име, већ се и европски лик изродио у опасну наказу, па су Срби почели и да проклињу своје европско порекло и да се стиде свог европског определења. Једноставно, српски народ више не виде ништа светло и спасоносно у вези са њом; јер је суочен са крвавим расплетом југословенске кризе (који су управо европски посредници подстакли и омогућили издашним помагањем сецесионистичких снага). Српски народ се дубоко разочарао у своје узоре и доживео је час непријатног отрежњења! Смучило се Србима оно набусито и неодговорно држање европских силника. Оно њихово цинично позивање на “демократију“ и “људска права“ (уз надмено оспоравање на самоопредељење нашем народу). Згадило се Србима њихово прорачунато оплакивање жртава уз подмуклу подршку геноцида над српским народом... Срби су коначно схватили да је савремена Европа почела служити исламским, а не европским циљевима и вредностима, јер је након распада СССР и уједињења Немачке, Европа преузела улогу продужене руке америчког планетарног империјализма! Ипак, није ово права слика Европе... она је опет више емотивно обојена него што је рационално разложна; само што је Срби овога пута непромишљено осуђују, баш као што су је до скоро непромишљено величали. Заправо, то и јесте један од великих проблема нас Срба.

У осталом, о нама Србима можда најбоље говори епископ Исајиа Ђаковић који каже да смо се тако погордили са оном малом својом искром случајне среће да никога, па ни једног императора у Европи нисмо признавали. Прота тако каже: ”Дотле су својим будаластим високоумјем били дошли, да се веће ни комшилуку нису могли трпети…”. И заиста, па нама није ништа лакше до да кажемо “НЕ!“, а Европа то јако добро зна. Толико добро да је наше “НЕ!”, тако зналачки користила, а нас Срба, све мање и мање…

Гроф Трубецки, Руски амбасадор у Србији посетио нас је кад смо успели да загазимо у Први светски рат и братски нас запитао куда ће мо ми то и због кога? Тада нам је рекао: “…Ви Срби, браћа наша, нисте у стању да сагледате право стање ствари. Ма, по природи сте маштовити и уображени и у вашим схватањима нема прецизности јер је нема ни у вашем мишљењу. Ви браћо никада не видите ствари онакве какве оне јесу, већ увек или боље или горе но што јесу…”.

Од прота Исаије и грофа Трубецког, до данас, било је пуно ратова који су харали Србију. Пуно је српске крви топило ту јадну земљу, а ми Срби, стално смо јуришали за слободом, стално смо побеђивали и стално смо од себе робове чинили… Стално смо служили “пријатељима”, жртвовали се за њих, крв лили, а пријатеља никада нисмо имали… Данас, када су нас “пријатељи” изневерили, бесни на њих, јер смо их волели, успели смо да заратимо са целим свтом. Ево још ни нама, а ни “пријатељима нашим” није јасно ко је ту коме објавио рат, али њих то више и не занима. Они би да нам одрже и парастос, а ми се још питамо ШТА ЈЕ ТО СА НАШИМ ПРИЈАТЕЉИМА? Шта је то са онима за које смо били бржи и од њихове коњице, бринући се за њих, како ће они јадни по Кајмакчалану? Шта би са онима за које смо тврде бедеме Јадра пробијали властитим главама? Где нестадоше наши пријатељи чије смо границе вековима од Османлија чували? Где су “браћа наша јужнословенска” чију смо слободу и државу својом децом, својом крвљу и костима стварали? Шта је с пријатељима са острва због којих смо наше пријатељство историјским НЕ ! тако крваво платили ?

ГДЕ СТЕ БРЕ ПРИЈАТЕЉИ?!? Од детињства слушамо о славним победама кроз нашу прошлост и више несвесно него свесно избегавамо да видимо да су то првенствено биле скупо плаћене, па тек онда славне победе! Тачно је, водили смо ми битку под облацима, на Кајмакчалану, чак ни француска коњица није могла пратит беснога геџу који јури натраг у Србију… Није, јер није ни желела да га прати. А геџа, за своје пријатеље, јуриша у смрт. Подаци говоре о 10.000 мртвих у пробоју Солунског фронта. 10.000 Мртвих!!! То није 10.000 укупних губитака, то је 10.000 мртвих !!! Десет хиљада мртвих глава! Двадесет хиљада у црно завијених родитеља! Хиљаде сирочади! МИЛИОНИ НЕРОЂЕНИХ СРБА!!! Победа кажу?! Пирова је то победа, то је страшан губитак за једну тако малу војску, у толико страшнији што се ти губитци нису имали одакле попунити. Па то нам ни наши највећи непријатељи Турци никада нису радили; јер чак су и они, када су узимали данак у крви, водили рачуна о томе да се та крв има одакле надокнадити. То је губитак крви без накнаде. То је тешка ампутација живог организма српског. Превисока је то цена за једну малу добит, за један камен земље Србије... Па чак ни та цена нам није била света када смо њоме плаћали своју слободу. Слободу коју су нам узели наши европски “пријатељи“, који нас изгледа не желе у њиховој Европи.

