Сматра се да су међународни односи од настанка трпели због немогућности људи да савладају огромне раздаљине које су делиле народе, државе и људе, што је довело до настанка и развоја различитих култура, односно цивилизација, које нису успостављале и одржавале међусобне комуникације. Пошто ти светови у међусобним сусретима нису испољавали много заједничких обележја која би подстицала успостављање сарадње, једини облик односа између њих био је сукоб, у коме је сила имала доминантну улогу. У савременом свету просторне и временске удаљености савлађују се знатно брже, и то уз велику помоћ комуникација. Пошто је простор око земље одавно постао недовољан за све оне који претендују да тим путем шаљу поруке, државе, да би избегле сукобе око фреквенција, почеле су да деле тај простор међународним уговорима, а за организовање сарадње у тој области основана је Међународна унија за телекомуникације. Пошто је земаљаски ресурс фреквенција исцрпљен, дошло је до лансирања мноштва сателита који служе за пренос радио, телевизијских и других сигнала, односно програма, телефонских разговора итд., што је довело до отварања космичког ресурса.
Према функционалистичкој теорији интеграције, комуникације имају значајну улогу у развоју процеса интеграције. Овом ставу би се могло додати да се одвијање процеса интеграције у наредном веку неће вршити аутоматски и безизузетно, већ ће зависити, поред осталог, од присуства силе, односно ратних сукоба, а и економских криза. Успешна интеграција у безбедносну заједницу не искључује могућност избијања сукоба са евентуалним другим таквим заједницама. Оружани сукоби могли би бити елиминисани из међународних односа реализацијом идеје о прерастању целог света у безбедносну заједницу, односно нестанком међународних односа, када би се, међутим, ти сукоби преобратили у грађанске ратове, који су и у савременом свету најмногобројнија врста ратова, у којима информативни системи спадају међу најзначајнија оружја која се користе у њима.
Политичка и идеолошка инструментализација медија
У савременом свету, масмедији и друга средства комуникације имају значајне улоге у обезбеђивању политичке стабилности, а посебно у примени силе без насиља, односно убеђивања. Циљ партије на власти је да маса прихвати интерес партије као истину друштва, при чему се користи немогућност масе да одоли грмљавини моћних симбола. Они дирају у најосетљивије струне потреба и пожуда масе, нарочито у неизвесности, страх и беду, када се љубав према ближњима замењује оданошћу према организацији. Тако се, уместо државном принудом, воља и поглед на свет владајућих слојева претачу у норме понашања појединаца и група наговарањем на политичке акте инаугурисане политичком одлуком.
Поједини аутори сматрају да би се политички значај CNN–а могао упоредити са значајем сталних чланова Савета безбедности УН, а значај неколицине других кључних светских медија и медијских центара могао би се поредити бар са значајем променљивих чланова Савета безбедности. Развој глобализације, а посебно у области комуникација, може довести до тога да ће функција силе у међународним односима приближно следити смер трансформације кроз коју пролази или је прошла принуда у друштвима.
Нови облици ратова и “мека моћ“
Још 1981. године је предвиђено да ће експанзија комуникационе технологије (која се назива “комуникациони потоп“) донети потпуно личну телевизију, радио и изворе музике, замене за штампу и посете пријатељима у облику видео – конференција, поруџбине робе преко видеофона, замене за школе (школе без учионица), пошту, филателију и посао (фабрике без радника) итд. Издвојен је чинилац комуникационе технике као једну од футуристичких детерминанти културе у екстремном виду тог “потопа“ и постављено је питање да ли је у тим условима могућ морал, уметност, као и религија (која може бити замењена радио – црквом, иако она идеолошки представља контрадикцију у терминима). Данас се можда може поставити и питање да ли долази време радио или телевизијске државе. Да ли ће шатл дипломатија и дипломатија уопште бити замењена телевизијском дипломатијом, а ратови – телевизијским ратовима?
У наредном веку даље ће се развијати појава виртуелних ратова, који се не догађају у стварности, већ се бар теоријски могу догодити и који подсећају на видео игре, које, опет, све више почињу да личе на стварност. Међутим, такав рат се у одређеној мери може поистоветити са појавом одвраћања застрашивањем (deterrence), која је у великој мери била присутна у току хладног рата, у коме се суперсиле нису сукобљавале непосредно, већ преко посредика у ратовима који су могли прерасти у глобални рат. Стога се закључује да виртуелни ратови могу само делом заменити рат у смислу оружаног сукоба. Ту замисао је изразио један аутор још 1946. године кроз познату изреку да је раније главна сврха војног естаблишмента била да побеђује у ратовима, а да ће његова једина будућа корисна намена бити да их спречава.