Тако је нагло нарасло нерасположење српског народа према Европи, да је опет замрачило наш видокруг. Зато је данас неопходно да размотримо и шири сплет актуелног европског збивања; како би разјаснили дубљи смисао данашњег европског, а и нашег посртања и пропадања.

КОРЕНИ ПРОПАДАЊА ЕВРОПСКОГ ДУХА

Последњих деценија XX века, у политичкој литератури високоразвијених земаља Запада, акценат је стављен на потребу глобалних структуралних промена светске заједнице. У моду је ушао нови слоган “променити свет у планетарним оквирима”, без прецизног означавања елемената глобалне структуре, а Срби су постали глобални светски баук...

Цела конструкција утемељена је на две основне претпоставке:

Стратешка слика света из темеља је промењена, и достигла је димензије које превазилазе постојећи нормативни и институционални поредак. Свет је у друштвеном и економском смислу постао јединствен простор, што захтева један нов прилаз светским проблемима у методолошком и идеолошком смислу. Доминантну одредницу новонасталог стања, по овим схватањима, чини “планетарна политика”, постављена, нашто и сам назив упућује, ван граница традиционално схваћених геополитичких пространстава. Појам “легитимитета“ надомештен је категоријом “ефикасности“. Бити “ефикасан“ значи бити “легитиман“.
Монолитна стуктура држава, са својом бирократијом и војном силом, није способна да се прилагоди сложеној реалности. Уместо држава, проминентни политички фактор у преструктуирању светског поретка, и агенс транснационалне сарадње, треба да буду недржавни актери као што су нпр. транснационалне компаније и невладине организације.

Иако захтев за променама међународног система, сам по себи, не представља никакву новост; занимљива је артикулиција доминантних идеја те нове цивилизације као и њена идеолошка матрица. Та матрица изгледа да покушава да сруши и сам велики идеал Ренесансе и појам “суверенитета држава“, који ће своју пуну потврду доживети Вестфалстским уговором о миру (1648. године). Тим актом није само окончан тридесетогодишњи верски рат у Европи (између католика и протестаната), није само потиснута улога папе у светској политици, него су постављени чврсти критеријуми легитимитета у међународној заједници, на основу коегзистенције суверених држава. Од тада до данашњег дана, међународна заједница организована је као систем суверених држава. На тој основи постављен је међународни систем после Првог и Другог светског рата. На истој основи појавиће се и међународне организације, као виши облик институционалне и нормативне повезаности држава, у целовит светски систем и сви процеси који су отворени на међународној сцени током XIX и XX века (процес деколонизације, процес интеграције). Сви ти процеси су полазили од државе као универзалног модела организације и основне полуге у друштвеној, политичкој и економској сфери. Чак и сама Европска Унија која данас представља највиши степен наднационалног повезивања није укинла државу. Национални симболи су и у њој остали нетакнути.

Суверенитет као фундаментални принцип међународног права, преживео је све критике, али је његова примена ипак значајно ограничена споразумом држава. Геополитичка позиција појединих држава се тако променила, а последице тих промена су добиле одраза и на структуру међународне заједнице и на бујање социјалних проблема не само на Истоку, већ и на Западу. На сцену ступају бројне међународне невладине организације. Наиме, цео процес прекрајања устројства међународне заједнице почиње 60 – тих, а своју кулминацију доживљава крајем 80 – их година ХХ века када у низу научних области, међународном праву, међународним односима, економији, социологији, психологији, оживљава интерес за невладине организације. Њихов број се повећавао по геометријској прогресији. На десетине хиљада приватних организација формирано је широм света, далеко највећи број у земљама Трећег света и некадашњим земљама Источног блока. Саломон је назвао бујање невладиних организација “глобалном друштвеном револуцијом”, по значају равном појави и бујању националних држава пре неколико векова.[1] Једна од њих је и Римски клуб који је почетком 60 – тих година указао на потребу редефинисања темељних одредница економске доктрине капиталистичког система и њиховог модела развоја, који је у земљама Трећег света изазвао трагичне последице.[2]

Многи пројекти, које је развијени Север остварио у простору сиромашног Југа, донели су инвеститорима велики профит, али су иза себе оставили пустош. Велики агро – индустријски пројекти, уз примену најновијих технологија агрокултуре Севера, изазвале су ненадокнадиве штете по тропску екологију, претераним исцрпљивањем природних ресурса и претварањем земљишта у пустиње. Растуће неспокојство у односима Европе и САД, Запада и Русије, САД и Кине, загађена околина, недостатак енергетских сировина и воде, сиромаштво Југа, локални ратови, иза којих стоји преостала Суперсила и организовани криминал, представљају главне генераторе кризе у савременом свету. Оштрина сваког појединачног проблема, и њихов кумулативни ефекат произвео је савремену кризу, која се оправдано сврстава у редослед највећих историјских криза.