Сајберспејс (cyberspace) ратови биће вођени између “терориста хакера“ и држава или фирми, као и “епистемолошки ратови“ или трке између учесника који покушавају да информишу и дезинформишу. “Сајбер ратници“ ће бити обучени за ширење дезинформација, које представљају њихово једино и најмоћније оружје.
Сматра се да ће такозвана “мека моћ“ представљати способност или капацитет за обликовање, контролу и владавину без вођења оружаног сукоба или уз његову додатну употребу и помоћ као крајњег средства (“тврде моћи“). “Мека моћ“ може служити као мултипликатор дипломатске моћи и учвршћивач везе између спољне политике и војне моћи.
Сателити за даљинско осматрање
Снимци начињени камерама постављеним на сателитима за даљинско осматрање, које имају резолуције од једног метра или мање, и то у реалном времену, биће, под условом поседовања компјутера, комерцијално приступачни за потребе вођења рата, хуманитарних и других интервенција, чувања мира, извођења терористичких, герилских и сличних акција. Прво, у оквиру “малих ратова“ слике ће бити коришћене као економични мултипликатори силе у офанзивним и дефанзивним операцијама. Друго, снимци о којима је реч моћи ће да се користе при извођењу пропагадних и психолоских операција, односно за вршење визуелног убеђивања емоционалним утицајима у складу са кинеском изреком да једна слика може да вреди колико хиљаду речи. Треће, снимци ће имати улогу “мултипликатора силе“ у операцијама чувања мира и од стране извршилаца и жртви “хируршки прецизних“ ваздушних удара. Сматра се да расположивост ових снимака представља потенцијал за вршење суштинског утицања на безбедносне операције и ратовање широм планете, при чему ће највећи добитници бити побуњеничке снаге, терористи и војске са релативно ниским нивоом механизованости, али вољне и способне за коришћење нове технологије.
Констатовано је да је појава снимања преко сателита проширила могућности за сакупљање и комерцијалну јавну употребу информација о ратним и другим војним активностима од стране медија. Међутим, та технологија не може у потпуности да замени извештаје новинара који се налазе на терену, пошто се може снимати само оно што се види из птичје перспективе и без тонског записа. Предвиђа се да ће развој технологије омогућити медијским организацијама да угрозе контролу америчке и других влада над информацијама о војним операцијама, као и избијање оштрих правних и етичких сукоба у односима између медија и војски. Медији ће створити озбиљне дилеме за политичке одлучиоце који покушају да оспоре права на слободно извештавање и упознавање јавности са поступцима влада, а потенцијални купци ће, у немогућности да купе снимке од домаћих компанија, бити упућени на стране изворе. Проблеми у односима информативних организација и влада, а посебно војски, биће акутнији у мери у којој се буде развијала технологија за комерцијално даљинско осматрање. Може се закључити да ће комуникациона детериторијализација, која је почела да настаје захваљујући резултатима развоја комуникација у току XX века, наставити да се развија у току народног столећа, вршећи снажан утицај на политичке односе и системе.