Идеје за које се веровало да су скончале на рубу историје, поново улазе у ту нову матрицу. Једна од тих идеја је и “интернационализам“. Он се данас јавља у другом контексту. Борба између капитализма и комунизма, која је имала своју путању развоја од друге половине XIX века, преко Октобарске револуције и Хладног рата, окончана је 1990. године. “Победник” – САД, уз ослонац на своје савезнике, иступио је на светској сцени са новим, софистицираним моделом интернационализма, преобликованим у глобализам. Као емпиријски процес, корени глобализма сежу дубље у историју, али његов апстрактно теоријски склоп, разрађен је уназад три до четири деценије, на бази неолибералне идеологије.

Процес глобализације захватио је многе сфере живота и његове економске и политичке последице не могу се негирати, али нови глобални ауторитет није успостављен. “Победник” у хладном рату није успео да се наметне као неспорни лидер света. Упркос ангажовању енормних финансијских средстава, огромног војног потенцијала широм света, замишљени “планетарни менаџмент” није прорадио у протеклој експерименталној фази. Још увек постоје народи који држе до суверенитета држава, па је отворена нова арена борбе, у чијој су позадини транснационалне друштвене снаге, истргнуте из реалног социјалног контекста.

На отвореној сцени наступају недржавни актери, и са великом вештином уоквирују се у најразличитије сценарије “цивилног друштва”. Њима је намењена улога катализатора у процесу промена од државноцентричног система међународне заједнице, ка једном безличном глобализму. Међудржавни односи, у земљама у транзицији, сведени су на узани простор, мање више церемонијалног карактера. Критичне тачке у дебати о будућем светском поретку своде се на неколико основних питања:

Да ли је нова форма корпоративног капитализма захватила свет у целини, и довела до “новог светског поретка”, у коме је нестало поделе на међународну и унутрашњу сферу држава?
Да ли ће држава као основни субјект међународне заједнице опстати, или ће уступити своје место глобалном цивилном друштву и недржавним актерима, као што су невладине организације, транснационалне компаније и приватне армије?
Да ли ће геополитика уступити место геоекономији?
Да ли невладине организације могу бити супститут државе, или само противтежа моћи државе?
Да ли су активисти невладиних организација врхунски хуманитарни радници, нове дипломате развоја, или пропагандисти тријумфа “победника” у хладном рату, плаћеници страних служби, или пак нешто треће?
Да ли на цивилно друштво и невладин сектор треба гледати као на ембрион, из кога ће произаћи нови глобални ауторитет, или је у питању утопијска шема са мрачном позадином?

Ова питањ, у српском друштву нарочито добијају на значају почетком распада СФРЈ, а Србија као њена чланица која је окривљена за њен распад бива оптужена као диктаторска земља која спутава развој грађанског друштва. Променама после 5. октобра 2000. невладине организације добијају значајан простор у српском политичком животу и то без икаквих критичких норми.

Проблематика невладиних организација додирује саму срж међународног права и међународних односа – инфраструктуру светске заједнице. Оне су важан сегмент нове матрице колонијализма. У постхладноратовском периоду дошло је до експлозије невладиних организација, до промена у структури и начину функционисања, али и појмовне конфузије. Тај процес праћен је некритичким прилазом невладиним организацијама, и наивним причама о потреби “ослобађања друштва од крутих државних окова”, до коначног нестанка државе као историјски превазиђеног института. Њихова идеолошка матрица намеће неке нове вредносне системе који се очитавају у идеологији “људских права“, који су антихумани, а њихово деловање разара национално ткиво српског друштва, стварајући некакво сивило у које се “морамо“ утопити, ако желимо да постанемо део “напредног“ света...

У поглављу које следи (АНТИХУМАНИЗАМ ИДЕОЛОГИЈЕ ЉУДСКИХ ПРАВА), погледајмо структуру новог вредносног система који се људима намеће кроз идеологију “људских права“.

[1] Више о томе, видети – Lester M. Salomon: “The Rise of Non – Profit Sector“ Foreign Affairs, v 73 No 4/1994. pp 109, 114.

[2] Више о томе, видети – Bertrand Schneider: “A Report to the Club of Rome“, London, 1988, p. 3