Медији и тероризам
Сматра се да на исход неке борбе огроман утицај има онај ко контролише језик који се користи за њено описивање. Квалификација неке акције као агресија или тероризам зависи од претходног решавања проблема дефинисања. Са становишта теме о којој је у овом раду реч битно је уочити комуникациони карактер терористичких аката, као и њихове ограничене комуникативне вредности због којих терористи прибегавају слању допунских пропагандних и других порука. У наредном веку, као што је то био случај и у XX, терористи ће покушавати да постигну да ефекти оваквих порука служе као резонатори застрашујућих ефеката насиља, људи ће тежити да сазнају што више информација о терористичким актима због потреба за безбедношћу, знатижеље и жеђи за сензацијама, а медији – за задовољавањем потреба публике, задовољавајући тако и потребе терориста. Са друге стране, државни органи ће вероватно бити склони залагању за увођење цензуре извештавања о тероризму, ризикујући настајање појаве гласина, па чак и стицање недемократског имиџа или репутације прекршитеља људских права. Компромисно решење, у складу с којим ће информисање бивати пропраћено објашњавањем позадине и крајњих циљева извршења односних дела, неће, ипак, решити до краја проблем односа медија према терористима и њиховим акцијама. Главни разлог се састоји у чињеници да ће се између начелног опредељења за информисање јавности о тероризму и избегавања улоге гласноговорника терориста наћи сразмерно широк простор у који ће моћи стати прилично велике количине бирократске арбитрарности у одређивању шта ће бити објављивано, новинарских тежњи за сензацијама, као и настојања терориста да остваре селективни публицитет. Како се сматра, теорија је суочена са нерешивом дилемом вредновања тероризма, пошто став да за тероризам треба развити разумевање носи ризик сукобљавања са моралним и хуманистичким вредностима, а став о оправданости сваког постојећег поретка – ризик апологетике и напуштања критичког односа и опције револуционарне промене. Дилема вероватно у догледној будућности неће бити разрешена, пошто се корен проблема налази у чињеници да људи још дуго неће бити спремни да безусловно осуде свако насиље, без обзира на извршиоце и њихове циљеве, жртве, околности у којима је оно почињено итд.
Закључци
По свему судећи, насиље ће наставити да представља део проблема с којима ће бити суочени људи у наредном веку због њихове опседнутости политичком моћи и самим насиљем, и то и поред тога што оно не представља решење проблема. Друго, сила ће доживети крупне трансформације, које ће се састојати у првом реду у повећавању значаја њеног комуникационог састојка и облика. Међутим, и убеђивање и тероризам имаће своја објективна и субјективна, временска и просторна ограничења, која неће бити брзо и лако неутралисана, а посебно у међународним односима. Пропагандисти који покушавају да примене силу уз помоћ комуникација могу убеђивати користећи аргументе, утичући на свест и(ли) деловати на подсвест прималаца. Иако је пропаганда још далеко од “свемоћи“ која јој се приписује, комуникације су постале значајна компонента феномена силе, моћи и власти. Принуђени психичком силом, захваљујући чињеници да се делује на његову подствест, перципира и доживљава своје одлуке, ставове и понашање као израз слободне воље, што, за разлику од ситуације при примени физичке силе, искључује његово супротстављање. Психолошки рат, који се води уз помоћ скупине најефикаснијих пропагандних техника и без истовременог оружаног рата, представља средство савременог и будућег доба пошто субјект над којим се на тај начин успостави доминација остаје физички и економски неоштећен.
Сателитски снимци чине војне и сродне активности и тајне транспарентнијим за људе који учествују у одлучивању о рату и миру, вођењу трка у наоружавању итд., као и оне који их окружују. Информативни медији ће генерисати сукобе и дилеме у односима са владама у демократским и другим земљама широм света, који ће бити заоштравани чињеницом да је технолошки развој, доприневши повећању брзине информисања, повећао и вероватноћу допирања информација до домаће публике, а и до непријатеља.
Овај век је кључни историјски тренутак у ком се прелази с непосредних ка посредним принудним методима за примену силе комуникационим, економским, политичким и специфичним оружаним поступцима. У XXI веку нагло ће се повећаваћати потреба за теоријским проширењем појма силе, као и за систематским истраживањем посредних начина принуде. То ће бити резултат трансформације оружаног облика силе, која ће се заснивати на технолошким и другим достигнућима употребљивим за бескрвна “освајања“, односно поробљавања. Политичари ће тежити да шире утицај и власт методима и средствима комуникационе природе, као и политичким, економским и појединим другим врстама поступака. Међутим, може се сматрати да остаје отворено питање да ли је теоријски могуће говорити о примени силе ако “присиљени“ или присиљени односно деловање не перципира и не осећа на тај начин?
Све док постоје резервати у којим је иоле тачно информисање бар делом привилегија биће могуће и присутне манипулације људским перцепцијама и осећањима у борби за власт, а и у другим ситуацијама. Претпоставља се да ће веће сансе и за успешну примену силе и за одбрану од ње, бар према уском и милитаристичком тумачењу староримске пословице si vis pacem para bellum, имати снаге, земље и међународне организације које се пре и адекватније припреме за промене. Најгора варијанта су упорне припреме за вођење оне врсте ратова која ће нестати.
Нема коментара:
Постави коментар